ДЕТИЊСТВО

Предаја дојиљи

Када је наша мајка Амина узела у наручје своје чедо пуно нура, као да је заборавила бол због смрти свога мужа, хазрети Абдуллаха. Пошто га је мајка дојила девет дана, неколико дана служила му је као дојиља Сувејба-хатун, робиња Ебу Лехеба. Сувејба-хатун је пре тога дојила хазрети Хамзу, а касније и Ебу Селему. Хафиз Ибн Џезри каже: „Када су Ебу Лехеба видели у сну и упитали га у каквом је стању, рекао је: ‚Трпим кабурски азаб. Али сваке године, у ноћима дванаестог дана месеца ребиул-еввела, азаб ми се олакша. Сишем свежу воду која ми излази између два прста и одморим се. У ноћи када је Ресулуллах дошао на свет, моја робиња по имену Сувејба донела ми је ту радосну вест. Ја сам је од радости ослободио и наредио јој да му буде дојиља. Зато ми се у тим ноћима азаб олакша.‘“ У то време Мекканци су имали обичај да своју децу дају дојиљи. Децу су слали на оближње висоравни чистог ваздуха и слатке воде, и она су извесно време живела код својих дојиља. Разлог за то била је врела клима Мекке. Сваке године с том намером у Мекку је долазило много жена. Свака би узела по једно дете да га доји и одвела га. Када би децу одгајиле и вратиле, добијале су велику награду и поклоне. И године када се родио Посланик, као и сваке године, у Мекку је дошло много жена из племена Бени Са’д, које је живело на висоравнима, с намером да буду дојиље. Свака од њих већ је узела по једно дете да га доји. Међу племенима у околини Мекке племе Бени Са’д било је надалеко чувено по части, дарежљивости, одважности, скромности и правилном говору арапског језика. Курејшијски прваци желели су да своју децу дају највише овом племену. Те године у крају племена Бени Са’д владале су тешка суша и глад. Халима-хатун из овог племена то стање описује овако: „Те године скупљала сам траву лутајући пољима и захваљивала Аллаху теала што сам је нашла. Понекад би прошла и три дана, а да ништа не ставим у уста. У таквом стању родило ми се дете. С једне стране глад, с друге муке порођаја. Било је тренутака када од глади нисам разликовала земљу од неба ни ноћ од дана. Једне ноћи заспала сам у пустињи. У сну ме је неко уронио у воду белију од млека и рекао: ‚Пиј ову воду.‘ Пила сам до миле воље. Затим ме је опет натерао да пијем. Пила сам и пила, вода је била слађа од меда. ‚Нека ти млеко буде обилно, о Халима! Јеси ли ме препознала?‘ упитао је. Када сам рекла да га нисам препознала, рекао је: ‚Ја сам хвала и захвалност коју си упућивала у свом тешком стању. О Халима! Иди у Мекку. Тамо ће ти друг бити један „Нур“ и бићеш испуњена берекетом. Овај сан никоме не причај!‘ Када сам се пробудила, видела сам да су ми груди пуне млека, а да су ме невоља и глад напустиле.“ Те године, због глади, у Мекку је дошло више дојиља него других година, да би за плату дојиле децу и тако пребродиле тешко време.

„Ми нисмо створени за игру“ Хадис-и шериф

Пустиња Са’дових синова

Све су журиле да узму децу из богатих породица. Свака од тих жена узела је по једно дете. Пошто је Посланик био сироче, мислиле су да неће добити велику плату, па нису хтеле да га узму. Међу тим женама била је и Халима-хатун, позната по честитости, чистоти, благости, стидљивости и лепом ахлаку. Пошто је животиња коју су јахали била слаба, у Мекку су стигли касно. Али то кашњење било је узрок да постигну и више од онога што су тражили. Халима и њен муж обишли су улице Мекке и видели да су деца богатих породица већ узета. Ипак, нису хтели да се врате празних руку. Једина жеља била им је да се врате с дететом.

Најзад су срели једног човека који је уливао поштовање и имао веома љубазно лице. Био је то Абдулмутталиб, поглавар Мекке. Када је сазнао шта желе, саветовао им је да узму његовог унука и рекао да ће тако постићи велико благостање и срећу. Абдулмутталибова љубав и блискост привлачиле су их к њему. Одмах су прихватили његов предлог. Затим је стари деда одвео Халиму-хатун у кућу хазрети Амине.

Халима-хатун прича: „Када сам пришла детету, спавало је мирно, повијено у пелене, на покривачу од зелене свиле, а унаоколо се ширио мирис мошуса. Задивила сам се и у трен ока толико сам га заволела да нисам имала срца да га пробудим. Када сам му ставила руку на груди, пробудио се, погледао ме и осмехнуо се. А ја сам, опчињена тим осмехом, сасвим заборавила на себе. Затим сам, у страху да ми мајка тако лепо и мубарек дете неће дати, покрила му лице и одмах га узела у наручје. Дала сам му десну дојку – почео је да сиса. Дала сам му леву – није хтео да сиса. Абдулмутталиб ми се окренуо и рекао: ‚Радуј се! Међу женама није било ниједне која је стекла благодат као ти!’1

Када ми је дала своје вољено чедо, Амина-хатун је рекла: ‚О Халима, пре три дана чула сам глас који је рекао да ће жена која ће дојити мога сина бити из племена Бени Са’д, из рода Ебу Зувејба.‘ На то сам одговорила: ‚Ја сам из племена Бени Са’д, а кунја мога оца је Ебу Зувејб.‘“

Халима-хатун даље прича: „Амина-хатун ми је испричала још многе догађаје и дала ми савете. А ја сам њој испричала сан који сам уснила пре доласка у Мекку и како су ми на путу с десне и леве стране долазили гласови: ‚Радуј се, о Халима! Теби ће бити суђено да дојиш тај нур који заслепљује очи и обасјава светове.‘“

Халима-хатун прича: „Узела сам Мухаммеда алејхисселам и изашла из куће хазрети Амине. Дошла сам до свог мужа. И он је, погледавши лице детета у мом наручју, заборавио на себе и рекао: ‚О Халима! Никада до сада нисам видео овако лепо лице!‘ А када је видео берекет који нас је снашао чим смо га узели, рекао је: ‚О Халима! Знај да си узела веома мубарек дете високог степена.‘ Ја сам одговорила: ‚Аллаха ми, баш сам то и желела, жеља ми се испунила.‘“

Од тренутка када су Халима-хатун и њен муж кренули из Мекке с Мухаммедом алејхисселам, почели су да осећају његов берекет. Њихов мршави магарац, који раније није могао брзо да иде, сада је јурио као расни арапски коњ. Иако је караван с којим су дошли кренуо много пре њих и далеко одмакао, они су га сустигли и оставили иза себе. Када су стигли у крај Бени Са’да, постигли су обиље и берекет какви се нису видели. Виме њихових животиња, које су раније давале мало млека, било је препуно млека. Комшије које су то виделе зачудиле су се и јасно схватиле да је то због детета које су узели на дојење. Посланик је сисао само десну дојку своје дојиље Халиме-хатун.

„Ниједан од мојих предака није учинио блуд. Аллах теала ме је довео на свет од чистих, добрих очева и чистих мајки“ Хадис-и шериф

А леву је остављао свом брату по млеку. Са два месеца почео је да пузи. Са три месеца стајао је на ногама, а са четири је почео да хода придржавајући се за зид. Са пет месеци проходао је, а са шест месеци почео је брзо да хода. Са седам месеци ишао је на све стране. Са осам месеци говорио је разумљиво, а са девет месеци почео је да говори сасвим јасно. Са десет месеци већ је почео да гађа стрелом.

Халима-хатун је испричала: „Када је почео да говори, прве речи биле су му: ‚Ла илахе иллаллаху валлаху екбер. Велхамдулиллахи раббил-алемин.‘ Од тог дана ни за чим није пружио руку а да не спомене име Аллаха теала. Левом руком ништа није јео. Када је проходао, клонио се места где су се деца играла и говорио им: ‚Ми нисмо створени за ово.‘ Сваког дана обавио би га нур попут сунчеве светлости, а затим би се опет разишао. Разговарао је с месецом, и кад год би показао према месецу, месец би се покретао.“

Због суше запали су у велику невољу и једном су изашли да упуте дову Аллаху теала за кишу. Када су пошли на дову, повели су са собом Мухаммеда алејхисселам и ради њега добили обилну кишу и берекет. Халима-хатун прича: „Када је Мухаммед алејхисселам напунио две године, одбила сам га од сисе. Затим смо муж и ја отишли у Мекку да га вратимо мајци. Али толико смо берекета стекли због њега да нам је било веома тешко да се од њега растанемо и да више не гледамо његово мубарек лице. Испричала сам његовој мајци о његовим стањима. Амина-хатун је рекла: ‚Мој син има велики степен.‘ Ја сам рекла: ‚Аллаха ми, нисам видела никога ко има више берекета од њега.‘ Затим сам, наводећи разне изговоре, замолила Амину-хатун да он остане још мало код нас. Није нас одбила и дозволила је да остане код нас. С њим смо се поново вратили у наше племе. Тако нам се кућа испунила берекетом, увећали су нам се имовина, иметак и углед. Постигли смо безбројне благодати.“2

Облак изнад његове мубарек главе

Халима-хатун прича: „Једног дана Сервер-и алем (саллаллаху алејхи ве селлем) упитао је: ‚Дању не видим своју браћу. Који је разлог томе?‘ Рекла сам: ‚Они иду да чувају овце. Кући се враћају тек увече.‘ Тада је рекао: ‚Пошаљи и мене с њима. И ја ћу да чувам овце.‘ Наводила сам разне изговоре и покушала да га не пошаљем. Најзад сам, да би му срце било задовољно, рекла: ‚Добро.‘

Сутрадан сам му очешљала мубарек косу, обукла га и послала с његовом браћом по млеку.

Неколико дана ишао је и враћао се с њима. Једног дана, када је његова сестра по млеку Шејма дошла из поља, упитала сам: ‚Где је мој син Мухаммед, светлост мога ока?‘ Рекла је: ‚У пустињи.‘ Када сам упитала: ‚Како чедо мога срца подноси ову врућину?’, Шејма је одговорила: ‚Мајчице! Њему никада неће бити ништа нажао. Јер изнад његове мубарек главе један облак стално иде с њим; тако је заштићен од сунчеве жеге.‘ Када сам рекла: ‚Шта то говориш? Је ли заиста истина то што кажеш?’, заклела се. Тек тада сам се смирила.

Отварање његових мубарек груди (Шакк-и садр)

Једног дана опет, у подне, дошао ми је његов брат по млеку Дамра и рекао: ‚Мајчице! Брзо трчите!.. Чували смо овце ја и мој брат Курејшија. Изненада су дошла три човека у зеленом. Узели су мога брата од нас и одвели га на врх брда. Положили су га на леђа и ножем му расекли стомак. Када сам кренуо да вам јавим, они су још били тамо. Не знам да ли је мој брат остао жив.‘ Халима-хатун је своју причу наставила овако: У том тренутку крв ми је јурнула у главу. Брзо смо стигли на то место и видели га. Одмах сам му изљубила мубарек лице и главу и упитала: ‚О светлости мога ока! О сине мој, милости световима! Какво је ово стање? Шта ти се догодило? Ко те је узнемирио?‘

Он је рекао: ‚Када сам изашао из куће, видео сам два човека у зеленој одећи. Један је у руци имао сребрни ибрик, а други леген од зеленог смарагда. Леген је био пун нечег белијег од снега. Одвели су ме на врх брда. Један ме је положио на леђа. Док сам гледао, расекао ми је груди до пупка. Нисам осетио никакав бол ни патњу. Ставили су руке унутра и извадили све што је било. Опрали су то оном белом материјом и вратили на место. Затим је један рекао другоме: „Устани, сада ћу ја да обавим свој посао“, ставио руку унутра и извадио ми срце. Расекао га је на два дела и из њега извадио и бацио нешто црно. И рекао је: „Ово је био шејтанов удео у твом телу. Извадили смо га и бацили. О миљениче Аллаха теала! Заштитили смо те од весвесе3 и шејтанове лукавости.“ Затим су ми срце испунили нечим нежним и меким што су имали са собом. Запечатили су га печатом од нура. Хладноћу тог печата и сада осећам у свим удовима. Када је један од њих ставио руку на расечено место, рана ми је зацелила. Затим су ме вагали са десеторицом из мог уммета – ја сам био тежи. Вагали су ме са хиљаду људи – опет сам ја био тежи. Тада је један од њих рекао другоме: „Престани више да га вагаш. Аллаха ми, и кад би га вагао са целим његовим умметом, он би био тежи.“ Затим ми је сваки од њих пољубио руку и лице, и оставили су ме ту и отишли.‘ Расечено место видело се на његовим мубарек грудима.“4

Овај догађај из живота нашег вољеног Посланика, о коме се говори у првом ајету суре Инширах Кур’ан-и керима, назива се „Шакк-и садр“, то јест отварање груди.

Када је Мухаммеду алејхисселам објављено посланство, неки од асхаб-и кирама рекли су: „Ја Ресулаллах! Хоћете ли нам рећи нешто о себи?“, а он је рекао: „Ја сам дова мога претка Ибрахима. Ја сам радосна вест мога брата Исе!

А за своју мајку ја сам њен сан. Док ме је носила, видела је како из ње излази нур који је обасјао дворове Шама… Ја сам дојен и одгајен међу синовима Са’да ибн Бекра.“

Пошто је напунио четири године, Халима-хатун га је довела у Мекку и предала мајци. Његов деда Абдулмутталиб дао је Халими-хатун веома велике поклоне и указао јој доброчинство. Када га је оставила у Мекки, Халима-хатун је бол растанка изразила речима: „Као да су ми и душа и срце остали с њим.“

„Док сам дојила Мухаммеда (саллаллаху алејхи ве селлем), била сам њиме веома задовољна. Никада ништа није упрљао. Малу нужду обављао је једном дању и једном ноћу, и до истог времена више је не би обављао“ Халима-хатун

Смрт његове часне мајке

Наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) до шесте године растао је код своје мајке. Када му је било шест година, отишао је у Медину са мајком и робињом по имену Умму Ејмен, да посете рођаке и кабур његовог оца Абдуллаха.

Тамо су остали месец дана. Посланик је у Медини научио да плива у базену који је припадао Неџџаровим синовима. У то време један јеврејски учењак видео је на њему знаке посланства. Пришао му је и упитао га за име. Када је рекао: „Ахмед“, тај учењак је узвикнуо: „Ово дете биће ахир-земански Пејгамбер!“ Осим тога, и неки други јеврејски учењаци који су били тамо видели су на њему знаке посланства и међусобно причали о томе да ће он бити посланик.

Када је Умму Ејмен чула те њихове речи, јавила је то нашој мајци хазрети Амини. Његова мубарек мајка, бојећи се да му се не догоди неко зло, узела га је и кренула на пут да се врати у Мекку. Када су стигли до места званог Ебва, наша мајка хазрети Амина се разболела. Болест јој се погоршала и често је губила свест.

Гледајући свог вољеног сина Мухаммеда алејхисселам, који је стајао крај њеног узглавља, рекла је: „О сине онога који је, Аллаховом добротом и помоћи, у замену за сто камила спашен од страшне стреле смрти! Нека те Аллах теала учини мубареком. Ако се обистини оно што сам видела у сну, Аллах теала, власник величанства и обилне дарежљивости, послаће те да Адемовим синовима објавиш шта је халал, а шта харам. Џенаб-и Хакк ће те сачувати и заштитити од кипова и идолопоклонства које од давнина постоји међу народима.“ Затим је изговорила ове стихове:

Старим постаје што је ново, умире што живи,
Нестаје што је много – ко је млад остао?
И ја ћу умрети, а једина ми је разлика:
Ја сам тебе родила – то је моја част.
Иза себе остављам доброг потомка,
Затворих очи, срце ми је спокојно.
Моје ће име вечно остати на језицима,
А љубав према теби живеће у срцима.

Затим је преселила на ахирет. Ту је и укопана. Када је наша мајка Амина преселила на ахирет, имала је двадесет година. Умму Ејмен је повела Предводника светова и, после путовања које је трајало неколико дана, довела га у Мекку и предала његовом деди Абдулмутталибу.5

Његови мајка и отац били су верници

Отац и мајка Хабиб-и екрема (саллаллаху алејхи ве селлем) били су у вери Ибрахима алејхисселам.6 То јест, били су верници. Исламски учењаци објавили су да су они били у вери Ибрахима алејхисселам и да су, пошто је Мухаммеду алејхисселам објављено посланство, оживљени да би били од његовог уммета, да су чули и изговорили келиме-и шехадет и да су тако постали и од овог уммета.7

Код свог мубарек деде

Мухаммед алејхисселам растао је код свог деде до осме године. Његов деда Абдулмутталиб био је човек кога су у Мекки сви волели и који је управљао многим пословима; био је достојанствен, стрпљив, лепог ахлака, честит, одважан и дарежљив. Хранио је сиромахе, па је чак давао храну и гладним и жедним животињама.

Веровао је у Аллаха теала и у ахирет. Клонио се зла и држао се далеко од свих ружних обичаја доба џахилијјета (незнања). У Мекки није допуштао зулум и неправду, а госте који би долазили дочекивао је с поштовањем. Имао је обичај да се у месецу рамазану повлачи у осаму на брду Хира. Абдулмутталиб, који је волео децу и био пун самилости, привијао је свог вољеног унука на груди и ни дању ни ноћу га није одвајао од себе. Показивао му је велику љубав и самилост. У сенци Ка’бе седео је с њим на свом посебном миндеру, а онима који су хтели да га у томе спрече говорио је: „Пустите мога сина, његов је углед узвишен.“8 Посланикову дадиљу Умму Ејмен непрестано је опомињао да добро пази на њега: „Пази добро мога сина. Следбеници Књиге кажу за мога сина: ‚Он ће бити посланик овог уммета.‘“ Умму Ејмен је рекла: „Никада нисам видела да се у детињству пожалио ни на глад ни на жеђ. Ујутро би попио гутљај воде Земзема. Када бисмо хтели да га нахранимо, говорио би: ‚Нећу, сит сам.‘“

Када би Абдулмутталиб спавао или био сам у својој соби, никоме осим њега није допуштао да му уђе. Нежно га је привијао на груди, миловао га и бескрајно се радовао његовим речима и поступцима. За трпезом га је узимао поред себе, стављао на колена, давао му најбоље и најукусније јело и није седао за трпезу док он не дође. О њему је уснио многе снове и био сведок многих догађаја.

Једном је у Мекки завладала суша и глад. Абдулмутталиб је, по сну који је уснио, узео Мухаммеда алејхисселам за руку, попео се на брдо Ебу Кубејс и упутио дову: „Аллаху мој, ради овог детета обрадуј нас кишом пуном берекета!“ Дова му је примљена и пала је обилна киша. Песници тог доба опевали су тај догађај у својим песмама.

Монах из Неџрана

Једног дана, док је Абдулмутталиб седео код Ка’бе, дошао му је један монах из Неџрана и почео да разговара с њим. У једном тренутку рекао је: „Читали смо да су у књигама записана својства посланика који ће последњи доћи из Исмаилових синова. Ово место, то јест Мекка, његово је родно место. Његова својства су таква и таква!“ и почео да их набраја једно по једно. У том тренутку дошао им је наш вољени Посланик. Монах из Неџрана почео је пажљиво да га посматра; затим му је пришао, погледао му очи, леђа и стопала и узбуђено рекао:

„Џенаб-и Хакк ће те сачувати и заштитити од кипова и идолопоклонства које од давнина постоји међу народима“ Амина-хатун

„Ево, то је он. Да ли је ово дете из твог потомства?“ Када је Абдулмутталиб рекао: „Ово је мој син!“, монах из Неџрана рекао је: „Према ономе што смо читали у књигама, његов отац не би требало да буде жив!“ Када је Абдулмутталиб рекао: „Он је син мога сина. Отац му је преминуо пре него што се он родио, док га је мајка још носила“, монах је рекао: „Е, сада си рекао истину.“ Тада је Абдулмутталиб рекао својим синовима: „Чујте шта је речено о сину вашег брата, пазите на њега и добро га чувајте.“

Смрт његовог мубарек деде

Када се приближила Абдулмутталибова смрт, окупио је своје синове и рекао: „Дошло је време да се преселим са овог света на ахирет. Једина ми је брига ово сироче. Да ми је живот дужи, па да ову службу с љубављу наставим! Али шта се може? Живот неће потрајати. Сада ми и срце и језик горе у ватри ове чежње. Хтео бих да овај бисер некоме од вас поверим као аманет. Ко ће од вас како доликује чувати његова права и не учинити никаквог пропуста у служби њему?“ Ебу Лехеб је клекнуо и рекао: „О предводниче Арапа! Ако имате на уму некога коме ћете предати овај аманет, добро је; ако немате, ја ћу преузети ту службу.“ Абдулмутталиб му је рекао: „Имаш много иметка. Али ти си тврда срца и мало имаш милосрђа. А срце сирочета је рањиво и нежно. Брзо се сломи.“ И неки од других синова поновили су исту жељу. Абдулмутталиб је сваком од њих навео особине и ниједног није прихватио. Када је ред дошао на Ебу Талиба, он је рекао: „Ја то желим више од свих. Али, док су старији ту, не би доликовало да истрчавам напред. Иметка имам мало, али моја оданост већа је од оданости моје браће.“ Абдулмутталиб је рекао: „Истину говориш. Ти си достојан ове службе. Али ја се у сваком послу саветујем с њим и поступам по његовој жељи. И сваки пут дођем до правог исхода. И у овоме ћу се посаветовати с њим. Кога од вас он изабере, и ја ћу то прихватити.“

Затим се окренуо нашем вољеном Посланику и упитао: „О светлости мојих очију! Са чежњом за тобом окрећем се ахирету. Кога од ових својих стричева бираш?“

Посланик је у том тренутку устао, загрлио Ебу Талиба око врата и сео му на колена. Абдулмутталиб је тада осетио велико олакшање и рекао: „Хвала Аллаху теала. И ја сам то желео.“ Затим се окренуо Ебу Талибу и упитао: „О Ебу Талибе! Овај бисер није осетио очинску ни мајчинску нежност. Зато пази на њега како доликује и дрхти над њим. Ја те сматрам вреднијим од моје друге деце. Овај велики и веома драгоцени аманет предао сам теби. Јер ти си од исте мајке као његов отац. Чувај га као што би чувао самог себе. Да ли си прихватио ову моју опоруку?“ Он је одговорио:

„Да, прихватио сам.“ Тада је Абдулмутталиб загрлио нашег вољеног Посланика, пољубио му мубарек главу и лице и помирисао га. Затим је рекао: „Будите сви сведоци: никада нисам осетио лепши мирис од овог нити видео лепше лице од овог.“9

Под заштитом Ебу Талиба

После смрти свог деде Предводник васионе (саллаллаху алејхи ве селлем) почео је од осме године да живи код свог стрица Ебу Талиба и растао је под његовом заштитом. Ебу Талиб је тада, као и његов отац Абдулмутталиб, био један од курејшијских првака у Мекки – човек кога су волели, поштовали и чију су реч слушали. И он је Посланику показивао велику љубав и самилост. Волео га је више од своје деце, без њега није ни спавао ни ишао било куда и говорио је: „Ти доносиш много добра, веома си мубарек!“ Ебу Талиб није почињао да једе док он не пружи руку; желео је да он први почне. Понекад би му постављао и посебну трпезу. Када би се ујутро пробудио, видели би да му лице сија као месец, а да му је коса очешљана. Ебу Талиб није имао много иметка, а породица му је била велика. Пошто је узео Ресул-и екрема (саллаллаху алејхи ве селлем) под своју заштиту, постигао је обиље и берекет. Када је народ због суше која је завладала Мекком запао у невољу, Ебу Талиб га је одвео до Ка’бе и упутио дову. Његовим берекетом пала је обилна киша. Спасли су се од суше и глади.10

Из Галибовог рода изаћи ће један посланик,
Стајаће између Земзема и Хаџера.
Помозите му са свим народом града,
О Амирови синови, срећа је у томе да му помогнете.

„Дошло је време да се преселим са овог света на ахирет. Једина ми је брига ово сироче. Да ми је живот дужи, па да ову службу с љубављу наставим! Али шта се може? Живот неће потрајати. Сада ми и срце и језик горе у ватри ове чежње“ Абдулмутталиб

Путовање Мекка – Бусра

Монах Бахира

Када је наш вољени Посланик имао око дванаест година, једног дана видео је да се Ебу Талиб спрема на пут ради трговине. Када је схватио да не жели да га поведе са собом, ражалостио се и рекао Ебу Талибу: „Коме ћеш ме оставити у овом граду? Немам ни оца ни икога да ме сажаљева!..“ Ове речи веома су дирнуле Ебу Талиба и он је одлучио да и њега поведе са собом. После дугог путовања трговачки караван улогорио се у Бусри, у близини једног хришћанског манастира.11

У том манастиру живео је монах по имену Бахира. Тај учени монах, који је раније био јеврејски учењак, а касније постао хришћанин, имао је једну књигу која је прелазила из руке у руку и чувана је у тајности, и по њој је одговарао на питања. Иако је курејшијски караван претходних година много пута пролазио туда, он му није поклањао никакву пажњу. Сваког јутра пео се на кров манастира, гледао у правцу одакле долазе каравани и радознало нешто ишчекивао. А овог пута с монахом Бахиром нешто се догодило: веома узбуђен, скочио је са свог места. Јер када се курејшијски караван указао у даљини, приметио је да над њим заједно с њима плови и један облак. Тај облак бацао је сенку на Посланика. Када се караван зауставио да се одмори, Бахира је видео и да су се гране дрвета под којим је седео Хабиб-и екрем повиле над њим, па се још више узбудио. Одмах је дао да се поставе трпезе. Затим је послао човека и позвао на ручак све који су били у курејшијском каравану. Путници из каравана оставили су нашег вољеног Посланика код своје робе и отишли монаху. Бахира је пажљиво погледао придошлице и упитао: „О курејшијска дружино, има ли међу вама неко ко није дошао на ручак?“ Они су рекли: „Да, има један човек.“ Јер иако су Курејшије дошли, облак је још био тамо. Видевши то, схватио је да је у каравану неко остао. Монах Бахира упорно је тражио да дође и он. Чим је дошао, Бахира га је пажљиво погледао и почео да га проучава. Упитао је Ебу Талиба: „Да ли је ово дете из твог потомства?“ Када је Ебу Талиб рекао: „Мој син“, Бахира је рекао: „У књигама пише да отац овог детета неће бити жив; он није твој син.“ Тада је Ебу Талиб одговорио: „Он је син мога брата.“ На Бахирино питање: „Шта се догодило с његовим оцем?“ рекао је: „Отац му је преминуо мало пре његовог рођења.“ Када је Бахира рекао: „Истину си рекао. А шта се догодило с његовом мајком?“, Ебу Талиб је одговорио: „И она је преминула.“ Рекавши на то: „Истину си рекао“, Бахира се окренуо Посланику и затражио од њега да се закуне киповима. Али наш вољени Посланик рекао му је: „Не заклињи ме киповима. На свету за мене нема већег непријатеља од њих. Ја их мрзим.“

Тада га је Бахира заклео Аллахом теала и упитао: „Спаваш ли?“ Он је рекао: „Очи ми спавају, али срце ми не спава.“

Бахира му је поставио још много питања и добио одговоре. Одговори које је добио у потпуности су се слагали с књигама које је раније читао. Затим је погледао мубарек очи нашег вољеног Посланика и упитао Ебу Талиба:

„Сведочим да си ти ресул Аллаха теала!.. Ево Предводника светова… Ево Ресула Господара светова… Ево великог Посланика кога је Аллах теала послао као милост световима!“ Монах Бахира

– „Да ли је ово црвенило стално у његовим мубарек очима?“

– „Да, никада нисмо видели да је нестало“, рекао је.

Када је видео да се и овај знак поклапа, Бахира је пожелео да види печат посланства, како би му срце постигло потпуну извесност. Али Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) због свог едеба (пристојности) није хтео да открије своја мубарек леђа.

Тада му је стриц рекао: „О светлости мога ока! Испуни му и ову жељу!“ Посланик је открио своја мубарек леђа, а Бахира је дуго, задивљено и до миле воље гледао печат посланства у свој његовој лепоти. Узбуђен, пољубио га је, а из очију су му као бујица потекле сузе. Затим је рекао:

– „Сведочим да си ти ресул Аллаха теала!“ Подигавши још више глас, рекао је: „Ево Предводника светова… Ево Ресула Господара светова… Ево великог Посланика кога је Аллах теала послао као милост световима…“

Курејшије који су били тамо зачудили су се и рекли: „Колико ли је велика Мухаммедова вредност код овог монаха!“

Затим се Бахира окренуо Ебу Талибу и рекао:

– „Ово је последњи и најчаснији од посланика. Његова вера рашириће се по целој земљи и укинуће претходне вере. Не води ово дете у Шам. Јер синови Исраилови су му непријатељи. Бојим се да ће нанети зло његовом мубарек телу. О њему су узети многи завети и обавезе (ахд и мисак).“

Ебу Талиб је упитао:

– „Какви су то завети и обавезе?“ Бахира је одговорио:

– „Аллах теала узео је реч од свих посланика, а на крају од Исе алејхисселам, да својим умметима објаве да ће доћи ахир-земански Пејгамбер.“

После ових Бахириних речи Ебу Талиб је одустао од пута у Шам. Продао је своју робу у Бусри и вратио се у Мекку.12 Оно што је чуо од Бахире одзвањало је Ебу Талибу у ушима до краја живота. Посланика је заволео још више. Чувао га је до своје смрти и помагао му у сваком послу.

Путовање у Јемен са стрицем Зубејром

Наш вољени Посланик, у сваком свом стању власник врлина и лепоте, човек без премца, порастао је и ушао у седамнаесту годину. Тада га је његов стриц Зубејр, који је ради трговине путовао у Јемен, повео са собом да би му трговина била берекетна. И на том путовању видела су се многа његова чудесна стања. Када су се вратили у Мекку, о тим његовим стањима се причало, и у племену Курејш почело је да се говори: „Његов углед биће веома узвишен.“13