ВЕЛИКИ ГРЕСИ
Седамдесет два велика греха су следећа:
1. Убити човека без права.
2. Учинити блуд.
3. Чинити ливату.
4. Пити вино и свако алкохолно пиће. (Пиво је харам.)
5. Красти.
6. Узимати опојна средства ради уживања.
7. Силом узети туђи иметак, то јест учинити гасб.
8. Лажно сведочити.
9. Без оправданог разлога кварити рамазански пост једући пред муслиманима.
10. Узимати и давати камату.
11. Много се заклињати.
12. Бити непослушан родитељима и супротстављати им се.
13. Прекинути сила-и рахм (посећивање) с праведном родбином која је махрем.
14. У бици напустити борбу и побећи пред непријатељем.
15. Неправедно јести иметак сирочета.
16. Не мерити исправно својом вагом и мером.
17. Клањати намаз пре или после његовог времена.
18. Сломити срце брату вернику. (То је већи грех од рушења Ка’бе. После куфра, којим се Аллах теала највише вређа, нема толико великог греха као што је ломљење срца.)
19. Говорити речи које Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) није рекао и приписивати их њему.
20. Узимати мито.
21. Бежати од истинитог сведочења.
22. Не давати зекат и ушур на свој иметак.
23. Да онај ко је у стању, када види мункер, то јест онога ко чини грех, то не спречи.
24. Спалити живу животињу у ватри.
25. Заборавити учење Кур’ан-и азимуш-шана након што га је човек научио.
26. Изгубити наду у милост Аллаха азимуш-шан.
27. Изневерити људе, били они муслимани или кафири.
28. Јести месо хинзира (свиње).
29. Не волети или псовати било кога од асхаба Ресулуллаха (ридвануллахи теала алејхим еџмаин).
30. Наставити јести након што се стомак заситио.
31. Да жена бежи из постеље свога мужа.
32. Да жена без мужевљеве дозволе одлази у посете.
33. Назвати часну жену блудницом.
34. Немима, то јест преношење речи међу муслиманима. 35. Показивати другима делове аврета. (Аврет мушкарца је између пупка и колена, а аврет жене су коса, руке и ноге.) Гледати у туђи аврет такође је харам.
36. Јести стрвину и давати другима да је једу. 37. Изневерити аманет. 38. Оговарати муслимана. 39. Завидети.
40. Приписивати друга Аллаху азимуш-шан. 41. Лагати. 42. Охолост, сматрати себе бољим од других.
43. Да смртно болестан склања иметак од наследника. 44. Бити шкрт, велика тврдица.
45. Волети овај свет.
46. Не бојати се казне Аллаха теала. 47. Не веровати да је харам харам.
48. Не веровати да је халал халал. 49. Веровати гатању гатара и ономе што јављају о гајбу. 50. Отпасти од вере, постати муртед.
51. Без оправданог разлога гледати у туђу жену или девојку. 52. Да жене облаче мушку одећу. 53. Да мушкарци облаче женску одећу. 54. Чинити грех у Харему Ка’бе. 55. Учити езан и клањати намаз пре него што наступи време.
56. Бити непослушан наредбама државника и законима и супротстављати им се.
57. Упоређивати махрем делове своје супруге с махрем делом своје мајке. 58. Псовати мајку своје супруге.
59. Потезати оружје један на другога.
60. Јести и пити оно што је пас оставио. 61. Пребацивати некоме учињено добро. 62. Носити свилу (за мушкарце). 63. Истрајавати у незнању. (Не учити веровање ехли-суннета, фарзове, хараме и свако потребно знање.)
64. Заклињати се нечим другим осим Аллахом теала и именима која је ислам саопштио.
65. Бежати од знања.
66. Не схватати да је незнање несрећа.
67. Упорно понављати мали грех. 68. Без потребе се много смејати гласним смехом (кахкахом).
69. Ходати у стању џунуба онолико времена колико је потребно да прође време једног намаза. 70. Приближити се супрузи док је у хајзу или нифасу.
71. Тегани (певање). Певати неморалне песме, користити музику и музичке инструменте. 72. Извршити самоубиство, то јест убити самога себе.
Лепи ахлак
Ислам наређује да се човек окити лепим ахлаком, да очисти нефс од рђавих нарави, да буде лепе нарави и у сваком погледу чедан и стидљив. Знање које учи овим сазнањима и путевима назива се тесаввуф.
Као што медицинска наука учи сазнањима о здрављу тела, тако тесаввуф учи како се срце и душа ослобађају рђавих нарави. Он удаљава од рђавих дела, која су знаци болести срца, и омогућава да се ради Аллаховог задовољства чине лепа дела и ибадети.
Ислам наређује да се најпре учи знање, затим да се по наученом ради и чини ибадет, и да све то буде ради Аллаховог задовољства – једном речју, наређује илм, амел и ихлас. Ако се духовно уздизање човека и његово досезање среће на овом свету и на ахирету упореди с летом авиона, иман и ибадет су као његов труп и мотори.
А напредовање на путу тесаввуфа његово је погонско гориво, то јест бензин. Да би се стигло до циља, прибавља се авион, то јест стичу се иман и ибадет. А да би се покренуо, потребна је снага, то јест напредовање на путу тесаввуфа.
Тесаввуф има два циља:
Први је да иман постане ствар савести, то јест да се настани у срцу и да га не пољуљају утицаји који уносе сумњу. Иман који се јача разумом, доказом и аргументом није тако чврст. Аллах теала је у Кур’ан-и кериму, у двадесет осмом ајету суре Ра’д, рекао, по значењу: „Иман се у срца упија и у њима настањује само и једино зикром.“ Зикр значи сећати се Аллаха теала у сваком послу и сваком покрету и чинити оно што је у складу с Његовим задовољством.
Други циљ тесаввуфа јесте да се ибадети које је саопштила наука фикха чине радо и с лакоћом и да нестану лењост и тегоба које се рађају из нефс-и еммаре. Да се ибадети чине радо и с лакоћом и да се од грешних дела бежи с гађењем могуће је само учењем знања тесаввуфа и напредовањем на том путу.
Прихватити се тесаввуфа није ради тога да се види оно што други не знају, да се јавља о гајбу, да се виде нурови, душе и драгоцени снови.
Да би се досегли марифети, знања и стања која се стичу тесаввуфом, најпре треба исправити иман, научити наредбе и забране ислама и по њима радити и чинити ибадет. Јер док се та три не учине, није могуће прочистити срце, очистити га од рђавих нарави, учинити тезкију нефса и васпитати га.