КЛАЊАЊЕ НАМАЗА

Важност намаза

Намаз је највећа, најважнија и најлепша наредба коју је Аллах теала, ради нашег вољеног Посланика, подарио верницима. Намаз је стуб вере. Ко клања свој намаз редовно, исправно и потпуно, тај је подигао своју веру и одржао грађевину ислама на ногама. Ко не клања намаз, срушио је своју веру и грађевину ислама. Наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Глава наше вере је намаз.“ Као што нема човека без главе, тако нема ни вере без намаза.

Намаз је у вери ислам прва наредба која је учињена фарзом после имана. Аллах теала је намаз учинио фарзом да би Његови робови чинили ибадет само Њему. У више од стотину ајет-и керима у Кур’ан-и кериму каже се: „Клањајте намаз!“ У хадис-и шерифу речено је: „Аллах теала је учинио фарзом клањање пет дневних намаза. Аллах теала је обећао да ће у џеннет увести онога ко, придајући му вредност и држећи се његових услова, сваки дан клања пет намаза.“

Намаз је највреднији од свих ибадета чије је извршавање наређено у нашој вери. У једном хадис-и шерифу речено је: „Ко не клања намаз, нема удела у исламу!“ И у једном другом хадис-и шерифу речено је: „Оно што разликује верника од кафира јесте намаз“, то јест верник клања намаз, а кафир га не клања.

Клањати намаз значи, размишљајући о величини Аллаха теала, схватити своју маленкост пред Њим. Ко то схвати, увек чини добро. Никако не може чинити зло. Срце онога ко пет пута дневно донесе нијет да је у присуству свога Господара испуњава се ихласом. Сваки покрет чије је чињење у намазу наређено доноси користи срцу и телу. Клањање намаза у џемату у џамијама повезује срца муслимана једна с другима. Међу њима ствара љубав. Схватају да су једни другима браћа. Старији постају милостиви према млађима, а млађи пуни поштовања према старијима. Богати помажу сиромашнима, а јаки слабима. Када здрави не виде болесне у џамији, траже их по кућама и распитују се како су. Утркују се да досегну радосну вест из хадис-и шерифа: „Ономе ко притекне у помоћ свом брату у вери помагач је Аллах теала.“

Намаз одвраћа људе од ружних, рђавих и забрањених ствари. Он је кефарет (искупљење) за грехе. У хадис-и шерифу речено је: „Пет дневних намаза су као река која тече испред врата некога од вас. Као што на човеку који сваки дан пет пута уђе у ту реку и окупа се не остаје прљавштине, ето, тако се опраштају и мали греси онима који клањају пет дневних намаза.“ Намаз је, после имана у Аллаха теала и Његовог Ресула, највреднији од свих дела и ибадета. Зато намазе треба клањати пазећи на њихове фарзове, ваџибе, суннете и мустехабе. Наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) у једном свом хадис-и шерифу рекао је: „О уммете мој и асхаби моји! Намаз чије се извршавање у потпуности поштује највредније је од свих дела којима је Аллах теала задовољан. Он је суннет посланика. Он је оно што мелеци воле. Он је нур марифета, земље и небеса. Он је снага тела. Он је берекет нафаке. Он је средство да се дова прими. Он заступа (чини шефаат) код Мелекул-мевта [то јест мелека смрти]. Он је светлост у кабуру и одговор Мункеру и Некиру. На Судњем дану он је хлад над човеком. Он је штит између човека и џехеннемске ватре. Он човека преводи преко Сират-ћуприје као муња. Он је кључ џеннета. Он је круна на глави у џеннету. Аллах теала није верницима дао ништа важније од намаза. Да је постојао ибадет узвишенији од намаза, најпре би њега дао верницима. Јер од мелека неки су стално на кијаму, неки на руку’у, неки на сеџди, а неки на тешеххуду. Све то је сабрао у једном рекату намаза и даровао га верницима. Јер намаз је глава имана, стуб вере, кавл [реч] ислама и мираџ верника. Он је нур неба и спасилац од џехеннема.“

Једнога дана хазрети Алији (радијаллаху анху ве керремаллаху веџхеху) прошао је икиндија-намаз. Од туге се бацио низ једно брдо. Јецајући је плакао и јаукао. Када је наш Посланик Мухаммед Мустафа (саллаллаху алејхи ве селлем) чуо за то његово стање, дошао је са својим асхабима код хазрети Алије (радијаллаху анху). Када је видео његово стање, и наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем), Предводник васионе, почео је да плаче. Упутио је дову. Сунце се поново подигло. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „О Алија! Подигни главу, сунце се још види.“ Хазрети Алија (радијаллаху анху) се томе веома обрадовао и клањао свој намаз. Једне ноћи хазрети Ебу Бекра Сиддика (радијаллаху анху), зато што је много чинио ибадет, при крају ноћи савладао је сан. Прошао му је витр-намаз. На сабах-намазу пошао је за Послаником, на вратима месџида изашао пред њега и плачући преклињао: „Ја Ресулаллах! Помози ми, прошао ми је витр-намаз!“ И Ресулуллах је почео да плаче. Тада је дошао Џибрил алејхисселам и рекао: „Ја Ресулаллах! Реци Сиддику да му је Аллах теала опростио.“ Једног од великих евлија, Бајезида Бистамија (куддисе сиррух), једне ноћи савладао је сан и није се пробудио за сабах-намаз. Толико је плакао и јецао да је чуо глас: „О Бајезиде! Опростио сам ти овај пропуст. Због берекета овог плача дао сам ти још и севап седамдесет хиљада намаза.“ Неколико месеци касније поново га је савладао сан. Дошао је шејтан, ухватио га за мубарек ногу и пробудио га. Рекао је: „Устани, намаз ти пролази!“ Хазрети Бајезид Бистами рекао је: „О проклети, како ти можеш да учиниш тако нешто? Ти желиш да свакоме прође намаз и да пропусти његово време. Зашто си ме пробудио?“ Шејтан је рекао: „Оног дана када си пропустио сабах-намаз, плачући си стекао севап седамдесет хиљада намаза. Данас сам те, мислећи на то, пробудио да нађеш севап једног намаза, а да не досегнеш севап седамдесет хиљада намаза!“

„Ко не клања намаз, нема удела у исламу!“ Хадис-и шериф

Велики евлија хазрети Џунејд Багдади рекао је: „Један час овога света бољи је од хиљаду година кијамета. Јер у том једном часу може се учинити добро, примљено дело, а у тих хиљаду година не може се учинити ништа.“ Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Ко један намаз свесно споји с другим намазом, гореће у џехеннему осамдесет хукби.“ Једна хукба је осамдесет ахиретских година. Један ахиретски дан је хиљаду година овога света. Зато, о брате мој у вери! Не проводи своје време у празним, некорисним стварима. Знај вредност свог времена. Троши своје време на најбоље ствари. Наш вољени Посланик рекао је: „Највећа несрећа је проводити време у некорисним стварима.“ Клањај своје намазе у њихово време, да се на Судњем дану не кајеш и да досегнеш веома велики севап! У хадис-и шерифу речено је: „На кабуру онога ко не клања намаз у његово време, па га остави за каза, и умре пре него што га изврши, отвориће се седамдесет прозора из џехеннема и трпеће азаб до кијамета.“

Ко свесно не клања свој намаз у његово време, то јест ко се не жалости што није клањао намаз док му време пролази, излази из вере или при смрти одлази без имана. А шта ће бити с онима којима намаз и не пада на ум, који намаз не признају као дужност? Сви учењаци четири мезхеба једногласно су објавили да ће онај ко не придаје важност намазу и онај ко га не признаје као дужност постати муртед, то јест кафир. А да ће и онај ко свесно не клања намаз, не помишља да га наклања (каза) и не боји се да ће због тога трпети азаб такође постати муртед, то јест кафир, написано је у књизи хазрети Абдулганија Наблусија „Хадикатун-недијје“, у поглављу „Пошасти језика“.

Коме је намаз фарз

Клањање намаза фарз је сваком муслиману, мушкарцу и жени, који је разуман и ушао у доба булуга. Да би намаз био фарз, постоје три услова:

1. Бити муслиман. 2. Бити разуман. 3. Ући у доба булуга.

У нашој вери мала деца која нису разумна и нису ушла у доба зрелости (булуга) нису одговорна за клањање намаза. Али мајке и очеви треба да своју децу уче верским знањима и да их навикавају на ибадет. Наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Сви сте ви као пастири једног стада! Као што пастир чува своје стадо, тако и ви морате чувати од џехеннема оне у својим кућама и оне који су под вашом управом! Морате их учити муслиманству! Ако их не научите, бићете одговорни.“ У једном другом хадис-и шерифу рекао је: „Сва деца долазе на свет погодна и способна за муслиманство. Затим их родитељи учине хришћанима, јеврејима и безверницима.“ Зато је прва дужност сваког муслимана да своју децу научи исламу, учењу Кур’ан-и керима, клањању намаза и условима имана и ислама. Мајке и очеви који желе да им дете буде муслиман и да на овом свету и на ахирету досегне мир и спокој морају најпре извршити ову своју дужност. Дете коме нису дата исламска знања и лепи ахлак брзо наседа људима на рђавом путу. Постаје штетно за своје родитеље, своју државу и свој народ.

Овде смо питања која се односе на намаз изложили према ханефијском мезхебу, узевши их из књига великих учењака тог мезхеба и поједноставивши их.

Намази које је муслиманима наређено да клањају деле се на три врсте: фарз, ваџиб и нафила. 1. Фарз-намази: фарзови пет дневних намаза, два реката фарза џума-намаза и џеназа-намаз јесу фарз-намази. (Џеназа-намаз је фарз-и кифаје.) 2. Ваџиб-намази: витр-намаз, бајрам-намази, намаз који је заветован и нафила-намази који су започети па остали недовршени. Ваџиб је и наклањати (каза) витр-намаз који је остао неклањан.

3. Нафила-намази: суннети пет дневних намаза, теравих-намаз и намази који се клањају с нијетом стицања севапа, као што су теџехуд, тахијјетул-месџид, ишрак, духа, еввабин, истихара и тесбих-намаз, јесу нафила-намази. То јест, њихово клањање није наредба. Човеку који нема дуга од фарз и ваџиб намаза даје се севап и за нафила-ибадете.

Пет дневних намаза

Наш Посланик Мухаммед алејхисселам рекао је: „Аллах теала је Својим робовима учинио фарзом да сваког дана пет пута клањају намаз. Онима који лепо узму абдест, клањају ових пет намаза у њихово време и лепо чине њихов руку’ и сеџде Аллах теала опрашта и прекрива им грехе.“

Пет дневних намаза износе четрдесет реката. Од тога седамнаест реката су фарз, три реката ваџиб, а двадесет реката суннет. Наиме: 1. Сабах-намаз има четири реката. Најпре се клањају два реката суннета, затим два реката фарза. Овај суннет је веома јак. Има и оних који кажу да је ваџиб. 2. Подне-намаз има десет реката. Најпре се клањају четири реката првог суннета, затим четири реката фарза, а после фарза два реката последњег суннета.

3. Икиндија-намаз има осам реката. Најпре се клањају четири реката суннета, затим четири реката фарза.

4. Акшам-намаз има пет реката. Најпре се клањају три реката фарза, затим два реката суннета. 5. Јација-намаз има тринаест реката. Најпре се клањају четири реката суннета, затим четири реката фарза, па два реката последњег суннета, а после тога три реката витр-намаза.

Фарзови намаза

Фарз је изричита наредба Аллаха теала да се нешто чини. Док се не изврше фарзови неког ибадета, тај ибадет није сахих (исправан). При клањању намаза фарз је испунити дванаест услова. Од ових фарзова седам је изван намаза, а пет у намазу. Фарзови изван намаза зову се шартови (услови), а они у намазу рукни (стубови). [Неки учењаци су рекли да је почетни текбир (тахрима) у намазу. Према њима, и шартова и рукна намаза има по шест.] Из тога што намаз има толико много услова схвата се да је намаз велика ствар и најважнији од ибадета. Осим тога, ако се овоме додају и његови ваџиби, суннети, мустехаби, мекрухи и муфсиди, схвата се како ће роб стајати пред својим Господаром и како треба да стоји. Робови су немоћна, слаба, бедна створења. У сваком даху потребан им је Аллах теала, који их је створио. Намаз је ибадет који робу показује његову немоћ.

„На кабуру онога ко не клања намаз у његово време, па га остави за каза, и умре пре него што га изврши, отвориће се седамдесет прозора из џехеннема и трпеће азаб до кијамета“ Хадис-и шериф

А) Шартови намаза

Фарзова изван намаза, то јест шартова, има седам. То су:

1. Тахарет од хадеса (очишћење)

То јест, да онај ко нема абдест узме абдест, а онај ко је џунуб узме гусул.

Како се узима абдест по ханефијском мезхебу

Да би се абдест узео по суннету: 1. Када се почиње абдест, руке се перу до зглобова три пута. 2. Десном руком се три пута узима вода у уста. 3. Десном руком се три пута узима вода у нос, а левом руком се исекњује. 4. Узимајући воду у шаке, лице се пере (три пута) од чела до испод браде и до слепоочница. Опрати лице једном је фарз. Када се пере лице, нијет се доноси срцем. 5. Левом руком се пере десна рука (три пута) до лакта. 6. Десном руком се пере лева рука (три пута) заједно с лактом. Опрати обе руке заједно с лактовима једном је фарз. 7. Пошто се оперу обе руке, руке се поново наквасе и том влагом се потаре глава (месх), што је фарз. Затим се потиру уши и врат. Да би се ово последње троје учинило заједно, обе руке се наквасе, на обема рукама три спојена танка прста приљубе се један уз други и обе руке ставе се на главу тако да им унутрашња страна дође на предњи део главе, на почетак косе. Врхови ова три прста обеју руку треба да се додирују. Палчеви, кажипрсти и дланови остају у ваздуху и не додирују главу. Повлачењем обеју руку уназад, по три прста потиру главу. Када руке дођу до руба косе позади, по три прста се одвоје од главе, дланови обеју руку приљубе се уз косу на бочним странама главе и, повлачењем отпозади унапред, потиру се бочне стране главе. Затим се кажипрсти ставе у унутрашњу страну ушију, а унутрашња страна палчева иза ушију, па се уши потиру одозго надоле. Затим се спољашња страна остала три прста стави на врат и, повлачењем од средине врата ка обема странама, потире се врат. [Потирање главе на овај начин је фарз у маликијском мезхебу.] 8. Пошто се потаре врат, перу се ноге: најпре десна нога, тако што се малим прстом леве руке, почевши од малог прста па до палца, прође између прстију ноге (хилал), пере се (три пута) заједно с чланком. Затим лева нога, тако што се овог пута, почевши од палца ка малом прсту, опет малим прстом леве руке прође између прстију ноге, пере се (три пута) заједно с чланком. Тако је фарз једном опрати обе ноге заједно с чланцима с обе стране.

У једном хадис-и шерифу Ресулуллах је рекао: „Ко после узимања абдеста једном проучи ‚Инна ензелнаху‘, то јест суру Кадр, Аллах теала ће га уписати међу сиддике (искрене). Ако је проучи двапут, уписаће га међу шехиде. Ако је проучи трипут, биће проживљен заједно с посланицима.“

И у једном другом хадис-и шерифу рекао је: „Ко после узимања абдеста донесе на мене десет пута салават и селам, Аллах теала ће му отклонити тугу, обрадовати га и примити његову дову.“

Шта квари абдест

Седам ствари квари абдест, а то су:

1. Оно што изађе спреда и отпозади. 2. Нечисте ствари које изађу из уста: а) повраћање, ако је колико пуна уста; б) када пљуне, ако је крви више од пљувачке. 3. Оно што изађе из коже: а) крв, гној и жута вода, ако сами од себе потеку и изађу; б) ако памук упије крв и жуту воду из чира и ране. 4. Спавање: ако заспи лежећи на боку, или ослоњен на лакат или на нешто, абдест се квари. 5. Несвестица, лудило, напад падавице или пијанство до те мере да се човек при ходу љуља кваре абдест. 6. Гласан смех (кахкаха) у намазу који има руку’ и сеџде квари и намаз и абдест. Али детету се абдест не квари.

Осмех (тебессум) у намазу не квари ни намаз ни абдест. Ако смех чују они поред њега, назива се кахкаха. Ако га ни сам не чује, назива се тебессум. 7. Мубашерет-и фахиша, то јест када се муж и жена голи додирну стидним деловима (авретом), квари абдест и мужу и жени. Ако неко зна да је узео абдест, па после посумња да ли му се покварио, сматра се да има абдест. Ако зна да му се абдест покварио, па после посумња да ли је узео абдест, треба да узме абдест.

Гусул (купање целог тела)

Да би намаз био сахих, то јест исправан, абдест и гусул морају бити исправни. Свакој жени и сваком мушкарцу који су џунуб, као и женама које су се очистиле од хајза и нифаса, фарз је да узму гусул када до краја намаског времена преостане онолико времена колико је довољно да се тај намаз клања. Џунуб се постаје полним односом (џима) и ихтиламом (изливањем семена у сну). Наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) каже: „Ономе ко устане да узме гусул даје се севап колико има длака на његовом телу [то јест веома много], и толико му се греха опрашта. Његов степен у џеннету се подиже. Севап који ће му бити дат за његов гусул биће бољи од свега што постоји на овом свету. Аллах теала ће мелецима рећи: ‚Погледајте овог Мог роба! Ноћу, не лењећи се, устаје и, мислећи на Моју наредбу, узима гусул од џунублука. Будите сведоци да сам овом Свом робу опростио грехе и прекрио их.‘“

„Сва деца долазе на свет погодна и способна за муслиманство. Затим их родитељи учине хришћанима, јеврејима и безверницима“ Хадис-и шериф

Фарзови гусула

По ханефијском мезхебу гусул има три фарза: 1. Испирање унутрашњости уста. Ако у устима остане неоквашено место макар колико врх игле, или ако се не оквасе површина зуба и шупљине у зубима, гусул није исправан.

2. Испирање носа. Ако вода не продре испод суве нечистоће у носу и испод сажваканог хлеба у устима, гусул није исправан.

У ханбелијском мезхебу испирање уста и носа фарз је и при узимању абдеста и при гусулу. У шафијском, маликијском и ханбелијском мезхебу фарз је и донети нијет при гусулу.

3. Прање свих делова тела. Фарз је опрати унутрашњост пупка, бркове, обрве и браду, кожу испод њих и косу на глави. Ако се на ноктима, уснама, очним капцима или било ком делу тела налазе материје које не пропуштају воду [ако је на ноктима лак], сматра се да гусул није узет.

Како се узима гусул

По ханефијском мезхебу гусул се по суннету узима овако:

1. Најпре треба опрати обе руке, чак и ако су чисте, као и стидни део (аврет) и места на телу на којима има неџасета (нечистоће).

2. Затим треба узети потпун намаски абдест и при прању лица донети нијет за гусул. Ако се испод стопала не скупља вода, треба опрати и ноге.

3. Затим треба три пута излити воду по целом телу: најпре три пута на главу, затим на десно раме, затим на лево раме. При сваком изливању тај део треба потпуно да се накваси. При првом изливању тело треба трљати. Ако се при гусулу вода изливена на један уд слије на друге удове, очисте се и та места, јер се при гусулу цело тело сматра једним удом. Ако се при узимању абдеста водом изливеном на један уд накваси други уд, не сматра се да је опран. Када се гусул заврши, поново узимати абдест је мекрух. Али ако се при гусулу намаски абдест поквари, треба га узети још једном.

Важно објашњење за оне који имају пломбе и круне на зубима

У ханефијском мезхебу, ако се не оквасе међузубни простори и шупљине у зубима, гусул није потпун. Зато, када се зуби прекрију крунама или пломбирају, гусул није исправан (сахих). Човек не може да се очисти од џенабета (џунублука). Пошто вода не продире испод круна и пломби од злата, сребра и других материја које нису неџис, гусул према свим учењацима ханефијског мезхеба није дозвољен (џаиз). Човек који не може да изврши неки фарз у свом мезхебу мора, само да би извршио тај фарз, да следи (таклид) други мезхеб. Али, када то чини, мора испунити и услове мезхеба који следи, а који се односе на абдест. У маликијском и шафијском мезхебу испирање уста при гусулу није фарз.

Да би човек ханефијског мезхеба који има круне или пломбе следио маликијски мезхеб [или шафијски мезхеб], довољно је да при гусулу, при узимању абдеста и при доношењу нијета за намаз има на уму да следи имама Малика [или имама Шафију]. То јест, гусул је исправан ономе ко, почињући гусул, срцем изговори: „Донео сам нијет да узмем гусул и да следим маликијски мезхеб [или шафијски мезхеб]“.

Када ханефија који у устима има круну или пломбу тако донесе нијет, његов гусул, то јест купање целог тела, исправан је. Очисти се од џунублука, постаје чист. Када следи маликијски [или шафијски] мезхеб, исправни су му и абдест и намази. Може бити имам и онима који немају круне и пломбе.

Фарзови гусула у остала три мезхеба

У маликијском мезхебу:

1. Нијет,

2. Делк (трљање),

3. Мувалат,

4. Хилал косе и браде (провлачење прстију кроз њих),

5. Прање свих делова тела.

У шафијском мезхебу:

1. Нијет,

2. Прање свих делова тела. [Када се каже да у шафијском мезхебу гусул има три фарза, подразумева се чишћење неџасета (нечистоће) с тела. Пошто се прањем тела очисти и неџасет, нема сметње да се каже да гусул има два фарза.]

У ханбелијском мезхебу гусул има један фарз – прање целог тела. То је рукн гусула, то јест фарз у самом гусулу. На почетку гусула фарз је и донети нијет и изговорити бесмелу. Пошто се унутрашњост уста и носа сматра спољашњим делом тела, фарз је опрати и њих.

1. Донети нијет,

2. Изговорити бесмелу,

3. Опрати унутрашњост уста,

4. Опрати унутрашњост носа,

5. Опрати све делове тела.

Фарзови абдеста у остала три мезхеба

У маликијском мезхебу:

1. Нијет,

2. Прање лица,

3. Прање обеју руку,

„Ономе ко устане да узме гусул даје се севап колико има длака на његовом телу [то јест веома много], и толико му се греха опрашта. Његов степен у џеннету се подиже“ Хадис-и шериф

4. Месх целе главе [кожа и коса у висини ушне ресице спадају у главу]. 5. Прање обеју ногу. 6. Мувалат [прање удова један за другим, без прекида],

7. Делк [трљање опраног места].

У шафијском мезхебу:

1. Нијет,

2. Прање лица,

3. Прање обеју руку,

4. Месх малог дела главе,

5. Прање обеју ногу,

6. Тертиб [прање по реду].

У ханбелијском мезхебу:

1. Нијет,

2. Изговарање бесмеле,

3. Прање лица,

4. Испирање уста,

5. Испирање носа,

6. Прање обеју руку,

7. Месх целе главе [уши спадају у главу],

8. Прање обеју ногу,

9. Тертиб. 10. Мувалат.

Тејеммум

Тејеммум значи чишћење земљом. Када се за узимање абдеста или гусула не нађе вода, или у случајевима када вода постоји, али је није могуће употребити, тејеммум се чини чистом земљом, песком, кречом, каменом и сличном чистом ствари од врсте земље. По ханефијском мезхебу тејеммум се може учинити и пре него што наступи намаско време. У остала три мезхеба није дозвољен пре наступања времена.

Фарзови тејеммума

Тејеммум има три фарза: 1. Донети нијет. 2. Превући унутрашњу страну обеју шака по чистој земљи и потрти (месх) цело лице. 3. Ударити рукама о чисту земљу и потрти најпре десну, а затим леву руку. Има и оних који кажу да тејеммум има два фарза: други и трећи фарз наводе као један фарз. Оба начина су исправна.

Тејеммум је исти и за абдест и за гусул.

Како се чини тејеммум

1. Најпре се доноси нијет за чишћење од џунублука или од стања без абдеста. Да би се тејеммумом могао клањати намаз, није довољно донети нијет само за тејеммум. Потребан је нијет да се тејеммум чини ради нечега што је ибадет, на пример ради џеназа-намаза или сеџде тилавета, или ради абдеста, или ради гусула. При доношењу нијета за тејеммум није потребно разликовати абдест и гусул. Нијетом за абдест човек се очисти и од џенабета. Тејеммумом за који је донет нијет чишћења од џенабета може се клањати намаз. Други тејеммум за абдест није потребан.

2. Засукавши рукаве обеју руку изнад лактова, превући унутрашњу страну обеју шака по чистој земљи, камену, зиду омалтерисаном земљом или кречом, тако да га дотакну најмање три прста, и обема шакама једном потрти (месх) лице, то јест превући преко њега. Ако рука не дотакне на лицу место макар колико врх игле, тејеммум није учињен. Да би се лице потпуно потрло, шаке, отворене, с четири прста приљубљена један уз други и с врховима по два дуга прста обеју руку који се додирују, ставе се унутрашњом страном на почетак косе и полако спуштају према бради. Прсти, положени водоравно, треба добро да пређу преко чела, очних капака, обе стране носа, преко усана и преко предњег дела браде. При томе дланови прелазе преко образа.

3. Пошто се шаке поново превуку по земљи и прашина и земља отресу ударањем једне шаке о другу, најпре се унутрашњом страном четири прста леве руке превуче доња страна десне руке од врхова прстију ка лакту, затим се дланом леве руке превуче унутрашња страна руке од лакта до шаке, а затим се унутрашњом страном левог палца превуче спољашња страна десног палца. Прстен треба скинути. Затим се на исти начин десном руком превуче лева рука. Длан треба превући по земљи. Није потребно да земља и прашина остану на руци.

Шта квари тејеммум

Када нестане оправдања (узра) које је учинило тејеммум потребним, када се нађе вода, као и у стањима која кваре абдест и гусул, квари се и тејеммум.

Хајз (месечно крварење) и нифас жена1

Хајз је крв која долази од здраве девојчице која је навршила осам година и закорачила у девету, или од жене код које је од последњег минута претходног адета прошло петнаест дана, и која траје најмање три дана. Хајзском крвљу назива се крв сваке боје осим беле, као и мутна. Када девојчица почне да има хајз, улази у доба булуга, сматра се женом и постаје одговорна за наредбе и забране вере. Број дана од тренутка када се крв појави до дана када престане назива се „време адета“. Најмање је 3, а највише 10 дана. Свака жена треба да зна број дана и сат свог адета. Фарз је да девојчицу која наврши осам година науци о хајзу и нифасу поуче њена мајка, а ако нема мајке, њене баке, старије сестре и тетке (и очеве и мајчине сестре).

„Да би дове и истигфар били примљени, треба клањати намазе, чувати се харама и учити их с абдестом. Учити истигфар и дове с абдестом је мустехаб“ Se’âdet-i Ebediyye

Нифас је крв која долази после порођаја, то јест крв која жени долази пошто роди дете. Ова крв нема најкраћег рока. Када крв престане, жена треба одмах да узме гусул. Њен најдужи рок је 40 дана. Када се наврши 40 дана, чак и ако крв не престане, жена узима гусул и почиње да клања намаз. Крв која дође после 40 дана је истихаза (то јест узр).

Жене треба да напамет знају и дане свог нифаса. Истихаза (крв узра) назива се: крв која траје мање од 3 дана, то јест мање од седамдесет два сата, макар и за пет минута; крв која код девојчице којој је тек почело траје дуже од 10 дана; крв која код оних којима није први пут прелази њихов адет и траје и дуже од 10 дана; као и крв која долази од трудне жене, од жене која је прешла 55 година (ајисе) и од девојчица млађих од девет година.

Ова крв је знак болести. Њено дуго течење је опасно и треба се обратити лекару. Жена у данима истихазе је као човек коме често крвари нос: у том стању може клањати намаз и постити. У стању хајза и нифаса жена не може клањати намаз ни постити. Не може чинити сеџду тилавета ни сеџду шукра (захвалности). Не може дотаћи Кур’ан-и керим [мусхаф-и шериф]. Не може ући ни у џамију ни у месџид, не може обавити таваф око Ка’бе, не може имати полни однос. Када се очисти, надокнађује (чини каза) постове, а намазе не надокнађује. Џунуб или човек без абдеста који чује ајет сеџде чини сеџду тилавета пошто се очисти. Али жени у хајзу и нифасу ни после очишћења није потребна сеџда тилавета.

Жена треба да мужу саопшти да јој је почео хајз. Наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Проклета је жена која од свог мужа крије да јој је хајз почео и да је престао.“ Када хајз или нифас престане, одмах узети гусул и окупати се наредба је Аллаха теала, то јест фарз.

Хајз и нифас у маликијском мезхебу

У маликијском мезхебу хајзском крвљу назива се црвена, жута или мутна крв која без икаквог узрока потекне спреда код девојчице која је навршила девет година. Чим почне да тече, то је хајз. Ако потраје, оно што је мање од 15 дана је адет, а оно што је више је истихаза. Ако се идућег месеца адет промени, хајз је најдужи од њених адета и још 3 дана. Оно што је дуже од тога и дуже од 15 дана је истихаза. Ако је курсуф (памучни тампон) сув, или влажан али бео, схвата се да је хајз престао. Крв која дође после 70 година није хајз, него истихаза. Ако крв тече с прекидима, дани када је престала сматрају се чистим. Најкраћи рок чистоће је 15 дана. Крв која дође пре него што прође 15 дана је истихаза. Највећег рока чистоће нема. Ако крв престане и почне после 15 дана, то је хајз. Крв која дође пре порођаја је хајз. Крв која дође када се дете извади расецањем стомака није нифас. Најдужи рок нифаса је 60 дана. Ако крв престане на 15 дана, жена постаје тахир (чиста). Крв која дође после тога је хајз.

Хајз и нифас у шафијском мезхебу

Најкраћи хајз је 1 дан, а најдужи 15 дана. Ако крв долази дуже од 15 дана, то је истихаза [узр]. Рок чистоће је 15 дана.

Ако крв дође пре него што се наврши 15 дана, то није хајз, него истихаза. Крв која долази од девојчице млађе од 9 година и од ајисе [после 60 година] није хајз, него узр.

Најдужи рок нифаса је 60 дана. За најкраћи нема границе. Крв која долази од трудне жене је хајз. Ако су дани чистоће између крварења нифаса мање од 15 дана, рачунају се у нифас. Ако између крви нифаса има 15 или више дана чистоће, то значи да је нифас већ завршен. Није потребно чекати 60 дана. Ако крв дође 15 или више дана после чистоће, то није крв нифаса, него хајзска крв.

Хајз и нифас у ханбелијском мезхебу

Најкраћи хајз је 1 дан, а најдужи 15 дана. Ако крв долази дуже од 15 дана, то је истихаза [узр]. Да би био други хајз, између њих мора проћи најмање 13 дана. Ако крв дође пре него што прође 13 дана, то није хајз, него истихаза. Крв која долази од девојчице млађе од 9 година и од ајисе [после 50 година] није хајз, него узр.

Крв која долази од трудне жене није хајз, него истихаза. Најдужи рок нифаса је, као у ханефијском мезхебу, 40 дана. За најкраћи нема границе. Док је у нифасу, дани када не долази крв су чисти: жена узима гусул и обавља све своје ибадете. У дане када долази крв оставља намаз и пост. Тако наставља до 40 дана.

2. Тахарет од неџасета (очишћење)

Да на телу, на одећи и на месту где ће се клањати намаз не буде неџасета, нечистоће. Марама, капа, чалма, мест и сандале такође се сматрају одећом. Висећи део шала омотаног око врата сматра се одећом, јер се креће заједно с оним ко клања, и ако није чист, намаз није примљен. Ако су чисти место на простирци на коме човек стоји и место где ставља главу, намаз је примљен чак и ако на другом месту простирке има неџасета, јер простирка није спојена с телом као шал. Али намаз онога ко носи мокраћу у затвореној боци није дозвољен, јер боца није место где мокраћа настаје. [Из тога се схвата да није дозвољено клањати намаз док је у џепу затворена бочица колоњске воде, алкохола или јодне тинктуре, или крвава марамица или нечиста крпа у затвореној кутији.] Место где стоје обе ноге и где се чини сеџда мора бити чисто. Намаз клањан на крпи, стаклу или најлону простртом преко неџасета је примљен. Ако на сеџди скутови одеће дотакну суви неџасет, нема штете.

„Проклета је жена која од свог мужа крије да јој је хајз почео и да је престао“ Хадис-и шериф

Истинџа, истибра и истинка

Када из познатих места (спреда и отпозади) изађе неџасет, чишћење тих места назива се истинџа.

Истибра је провођење времена, било шетњом или на други начин, после мале нужде, док не нестане влаге из мокраћне бешике. Истинка је смирење (уверење) срца да у мокраћном каналу није остало мокраће, или да на телу није остало неџасета.

Жене не чине истибру. За мушкарце је ваџиб да чине истибру ходањем, кашљањем или лежањем на леву страну, то јест да у мокраћном каналу не оставе капи. Не треба узимати абдест док се не увери да није остала кап мокраће. Ако исцури и једна кап, квари се абдест и прља се одећа. Ако на доње рубље исцури мање од величине длана, намаз клањан после поновног узимања абдеста је мекрух. Ако исцури много, намаз није примљен. Они којима је истибра тешка треба да у мокраћни отвор ставе фитиљ од биљног памука величине зрна јечма. Памук упија мокраћу која исцури. Али врх памука не сме остати споља.

3. Сетр-и аврет (покривање аврета)

Делови тела које је човеку харам да открива и показује другима и које је другима харам да гледају називају се аврет. Аврет мушкараца је од пупка до испод колена. Колено је аврет. Намаз клањан док су ти делови откривени није примљен. Мушкарцима је при клањању намаза суннет да покрију остале делове тела (руке, главу) и да обују чарапе. Клањати намаз док су ти делови откривени за њих је мекрух. Код жена су у сва четири мезхеба аврет сви делови осим дланова и лица, па и надланице, коса и стопала. Зато је за жене речено „аврет“. Фарз им је да покрију ове делове. Ако четвртина било ког уда аврета остане откривена онолико колико траје један рукн, намаз се квари. Ако се открије мање, не квари се, али намаз постаје мекрух. Тканина која је толико танка да се кроз њу види облик или боја уда испод ње исто је као да је нема.

Жени је ван намаза, кад је сама, фарз да покрије део између колена и пупка, ваџиб да покрије леђа и стомак, а покривање осталих делова је адаб (лепо понашање).

4. Истикбал-и кибла (окретање према кибли)

То јест, клањати намаз окренут према Ка’би. Правац зграде Ка’бе у граду Мекке-и мукерреми назива се кибла. Раније је кибла била Јерусалим (Кудс). Седамнаест месеци после хиџре, средином месеца шабана, у уторак, наређено је окретање према Ка’би.

Кибла није зграда Ка’бе, него земљиште на коме она стоји. То јест, тај простор од земље до Арша је кибла. Зато се на дну мора и бунара, на високим планинама и у авионима намаз клања окренут у том правцу. Ако отвор од приближно 45 степени између укрштених праваца очних нерава пада на Ка’бу, намаз је сахих.

5. Време

Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је у једном хадис-и шерифу: „Џибрил (алејхисселам) био ми је имам два дана поред врата Ка’бе. Нас двојица смо клањали сабах-намаз када је свануо феџр (зора), подне када је сунце прешло зенит, икиндију када је сенка сваке ствари била колика и она сама, акшам када је сунце зашло [када је нестао његов горњи руб] и јацију када је вечерње руменило потамнело. Другог дана клањали смо сабах-намаз када се развиделило, подне када је сенка сваке ствари била двапут дужа од ње саме, икиндију одмах после тога, акшам у време када се прекида пост, а јацију када је прошла трећина ноћи. Затим је рекао: ‚О Мухаммеде! Ово су намаска времена твоја и ранијих посланика. Нека твој уммет клања сваки од пет дневних намаза између ова два времена у која смо ми клањали.‘“

Одатле се такође схвата да је број намаза чије је клањање сваког дана наређено пет. Време сабах-намаза: траје од свитања феџра (зоре), то јест од почетка белине на истоку, до изласка сунца.

Време подне-намаза: почиње од времена када сенке тела, пошто су се скратиле, почну да се дуже, и траје док се сенка не продужи колико је сам предмет.

Време икиндија-намаза: почиње када се заврши време подне-намаза и траје до заласка сунца.

Али, пошто сунце пожути, то јест када се приближи линији хоризонта на дужину једног копља, то јест када до акшама остане 40 минута, харам је клањати било који намаз. То јест, харам је толико одложити икиндија-намаз. Али ако човек није клањао икиндија-намаз, треба да га клања, макар и док сунце залази.

Време акшам-намаза: почиње пошто сунце зађе и траје док вечерње руменило не потамни, то јест док на западу не нестане црвенила. Време јација-намаза: траје од истека времена акшам-намаза до свитања феџра. Одлагање јација-намаза без оправданог разлога после шеријатске поноћи је мекрух.

Клањати намазе пре и после њихових времена је харам. То је велики грех. У зидним календарима које је припремио лист „Türkiye“ тачно су наведена времена намаза и имсака.

„Највреднији ибадет је намаз клањан у првом делу његовог времена“ Хадис-и шериф

Времена керахета

Времена у која је клањање намаза мекрух тахримен, то јест харам, има три. Фарзови започети у ова три времена нису сахих. То су: док сунце излази, док залази и када је сунце тачно у зениту. У ова три времена није дозвољен (џаиз) ни џеназа-намаз за умрлог који је раније припремљен, ни сеџда тилавета, ни сеџда сехва. Док сунце залази, клања се само икиндија-намаз тог дана.

Езан и икамет

Езан значи обзнанити свима. За пет дневних намаза и за каза-намазе, као и на џума-намазу пред хатибом, учење езана суннет-и муеккеде је за мушкарце. Женама је учење езана и икамета мекрух. Езан се учи на високом месту, да би се другима обзнанило време. Док се учи езан, мустехаб је подигнути обе руке и ставити по један прст у отворе оба уха. Учити икамет вредније је (ефдал) од езана. И езан и икамет уче се лицем окренутим према кибли. Док се уче, не говори се и не одговара се на селам. Езан се учи овако: Аллаху екбер (4 пута), Ешхеду ен ла илахе иллаллах (2 пута),

Ешхеду енне Мухаммеден ресулуллах (2 пута),

Хајје алес-салах (2 пута),

Хајје алел-фелах (2 пута),

Аллаху екбер (2 пута),

Ла илахе иллаллах (1 пут).

Само у сабах-езану после речи „Хајје алел-фелах“ двапут се учи (Ессалату хајрун минен-невм). А у икамету се, уз све речи езана, после речи „Хајје алел-фелах“ двапут изговара (Кад каметис-салах).

6. Нијет

Нијет се доноси док се изговара почетни текбир (ифтитах). Донети нијет за намаз значи да човеку кроз срце прођу његово име, време, кибла и следење имама.

Нијет донет после почетног текбира није сахих и тај намаз није примљен. При доношењу нијета за фарзове и ваџибе треба знати који је то фарз и који ваџиб. Нијет за број реката није потребан. Када се клања суннет, довољно је донети нијет „за намаз“. За џеназа-намаз нијет се доноси овако: „Следио сам присутног имама у намазу ради Аллаха, у салавату ради Посланика и у дови за умрлог.“

„Тешки азаб чека оне који намаз клањају с немаром, не придајући му важност, и који своје намазе пред људима клањају из лицемерја (нифака) и претварања (ријаа), а насамо их остављају“ Ма’ун: 4–6

Није услов да имам донесе нијет да буде имам мушкарцима. Али ако имам не донесе нијет „постао сам имам присутном џемату“, не стиче севап клањања у џемату. Ако донесе нијет да буде имам, стиче и тај севап. Потребно је да имам донесе нијет „да буде имам женама“. При чињењу ибадета нијетом се не назива само изговарање устима. Ако се нијет не донесе срцем, ибадети нису примљени.

7. Текбир-и тахриме (почетни текбир)

То јест, почети намаз изговарајући „Аллаху екбер“. Руке се подигну до ушију тако да дланови буду окренути према кибли. Врхови палчева додирну ушне ресице. Док се изговара „Аллаху екбер“, руке се спуштају, а када се изговори до краја, руке су већ свезане испод пупка. Жене подижу руке до рамена и доносе текбир, а руке држе на грудима тако да лева рука буде доле, а десна горе; не обухватају зглоб као мушкарци.

Б) Рукни намаза

Фарзова у самом намазу, то јест рукна, има пет. То су:

1. Кијам

Први од пет рукна намаза је кијам. Кијам значи стајање на ногама. Болесник који не може да стоји клања седећи. Болесник који не може да седи клања лежећи на леђима, дајући знак главом. Испод главе му се стави јастук, да му лице не буде окренуто према небу, него према кибли. Ноге савије у коленима и не пружа их према кибли. Док се стоји, ноге треба да буду размакнуте једна од друге колико је ширина четири прста.

2. Кирает

У сваком рекату суннета и витра, а када се клања сам, у два реката фарзова, фарз је на кијаму проучити један ајет из Кур’ан-и керима. Учење кратке суре доноси више севапа.

Као кирает, ваџиб је проучити Фатиху. У прва два реката фарзова од четири реката ваџиб је проучити Фатиху и једну замм-и суру (додатну суру) или најмање три кратка ајета, а у последња два реката суннет је проучити Фатиху. У сваком рекату витра, који је ваџиб, и суннет-намаза ваџиб је проучити Фатиху и једну замм-и суру. Ваџиб је и проучити Фатиху пре суре и то једном. Ако се заборави један од ових пет ваџиба који се односе на Фатиху, треба учинити сеџду сехва. У кираету није дозвољено учити превод Кур’ан-и керима. Учи се изворно, на арапском.

3. Руку’

На кијаму, после кираета, доносећи текбир, клањач се сагиње на руку’. На руку’у мушкарци раширених прстију чврсто обухвате колена и држе леђа и главу право. На руку’у се најмање три пута изговара „Субхане Раббијел-азим“ (мустехаб је изговорити 3, 5, 7, 9 или 11 пута). На руку’у се руке и ноге држе усправно. Жене не шире прсте. Не држе усправно ни леђа, ни ноге, ни руке.

При подизању с руку’а на кавму суннет је за имама и за онога ко клања сам да изговори „Семиаллаху лимен хамидех“. Џемат то не изговара. Одмах затим изговара се „Раббена лекел-хамд“ и на кавми се стоји усправно, а затим, при спуштању на сеџду с речима „Аллаху екбер“, на земљу се ставља најпре десно, па лево колено, затим десна, па лева рука, затим нос и чело.

4. Сеџда

На сеџди се најмање три пута изговара „Субхане Раббијел-а’ла“ (мустехаб је изговорити 3, 5, 7, 9 или 11 пута). Прсти руку треба да буду приљубљени један уз други, окренути према кибли, у висини ушију, а глава између руку. Речено је да је стављање чела на чисто место, то јест на камен, земљу, даску или простирку, фарз, а стављање и носа уз њега ваџиб. Без оправданог разлога није дозвољено ставити само нос. Ставити само чело је мекрух.

Ставити на земљу обе ноге, или бар по један прст сваке од њих, фарз је или ваџиб. То јест, ако се обе ноге не ставе на земљу, намаз није примљен или је мекрух. На сеџди је суннет савити прсте на ногама и њихове врхове окренути према кибли.

Мушкарци држе руке и бутине одвојене од стомака. Стављање руку и колена на земљу је суннет. Суннет је да се пете на кијаму држе размакнуте колико је ширина четири прста, а на руку’у, кавми и сеџди спојене. Мекрух је при одласку на сеџду повлачити ногавице панталона навише, а мекрух је и стати на намаз пошто се оне подигну и подврну. Мекрух је клањати намаз са засуканим, подврнутим или кратким рукавима, ногавицама и скутовима. Мекрух је клањати намаз гологлав из лењости или не размишљајући о важности клањања покривене главе. А не придавати важност намазу је куфр. Мекрух је клањати намаз и у прљавој одећи и у радној одећи.

5. Каде-и ахире (последње седење)

У последњем рекату фарз је седети онолико колико је потребно да се проучи „Еттехијјату“. Док се седи, не даје се знак прстима. Мушкарци леву ногу положе на земљу тако да им врхови прстију буду окренути удесно. Седе на тој нози. Десну ногу држе усправно. Њени прсти додирују земљу, а врхови прстију су мало савијени према кибли. Овакво седење је суннет. Жене седе чинећи теверрук, то јест спустивши задњицу на земљу. Бутине су им близу једна другој. Десну ногу изваде на десну страну. Лева нога, с врховима прстију окренутим удесно, остаје испод.

Да ли те то сећање на пријатеље Посланика
Тамо где расту селем-дрвета на плач нагони?
Реци, да ли те то ветар из Медине на плач нагони,
Или муња што ноћу севне с планине Идем?
Касида-и Бурда