УСЛОВИ ДА СЕ БУДЕ ПРАВИ МУСЛИМАН

Реч „ислам“ на арапском значи „предати своју душу (нефс), покорити се, досегнути спас“, а уједно и „мир“. Имам-и азам (рахимехуллаху теала) ислам је одредио као „предање наредбама Аллаха теала и покорност“.

Одатле се само по себи види какав треба да буде добар муслиман. Наши учењаци су особине које треба да има муслиман објаснили овако: добар муслиман је пре свега чист и телом и душом.

Аллах теала на разним местима у Кур’ан-и кериму каже: „Ја волим оне који су чисти!“ Муслимани не улазе у џамије и куће у обући. Њихови ћилими и подови су без прашине и чисти. У кући сваког муслимана постоји место за купање. И они сами, и њихово рубље, и њихова јела увек су чисти. Зато код њих нема ни микроба ни болести.

Прави муслиман зна да чува своје здравље. Не користи алкохолно пиће, које је харам и отров. Не једе свињско месо, које крије многе опасности и које је проглашено харамом и забрањено.

Наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) је на разне начине похвалио медицинско знање. На пример, рекао је: „Знања су два: знање о телу и знање о вери.“ То јест, рекавши да су међу знањима најпотребнији верско знање, које чува душу, и знање о здрављу, које чува тело, наредио је да се пре свега ради на снази душе и тела. Ислам наређује да се знање о телу учи пре верског знања. Јер се сва добра могу чинити само када је тело здраво. Посланик је написао писмо византијском цару Ираклију и позвао га у ислам. Ираклије је одговорио на писмо и послао много поклона. Један од њих био је лекар. Када је лекар дошао, рекао је: „Господине! Цар ме је послао да вам служим. Ваше болеснике лечићу бесплатно!“ Посланик је то прихватио. По његовој наредби лекару су дали кућу. Сваког дана су му доносили изврсна јела и пића. Прошли су дани и месеци. Ниједан муслиман није дошао код лекара. Постиђен, лекар је дошао код Посланика и рекао: „Господине! Дошао сам овамо да служим. До данас није дошао ниједан болесник. Седео сам беспослен. Јео сам, пио и одмарао се. Сада бих да одем.“ Када је тако затражио дозволу, наш вољени Посланик је рекао: „Како хоћеш. Ако још останеш, дужност је муслимана да служе госту и да га угосте. А ако одеш, срећан ти пут. Само знај ово: и да годинама останеш овде, нико ти неће доћи. Јер моји асхаби не обољевају! Ислам је показао пут како се не оболева. Моји асхаби веома пазе на чистоћу. Не једу ништа док не огладне и устају од софре пре него што се засите.“

То не значи да муслиман никада не оболева. Али муслиман који пази на своје здравље и чистоћу дуго остаје здрав. Не разболи се лако. Смрт је истина. Нико не може побећи од смрти и свако ће умрети од неке болести. Али то што човек до тог часа може да сачува здравље могуће је само захваљујући томе што се држи онога што ислам наређује и пази на чистоћу. Добар муслиман, као што пази на чистоћу тела, тако веома пази и на чистоћу душе. Наш Посланик је рекао: „Послан сам да употпуним лепе нарави и да лепи ахлак раширим по свету.“ У једном хадис-и шерифу речено је: „Онај од вас чији је иман највиши јесте онај чији је ахлак најлепши.“ Чак се и иман мери ахлаком.

За муслимана је чистоћа душе основа. Ко лаже, вара, обмањује људе, чини зулум и неправду, не помаже својој браћи у вери, узноси се и мисли само на своју корист, колико год ибадета чинио, не може се сматрати правим муслиманом. У прва три ајета суре Ма’ун речено је, по значењу: „О Мој Ресуле! Јеси ли видео онога који пориче Судњи дан, који сироче вређа и отима му право, који сиромаха не нахрани и ни друге не подстиче да сиромаху чине добро?“ Ибадет таквих људи не прима се. У вери исламу клонити се забрана долази пре извршавања наредби. Прави муслиман је пре свега потпун и савршен човек. Ведрог је лица, слатке речи и искрен у говору. Не зна шта је љутња.

Ресулуллах (саллаллаху теала алејхи ве селлем) је рекао: „Коме је дата благост, дата су му добра овога света и ахирета.“

Муслиман је крајње скроман. Саслуша свакога ко му се обрати и помогне кад год може. Муслиман је достојанствен и углађен. Воли своју породицу и своју домовину. У хадис-и шерифу речено је: „Љубав према домовини потиче од имана.“

Аллах теала у Кур’ан-и кериму овако објашњава какви треба да буду Његови робови. Узвишено значење 63–69. ајета суре Фуркан јесте: „Робови Рахмана (то јест врли робови Аллаха теала, који је према Својим робовима веома милостив) ходају по земљи скромно и достојанствено. Када им незналице добацују, они им кажу лепе речи, као (здравље и мир вама), и праведношћу и благошћу чувају се греха. Ноћи проводе чинећи сеџду и стојећи (клањајући намаз) свом Господару (захваљујући Му). Они говоре: ‚Господару наш! Удаљи од нас казну џехеннема! Заиста је његова казна трајна и горка. Он је, без сумње, како ружно боравиште и како ружно пребивалиште!‘ Када троше, нити расипају нити шкртаре, него се држе средњег пута између тога и ничије право не ускраћују. Они Аллаху теала не приписују друга. Не дижу руку на живот који је Аллах теала учинио харамом и никога не убијају. (Кажњавају само кривце.) Не чине блуд.“ А у 72–74. ајетима: „Не сведоче лажно. Клоне се бескорисних и штетних ствари. Ако се случајно умешају у такав бескористан и штетан посао или у посао који се чини силом, окрену главу и достојанствено се удаље. Када их подсете на ајете Аллаха теала, не праве се да не виде и не чују као слепи и глуви. Они моле: ‚О Господару наш, подари нам од наших супруга и наше деце праведне људе (који ће бити наши наследници, најбољи потомци), који ће бити радост наших очију! Учини нас предводницима оних који се чувају супротстављања Аллаху теала!’“

Осим тога, узвишено значење другог и трећег ајета суре Сафф јесте: „О ви који сте поверовали! Зашто говорите оно што не чините? То што за оно што нисте учинили кажете ‚учинили смо‘ изазива велику срџбу код Аллаха.“ То показује да човек који се заветује на нешто што не може учинити или обећа нешто што не може испунити постаје код Аллаха рђав човек.

„Заклињем се Аллахом теала: иман човека није потпун док за свога брата у вери не буде волео оно што воли за себе“ Хадис-и шериф

Прави муслиман крајње поштује своју веру, своју мајку и оца, свога учитеља, свога старешину, старије у земљи и законе. Не бави се непотребним стварима. Бави се само корисним стварима. Не коцка се. Не губи време узалуд.

Прави муслиман чини свој ибадет. Испуњава дуг захвалности према Аллаху теала. Ибадет се не чини реда ради нити тек да би се отаљао. Ибадет треба чинити ради задовољства Аллаха теала. Бојати се Аллаха теала значи веома Га волети. Као што човек не жели да се ожалости неко кога веома воли и боји се да га не ожалости, тако и ибадет Аллаху теала треба чинити на начин који ће доказати нашу љубав према Њему. Благодати које нам је Аллах теала дао тако су велике да тај дуг можемо вратити само ако Га веома волимо и чинимо Му ибадет од срца.

Ти ибадети су различити. Један њихов део је између Аллаха теала и роба. Аллах теала ће, можда, опростити онима који у ибадету према Њему греше. И поштовати право других јесте ибадет. Онима који њима чине зло и онима на којима је туђе право Он никако неће опростити док им не опросте власници тих права. У хадис-и шерифима речено је:

„Ко се не смилује људима, њему се Аллах теала неће смиловати.“

„Помажите и зулумћару и ономе коме је учињен зулум, тако што ћете спречити зулум.“

„Ако је од новца плаћеног за купљену кошуљу девет десетина халал, а једна десетина харам новац, Аллах теала неће примити намаз клањан у тој кошуљи.“

„Муслиман је брат муслиману. Не чини му зулум. Хита му у помоћ. Не сматра га малим и нижим од себе. Харам је нанети штету његовој крви, иметку, части и поштењу.“

„Заклињем се Аллахом теала: иман човека није потпун док за свога брата у вери не буде волео оно што воли да се њему учини.“

„Заклињем се Аллахом: нема имана онај од чијег зла његов комшија није сигуран (то јест, он није прави верник).“

Да би се на овом свету досегли срећа, добра и спокој, а на ахирету спасло од казне, потребно је чинити две ствари.

Прва је извршавати наредбе Аллаха теала. Друга је клонити се онога што је Он забранио. Друга је важнија и кориснија од прве. Да би се дужност клоњења забрана могла у потпуности испунити, не треба претеривати у ономе што је мубах, то јест дозвољено, нити излазити изван онога што је потребно. Јер претеривање у мубаху вуче човека у харам. Исламски учењаци су рекли: „Скрушеност оних који греше милија је од хвалисања оних који извршавају наредбе.“

И клоњење греха дели се на два дела. Први је клонити се забрана које се односе на права Аллаха теала. Други је клонити се забрана у које су умешана права робова. Други је важнији. Јер Аллах теала ни у чему нема потребу и веома је милостив. А људи су веома у потреби и шкрти. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) каже:

„Онај на коме је право робова, који је дирнуо у иметак и част створења, нека пре смрти измири рачуне и врати дуг! Нека не оде с туђим правом на себи у ахиретски дан, када неће важити ни новац ни иметак! Тога дана ибадети које је учинио на овом свету биће дати власнику права. Ако нема ибадета или му их нестане, греси власника права биће натоварени на њега.“ Једном је онима који су били с њим рекао: „Знате ли ко је муфлис (банкрот)?“ Рекли су: „Онај коме је нестало новца и капитала.“ Тада је рекао: „Знајте добро: муфлис је онај ко је на овом свету клањао намаз, постио и давао зекат, али је псовао људе, оговарао их, јео туђи иметак, дизао руку на живот, тукао и рањавао. На ахирету ће његови севапи бити дати власницима права, а ако му севапа нестане, греси власника права биће натоварени на њега и он ће бити бачен у џехеннем.“

Хазрети Мухаммед Масум Фаруки Сирхинди у другом тому свог дела „Мектубат“, у 110. писму, каже: „Када се почини грех, треба одмах учинити тевбу. Тевба за скривени грех је скривена, а тевба за јавно почињен грех је јавна. Тевбу не треба одлагати. Мелеци Кирамен катибин не записују грех одмах. Ако се учини тевба, уопште се не записује. Ако се не учини тевба, записују га. Џафер ибн Синан (куддисе сиррух) је рекао: ‚Ко се није покајао за свој грех, треба да учини тевбу пре смрти.‘ Не треба испуштати из руку вера’ и такву. Таква је не чинити оно што је јасно забрањено, а вера’ је не чинити ни оно што је сумњиво. Клонити се забрањеног корисније је од извршавања наређеног. Наши великани су рекли: ‚И добри и рђави чине добро. Али само сиддици, добри, клоне се греха…‘ У хадис-и шерифу речено је: ‚На Судњем дану пред Аллаха теала ће доћи власници вера’а и зухда.‘ У другом хадис-и шерифу: ‚Намаз власника вера’а је примљен‘, а у још једном хадис-и шерифу: ‚Бити с власником вера’а јесте ибадет. Разговарати с њим доноси севап као давање садаке.‘ У пословима у које сумњаш, посаветуј се са својим срцем! Не чини оно од чега ти срце задрхти! Не следи свој нефс!“

„Мудрост има десет делова. Девет их је у осами, а један у малом говору“ Хадис-и шериф

У хадис-и шерифима речено је: „Добро дело је оно које нефсу даје смирај, а срцу радост. Грех је оно што нефс подстиче и срце узнемирава.“ „Оно што је халал јасно је, а и оно што је харам саопштено је. Клоните се сумњивог. Чините оно за шта без сумње знате!“ Ови хадис-и шерифи показују да не треба чинити оно у шта се сумња и што стеже срце. А чинити оно у шта се не сумња јесте дозвољено. У једном хадис-и шерифу речено је: „Оно што је Аллах теала у Кур’ан-и кериму учинио халалом јесте халал. Оно што у Кур’ан-и кериму није саопштио, Он опрашта.“ Када се наиђе на нешто сумњиво, треба ставити руку на срце. Ако откуцаји срца не постану јачи, ту ствар треба учинити. Ако срце почне јаче да куца, не треба је чинити. У хадис-и шерифу речено је: „Стави руку на груди! Код халал ствари срце је мирно. Код харам ствари срце лупа. Ако посумњаш, не чини то. Не чини то, па макар ти и верски људи дали фетву!“

Онај ко има иман бежи и од малог греха да не би запао у велики грех. Све своје ибадете и добра дела треба да сматра непотпуним. Треба да мисли да наредбе Аллаха теала није потпуно извршио. Ебу Мухаммед Абдуллах ибн Меназил (куддисе сиррух) је рекао: „Аллах теала је саопштио разне ибадете. Наредио је стрпљење, искреност, намаз, пост и истигфар у сехурско време. Истигфар је споменуо на крају. Тако је постало потребно да роб сматра своје ибадете и добра дела непотпуним и да за све њих моли опрост и опраштање.“

Џафер ибн Синан је рекао: „То што они који чине ибадет и добро сматрају себе бољим од грешника горе је од греха тих грешника.“

Хазрети Алија Муртеиш је после двадесетог дана мубарек месеца рамазана напустио итикаф и изашао из џамије. Када су га упитали: „Зашто си изашао?“, одговорио је: „Када сам видео да хафизи уче певајући (с теганијем) и да се тиме хвале, нисам могао да останем унутра.“

Треба радити да би се на халал начин стекла нафака за себе и своју породицу. За то се треба бавити трговином и занатом. Селеф-и салихин (рахметуллахи теала алејхим еџмаин) увек су тако радили и зарађивали. Постоји веома много хадис-и шерифа који саопштавају севапе халал зараде. Када су хазрети Мухаммеда ибн Салима упитали: „Да ли да радимо и зарађујемо или да само чинимо ибадет и уздамо се (чинимо тевеккул)?“, рекао је: „Тевеккул је стање Ресулуллаха. А радити и зарађивати је његов (саллаллаху алејхи ве селлем) суннет. Радите и уздајте се.“

Ебу Мухаммед ибн Меназил је рекао: „Радити, па се уздати боље је него повући се у неки кутак и чинити ибадет.“ У јелу и пићу треба се држати средине. Не треба јести толико много да то донесе тромост. А ни уздржавати се од јела толико да се не може чинити ибадет. Шах-и Накшибенд (куддисе сиррух), један од великана међу евлијама, рекао је: „Добро једи, добро ради!“ Једном речју, све што помаже да се чине ибадет и добро јесте добро и мубарек. У сваком добром делу треба пазити на нијет. Ако нема доброг нијета, то дело не треба чинити.

Треба се држати далеко од оних који не следе ислам, од оних који чине бид’ат и грехе, и не дружити се с њима. У хадис-и шерифу речено је: „Мудрост има десет делова. Девет их је у осами, а један у малом говору.“

С таквим људима треба се дружити само колико је нужно. Време за разоноду је после смрти. Треба се дружити с праведним и чистим муслиманима (рахметуллахи теала алејхим еџмаин), бити им од користи и од њих имати користи. Не треба трошити време на непотребне и бескорисне речи.

И добрима и рђавима – свима треба показивати ведро лице. Не треба изазивати смутњу ни стицати непријатеље. Треба следити реч Хафиза Ширазија: „Пријатељима треба говорити истину, а с непријатељима поступати ведрим лицем и слатком речју.“ Треба опраштати онима који моле за опроштај. Према свакоме треба бити лепе нарави. Ничијој речи не треба се супротстављати нити се препирати. Свакоме треба говорити благо, а не грубо.

Шејх Абдуллах Бајал (куддисе сиррух) је рекао: „Тесаввуф није намаз, пост и ноћи проведене у ибадету. То чинити дужност је робовања сваког човека. Тесаввуф је не вређати људе. Ко то досегне, стигао је до циља.“

Хазрети Мухаммеда ибн Салима упитали су како се евлије разликују од других људи. Рекао је: „Препознају се по томе што су им речи благе, нарави лепе, лица ведра, доброчинство обилно, што се у разговору не супротстављају, што опраштају онима који моле за опроштај и што су према свакоме милостиви.“

И Ебу Ахмед Маккари је рекао: „Футуввет значи учинити добро ономе ко те је увредио, учинити доброчинство ономе кога не волиш и показати ведро лице ономе ко ти досађује.“

Треба мало говорити, мало спавати и мало се смејати. Гласан смех (кахкаха) помрачује срце. Треба радити, али награду за то очекивати од Аллаха теала. Треба уживати у извршавању Његових наредби. Када се ослониш само на Њега, Он ће ти подарити све што пожелиш. У хадис-и шерифу речено је: „Аллах теала ономе ко се ослања само на Њега даје све што пожели и све људе чини његовим помагачима.“

Јахја ибн Муаз Рази је рекао: „Колико волиш Аллаха теала, толико ће те волети сви. Колико се бојиш Аллаха теала, толико ће те се бојати сви. Колико робујеш Аллаху теала, толико ће ти сви помагати. Не трчи за својом коришћу.“

Ебу Мухаммед Абдуллах Раши (рахметуллахи теала алејх) је рекао: „Највећи застор између Аллаха теала и човека јесте то што човек мисли на свој нефс и што се ослања на неког роба немоћног као што је и сам. Треба мислити на то како да се досегне љубав Аллаха теала, а не љубав људи.“ Према породици и деци треба бити слатке речи и ведрог лица. С њима треба бити онолико колико је потребно да им се испуне права. Али не треба се за њих везати толико да се окрене од Аллаха теала.

У верским пословима не треба се саветовати с верским људима који су незналице и фасици. Не треба бити с онима који су одани овом свету. У сваком послу треба следити суннет и клонити се бид’ата. У радосним тренуцима не треба излазити изван ислама, а у тешким тренуцима не треба губити наду у Аллаха теала. Не треба заборавити да уз сваку тегобу постоји и олакшање. Ни у радости ни у тузи стање човека не треба да се мења; треба да буде исти и у богатству и у сиромаштву. Чак треба у сиромаштву осећати спокој, а у богатству тескобу. Промена догађаја не треба да мења човека.

„Онај ко има бројну породицу, а оскудну нафаку, па лепо клања своје намазе и не оговара, на Судњем дану биће поред мене“ Хадис-и шериф

Не треба гледати ничије мане, него видети своје. Не треба себе сматрати бољим ни од једног муслимана. Сваког муслимана треба сматрати бољим од себе. Треба веровати да се довом сваког муслимана може досегнути срећа. Према онима чије право има на себи треба бити као роб. У хадис-и шерифу речено је: „Иман муслимана који чини три ствари потпун је: да служи својој породици, да седи међу сиромасима (а не међу просјацима) и да једе заједно са својим слугом.“ Да су те три ствари знак верника, саопштено је у Кур’ан-и кериму. Треба учити о стањима селеф-и салихина и трудити се да се буде као они. Не треба никога оговарати, а оговарање треба спречавати. (Када се о некоме иза леђа говори оно што би га увредило да чује, ако је реч истинита, то је гибет. Ако је лаж, то је клевета. Обоје је велики грех.) Треба се навићи на емр-и маруф ве нехј-и мункер.

У хадис-и шерифу речено је: „Онај ко има бројну породицу, а оскудну нафаку, па лепо клања своје намазе и не оговара, на Судњем дану биће поред мене.“ Муслиман задовољава потребе свога брата муслимана и радује га. Посланик је рекао: „Муслиман је брат муслиману. Они не вређају и не жалосте један другога. Ко помогне свом брату у вери у неком послу, и Аллах теала ће олакшати његов посао. Ко муслиману отклони невољу и обрадује га, Аллах теала ће њега избавити из невоље у најтежим тренуцима Судњег дана. Ко прикрије ману и недостатак муслимана, Аллах теала ће на Судњем дану прикрити његову ману.“ „Ко буде помагач свом брату у вери, и Аллах теала биће његов помагач.“

„Аллах теала је неке Своје робове створио да задовољавају потребе робова и да им буду помагачи. Они који имају потребу обраћају се њима. За њих на ахирету неће бити страха од казне.“

„Ко пође да обави неки посао свога брата у вери, за сваки корак опрашта му се много греха и даје му се седамдесет севапа. Тако траје док се тај посао не заврши. Када се посао обави, опраштају му се сви греси. Ако умре док обавља тај посао, ући ће у џеннет без питања и полагања рачуна.“

„Ко оде код државника и потруди се да његов брат у вери досегне спокој или се избави од невоље, Аллах теала ће му на Судњем дану помоћи да брзо пређе преко Сират-ћуприје, у часу када се свима ноге буду клизале.“

„Бити ведрог лица према брату у вери, учити га добрим стварима, спречавати га да чини зло, показати странцу место које тражи, уклонити с улице камен, трн, кост и сличне штетне, ружне и прљаве ствари, давати другима воде – све је то садака“ Хадис-и шериф

„Дело које Аллах теала највише воли јесте обрадовати верника – дати му одећу, нахранити га или му задовољити неку другу потребу.“

„Када неко учини добро вернику, Аллах теала ствара једног мелека. Тај мелек непрестано чини ибадет. Севапи његових ибадета дају се том човеку. Када тај човек умре и буде положен у кабур, тај мелек долази на његов кабур светао и леп. Када угледа мелека, човеку лакне и обрадује се. Пита: ‚Ко си ти?‘ Мелек каже: ‚Ја сам добро које си учинио том и том човеку и радост коју си унео у његово срце. Аллах теала ме је послао да те данас обрадујем, да чиним шефаат за тебе и да ти покажем твоје место у џеннету.‘“

„Човек својом лепом нарави досеже највише степене џеннета. (Нафила) ибадети не могу човека довести до тих степени. Рђава нарав вуче човека у најниже јаме џехеннема.“ „Ономе ко је ведрог лица када назива селам даје се севап који добијају они што дају садаку.“

„У џеннету постоје такви двори да онај ко је у њима види свако место које пожели и показује се на сваком месту на коме пожели.“ Када је Ебу Малик Ешари упитао: „Коме ће бити дати такви двори?“, Посланик је рекао: „Биће дати онима који су слатке речи, дарежљиви и који, док сви спавају, размишљају о постојању и величини Аллаха теала и Њему упућују молбе.“

Прави муслиман не верује у сујеверја. Не придаје важност сихру, злим знацима, гатању, бајању, хамајлијама на којима је написано нешто друго осим Кур’ан-и керима, плавим перлама, прорицању и сличним стварима, ни веровању да оне сигурно делују, ни паљењу свећа на гробовима, ни везивању жица и конаца, и не да се преварити варалицама које тврде да имају керамет. Већина ових лажних и искварених ствари, у ствари, прешла је к нама из других вера. Онима који од неких верских људи очекују „керамет“ велики исламски учењак имам Раббани (рахимехуллаху теала) каже: „Људи од верских људи очекују керамет. Неки од њих немају керамета, али су ближи Аллаху теала од других. Највећи керамет јесте научити ислам и моћи живети у складу с њим.“

У Кур’ан-и кериму наређено је да се људима, макар били и друге вере, увек обраћа слатком речју и с разумевањем. У књигама фикха записано је да је грех вређати срце немуслимана називајући га у лице „кафиром“ и „безбожником“ и да онога ко тако говори треба казнити. Циљ је свакоме објаснити узвишеност вере ислама. И тај џихад бива само слатком речју, стрпљењем, знањем и иманом. Услов је да онај ко жели да некога увери у нешто најпре сам у то верује. А верник никада не губи стрпљење и није му тешко да објасни оно у шта верује. Нема вере тако јасне и логичне као што је вера ислам. Лако се може доказати да је та вера једина истинита вера. Једном речју, прави муслиман је савршен човек: има све лепе нарави, достојанствен је, лепог карактера, чист и телом и душом и у сваком погледу достојан поверења. Када би сви људи прихватили веру ислам, на свету не би остало ни зла, ни преваре, ни рата, ни насиља, ни зулума. Зато је дуг на врату свих муслимана да се труде да буду потпуни и савршени муслимани и да, објашњавајући темеље и танкоће муслиманства, шире ислам по целом свету.