СЛЕЂЕЊЕ МУХАММЕДА АЛЕЈХИССЕЛАМ

Следити Мухаммеда алејхисселам, то јест поводити се за њим, значи ићи путем којим је он ишао. Његов пут је пут који је показао Кур’ан-и керим. Тај пут се назива Дин-и ислам. Да би се за њим поводило, потребно је најпре примити иман и добро научити ислам, затим извршавати фарзове и клонити се харама, а потом чинити суннете и клонити се мекруха. После тога треба настојати да се и у ономе што је мубах поводи за њим. Примити иман значи почети следити њега и ући на врата среће.

Аллах теала га је послао да све људе на свету позове у срећу и у двадесет осмом ајету суре Себе рекао је, по значењу: „О Мој вољени Посланиче! Тебе шаљем свим људима на свету да им донесеш радосну вест о вечној срећи и да им покажеш пут те среће.“

На пример, ако човек који њега следи мало одспава усред дана, то је многоструко вредније него да, не следећи њега, многе ноћи проведе у ибадету. Јер „кајлула“, то јест мало прилећи пре подне, био је његов мубарек обичај. Или, на пример, не постити и јести и пити на дан бајрама, зато што то његова вера наређује, вредније је од постова који се годинама држе, а којих у вери нема. Зекат дат сиромаху по наредби његове вере узвишенији је и врлији од садаке у злату велике као планина, дате по сопственој жељи.

Једном је хазрети Омер, пошто је у џемату клањао сабах-намаз, погледао по џемату и, не видевши једног човека, упитао за њега. Асхаби су рекли: „Он ноћима до јутра чини ибадет. Можда га је сада савладао сан.“ Емирул-муминин је рекао: „Камо среће да је целу ноћ спавао, а сабах-намаз клањао у џемату – то би било боље.“

Труд оних који се, не следећи ислам, муче и чине муџахеду безвредан је и низак, иако тиме отупљују свој нефс, јер не поступају у складу с исламом. Ако за тај труд и стекну неку награду, у руке им неће доспети ништа осим неколико користи на овом свету. А колика је уопште вредност и важност целог овог света, да би неколико његових мрвица ишта вредело? Такви су, на пример, као људи који раде најпростије послове: раде и умарају се више од свих, а плата им је, у односу на посао који обаве, нижа од свачије. А они који следе ислам као златари су који раде с финим драгуљима и скупоценим дијамантима. Посао им је мали, а зарада веома велика. Понекад њихов рад од једног сата донесе зараду од стотина хиљада година. Разлог је у томе што Хакк теала прима дело које је у складу с исламом, задовољан је њиме и зато Му се веома допада. Да је тако, објавио је на многим местима у Својој Књизи.

На пример, у тридесет првом ајету суре Ал-и Имран рекао је, по значењу:

„О Мој вољени Посланиче! Реци им: ‚Ако волите Аллаха теала и желите да и Аллах теала воли вас, следите мене! Аллах теала воли оне који следе мене.‘“

Следити Мухаммеда алејхисселам значи волети ахкам-и исламијје и радо их извршавати, сматрати великим и поштовати његове наредбе, оно чему ислам придаје вредност и што уздиже, исламске учењаке и праведнике, трудити се да се шири његова вера, а оне који не желе да следе његову веру, који је не воле и не маре за њу, сматрати ниским.

„О Мој вољени Посланиче! Тебе шаљем свим људима на свету да им донесеш радосну вест о вечној срећи и да им покажеш пут те среће“ Себе: 28

Хакк теала не воли и не одобрава ништа од онога што није у складу с исламом. Зар се даје севап за оно што Он не воли и не одобрава? Напротив, то постаје узрок казне. Досегнути срећу оба света зависи само и једино од тога да се следи Мухаммед алејхисселам, предводник овога света и ахирета. Да би се он следио, потребно је примити иман, научити ахкам-и исламијје и извршавати их како доликује. Спас од џехеннема на ахирету припада само онима који следе Мухаммеда алејхисселам. Сва добра дела учињена на овом свету, сва открића, сва стања и сва знања биће од користи на ахирету само под условом да су на путу Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем). У супротном, свако добро које учине они који не следе Посланика Аллаха теала остаје на овом свету и постаје узрок пропасти њиховог ахирета. То јест, оно што изгледа као добро није ништа друго до истидраџ. Да би се Мухаммед алејхисселам могао следити потпуно и без мане, потребно је волети га потпуно и без мане. А знак потпуне и зреле љубави јесте држати се далеко од његових непријатеља и не волети оне који њега не воле. У љубави нема места мудахени, то јест попустљивости. Заљубљени, опчињени својим вољеним, ни за трен се не одвајају од његових наредби. Не бораве заједно с онима који се њему супротстављају. Љубав према двема супротностима не може бити у једном срцу. То јест, џем-и зиддејн (спајање супротности) није могуће. Благодати овога света пролазне су и варљиве. Оно што је данас у рукама, сутра је туђе. А оно што ће се стећи на ахирету бескрајно је, а стиче се још док смо на овом свету. Ако се овај живот од неколико дана проведе следећи Мухаммеда алејхисселам, најдрагоценијег човека овога света и ахирета, може се надати вечној срећи, бескрајном избављењу и спасу. У супротном, ако се он не следи, све је ништавно. Свако доброчинство и свако добро учињено без следења њега остаје овде, а на ахирету се ништа не добија. И најмања честица следења њега многоструко је узвишенија од свих благодати овога света и свих срећа ахирета. Врлина и част човечанства јесу у следењу њега. Основни услов да муслимани следе Ресулуллаха јесте да буду у једном од четири исправна мезхеба ехли-суннета. Фарз је поверовати у Посланика, потврдити оно што је донео, волети га и покоравати му се, прихватати његове савете, поштовати га и указивати му почаст. О томе Аллах теала каже, по значењу: „Верујте, дакле, у Аллаха теала и у Његовог Ресула, умми-небија, и следите га, да бисте нашли хидајет (прави пут).“1 И: „Ко не верује у Аллаха теала и у Његовог Посланика, нека зна да смо Ми за те кафире припремили разбеснелу (страшну и језиву) ватру.“2 Као што саопштавају Јахја ибн Мухаммед ибн Абдуллах, Мухаммед ибн Ибрахим ибн Саид, Умејја ибн Бустан и Мухаммед ибн Ибрахим ибн Саид, Ебу Хурејре (радијаллаху анху) пренео је од Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем) овај хадис-и шериф. Ресулуллах је рекао: „Наређено ми је да се борим против људи док не посведоче да нема другог божанства осим Аллаха и док не поверују у мене и у оно што сам донео (у ислам). Када то учине (када поверују), сачували су од мене свој иметак и своје животе. Изузетак је само право ислама (то јест, ако муслиман почини грех, примењује се казна коју је ислам одредио). А њихов обрачун препуштен је Аллаху.“3

„Ко се мени покори, покорио се Аллаху теала. Ко се мени супротстави, супротставио се Аллаху теала“ Хадис-и шериф

„Ко се мени покори, покорио се Аллаху теала. Ко се мени супротстави, супротставио се Аллаху теала. Ко се покори мојој наредби, покорио се мени, а ко се супротстави мојим наредбама, супротставио се мени.“

„Стање онога ко ми се покори и следи оно што сам донео и стање онога ко ми се супротстави и оно што сам донео прогласи лажним слични су стању човека који је дао саградити кућу, (да би људима приредио велику гозбу) спремио разна укусна јела и одредио некога да позове људе на јело. Ко се одазове позиву, улази у кућу и једе од спремљених јела колико хоће. А ко се не одазове позиву, не може ући у кућу нити јести од спремљених јела. Кућа је џеннет (припремљен за богобојазне који се одазову позиву Ресулуллаха). А онај који позива (Аллаху теала и џеннету пуном Његових благодати) јесте Мухаммед (алејхисселам). Ко се супротстави Мухаммеду (алејхисселам), супротставио се Аллаху теала. Мухаммед (алејхисселам) раздваја људе на вернике, који га потврђују, и кафире, који га проглашавају лажним.“

„Држите се мога суннета и суннета хулефа-и рашидина после мене. Прихватите га се свом снагом и брижљиво. Чувајте се онога што је накнадно уведено (у веру) (а чега нема у Кур’ан-и кериму, у суннету, у иџмау уммета и у кијасу факиха).

Јер све што је накнадно уведено (у веру) јесте бид’ат. А сваки бид’ат је заблуда.“4

У хадис-и шерифу који је Енес ибн Малик пренео о следењу Ресулуллаха, наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) је рекао: „Ко оживи мој суннет (поступајући по њему и ширећи га), оживео је мене (уздигао је моју част и обзнанио моју наредбу). А ко оживи мене, биће са мном у џеннету.“

Посланик је рекао Билалу ибн Харису: „Ко у исламу започне суннет-и хасене (лепу праксу), добиће његов севап и севапе оних који га чине. А ко у исламу отвори рђав пут, на њега пада његов грех и греси оних који га чине.“5

Хазрети Омер ибн Абдулазиз је рекао: „Ресулуллах је отворио леп пут. После њега су и његове халифе отварале путеве. Поступати по суннету Ресулуллаха и по суннетима његових халифа после њега значи поступати у складу с Књигом Аллаха теала. Покоравати се Аллаху теала и Посланику значи јачати веру Аллаха теала. Нико нема право да квари и мења ислам.“ Није дозвољено ни поступати по речима оних који се супротстављају суннету. Они који су следили суннете Посланика и асхаб-и кирама досегли су хидајет. Ко год је од њих затражио помоћ, добио ју је. А ко се супротстави суннет-и шерифима и не поступа по њима, кренуо је другим путем, а не оним којим иду муслимани. Аллах теала такву особу оставља на путу који је сама изабрала, допушта јој да чини рђава дела и баца је у џехеннем. Џехеннем је најгоре место у које се може доспети.

Хазрети Ахмед ибн Ханбел је рекао: „Једног дана био сам у некој дружини. Они су се потпуно свукли и ушли у воду. А ја се, држећи се хадис-и шерифа ‚Ко верује у Аллаха теала и у ахирет, нека не улази у хамам (не покривши делове аврета)‘, нисам свукао. Те ноћи неко ми је у сну рекао: ‚О Ахмеде! Радуј се! Јер ти је Аллах теала опростио зато што си следио суннет Ресулуллаха. Учинио те је имамом. Људи ће те следити.‘ Када сам упитао: ‚Ко сте ви?’, рекао је: ‚Ја сам Џибрил.‘“ Ко у сваком свом послу не следи Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем), не може бити верник. Ако га не воли више од свога живота, иман му није потпун. Он је посланик свих људи и џина.

Свакоме народу који живи у било ком веку ваџиб је да га следи. Сваки верник треба да помаже његовој вери, да се окити његовим лепим ахлаком, да често изговара његово мубарек име, да, када изговори или чује његово име, с поштовањем и љубављу донесе салават и селам, да чезне да види његово мубарек лице и да воли и поштује Кур’ан-и керим и веру које је он донео.

Није говорио из страсти – свака његова чиста реч била је вахј,
Море пуно бисера мудрости био је тај рудник дарежљивости.
Телом међу људима, а срцем насамо са својим Пријатељем,
У мноштву је сваког трена налазио јединство тај рудник дарежљивости.
Салават и селам нека су на њега, на његову породицу и асхабе,
Јер их је себи за пријатеље учинио тај рудник дарежљивости.
Дођи, о Хакки, заборави људе, од Хабиба Хакковог узми нарав,
Јер је лепу нарав од Хакка на дар примио тај рудник дарежљивости.
İbrâhîm Hakkı Erzurumî

„Онај кога Аллах теала много воли јесте онај ко учи своју веру и учи њој друге. Учите своју веру из уста исламских учењака!“ Хадис-и шериф

Медине-и муневвере [1890]