О КУФРУ

Неке ствари које узрокују куфр

1. Рећи „Аллах теала нас гледа са Арша или с неба“ јесте куфр. Јер је Аллах теала далеко од тога да заузима место. За Њега се не може рећи „на земљи, на небу, доле, горе, десно, лево“. 2. Рећи „Као што ти мени чиниш зулум, тако и Аллах теала теби чини зулум“ јесте куфр. Аллах теала није зулумћар. Он Својим робовима не чини зулум. Реч „зулум“ не употребљава се за Аллаха теала. 3. Рећи „Тај и тај муслиман је у мојим очима као јевреј“ јесте куфр. 4. Рећи за лажну реч „Аллах теала зна да је ово истина“ јесте куфр. 5. Говорити ствари које омаловажавају мелеке јесте куфр.

6. Говорити речи које омаловажавају Кур’ан-и керим, па макар и само један његов харф, и не веровати макар у један његов харф јесте куфр. 7. Учити Кур’ан-и керим, илахије, езан и мевлуд уз свирку јесте куфр. 8. Говорити ствари које омаловажавају посланике јесте куфр. 9. Рећи за некога ко чини много добра „Он је бољи и од посланика“ јесте куфр. 10. Ако неко каже да је посланик, и они који му поверују постају кафири.

11. Ругати се ономе што ће се догодити на ахирету јесте куфр. 12. Не веровати у казну у кабуру и на кијамету (говорећи да се не слаже с разумом и науком) јесте куфр.

13. Не веровати да ће се Аллах теала видети у џеннету јесте куфр.

14. Не волети неки од познатих суннета јесте куфр.

15. Не веровати у исламска знања и понижавати их и верске учењаке такође је куфр. 16. Онај ко жели да постане кафир постаје кафир у тренутку када донесе такав нијет.

17. Ко својом вољом изговара речи куфра знајући да узрокују куфр, постаје кафир. Ако их изговара не знајући, по већини учењака опет постаје кафир. 18. Опасати се свештеничким појасом званим зуннар и обући нешто што је својствено само куфру јесте куфр. Куфр је и ако их трговац користи у дарул-харбу. Користити их ради шале, да би се други насмејали, такође узрокује куфр.

19. Назвати муслимана кафиром да би га оцрнио није куфр. Али рећи то желећи да он буде кафир јесте куфр. 20. Ако девојка која је као дете венчана никахом, када постане разумна и балиг (верски зрела), не зна шта је иман и ислам и на питање не уме да их објасни или у њих не верује, њен брак с мужем се раскида, а она сама постаје муртед (отпадник). Исто важи и за младића.

21. Рећи зулумћару који је некога без кривице истукао или убио „Добро си учинио, то је заслужио“ јесте куфр.

22. Не клањати намаз, не постити и не давати зекат не верујући да је то фарз и сматрајући то безначајним јесте куфр. 23. Изгубити наду у Аллахову милост јесте куфр. 24. За ствари које су саме по себи харам, као што су стрвина, свињетина и вино, каже се „харам ли ајнихи“. Рећи за њих да су халал јесте куфр. 25. Рећи да су халал сви греси за које се поуздано зна да су харам такође је куфр.

26. Понижавати оно чему ислам придаје вредност, као што су езан, џамија и књиге фикха, јесте куфр. 27. Клањати намаз знајући да је без абдеста јесте куфр. 28. Свесно клањати намаз окренут на другу страну, а не према кибли, јесте куфр. Ко каже „Није потребно клањати намаз окренут према кибли“, постаје кафир. 29. Ако неко без разлога мрзи неког исламског учењака или га псује, постоји бојазан да је пао у куфр. 30. Учењаци кажу: ако неко ономе кога не воли каже „Твоје лице ми личи на лице онога који узима душе“, постаје кафир. Јер мелек који узима душе (Азраил алејхисселам) велики је мелек.

„Аллах теала не опрашта онима који Му приписују друга, то јест кафирима, а опрашта грехе који нису ширк, то јест куфр“ Ниса: 116

31. За нешто што је харам у свакој вери, као што су блуд, ливата, камата и лаж, пожелети: „Да је то халал, и ја бих то чинио“ јесте куфр. 32. Ко не зна да је Мухаммед алејхисселам ахир-земански Пејгамбер, кафир је. 33. Ако неко обуче свилу, а неко други му каже „Нека ти је мубарек“, постоји бојазан да је тај други пао у куфр.

34. Ко вређа књиге тефсира и фикха, ко их не воли и оцрњује, постаје кафир. 35. Ако неко каже „Го си го као Џибрилово теле“, то је велика пошаст: то је ругање мелеку. 36. Ко каже „Посланик (алејхиссалату весселам) био је црн“, постаје кафир. 37. Ко каже „Не клањати намаз лепа је ствар“, постаје кафир. Учењаци кажу: ако неко некоме каже „Хајде, клањај намаз“, а овај одговори „Тешко ми је да клањам намаз“, постаје кафир. 38. Ко Аллаха назове „оцем“, постаје кафир. 39. Ако неко каже „Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) је после јела лизао свој мубарек прст“, а неко други каже „То је непристојно“, тај други постаје кафир. 40. Ко Кур’ан-и кериму даје значење по свом разуму, постаје кафир.

41. Траке и плоче на којима је Кур’ан-и керим вредне су као мусхаф-и шериф. И неуважавање према њима јесте куфр. 42. Ићи код гатара који се друже са џинима, код оних који гледају у звездане таблице и одговарају на свако питање и код чаробњака, па веровати у оно што кажу и чине, макар се понекад и обистинило, значи веровати да неко осим Аллаха теала зна све и да може учинити све што пожели, а то је куфр. (Неверовање у научна сазнања није такво.) 43. Напустити суннет сматрајући га безначајним и не придајући му важност јесте куфр. 44. Ко каже и верује „Чаробњак својим чаробњаштвом сигурно учини оно што хоће, сихр сигурно делује“, постаје кафир.

45. Ако муслиман ономе ко га назове кафиром одговори речима које показују да то прихвата, као што је „Молим?“, и он постаје кафир. 46. Ко каже да је халал оженити се женом с којом је никах харам, постаје кафир.

47. Ако неко из иметка који има у руци, а за који се поуздано зна да је харам, да садаку и нада се за то севапу, а сиромах који је прима, знајући да је иметак од харама, даваоцу каже „Аллах нека је задовољан тобом“, па давалац или неко други каже „Амин“, сви они постају кафири.

48. Назвати неког другог осим Аллаха теала „Створитељем“, с којим год то циљем било, јесте куфр. 49. Намерно рећи „Абдулкојдур“ уместо „Абдулкадир“ јесте куфр. Исто је и рећи „Абдулузејз“ уместо „Абдулазиз“, „Мемо“ уместо „Мухаммед“, „Хассо“ уместо „Хасан“ и „Ибо“ уместо „Ибрахим“. Постоји бојазан да изгубе иман они који ова имена исписују на обући и папучама и они који их газе. 50. Речи „Рушимо турбета јер се бојимо да незналице евлије сматрају створитељима“ јесу куфр. 51. Ставити на земљу папир, прекривач или сеџаду на којима има нешто написано, па макар само један харф (простирати их или користити да би се омаловажили), јесте куфр. 52. Рећи „Ебу Бекр Сиддик и Омер Фарук (радијаллаху теала анхума) нису имали право на хилафет“ јесте куфр. 53. Ко је узрок да неко други, а нарочито његово рођено дете, постане кафир, и сам постаје кафир. 54. И неуважавање према верном одјеку Кур’ан-и керима који се изговара и учи преко радија и звучника јесте куфр.

55. Не волети нешто што је суннет јесте куфр. Не придавати важност суннету јесте куфр. 56. Укопати умрлога у земљу јесте фарз. Онај ко, не придајући важност том фарзу, бежи од те службе и ко, позивајући се на знање и науку, каже „Укопавати мртве је назадно. Боље је спаљивати мртве као кафири будисти, брамани и комунисти“, губи иман и постаје муртед. 57. Рећи „Тезверен деде“ (деда који брзо даје) веома је ружно и узрокује куфр. 58. Рећи да су блуд и ливата дозвољени јесте куфр. 59. Не придавати важност хараму који је саопштен насом (то јест ајетом и хадисом) и иџмаом јесте куфр.

60. Истрајавање у великим гресима и упорност у њима води у куфр. Не придавати важност намазу јесте куфр. 61. Порицати језиком или срцем неког од Аллахових евлија, мртвог или живог, јесте куфр. 62. Непријатељство према евлијама и онима који поступају по свом знању јесте куфр. 63. Рећи „Евлије имају својство исмета (безгрешности)“ јесте куфр. (Својство исмета имају само посланици.)

64. Веровати да се било који догађај десио сам од себе и рећи „Животиње су се од једноћелијских ка сложенијим бићима претварале једна у другу и на крају у човека“ јесте куфр.

„Господару мој! Молим Те за иман чији крај неће бити куфр!“ Хадис-и шериф

65. Чинити ибадете кафира као ибадет, на пример у џамијама свирати инструменте као што су оргуље, које они свирају у својим црквама, и звонити звонима, као и користити без нужде и без принуде оно што ислам сматра знаком кафирства, јесте куфр. 66. Онај ко псује асхаб-и кирам назива се мулхид. Мулхид је кафир. 67. Веровати да особа приказана на слици или кипу, салиб (крст) или било шта, као што су звезда, сунце или крава, има својство божанства, па то поштовати говорећи, на пример, „ствара шта хоће, чини све што пожели, болеснику даје шифу“, јесте куфр. 68. Ко хазрети Аиши припише блуд (назове је блудницом) и ко не верује да је њен отац асхаб, постаје кафир. 69. И то да ће Иса алејхисселам сићи с неба ствар је коју је нужно знати. Ко у то не верује, постаје кафир. 70. Назвати кафиром човека коме је у Кур’ан-и кериму и у хадис-и шерифу донета радосна вест о џеннету јесте куфр. 71. Харам је и грех да муслиманка излази на улицу откривене главе, руку и ногу и да их показује мушкарцима. Ако томе не придаје важност и не мари за то, губи иман и постаје кафир. 72. Ко не верује у постојање мелека и џина, постаје кафир.

73. Ко муслиману каже „О кафиру!“ (или муслимана назове масоном, комунистом) и сматра га кафиром, и сам постаје кафир. 74. Тачан број посланика није познат. Навести било који број могло би значити учинити послаником онога ко није посланик или не признати за посланика онога ко јесте посланик. А то је куфр. Јер не признати једног од посланика значи не признати ниједнога. Исламски учењаци су о томе рекли да је посланика више од сто двадесет четири хиљаде. Ако муслиман, био мушкарац или жена, изговори реч или учини дело за које су учењаци једногласно саопштили да узрокује куфр, знајући да узрокује куфр, намерно (без претње, својом вољом), било озбиљно било у шали, да би насмејао друге, губи иман, макар и не мислио на њихово значење. Постаје муртед. Нестају севапи његових ранијих ибадета. Ако учини тевбу, они се не враћају. Ако је имућан, мора поново отићи на хаџ. Да би учинио тевбу, није довољно да изговори само келиме-и шехадет. Мора учинити тевбу и за оно што је узроковало куфр. (На која је врата изашао из ислама, на та мора и ући.) Незнање није оправдање, него велики грех. Јер је сваком муслиману фарз да научи оно што треба да зна. Ко реч која узрокује куфр изговори грешком, омашком или с тумачењем (тевилом), не кваре му се ни иман ни никах. Само је добро да учини тевбу и истигфар, то јест теџдид-и иман (обнову имана).

Као што кафир изговарањем келиме-и тевхида постаје верник, тако и верник изговарањем једне речи постаје кафир. Сваки муслиман треба ујутро и увече да учи ову дову имана, а да проучи и другу и тако учини тевбу и обнови свој иман и никах:

„Аллахумме инни еузу бике мин ен ушрике бике шејен ве ене алему ве естагфируке лима ла алему, иннеке енте алламул-гујуб.“

„Аллахумме инни уриду ен уџеддидел-имане ве-н-никаха теџдиден би-кавли ла илахе иллаллах Мухаммедун ресулуллах.“

Тражећи и тражећи, кад бих твој траг нашао,
Лице бих своје у прашину твога трага спустио.
Кад би Хакк дао да твоје лице угледам…
Ја Мухаммед, душа моја за тобом жуди.
Кад би било мубарек путовање, да и ја пођем,
На путевима ка Ка’би у песак да утонем,
Твоју лепоту бар једном у сну да видим…
Ја Мухаммед, душа моја за тобом жуди.
Ни трунке лукавства у срцу ми не оста,
Искрено сам на овај прави пут ступио,
Заједно с Ебу Бекром, Омером и Османом.
Ја Мухаммед, душа моја за тобом жуди.

„Обновите иман говорећи ‚Ла илахе иллаллах‘!“ Хадис-и шериф