Мој вољени Посланик

ПОСТ

Четврти од пет услова ислама јесте постити сваког дана у мубарек месецу рамазану. Рамазан значи „горење“, јер у овом месецу изгоре и нестану греси оних који посте и чине тевбу. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) је рекао: „Када дође месец рамазан, капије џеннета се отварају, капије џехеннема се затварају, а шејтани се окивају.“

У хадис-и шерифу из збирке „Сахих-и Бухари“ речено је: „Ко у месецу рамазану пост сматра фарзом, сматра га својом дужношћу и севап поста очекује од Аллаха теала, опростиће му се ранији греси.“ Дакле, потребно је веровати да је пост Аллахова наредба и очекивати за њега севап. Услов је не жалити се на дужину дана и на тежину поста. Дужину дана и то што човек с муком пости међу онима који не посте треба сматрати приликом и великом добити (ганиметом).

Услова да пост човеку буде фарз има седам:

1. Да је муслиман. 2. Да је балиг (верски зрео). Пост детета је исправан (сахих). 3. Да је при здравој памети. 4. Да је онај ко се налази у дарул-харбу чуо да је пост фарз. 5. Да је муким, то јест да у шеријатском смислу није мусафир. 6. Да није у хајзу (менструацији). 7. Да није у нифасу (крварењу после порођаја).

Фарзови поста

Пост има три фарза: 1. Донети нијет. 2. Нијет донети између његовог првог и последњег времена. 3. Од феџр-и садика, то јест од тренутка када зора почне да свиће, па до заласка сунца [то јест током шеријатског дана], чувати се онога што квари пост.

Учењаци четири мезхеба једногласно објављују да пост почиње када белина звана феџр-и садик засветли у једној тачки видљивог (захири) хоризонта. У књизи „Мултека“ каже се: „Пост је уздржавање од јела, пића и полног односа (џима) од свитања зоре до заласка сунца. Фарз је и да се, од заласка сунца претходног дана до времена дахве-и кубра1 на дан поста, у срцу донесе нијет за рамазански пост. Ако до времена дахве није јео ни пио, донеће нијет и постити. После времена дахве нијет није исправан. Када се нијет доноси пре зоре, каже се: ‚Нанијетио сам да сутра постим.‘ Када се нијет доноси после зоре, каже се: ‚Нанијетио сам да данас постим.‘ Такво је време нијета и за заветни пост одређеног дана и за нафила-пост. За сваки дан треба донети посебан нијет.“

Шта квари пост

Ако у месецу рамазану човек, знајући да пости и пошто је пре зоре донео нијет, поједе или попије нешто корисно, то јест ако на уста у стомак унесе нешто што се обично узима као храна или лек или што пружа ужитак и уживање, или ако има полни однос или се с њим има полни однос, пост се квари и потребни су и каза и кеффарет.2 Према овој дефиницији, пушење цигарете квари пост. Потребни су и каза и кеффарет. Јер чврсте и течне честице из дима са пљувачком одлазе у стомак. Ако после нечег за шта се добро зна да не квари пост, на пример после пуштања крви (хиџаме) или оговарања (гибета), човек помисли да му се пост покварио, па намерно једе, пост се квари и потребни су и каза и кеффарет. Ако онај ко у рамазану није донео нијет пре зоре учини пре времена дахве нешто што квари пост, по двојици имама потребни су и каза и кеффарет. Јер је пропустио могућност да пости доневши нијет, иако је та могућност постојала. А по имам-и азаму потребна је само каза. Ако једе или пије после времена дахве, кеффарет није потребан ни по једном од три имама. Казна кеффарета јесте накнада за кидање завесе поштовања и части мубарек месеца рамазана. По имам-и азаму, то је казна за намерно кварење рамазанског поста који је исправан у сва четири мезхеба. У шафијском мезхебу услов је донети нијет пре зоре. Ни ханефије који нису донели нијет пре зоре или су пост покварили под присилом или из оправданог разлога, по имам-и азаму, не чине кеффарет. Када се поквари каза-пост, заветни или нафила-пост, кеффарет се не чини. Ако неко у једном дану рамазана поквари пост учинивши нешто за шта је потребна само каза, па исту ствар намерно поново учини и неког другог дана, потребан је и кеффарет.

„Када дође месец рамазан, капије џеннета се отварају, капије џехеннема се затварају, а шејтани се окивају“ Хадис-и шериф

Ако се пост поквари грешком, на пример ако човеку при узимању абдеста вода оде у грло, или ако га присиле да поквари пост, ако узме клистир, ако у нос унесе течни лек, колоњску воду или дим [дим цигарете коју пуши неко други], или ако удахне дим од кађења агаром (уд, дрво Aquilaria) и амбром, ако у уво укапа лек, ако лек стављен на рану на кожи продре унутра [и ако се лек убризга иглом], ако прогута нешто што није ни лек ни храна, попут папира, камена, комадића метала, памука, траве, сировог пиринча, проса или зрна сочива, ако намерно поврати пуна уста, ако онај коме крваре десни прогута само крв или крв помешану с пљувачком у једнакој количини, ако једе не знајући да је свануло, или ако прекине пост мислећи да је сунце зашло, ако, заборавивши да пости, почне да једе, па, мислећи да му се пост покварио, намерно настави да једе, ако му у сну уливају воду у уста или с њим имају полни однос, ако пости без нијета, или ако у рамазану не донесе нијет до јутра, па, чак и ако касније донесе нијет, не пости после времена дахве – у свим тим случајевима пост се квари и после бајрама за сваки дан потребна је каза од само једног дана. Кеффарет није потребан. Ако киша или снег уђу у грло, кваре се и пост и намаз. Потребна је каза. Ако човек, грлећи, привијајући и љубећи, постане џунуп, пост се квари и потребна је каза. Ако не постане џунуп, пост се не квари. Ако намерно прогута оно што му је од ноћи остало међу зубима, а то је колико зрно леблебије, пост се квари и потребна је каза. Ако је мање од леблебије, не квари се.

Ако онај ко је јео заборавивши да пости поново једе или пије, иако зна да му се пост тиме није покварио, потребни су и каза и кеффарет.

У књизи „Мултека“ и у свим књигама каже се: „Ако лек стављен на рану на глави или на телу продре у мозак или у пробавни тракт, пост се квари. Потребна је само каза.“ У шерху „Мултеке“ записано је: „Имам-и азам каже да храна, када кроз рану продре унутра, квари пост. А два имама рекла су да не квари, јер пост квари само оно што уђе кроз природне отворе тела.“ Тахтави у шерху „Меракил-фелах“ то лепо објашњава. Он каже: „Ако се зна да је лек стављен на рану на глави и на телу, био течан или чврст, доспео у мозак и у пробавни тракт, пост се квари. Ако се добро не зна да је продро унутра, а лек је течан, имам-и азам је рекао да се пост квари. А два имама рекла су да се, ако се добро не зна да је продро унутра, пост не квари. Ако је лек за који се добро не зна да је продро унутра чврст, сва три имама рекла су да се пост не квари.“ Из тога се разуме да, по сва три имама, лек за који се добро зна да је продро, био чврст или течан, квари пост. Одатле се разуме и да вакцине и инјекције лекова које се иглом дају под кожу или у мишић, у руку, ногу или било где, кваре пост.

Шта не квари пост

У мубарек рамазану, или у каза-посту, посту кеффарета, заветном и нафила-посту, ако човек, заборавивши да пости, једе, пије или има полни однос, ако док пости постане џунуп у сну или будан гледајући, ако се намаже јодом или уљем, ако стави сурму у очи [чак и ако се њихова боја и мирис осете у пљувачки и мокраћи], ако пољуби са страшћу, ако оговара, ако пусти крв (хиџама), ако нехотице поврати пуна уста или намерно поврати мало, ако му вода уђе у уво, ако му на уста или нос у грло уђе прашина, дим или мува [или ако му се кисеоничком боцом даје вештачки ваздух, или ако не може да се сачува од тога да му дим цигарете коју пуши неко други уђе у уста и нос], ако са пљувачком прогута влагу која му је остала у устима пошто их је испрао, ако стави лек у око или у шупљину зуба, чак и ако му укус осети у грлу – ништа од тога не квари пост.

[Писац књиге „Бахрур-раик“ (рахметуллахи теала алејх) каже: „Уста се понекад сматрају унутрашњошћу тела. Зато, ако онај ко пости прогута своју пљувачку, пост му се не квари. То је као када нечистоћа (неџасет) у човеку пређе из стомака у црева. Ако крв изађе у уста из ране у устима, после вађења зуба, с места убода игле или из стомака, то не квари ни абдест ни пост. Када се та крв испљуне или прогута, ако је пљувачке више од крви, то јест ако је жута, опет се не кваре. Тако је и када у уста дође нешто друго из стомака: не кваре се ни абдест ни пост. Ако је пуна уста и изађе из уста напоље, кваре се обоје. Унутрашњост уста понекад је као спољашњост тела. Када се вода узме у уста, пост се не квари.“ Тако је записано и у књизи „Џевхере“. Види се, дакле, да се пост не квари када се испљуне много крви која долази после вађења зуба. Ако онај ко не пости ту крв прогута, абдест му се не квари. Ако је крви мање од пљувачке, ни једно ни друго се уопште не квари.

У књизи „Фетава-и Хиндијје“ каже се: „Иако клистир и укапавање уља у уво кваре пост, кеффарет није потребан. Ако мушкарац улије воду или уље у свој полни орган, пост се не квари, чак и ако доспе до мокраћне бешике. Ако се улије у полни орган жене, квари се. Ако се влажан или науљен прст уведе у анус или у полни орган жене, квари се. Ако је прст сув, не квари се. Ако при прању после нужде вода уђе у анус, квари се.“] Пробати укус јела не гутајући, жвакати жвакаћу гуму без додатака, то јест у природном стању, љубити када постоји сумња да ће човек постати џунуп, купати се ради освежења – иако то не квари пост, мекрух тензихен је. Употреба сурме и уља за бркове и мирисање цвећа, мошуса и колоњске воде не квари пост и није мекрух. Као што су сурма и уље за бркове мекрух када служе за улепшавање, мекрух је и ношење цвећа у руци и на јаки. Мирисање нечега што је пуно прашине и дима и жвакање жвакаћих гума с додацима, попут шећера, квари пост. Мисвак и пуштање крви (хиџама) нису мекрух.

Ако неко у мубарек рамазану намерно поквари пост за који је донео нијет пре времена имсака, потребни су и кеффарет и каза.

У нафила-посту и каза-посту нема кеффарета.

За кеффарет се, изван дана рамазана и пет дана у којима је пост харам, пости шездесет дана без прекида. После тога пости се, као посебна каза, онолико дана колико је поста покварио. [Харам је постити први дан Рамазанског бајрама и четири дана Курбан-бајрама.] Ако за то нема снаге, нахрани до ситости, по два пута, шездесет сиромаха један дан или једног сиромаха шездесет дана. Или свакоме од њих да иметка у вредности садака-и фитра. За један дан каза-поста пости се један дан. Ако неко каже: „Ако је рамазан, донео сам нијет, а ако није, без нијета сам“, постити с таквим нијетом никако није исправно. Они који рамазан почињу не тако што на небу виде млади месец (хилал), него према унапред припремљеним календарима, треба после бајрама да посте два дана с нијетом казе. Израчунавање дана када почиње мубарек рамазан опширно је описано у књизи „Se’âdet-i Ebediyye“.

Ибн Абидин (рахимехуллаху теала) каже: „По облачном времену, чак и ако се учи езан, не треба прекидати пост (чинити ифтар) док се човек не увери да је сунце зашло. Ако се ифтар учини пре него што се појави већина звезда, извршен је мустехаб који се зове ‚таџил‘. Када се на једном месту ифтар учини пошто се види да је сунце зашло, онај ко је на високом месту, на пример на мунари, не чини ифтар док се не увери да је сунце зашло и за њега. Тако је и са сабах-намазом и сехуром.“

„Пост је штит који верника чува од џехеннема“ Хадис-и шериф

О Сервере посланика,
О водичу евлија,
Посланиче светова,
Ехлен ве сехлен мерхаба.
Ти си миљеник свих душа,
Ти си ферман срцима,
Ти си султан оба света,
Ехлен ве сехлен мерхаба.
Ти си махбуб-и Худа,
Не одвој нас од шефаата,
Ахмеде, Мухаммеде, Мустафа,
Ехлен ве сехлен мерхаба.
Јунус говори праву реч,
Лицем о твој праг трља,
На махшерски дан чека нас,
Ехлен ве сехлен мерхаба.