РАДОСНЕ ВЕСТИ
Долазак нашег вољеног Посланика Мухаммеда алејхисселам објављен је, почев од Адема алејхисселам, сваком посланику и његовом уммету; а када се приближило његово рођење, многи догађаји који ће се збити унапред су најављени као радосна вест.
У правом Теврату1 – књизи која је спуштена Муси2 алејхисселам и касније искривљена – записано је следеће:
„Он је тако мубарек личност: високих тежњи и обилне помоћи. Он је миљеник сиромаха, лекар богаташа. Он је најлепши међу лепима, најчистији међу чистима. У разговору благ, у расподели праведан, у сваком поступку исправан. Према кафирима је оштар и строг. Старије поштује, према млађима је нежан и милостив. И на малом захваљује. Сажаљева се над сужњима. Увек је насмејаног лица. Смех му је осмех, не смеје се гласно. Он је умми: иако ништа није читао ни писао, све му је обзнањено. Он је ресул Аллаха теала. Није зле нарави, ни тврдог срца. Не виче на сав глас по чаршијама и пијацама. Његов уммет је лепог ахлака. На узвишеним местима спомињу име Аллаха теала. Њихови мујезини са мунара позивају народ на намаз. Узимају абдест и клањају намаз. У намазу поравнавају сафове, стоје у једном реду. Ноћу се њихови тесбихи чују као зујање пчела. Родиће се у Мекки. Све од Медине до Дамаска биће под његовом управом. Име му је Мухаммед, а Ја сам му дао име Мутевеккил. Нећу га узети са овог света док не уклони искварене вере и не рашири и учврсти исправну, праву веру. Он позива народ Хакку; његовим берекетом слепе очи се отварају и прогледају, глуве уши чују. Из срца одлази немар…“3
У правом Зебуру4 – књизи која је спуштена Давуду5 алејхисселам и касније искривљена – записано је следеће:
„Он је човек отворене руке, то јест дарежљив. Никада се не љути. Веома је благ. Лице му је лепо и пуно нура, речи слатке. Он је лекар људи. Много плаче, мало се смеје. Мало спава, много размишља. Стас му је складан и леп. Његове речи освајају срца и привлаче душе… О Мој Хабибе! Исукај мач одлучности и свом снагом освети се кафирима на мејдану јунаштва.
Лепим језиком рашири свуда Моју хвалу и славу. Главе свих кафира погнуће се пред твојим рукама пуним керамета…“
У правом Инџилу6 – књизи која је спуштена Иси7 алејхисселам и касније искривљена – записано је следеће:
„Господару мој! Учини ме од уммета Мухаммеда алејхисселам!“ Муса алејхисселам
„Он не једе много, није шкрт. Не вара, никога не куди, никада не жури. Не свети се ради себе. Није лењ. Никога не оговара…“
Када је један кахин упитао Ису алејхисселам какво ће бити име посланика који има да дође и какви ће бити знаци његовог доласка, Иса алејхисселам је рекао:
„Име тог Ресула је дивне лепоте. Када је Аллах теала створио његову душу, дао му је то име, сместио га у Свој небески сјај и рекао: ‚Чекај, о Ахмеде! Ради тебе створио сам џеннет, свет и многа створења. Њих ти поклањам. Ко тебе цени, наћи ће почаст код Мене. Ко те проклиње (псује), биће проклет од Мене. Послаћу те на свет као Свог Ресула спаситеља. Твоја реч биће чиста истина. Земља и небо могу нестати, али твој пут остаће вечан.‘ Његово свето име је Ахмед.“ Тада је народ, који се био окупио око Исе алејхисселам, повикао у глас: „О Ахмеде! Дођи брзо да спасеш свет!“
Иса алејхисселам упутио је много дова да би припадао уммету Мухаммеда алејхисселам – онога о коме је радосна вест дата чак и у данашњим инџилима, кога хришћани зову „Параклит“, а у преводу „Утешитељ“, и који је једини прави Утешитељ. Пред Судњи дан Аллах теала ће Ису алејхисселам поново спустити на земљу. Тада ће Иса алејхисселам поступати по вери Мухаммеда алејхисселам: оно што је Мухаммед алејхисселам назвао халалом, и он ће назвати халалом, а оно што је назвао харамом, и он ће назвати харамом. Параклит значи Ахмед. А Ахмед је једно од имена Мухаммеда алејхисселам.
У Инџилу је такође записано:
„Да је дошао тај Мунхаменна, који ће изаћи и доћи од Господара, да је дошао тај Рухул-кудс, који ће изаћи и доћи од Господара, он би сведочио о мени. И ви ћете сведочити, јер сте одавно са мном. Ово сам вам рекао да не бисте пали у сумњу и да се не бисте спотакли.“ Реч Мунхаменна, која се овде помиње, на сиријском језику значи Мухаммед.8
Доба џахилијјета (незнања)
Пре него што је Понос васионе дошао на свет, цео свет је у духовном погледу био утонуо у страшан мрак (зулмет). Људи су били безмерно подивљали; вере које је послао Аллах теала биле су заборављене; место божанских прописа заузеле су замисли и мисли које су људи сами смислили. Сва створења била су сасвим измучена дивљаштвом и зулумом људи.
Код свих народа на земљи Аллах теала био је заборављен, нестало је вере у тевхид (Аллахову једноћу), која је извор мира, среће и радости. Олуја куфра ишчупала је иман из срца, и у душама се, уместо вере у Аллаха теала, усталила мисао о обожавању кипова.
Вера коју је донео Муса алејхисселам била је заборављена, Теврат искварен. Синови Исраилови били су се међусобно завадили. И Исина вера, коју је донео Иса алејхисселам, била је потпуно искварена и више није имала никакве везе са правом вером. Био је прихваћен теслис, то јест веровање у три бога. Изворни Инџил био је изгубљен, а свештеници су га мењали како су хтели. Обе књиге престале су да буду Аллахов говор (келам). У Египту је владао пропис искривљеног Теврата, а у Византији измењена Исина вера, то јест хришћанство. У Ирану су обожавали ватру, а ватра ватропоклоника није се гасила пуних хиљаду година. У Кини је владало конфучијанство, а у Индији будизам – измишљене вере.
А људи у Арабији били су још више залутали и скренули с пута. У Ка’бе-и муаззаму, којој Аллах теала придаје велику вредност, поставили су три стотине шездесет (360) кипова. А Ка’бе-и муаззаме је примерак, исте величине, „Бејт-и Мамура“, који на Аршу посећују мелеци. Ко год би се према Ка’би огрешио непоштовањем, Џенаб-и Хакк би га у најкраћем року уништио.
И племе Џурхум било је отишло далеко у блуду и разврату. Видевши веома непоштене и врло ниске поступке тог племена, њихови владари су их саветовали: „О Џурхумци! Чувајте Харем-и шериф (свето подручје) Аллаха теала и безбедност тог Харема и дођите к себи! Знате шта је снашло сваки од уммета Худа, Салиха и Шуајба (алејхимусселам), који су били пре вас, и како су пропали. Наређујте једни другима добро, а одвраћајте од зла. Не дајте да вас превари ваша пролазна снага. У Мекки се чувајте окретања од Хакка и зулума, јер зулум је узрок пропасти људи. Аллахом теала се заклињем: нема народа који би у овом крају живео, чинио зулум и окретао се од Хакка, а да Аллах теала не прекине његово потомство, не ишчупа га из корена и на његово место не доведе неки други народ. За становнике Мекке који настављају са својом обешћу и окрећу се од Хакка нема трајног опстанка овде. Знате шта је снашло народе Тасм, Џедис и Амалика, који су пре вас живели у овом крају, који су били дуговечнији, снажнији, бројнији и богатији од вас. То што су олако гледали на Харем-и шериф и што су, окренувши се од Хакка, заронили у зулум, било је узрок да буду истерани са овог мубарек места. Видели сте и чули да је Аллах теала на неке од њих послао ситне мраве, неке истерао глађу, а неке мачем!“
Али они нису послушали. На крају је Аллах теала и њих, због те њихове обести, упропастио… Ето, у таквом времену, у мубарек Мекки, која је средиште земље, куфр је текао као бујица, а унутрашњост Бејтуллаха била је испуњена стотинама кипова као што су Лат, Узза и Менат. Зулум је досезао крајњу границу, а неморал се сматрао разлогом за понос. Арабија је у верском, духовном, друштвеном и политичком погледу живела у раширеном мраку, у потпуном незнању, обести, разуздању и заблуди. У том времену, које се назива доба џахилијјета (незнања), људи су углавном живели номадским животом и били подељени на племена. Доба џахилијјета било је доба пуно мрака (зулмета). Арапска племена, у сталним сукобима, сматрала су препаде и пљачку извором свог живљења. У Арабији, састављеној од племена међу којима су се раширили зулум и пљачка, није било ни политичког поретка ни друштвеног уређења. Осим тога, пиће, коцка, блуд, крађа, зулум, лаж и неморал – све што је од тога било раширило се до крајности. Зулум је био најнемилосрдније средство, од кога се ледила крв у жилама, којим се јачи служио против слабијег. Жене су куповали и продавали као обичну робу. Неки су рођење женског детета сматрали несрећом и срамотом. То страшно схватање дошло је до те мере да су малене девојчице живе полагали у јаме ископане у песку и, не обазирући се на то што су им се оне вешале око врата и горко кукале: „Бабо мој! Бабо мој!..“, затрпавали их земљом и остављали да умру. Због тих дела савест их уопште није пекла, штавише, сматрали су то јунаштвом. Једном речју, међу људима тог времена као да су нестале лепе особине као што су самилост, милосрђе, доброта и правда.
„Доносим вам радосну вест да ће после мене доћи један ресул по имену Ахмед“ Иса алејхисселам
Ипак, у то доба међу Арапима постојало је нешто вредно пажње: књижевност, речитост и чистота језика били су веома цењени и уздигнути до врхунца. Песницима и поезији придавали су велики значај и сматрали су то великим поводом за понос. Снажан песник доносио је углед и себи и свом племену. У одређено време приређивани су сајмови и одржавана такмичења у поезији и беседништву. Песме или беседе победника качене су на зид Ка’бе. Седам најпознатијих песама окачених на зид Ка’бе у доба џахилијјета називане су „Муаллакатус-себ’а“, то јест „Седам окачених песама“.
У то време људи у Арабији били су расцепкани и у погледу веровања. Једни уопште нису веровали и нису признавали ништа осим овосветског живота. Други су веровали у Аллаха теала и у Судњи дан, али нису прихватали да ће из редова људи доћи посланик. Трећи су веровали у Аллаха теала, а у ахирет нису веровали. Још један велики део чинио је ширк, приписујући Аллаху теала друга, и обожавао кипове. Свако од мушрика имао је у кући по један кип.
Свет је био толико помрачен и мрак је тако обавио све унаоколо да су људи престали да верују у Аллаха теала, Створитеља свега, и да Му чине ибадет. У својој смушености клањали су се појавама које се дешавају у васиони и стварима које је створио Џенаб-и Хакк, а нарочито киповима које су сопственим рукама истесали од камена и дрвета, као „божанствима“.
Поред свих њих, постојали су и верници исправног имана, звани „ханифи“, који су били на вери коју је објавио хазрети Ибрахим. Они су веровали у Аллаха теала и клонили се кипова. Послаников отац Абдуллах, деда Абдулмутталиб, мајка и још неки људи били су на вери Ибрахима алејхисселам.
Све друге скупине, осим верника ханифа, биле су на погрешном путу и утонуле у велики мрак.
Зулумат и аб-и хајат
Ебу Муџахид Енвер ибн Назиф рахметуллахи алејх рекао је: „Аб-и хајат се налази у зулумату.“ Аб-и хајат је вода живота, од које онај ко је пије не умире, а зулумат значи мрак. Претпоставља се да се та вода налази у прашумама у које секира није крочила, међу дивљим зверима, у мрклом мраку, у најдубљим деловима шума.
До те воде толико је тешко стићи да је то готово немогуће. Предања кажу да онај ко савлада те тешке препреке и дође до те воде неће умрети. И веровање ехли-суннета као да је аб-и хајат иза планине Каф, у најзабаченијем кутку прашума у које секира није крочила. Они који из те воде, која тече у вечност, попију једну кап, постижу вечне благодати. Као што каже један стих: „Аб-и хајат се налази на мрачним местима!“
Хазрети Хусејин Хилми ибн Саид куддисе сиррух рекао је: „Ко попије кап из ње, за њега више нема смрти, у џеннету га чека вечни живот. Аб-и хајат се налази на местима где су рђави, искварени људи, бид’ати и куфр.“
Долази Султан васионе
Свет је био тужан, бића тужна, срца тужна, а лица су заборавила да се смеју. Био је потребан јунак који ће бити узрок да се људи, које је Аллах теала створио изнад осталих створења, спасу од џехеннема. Његовом рођењу остало је још врло мало. Свет се спремао да дочека власника нура који је од Адема алејхисселам до тог дана прелазио са чистих чела на чиста чела. Долазио је Човек без премца, који ће људима и џинима показати вечну срећу!… Долазио је Узвишени Човек, извор самилости и милосрђа, окићен ахлаком свога Господара!…
Долазио је власник Макам-и Махмуда, круна оних који чине шефаат!… Долазио је учитељ васионе, суштина бића, предводник људи! Долазио је онај који ће на махшерском дану прискочити у помоћ, Султан посланика!… Долазио је Хабиб Аллаха теала, Његов миљеник, онај ради кога смо створени, милост световима, наш вољени Посланик!.. Долазио је Посланик, хазрети Мухаммед Мустафа (саллаллаху алејхи ве селлем)…
Рекоше: сина какав је твој
Није било откако је створен свет.
Овако узвишен степен као твом сину
Ниједној мајци није дао Џелил.
Велику срећу нађе, о Амина, ти,
Из тебе ће се родити онај лепе нарави.
Овај што долази – султан је ледунског знања,
Овај што долази – рудник тевхида и ирфана.
Једно му је име Махмуд, а друго Ахмед,
Његово постојање милост је свим световима.
Из љубави према њему небеса се окрећу,
За лицем његовим чезну и људи и мелеци.
„На Судњем дану ја сам предводник оних који су дошли пре и оних који ће доћи после. Истину објављујем, не хвалим се“ Хадис-и шериф
Подручје Мекке-и мукерреме
Дође бела птица, крилом замахну
И снажно ме по леђима поглади.
У тај час роди се Султан вере,
Нуром се испунише небеса и земља.
Ко од ватре жели спас да нађе,
Нека с љубављу и жаром доноси салават!
Ессалату весселаму алејке ја Ресулаллах!
Ессалату весселаму алејке ја Хабибаллах!
Ессалату весселаму алејке ја Сејјидел-еввелине вел-ахирин.