ЊЕГОВ ДОЛАЗАК НА СВЕТ (РОЂЕЊЕ)

Уммете мој, уммете мој

Хазрети Амина, најсрећнија од свих мајки, којој је указана најузвишенија од свих почасти, своју трудноћу описује овако: „Док сам носила тог Предводника, нисам осетила никакав бол ни тегобу. Нисам ни осећала да сам трудна. Али после шест месеци, једног дана, између сна и јаве, неко ми је рекао: ‚Знаш ли кога носиш?‘ Када сам одговорила: ‚Не знам‘, јавио ми је: ‚Знај да носиш последњег од посланика!‘ Када се приближило време порођаја, тај исти поново је дошао и рекао: ‚О Амина! Када се дете роди, дај му име Мухаммед.‘ У једном другом предању наводи се: ‚О Амина! Када се дете роди, дај му име Ахмед!’“

Наша мајка хазрети Амина описује и сам тренутак порођаја: „Када је дошао час порођаја, чула сам страховит глас. Обузела ме је језа. Затим сам видела белу птицу; дошла је и крилом ме помиловала. Од страха и језе није остало ни трага. У том тренутку осетила сам јаку жеђ, као да горим од врућине. Поред себе видела сам чашу шербета белог као млеко. Дали су ми да га попијем. Попила сам; био је слађи од меда и хладан. Жеђи више није било. Затим сам видела велики нур; кућа ми се толико обасјала да осим тог нура ништа друго нисам видела.

Ко од ватре жели спас да нађе,
Нека с љубављу и жаром доноси салават!
Ессалату весселаму алејке ја Ресулаллах!
Ессалату весселаму алејке ја Хабибаллах!
Ессалату весселаму алејке ја Нура Аршиллах.

„Ја сам хабиб Аллаха теала, Његов миљеник. Ја сам првак посланика. Не говорим то да бих се хвалио“ Хадис-и шериф

Кућа у којој је рођен Посланик припадала је његовом прадеди Хашиму ибн Абду Менафу. Налазила се 300–400 метара североисточно од Ка’бе.

Приликом хиџре Посланик је ову мубарек кућу предао Акилу ибн Ебу Талибу. Акилови унуци продали су је Мухаммеду ибн Јусуфу Секафију.

Касније је ову мубарек кућу купила Хајзуран-хатун, мајка Харуна Решида, и претворила је у месџид.

Овај месџид, који су чували Аббасиди и Мамелуци, брижљиво је одржаван и у османско доба. Кануни султан Сулејман-хан дао га је изнова саградити.

Овај месџид кроз историју је много пута обнављан.

Месџид је срушен 1924. године. На том месту шејх Аббас Каттан је 1950. године дао саградити кућу, која се од 1959. године користи као Народна библиотека Мекке.

Тада сам видела много жена које су ме окружиле и служиле ме. Биле су високог раста, а лица су им сијала као сунце. Личиле су на кћери из племена Абду Менаф. Чудила сам се како су се одједном појавиле. Једна од њих рекла је: ‚Ја сам Асија, фараонова жена!‘ А друга: ‚А ја сам Мерјем бинт Имран, а ове су џеннетске хурије2.‘

И у том тренутку видела сам дугу белу свилену тканину која се пружала од неба до земље. Рекли су: ‚Покријте га од људских очију.‘ Тада се појавило јато птица. Кљунови су им били од смарагда, а крила од рубина. Од страха сам се ознојила, а од капи зноја које су падале ширио се мирис мошуса. Док сам била у том стању, скинули су ми застор с очију. Видела сам целу земљу, од истока до запада. Мелеци су ме били окружили.

Чим се родио, Мухаммед алејхисселам спустио је своју мубарек главу на сеџду и подигао кажипрст. Затим се с неба спустио комад белог облака и обавио га. Чула сам глас који је говорио: ‚Проведите га свуда, од запада до истока. Проведите га, да га цео свет упозна по имену, лику и својствима. Нека знају да је његово име Махи, то јест да Аллах теала њиме уништава трагове ширка.‘

Потом је и тај облак нестао, а ја сам видела Мухаммеда (саллаллаху алејхи ве селлем) умотаног у белу вунену тканину. У том тренутку дошла су три човека чија су лица сијала као сунце. Један је у руци држао сребрни ибрик, други леген од смарагда, а трећи свилу. Из ибрика као да је капао мошус. Ставили су мога мубарек сина у леген. Опрали су му мубарек главу и ноге и умотали га у свилу. Затим су му мубарек главу намирисали, мубарек очи намазали сурмом и нестали.“

С неба сиђоше мелеци у сафовима,
Кућу ми обиђоше као Ка’бу у тавафу.
Хурије дођоше, скупина за скупином,
Од нура њихових лица кућа ми се нуром испуни.
У ваздуху простре се постеља једна,
Име јој Сундус, мелек ју је простро.
Задивљена, тада занемех,
Кад све то јасно угледах.
Изненада се зид расцепи
И из џеннета дођоше три хурије.
Неки кажу: од те три лепотице
Једна беше Асија, лица као месец.
Друга, без сумње, беше Мерјем-хатун,
А трећа – лепотица међу хуријама.
Све три дођоше с љубазношћу
И у тај час ми селам назваше.
Дођоше и око мене седоше,
Једна другој радосну вест о Мустафи донеше.

Када се родио Мухаммед алејхисселам, поред наше мајке хазрети Амине биле су Шифа-хатун, мајка Абдуррахмана ибн Авфа, Фатима-хатун, мајка Османа ибн Ебул-Аса, и тетка нашег Посланика (очева сестра) Сафија-хатун. Оне су о нуру који су виделе и о другим догађајима испричале овако:

Шифа-хатун прича: „Те ноћи била сам код Амине као помоћница. Чула сам како Мухаммед алејхисселам, чим се родио, упућује дову и усрдно моли. Из невидљивог света зачуо се глас: ‚Јерхамуке Раббуке.‘ Затим је изашао нур и толико засијао да се видело све од истока до запада…“ Шифа-хатун, која је била сведок још многих догађаја, рекла је: „Када му је објављено посланство, ја сам била међу првима који су без икаквог колебања примили иман.“

„На Судњем дану, када сви буду ћутали, ја ћу говорити. Када нико не буде могао ни да се помери, ја ћу за њих чинити шефаат“ Хадис-и шериф

Сва створења утонуше у радост,
Туга оде, свет изнова душу доби.
Све честице света гласно проговорише,
Дозивајући једна другу, мерхаба рекоше.
Мерхаба, о узвишени Султане, мерхаба,
Мерхаба, о руднику ирфана, мерхаба.
Мерхаба, о тајно Фуркана, мерхаба,
Мерхаба, о леку за сваку бољку, мерхаба.
Мерхаба, о славују врта лепоте,
Мерхаба, о ти што си близак Зул-Џелалу.
Мерхаба, о Аллахов месече и сунце,
Мерхаба, о ти што од Хакка ниси одвојен.
Мерхаба, о уточиште грешног уммета, мерхаба,
Мерхаба, о уточиште беспомоћних, мерхаба.
Мерхаба, о светлости ока Халилова,
Мерхаба, о посебни миљениче Џелила.
Мерхаба, о милости световима,
Мерхаба, ти си онај што за грешнике шефаат чини.
Мерхаба, о падишаху оба света,
Ради тебе створен је овај свет.

Сафија-хатун је испричала овако: „Када се родио Мухаммед алејхисселам, нур је прекрио све унаоколо. Чим се родио, учинио је сеџду, затим подигао мубарек главу и јасним језиком рекао: ‚Ла илахе иллаллах, инни Ресулуллах.‘ Када сам хтела да га окупам, зачуо се глас: ‚Ми смо га послали окупаног.‘ Видели смо да му је пупчана врпца већ пресечена и да је обрезан. Чим се родио, учинио је сеџду. Тада је тихим гласом нешто говорио. Принела сам ухо његовим мубарек устима; говорио је: ‚Уммети, уммети!‘ (Уммете мој, уммете мој!)“3

Окренут Бејтуллаху, тај Ресул
Лице на земљу спусти и сеџду учини.
На сеџди му глава и језик Хакка хвале,
Подиже прст и тевхид изговори.
Говораше: „О Мевла мој, лице Теби окренух,
Аллаху мој, мој уммет ми подари!“
Сву наду из срца за Хакка веже
И говораше: „Уммете мој, уммете мој!“

Када се родио наш вољени Посланик, његов деда Абдулмутталиб био је код Ка’бе-и шерифе и упућивао дову Аллаху теала, преклињући Га. Овако му је тај порођај најављен као радосна вест:

Ка’ба се изненада спустила на сеџду према Макам-и Ибрахиму и поново се вратила у пређашње стање. Абдулмутталиб је чуо како Ка’ба јасним језиком говори: „Аллаху екбер! Глас Мухаммеда (саллаллаху алејхи ве селлем) очистиће ме од кипова.“ У том тренутку кип Хубел пао је ничице. Тада се зачуо глас: „Амини се родио син. Мухаммед (саллаллаху алејхи ве селлем) извешће народ из таме заблуде на нур хидајета. Хакк теала послао га је као посланика људима и џинима. О мелеци, будите сведоци: њему су дати кључеви свих ризница. Не заборавите дан његовог рођења; нека вам тај дан до Судњег дана буде бајрам.“ Када је Абдулмутталиб чуо те речи, од чуђења му се одузео језик. „Да ли ја то сањам?“ упитао се и превукао руком преко груди. Тада је чуо још један глас: „О предводниче Курејшија, какво те је то стање уплашило?“ Није имао снаге да одговори.

Када се приближио Амининој кући, на крову куће угледао је птицу. Раширила је крила и њима прекрила кућу. Брда Мекке сијала су од њеног нура. Бели облак бацао је сенку на кућу. Два мелека која су стајала пред вратима нису му дала да уђе. Док је размишљао: „Какво је ово стање? Да ли сањам?“, мирис мошуса који је долазио изнутра продро му је у ноздрве.

Абдулмутталиб, који је на дан рођења Мухаммеда алејхисселам видео многе догађаје, веома се обрадовао овој радосној вести и рекао: „Овај мој син имаће веома узвишен углед и част.“4

Да би прославио овако велику срећу, Абдулмутталиб је од седмог дана по рођењу три дана частио Мекканце гозбом. Осим тога, у свакој четврти града клао је камиле и њихово месо остављао да га користе људи и животиње.5 Онима који су га током гозбе питали какво је име дао детету рекао је: „Дао сам му име МУХАММЕД (саллаллаху алејхи ве селлем).“ А онима који су питали зашто му није дао име неког од предака одговорио је: „Зато што сам желео да га хвале и славе Аллах теала и људи.“6 У једном другом предању наводи се да је име „Мухаммед“ дала Амина-хатун.

О ти чији лик сија као пун месец,
О ти што свим палима пружаш руку.
О ти што си лек за бољке срца,
О ти што си султан свих створења.
Ти си султан свих посланика,
Светлост ока евлија и одабраних.
О ти, последњи на престолу посланства,
О ти што си печат посланству ставио.

„На Судњем дану ја сам имам и хатиб посланика и онај који ће за све њих чинити шефаат. Ово не говорим да бих се хвалио“ Хадис-и шериф

Када твој нур обасја сву васиону,
Лице твоје, као ружа, свет у ружичњак претвори.
Нестаде тама незнања и заблуде,
Врт спознаје савршенство доби.
Ја Хабибаллах, у помоћ нам притекни,
У последњем дају нас својим лицем обрадуј.

Важни догађаји у ноћи рођења Ресулуллаха

Пре него што се Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) родио и у време његовог рођења збили су се многи догађаји као знаци да ће почаствовати свет својим доласком. Познати људи тог времена уснили су снове још много пре Посланиковог рођења. Када су их дали на тумачење кахинима (врачевима) и чувеним учењацима тог доба, они су рекли да ти снови „показују да ће доћи Мухаммед алејхисселам“.

Деда нашег вољеног Посланика, Абдулмутталиб, испричао је: „Једном сам заспао. Пробудио сам се дрхтећи од сна који сам уснио. Хтео сам одмах да одем неком кахину да ми га протумачи. Када сам дошао код њега, погледао ме је у лице и рекао: ‚О поглавару Курејшија! Шта ти је? На лицу ти се види сасвим неко друго стање. Да се није догодило нешто важно што те је довело у ово стање?‘ Рекао сам: ‚Да, уснио сам страшан сан који још никоме нисам испричао‘, сео поред њега и почео да причам:

‚Ноћас сам у сну видео једно веома велико дрво. Један његов крај сезао је до неба, а гране су му се шириле на исток и на запад. Из тог дрвета ширио се такав нур да је и сунце поред њега било сасвим бледо.

Час се видело, час нестајало из вида. Људи су се окретали према њему. Његов нур сваког тренутка се повећавао. Неки из племена Курејш хватали су се за гране тог дрвета, а други су покушавали да га посеку. Један младић спречавао је оне који су хтели да га посеку. Имао је веома лепо лице; такво лице до тада никада нисам видео. Осим тога, из његовог тела ширили су се унаоколо пријатни мириси. Пружио сам руку да ухватим једну грану дрвета, али нисам успео да је дохватим.‘

Када сам завршио причу о сну, кахиново лице се променило.

Пребледео је. Затим је рекао: ‚Ти у томе немаш удела!‘ Упитао сам: ‚А ко има удела?‘ Рекао је: ‚Они који се држе за гране тог дрвета‘ и наставио: ‚Из твог потомства доћи ће посланик, завладаће свим странама и људи ће ући у његову веру.‘ Затим се окренуо мом сину Ебу Талибу, који је био са мном, и рекао: ‚Овај ће му, изгледа, бити стриц.‘“ Ебу Талиб је овај догађај испричао Посланику када му је објављено посланство и рекао: „Ето, то дрво је Ебул-Касим, Ел-Емин Мухаммед алејхисселам.“

У ноћи када је наш вољени Посланик Мухаммед алејхисселам дошао на свет, појавила се једна звезда. Јеврејски учењаци који су је видели схватили су да се родио Мухаммед алејхисселам.

Хассан ибн Сабит, један од асхаб-и кирама, прича: „Имао сам осам година. Једног јутра један Јеврејин трчао је вичући: ‚Хеј, Јевреји!‘ Када су се Јевреји окупили око њега питајући: ‚Шта је било, зашто вичеш?’, он је одговорио: ‚Знајте да је ноћас изашла Ахмедова звезда! Ахмед је ноћас дошао на свет…’“

У ноћи рођења Ресул-и екрема сви кипови у Ка’би пали су ничице на земљу.

Урва ибн Зубејр преноси: „Једна скупина Курејшија имала је свој кип. Једном годишње обилазили су га у тавафу, клали камиле и пили вино. Када су једног таквог дана поново дошли до кипа, нашли су га како лежи ничице на земљи. Подигли су га, али је опет пао. То се поновило три пута. Тада, док су га подупирали са свих страна да га добро учврсте, зачуо се овакав глас: ‚Родио се неко, и све на земљи се покренуло. Колико год кипова има – сви су пали. Срца владара задрхтала су од страха!’“ Овај догађај збио се баш у ноћи кад се родио Мухаммед алејхисселам.

У граду Медаину срушило се четрнаест кула на палати иранског цара (кисре). Те ноћи цар и његови људи, који су се пробудили од тутњаве и ужаса, дали су да им се протумаче страшни снови које су уснили неки од њихових угледника и схватили су да је то знак нечег великог.

Најчувенији кахини протумачили су те снове овако: „Они најављују да ће Шам (Сирија), Тигар, Еуфрат, Ирак и Иран постати власништво ислама.“

„Доведен сам на свет од најбољих и одабраних међу људима који су живели у сваком веку и у свако доба“ Хадис-и шериф

Мекке-и мукерреме и њена околина

Исте ноћи изненада су се угасиле и огромне ватре меџусија, то јест ватропоклоника, које су гореле хиљаду година. Записали су датум када се ватра угасила; била је то ноћ када су се срушиле куле на царевој палати.

Те ноћи у трену је нестало воде и у језеру Сава, које се у то доба сматрало светим, и језеро је пресушило.

На страни Шама долина реке Семаве, која хиљаду година није имала воде и била је пресушила, те ноћи се напунила, прелила и потекла.

Од ноћи рођења Мухаммеда алејхисселам шејтани и џини више нису могли да дојављују курејшијским кахинима вести о догађајима. Прорицању је дошао крај…

У ноћи рођења Хабиб-и екрема и после ње збили су се, осим ових догађаја каквих до тада није било, и многи други. Све је то био знак да се родио последњи Посланик, Мухаммед алејхисселам.7

Ноћ мевлуда

Ноћ у којој се родио Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) назива се „Ноћ мевлуда“. Мевлуд значи „време рођења“.

То је, после Кадр-ноћи, највреднија ноћ, и у њој се опрашта онима који се радују рођењу нашег вољеног Посланика.

Ове ноћи веома је севапно читати, слушати и учити о стањима и муџизама које су се виделе у време Посланиковог рођења. О њима је причао и сам наш вољени Посланик.

И асхаб-и кирам окупљали су се ове ноћи на једном месту, сећали се тог дана, учили и причали.

Муслимани у свим крајевима света сваке године 12. ноћ месеца ребиул-еввела обележавају као Ноћ мевлуда. Свуда се уче мевлуд-касиде и спомиње се Султан васионе.

Уммет сваког посланика славио је дан рођења свог посланика као бајрам. И овај дан је бајрам муслимана, дан весеља и радости.

„Хвалити мене (мевлуд, учење илахија) јесте ибадет. Ибадет уз ударање у деф (музички инструмент), уз забаву и игру, није дозвољен“ Хадис-и шериф

Амина-хатун је његова мајка,
Из те шкољке роди се тај бисер.
Месеца ребиул-еввела,
Дванаесте ноћи, у ноћи уочи понедељка,
Те ноћи кад се роди најбољи међу људима,
Шта све његова мајка тада виде, шта све!
Рече мајка тог Хабиба: видех
Чудесан нур – сунце око њега као лептир кружи.
Изненада као муња из моје куће изађе,
Све до небеса свет се нуром испуни.
Небеса се отворише, нестаде тама,
Видех три мелека, сваки у руци светиљку држи.
Један на истоку, други на западу,
А трећи на крову Ка’бе стаде.
Ка’ба се у тај час изненада огласи,
Рече: ноћас се роди сунце света.
Аллаху мој, тог Мухаммеда ради,
Ради Ахмеда, рудника шефаата,
Нека Помагач буде задовољан његовим умметом,
Рахметуллахи алејхим еџмаин.
Ессалату весселаму алејке ја Ресулаллах!
Ессалату весселаму алејке ја Хабибаллах!
Ессалату весселаму алејке ја Нура Аршиллах!
Süleyman Çelebi