МЛАДОСТ И ЖЕНИДБА

Младост

Мухаммед алејхисселам, у сваком погледу највиши међу људима, још у годинама младости био је међу становницима Мекке омиљенији од својих вршњака. Волели су га због његовог лепог ахлака, због тога што се према људима опходио лепо као нико други, због његове смирености, благости и других узвишених особина. Људи су били задивљени тим његовим врлинама. Због искрености и поузданости које су код њега видели и којима су се дивили, Мекканци су му дали надимак „Ел-Емин“, то јест „онај коме се увек може веровати“. Тако је у младости постао познат по том имену.

У годинама младости нашег Посланика Арапи су живели у дубоком мраку доба џахилијјета (незнања). Обожавање кипова, пиће, коцка, блуд, камата и многа друга ружна дела била су међу њима раширена. Мухаммед алејхисселам бескрајно се гнушао тих њихових искварених стања и увек се клонио свих њихових зала. Сви Мекканци знали су за ту његову особину и чудили су јој се. Пошто је кипове силно мрзео, никада им се није приближавао. Од меса курбана принетих киповима никада није јео. У детињству и младости чувао је своје овце на брду Џијад и у његовој околини и тако је зарађивао за живот. На тај начин клонио се друштва које се до крајности искварило. Једном је рекао асхаб-и кираму: „Нема ниједног посланика који није чувао овце.“ Када су упитали: „Ја Ресулаллах! Да ли сте и Ви чували?“, рекао је: „Да, и ја сам чувао.“

Када је наш вољени Посланик имао око двадесет година, у Мекки су ред и мир били сасвим нарушени. Зулум се до крајности раширио; нико више није био сигуран ни за иметак, ни за живот, ни за част. Староседеоци Мекке чинили су неправду и зулум странцима који су долазили ради трговине и да посете Ка’бу. Они којима је учињен зулум нису имали коме да се обрате да би остварили своје право. У то време један трговац из Јемена, који је дошао у Мекку ради трговине, био је опљачкан: један Мекканац по имену Ас ибн Ваил силом му је отео робу. После тог догађаја Јеменац се попео на брдо Ебу Кубејс и, вапијући, тражио од племена помоћ да му се врати право. После оваквих догађаја, који су показивали да је зулум достигао крајњу границу, прваци Хашимових и Зухриних синова и других племена окупили су се у кући Абдуллаха ибн Џудана. Одлучили су да се никоме, ни домаћем ни странцу, не чини зулум ни неправда, да се спречава зулум и да се онима којима је учињена неправда врати њихово право. С тим циљем основали су савез правде.1

Тај савез, коме је наш вољени Посланик приступио у младим годинама и у чијем је оснивању имао велики утицај, назван је Хилфул-фудул.

Пре тога су двојица људи по имену Фадл и један по имену Фудајл такође били основали један такав савез. По том савезу, који су они раније основали, дато је ово име.

„Мухаммеда алејхисселам, за кога је цео свет потврдио какав је савршен човек, због његове крајње искрености и верности чак су и његови највећи непријатељи, обесни кафири, звали Мухаммедул-Емин (Мухаммед, коме се може веровати)“ Hüseyin Hilmi bin Sa’îd (рахметуллахи алејх)

Чувени сајмови и пијаце у Арабији и њеној околини

Човеку стиже његов удео,
не остављају лишеним странца.
Шта да чини душа Ејјубијева
кад вољени радостан није?
Шаху мој, Хабиб-и Кибрија,
лик твој лек је свакој бољци.
Како да се верност теби искаже
ако заљубљени душу не да?

Тај савез зауставио је зулум и поново успоставио нарушени ред и мир у Мекки. Његов утицај трајао је дуго. Пошто му је објављено посланство, Ресулуллах је о томе причао асхаб-и кираму и рекао: „И ја сам био присутан када су се у кући Абдуллаха ибн Џудана међусобно заклињали. Та заклетва милија ми је од поседовања црвених камила (богатства). Кад би ме и сада позвали на такав скуп, одазвао бих се.“2

Бављење трговином

Мекканци су се од давнина бавили трговином и од ње живели. И Послаников (саллаллаху алејхи ве селлем) стриц Ебу Талиб бавио се трговином. Када је наш вољени Посланик имао око двадесет пет година, у Мекки је беда веома порасла. Због тога су Мекканци спремили велики трговачки караван да оде у Шам. Тих дана Ебу Талиб је дошао Ресулуллаху и рекао: „О поштовани синовче! Сиромаштво је достигло крајњу границу. Ове последње године, проведене у оскудици и борби, нису нам оставиле ништа у рукама. Ево, курејшијски караван је спреман и само што није кренуо у Шам. И Хатиџа-хатун ће послати робу с караваном. Она сигурно тражи поуздане људе који ће обавити тај посао. Нема сумње да јој је потребан неко поуздан, чист и веран као што си ти. Било би добро да одемо и поразговарамо, па да постигнемо да ти идеш као њен заступник. Без сумње ће тебе изабрати пре других. У ствари, ја не бих желео да идеш у Шам, јер се бојим да ти тамошњи Јевреји не науде. Али не налазим ни другог излаза.“ Посланик му је рекао: „Учини како ти желиш.“

Хазрети Хатиџа била је госпођа која је по лепоти, иметку, памети, честитости, стидљивости и лепом понашању била на великом гласу у Арабији. Зато је са свих страна било веома много оних који су желели да се њоме ожене и који су јој се удварали. Али она, због једног сна који је уснила, никоме није поклањала пажњу. У сну јој је месец сишао с неба и ушао јој у недра, а нур месеца изашао јој је испод пазуха и обасјао целу васиону. Ујутро је тај сан испричала свом рођаку Вереки ибн Невфелу. Верека је рекао: „Ахир-земански Пејгамбер већ је дошао на свет. Он ће се оженити тобом, и у твоје време њему ће се спустити вахј3. Нур његове вере испуниће васиону. Ти ћеш први поверовати у њега. Тај Посланик биће из Курејшија и из Бени Хашима.“

Хазрети Хатиџа веома се обрадовала овом одговору и почела је да чека долазак тог Посланика.

Хазрети Хатиџа бавила се трговином и с људима с којима би се договорила ортачила се. Ебу Талиб је нашој мајци хазрети Хатиџи испричао како стоје ствари. На то је хазрети Хатиџа позвала Ресулуллаха у своју кућу да га види и поразговара с њим.

Када је дошао, она му је указала велико поштовање и почаст. Задивила се када је видела Посланикову уљудност и његово чисто и непорочно лице. Рекла је Ресулуллаху: „Знам да сте искрени, поуздани, да Вам се може веровати и да сте лепе нарави. За овај посао даћу Вам плату вишеструко већу од било које коју сам икоме дала…“ Пошто су се договорили и о висини плате, наша мајка хазрети Хатиџа дала је Ресулуллаху одећу која ће му бити потребна у тој служби и испратила га из своје куће спокојног срца. Осим тога, Мејсери је дала и другу скупоцену одећу да је Ресулуллах облачи на путу.

„Ако муслиман зарађује халал, ни од кога не зависи и помаже својим комшијама и рођацима, на Судњем дану биће сјајан и пун нура као пун месец у четрнаестој ноћи“ Хадис-и шериф

Наша мајка хазрети Хатиџа сазнала је знаке посланства од свог брата од стрица, ученог хришћанина Вереке ибн Невфела. И приликом ове Ресулуллахове посете препознала је на њему својства посланства. Зато је свом робу по имену Мејсера рекла: „Када караван буде полазио из Мекке, дај узде камиле у руке Мухаммеду алејхисселам, да Мекканци не би оговарали. Када се удаљите од града и он нестане из видика, обуци му ову скупоцену одећу.“

Затим је најлепшу од својих камила опремила тако да доликује султанима и рекла Мејсери: „Посади га на ову камилу с великим поштовањем, узми узде у руке и сматрај себе његовим слугом! Ништа не чини без његове дозволе и не штеди ни живот да га чуваш и заштитиш од опасности! У местима у која будете ишли немојте се дуго задржавати и брзо се вратите, да се не бисмо осрамотили пред Хашимовим синовима. Ако ово што сам рекла испуниш од речи до речи, ослободићу те и даћу ти иметка колико год пожелиш.“

Караван је био спреман. Мекканци су се у великом мноштву окупили да се опросте са својим ближњима. Ту су били и рођаци нашег вољеног Посланика, његови стричеви и прваци Хашимових синова. Када је тетка нашег Посланика видела Ресула Аллаха теала (саллаллаху алејхи ве селлем) у слугинској одећи и с уздама камиле у руци, клецнула су јој колена. Заплакала је и закукала. Јаучући и проливајући сузе, овако је изразила свој бол: „О Абдулмутталибе! О ти велики што си ископао бунар Земзем! О Абдуллаху! Устаните из својих кабурова, окрените главе на ову страну и погледајте у каквом је стању овај мубарек!“ И Ебу Талиб је био обузет истим осећањима и у истом стању. Из Ресулуллахових мубарек очију, које су виделе Хакк, покапале су сузе као бисери и он је рекао: „Немојте ме никако заборавити. Сећајте се да у туђини трпим тугу и јад.“ Сви који су чули ове речи заплакали су. И мелеци на небу придружили су се томе и рекли: „Господару наш! Ово је Мухаммед алејхисселам, кога си учинио Својим хабибом и коме си подарио највиши степен. Каква је мудрост у овом стању?“ Тада им је Аллах теала рекао: „Да, он је Мој Хабиб. Али ви не можете знати тајну љубави. Не можете проникнути у тајне између вољеног и онога који воли. Овај степен нико не зна. Из ове тајне ствари нико ништа не разуме.“

Најзад, када је караван кренуо и Мекка се више није видела, Мејсера је, како му је било наређено, обукао нашем вољеном Посланику скупоцену одећу. Посадио га је на камилу покривену разним тканинама и веома лепо украшену. А узде је узео у своје руке.

На том путу путници из каравана видели су да над нашим вољеним Послаником, који је послан као милост световима, иде облак који му прави хлад и два мелека у облику птица, и да су с њим ишли све док путовање није завршено.4

Када је својом мубарек руком помиловао ноге двема камилама које су се толико умориле да нису могле да иду и заостале су за караваном, камиле су одједном убрзале. Када су видели то и многа друга слична његова стања, бескрајно су га заволели и схватили да ће његов углед бити веома узвишен.

Када су стигли у место звано Бусра, поново су се улогорили близу тамошњег манастира. Монах Бахира, који је по многим знацима које је видео схватио и рекао да ће он бити последњи посланик, био је умро, а на његово место дошао је други монах, по имену Настура. Посматрајући курејшијски караван који се улогорио близу манастира, монах Настура видео је да под једним сувим дрветом у близини седи неки човек и да је дрво у том тренутку озеленело, па је упитао Мејсеру: „Ко је онај човек под тим дрветом?“ Мејсера је рекао: „То је један човек из племена Курејш, од становника Харема.“ Монах је рекао: „Под овим дрветом до сада није седео нико осим посланика.“ Затим је упитао: „Има ли у његовим очима мало црвенила?“ Мејсера је рекао: „Да, има, и никада му не нестаје из очију.“ Тада је Настура рекао: „Тако ми Аллаха теала, који је Иси алејхисселам спустио Инџил, овај човек биће последњи посланик. Да ми је да доживим време када му буде наређено посланство!“

Када је Мухаммед алејхисселам на пијаци у Бусри продавао робу Хатиџе-хатун, један Јеврејин који се с њим погађао није му веровао и рекао је: „Закуни се киповима по имену Лат и Узза, па ћу ти веровати.“ Тада је Мухаммед алејхисселам рекао: „Ја се никада нећу заклињати тим киповима! Кад пролазим поред њих, окрећем лице на другу страну.“ Јеврејин, који је видео и друге знаке на њему, рекао је: „Твоја је реч права. Аллаха ми, ово је човек који ће бити посланик“, и изразио своје дивљење речима: „Наши учењаци нашли су његов опис у књигама.“

Мејсера је све што је видео на Ресулуллаху и чуо о њему урезивао у памћење као вез, и његово дивљење према њему из дана у дан је расло. У Мејсерином срцу родила се велика љубав према Предводнику светова. Сада га је служио с милином и поштовањем, а и најмањи његов миг извршавао је с великом љубављу. Донесена роба била је продата и, берекетом Посланика, остварен је вишеструко већи добитак него обично. Караван је кренуо назад. Када су стигли у место Мерруз-Захран, Мејсера је предложио нашем вољеном Посланику да однесе радосну вест у Мекку. Он је то прихватио, одвојио се од каравана и потерао камилу брже према Мекки.

Нефиса бинт Мунја испричала је: „Приближавало се време када је караван требало да се врати. Хатиџа-хатун се свакога дана са слушкињама пела на кров своје куће и мотрила на пут којим ће караван доћи. Једног таквог дана била сам код Хатиџе. Изненада се у даљини указао неки човек на камили. Над њим су облак и два мелека у облику птица правили хлад, а нур на мубарек челу нашег Посланика сијао је као месец. Хатиџа-хатун схватила је ко долази и срце јој се смирило. Али, правећи се да не зна, упитала је: ‚Ко то може да долази по овако врелом дану?‘ Слушкиње су рекле: ‚Овај што долази личи на Мухаммеда (алејхисселам)‘ и задивиле су се ономе што су виделе.“

Мало затим Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) дошао је у кућу наше мајке Хатиџе и испричао како стоје ствари. Радосном вешћу коју је донео веома ју је обрадовао.

Нешто касније караван је ушао у Мекку. Мејсера је нашој мајци хазрети Хатиџи једно по једно испричао како је Посланику током путовања прављен хлад, шта је рекао монах Настура, како су изнемогле камиле убрзане и многа друга слична необична стања која је видео. Хвалио је Посланика колико му је год језик дозвољавао. Хазрети Хатиџа је то знала, али су јој ове речи још више увећале извесност. Строго је наложила Мејсери: „Ово што си видео никоме не причај!“5

„Ја се никада нећу заклињати тим киповима! Кад пролазим поред њих, окрећем лице на другу страну“ Хадис-и шериф

Наша мајка Хатиџа отишла је Вереки ибн Невфелу да му јави оно што је чула. Верека, који је с великим дивљењем саслушао шта се догодило, рекао је: „О Хатиџа, ако је ово што причаш истина, Мухаммед алејхисселам биће посланик овог уммета.“

Посланик је са 12 година ишао ради трговине са стрицем Ебу Талибом до Бусре, са 17 година са стрицем Зубејром у Јемен, са 20 година са хазрети Ебу Бекром у Шам, а са 25 година поново у Шам, да прода робу наше мајке хазрети Хатиџе.6 Тако је свега четири пута ишао на пут. Осим ових путовања није путовао нигде.

Женидба нашом мајком хазрети Хатиџом

После радосне вести коју јој је дао Верека ибн Невфел, и када је видела лепе особине нашег вољеног Посланика, наша мајка хазрети Хатиџа пожелела је да постане његова жена и да буде почашћена служењем њему. Нефиса бинт Мунја наслутила је то и прихватила се да посредује. С том намером дошла је пред узвишеног Ресул-и екрема и упитала: „Ја Мухаммеде! Шта Вас спречава да се ожените?“ Наш Посланик је рекао: „Немам довољно новца да се оженим.“ Нефиса-хатун је рекла: „Ја Мухаммеде! Ако желиш да се ожениш честитом и угледном госпођом, која има иметак и лепоту, ја сам ти на услузи.“ Наш вољени Посланик упитао је: „Ко је та госпођа?“ Она је рекла: „То је Хатиџа бинт Хувејлид.“ Када је Ресулуллах упитао: „Ко ће у томе посредовати?“, она је рекла: „Ја ћу то обавити“ и отишла од њега. Отишла је хазрети Хатиџи и донела јој радосну вест. Хазрети Хатиџа позвала је своје рођаке Амра ибн Еседа и Вереку ибн Невфела и испричала им како стоје ствари. Послала је вест и Ресулуллаху и позвала га да дође у одређени час. Ебу Талиб и његова браћа такође су се спремили и пошли заједно с Послаником.

Наша мајка хазрети Хатиџа уредила је и украсила своју кућу. У знак захвалности за тај дан поклонила је сав свој накит својим слушкињама. Затим их је ослободила. Ресулуллах је са својим стричевима дошао у кућу наше мајке Хатиџе. Ебу Талиб је рекао: „Хвала нашем Створитељу, који нас је учинио од деце Ибрахима алејхисселам и од потомства Исмаила алејхисселам. Учинио нас је чуварима Бејтуллаха. Подарио нам је ту мубарек кућу, која је кибла људи и коју светови обилазе у тавафу, и Харем-и шериф, који је сачувао од сваког зла. Мухаммед, син мога брата Абдуллаха, такав је човек да надмашује свакога из Курејша с ким год да се упореди. Истина, иметка има мало, али на иметак се не гледа. Јер иметак је као сенка: прелази из руке у руку и одлази. Част и предност мога синовца свима су вам познати. Сада он тражи Хатиџу бинт Хувејлид за брак. Колики мехр7 желите да се да из мога иметка? Заклињем се да ће Мухаммедов степен свакако бити узвишен.“ Верека ибн Невфел потврдио је ове речи.

Стриц наше мајке Хатиџе, Амр ибн Есед, рекао је: „Будите сведоци: Хатиџу бинт Хувејлид дао сам за жену Мухаммеду алејхисселам.“ Тако је склопљен никах. По једном предању мехр је био 400 мискала злата, по другом пет стотина дирхема, а по трећем 20 камила.8

За свадбену гозбу Ебу Талиб је заклао камилу и приредио такво јело какво се до тог дана није видело. Брак је био склопљен. Наша мајка хазрети Хатиџа поклонила је Посланику сав свој иметак и рекла: „Сав овај иметак припада Вама. А мени сте Ви потребни и захвална сам Вам.“

Наша мајка хазрети Хатиџа током целог брачног живота увек је служила нашем Посланику Мухаммеду алејхисселам и била му помоћница. Овај Послаников брак трајао је двадесет пет година, све до смрти наше мајке Хатиџе. Од тога је петнаест година било пре бисета, а десет година после бисета (објаве посланства). Док је његова прва жена, хазрети Хатиџа, била жива, наш Посланик Мухаммед алејхисселам није се женио другом. Имали су шесторо деце – два сина и четири кћери. То су: Касим, Зејнеб, Рукајја, Умму Гулсум, Фатима и Абдуллах (Тајјиб или Тахир). Од хазрети Марије, којом се оженио у време посланства, имао је и сина по имену Ибрахим. Од других жена није имао деце. Зејнеб је била најстарија од његових кћери. Најмлађа кћи, Фатима, била је оцу најмилија. Рођена је тринаест година пре хиџре. Синови су му преселили на ахирет у малим годинама, а и све његове кћери, осим хазрети Фатиме, преселиле су на ахирет пре њега. Наша мајка Фатима преселила је на ахирет шест месеци после Посланика. Лоза нашег вољеног Посланика Мухаммеда алејхисселам наставила се преко деце хазрети Фатиме.9

Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) и пошто се оженио нашом мајком Хатиџом бавио се трговином. Од зараде су гостили госте и помагали сирочади и сиромасима.

Зејд ибн Хариса

Зејд ибн Хариса је као дете отишао са мајком Су’дом да посете рођаке. Тада је на њих напало једно друго племе. Зејда су заробили. Довели су га у Мекку, на сајам звани Сук-и Указ, и изнели га на продају. Синовац хазрети Хатиџе, Хаким ибн Хизам, купио је Зејда за 400 дирхема. Хаким ибн Хизам поклонио је Зејда ибн Харису својој тетки, нашој мајци хазрети Хатиџи, а она га је поклонила Посланику. Посланик га је одмах ослободио и задржао код себе. Јер ослобођени Зејд ибн Хариса није имао куд да оде, нити је имао икога ко би се о њему бринуо боље од Ресулуллаха. И он је драге воље остао код Ресулуллаха.

Посланик је, још пре него што му је објављено посланство, био створен да усаврши сваку врсту лепог ахлака, видљиву и невидљиву, познату и непознату: правду, правичност, милосрђе, љубав према људима, ведрину лица, племенитост, дарежљивост, држање дате речи, верност аманету, спремност да помогне, пожртвованост, поузданост, заштиту потлачених, немоћних и сиромашних, љубав и нежност према деци, честитост, искреност, уљудност, скромност, умереност, лепо управљање људима, храброст и одважност. У сваком погледу био је изнад свих створења која су била и која ће бити, стекао је поверење свих и добио надимак „Ел-Емин“. Због лепог опхођења које је од њега видео, Зејд ибн Хариса волео је Посланика више и од оца и од мајке и никако није желео да се одвоји од њега.

„Сав овај иметак припада Вама. А мени сте Ви потребни и захвална сам Вам“ Хатиџетул-Кубра (радијаллаху анха)

Његови мајка и отац нису знали куда им је син одведен ни шта му је учињено. Његов отац Хариса горео је у ватри туге за дететом и лутао од краја до краја тражећи сина. Рођацима и познаницима који су из Јемена ишли у разне земље строго је налагао да му донесу какву вест о сину Зејду, спевавао стихове и проливао сузе:

Плачем за Зејдом својим – не знам шта се с њим збило?
Да ли је жив, или га је смртни час стигао?
Не питај за њега, о срце, узалуд!
Не можеш знати: је ли му гроб у равници ил’ у кршу.
А ево и једне његове песме у којој изражава чежњу за сином:
Зејде мој, чедо моје! Да знам да ће се вратити онај што је отишао, ах!
Аллаха ми, не бих желео да се врати ико осим тебе.
Кад ветар дуне, где год угледам дете – сетим се њега,
И сунце, кад свако јутро излази, на тебе ме подсећа.
Јаох, хиљаду пута јаох за чедом мојим,
Јашем и тражим те, макар ми стање било бедно.
Ни ја ни мој коњ не знамо ни за умор ни за досаду,
Док год има наде да ће ми се син наћи и изаћи преда ме.
Колико год нада варала човека, на крају је пролазан,
Синови моји! Кајсе, Амре, Језиде, Џебеле – Зејд мој вама је аманет.

Најзад, пре доласка ислама, неки људи из племена Бени Келб, који су дошли да посете Ка’бу, видели су хазрети Зејда и препознали га. Хазрети Зејд им је рекао: „Знам да моја породица за мном вапи; пренесите им ове стихове“, и изговорио следећу песму:

Срце ми гори; далеко сам од свог гнезда,
али сам Ка’би комшија, макар био далеко од мајке и оца.
Нека вам туга срце не сажиже,
нека ваш вапај за мном не допире до Арша.
Хвала Мевли, у таквом сам гнезду
да за част и добро које видим стално упућујем дове.

Када је чуо ову вест, Хариса се веома обрадовао. Одмах је узео много новца и са братом Ка’бом дошао у Мекку. Када је стигао у Мекку, распитао се за кућу нашег Посланика, дошао пред њега и рекао: „О предводниче курејшијског народа, о унуче Абдулмутталибов, о сине лозе Бени Хашима! Ви сте комшије Харем-и шерифа. Гостите госте, чините доброчинство сужњима и ослобађате их ропства. Колико год новца затражите за ослобођење нашег сина, који Вам је роб, даћемо; пустите га на слободу, молимо Вас, немојте одбити ову нашу молбу!“ Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Позовимо Зејда и кажимо му како стоје ствари. Оставимо њему да изабере. Ако изабере да иде вама, можете га одвести и не дати никакав новац. А ако изабере мене и пожели да остане код мене, Аллаха ми, онога ко изабере мене никоме нећу дати – остаће код мене.“

Хариса и његов брат били су веома задовољни овим Посланиковим одговором и рекли су: „Према нама си поступио веома праведно и правично.“

Затим је Посланик позвао Зејда к себи и упитао га: „Познајеш ли ове?“ Када је рекао: „Да, један је мој отац, а други мој стриц“, Посланик је рекао: „О Зејде! Сазнао си ко сам ја, видео си моју нежност и милосрђе према теби и моје опхођење. Они су дошли да те одведу. Зато или изабери мене и остани код мене, или изабери њих и иди.“

Отац и стриц очекивали су: „Сада ће изабрати нас, па ћемо одвести Зејда.“ Зејд је рекао: „Ја никога не стављам испред Вас. Ви сте ми и уместо стрица и уместо оца. Желим да останем код Вас.“

Отац и стриц су се запањили и занемели. Отац се разљутио и рекао Зејду: „Тешко теби! Значи, ти више волиш ропство од слободе, од мајке, оца и стрица!“ Зејд је одговорио оцу: „Оче мој, ја сам од овог човека видео толику нежност и лепо опхођење да никога више не могу ставити испред њега.“

Посланик је веома волео Зејда. Када је видео ту његову оданост и љубав према себи, одвео га је у Хиџр поред Ка’бе-и муаззаме и, обраћајући се онима који су били тамо, рекао: „Будите сведоци да је Зејд мој син. Он наслеђује мене, а ја њега.“ Када су то видели, Зејдовом оцу и стрицу прошла је љутња. Радосни, вратили су се у свој крај. После тога асхаб-и кирам почели су да Зејда зову Зејд ибн Мухаммед (Мухаммедов син Зејд). Касније, када је Аллах теала укинуо посињење наредбама у 5. ајету суре Ахзаб: „Зовите децу по њиховим очевима, тако је праведније код Аллаха“ и у 40. ајету: „Мухаммед (алејхисселам) није отац ниједном од ваших мушкараца (као што је Зејд)“, хазрети Зејда почели су да зову по имену његовог оца, то јест „Харисин син Зејд“ (Зејд ибн Хариса).10

Пресудитељ у спору око Ка’бе

Када је Ресулуллах имао око тридесет пет година, био је пресудитељ у спору око Ка’бе. У то време кише и бујице биле су јако оштетиле зидове Ка’бе. Осим тога, један пожар који је избио био је разорио Ка’бу.11 Требало је изнова подићи грађевину. Зато је племе Курејш срушило Ка’бу до темеља које је поставио Ибрахим алејхисселам и почело да је гради изнова. Поделивши посао по деловима међу племенима, подигли су зидове. Племена, која су знала да је то велика част, нису могла да се сложе око тога ко ће ставити камен Хаџер-и есвед (Црни камен) на његово место. Пошто је свако племе желело ту част, међу њима је избио велики спор. Абдуддарови синови заклели су се: „Ако овај посао обави неко други осим нас, пролићемо крв.“ Због тог спора, који је трајао четири-пет дана, само што се није пролила крв.

„Ја никога не стављам испред Вас. Ви сте ми и уместо стрица и уместо оца. Желим да останем код Вас“ Зејд ибн Хариса (радијаллаху анху)

Био је понедељак. Абдулмутталибов ујак Хузејфа ибн Мугира, стар и угледан човек, показао је врата Бени Шејба, која воде у Ка’бу, и рекао: „О курејшијска дружино! Да би се пресудило у ствари око које не можете да се сложите, учините пресудитељем међу собом онога ко први уђе на та врата.“ Присутни су прихватили тај предлог и, гледајући у врата Бени Шејба, почели да чекају онога ко ће први ући и у овом осетљивом тренутку решити спор. Најзад су видели да на врата улази Мухаммед алејхисселам. Бескрајно су ценили његову искреност и узвишени ахлак и увек су га звали Ел-Емин, то јест „онај коме се увек може веровати“. Рекли су: „Ево Ел-Емина. Задовољни смо његовом пресудом.“

Када су нашем вољеном Посланику Мухаммеду алејхисселам испричали како стоје ствари, он је скинуо свој огртач (хирку) и раширио га по земљи. Ставио је Хаџер-и есвед на свој мубарек огртач и рекао: „Нека из сваког племена по један човек ухвати за један крај.“ Тако је дао да се камен подигне до места где је требало да буде постављен.

Затим је сам узео камен у наручје и својим часним рукама поставио га на место. Племена, која су видела да су се тако спасла од великог сукоба који је претио да избије, била су задовољна тим поступком. Довршили су зидове, наставивши да граде одакле су стали.12