УСЛОВИ ИМАНА

1. Веровање у постојање и једноћу Аллаха теала

(Аменту биллахи) значи: „Поверовао сам у постојање и једноћу Аллаха теала, примио сам иман, срцем сам то потврдио (тасдик), а језиком исказао (икрар).“ Аллах теала постоји и један је. Ни у Свом Зату ни у Својим сифатима ни на који начин нема друга. Као што зат и сифати свих створења не личе на Зат и сифате Онога који их је створио, тако ни Зат и сифати Створитеља не личе на зат и сифате ниједног од Његових створења. Створитељ сваког органа и сваке ћелије свих створења, Онај који им из ничега даје постојање, јесте само Аллах теала. Истину Зата Аллаха теала не може знати нико. Он је мунеззех и бери (чист и слободан) од свега што пада на ум и у машту. Није дозвољено (џаиз) замишљати Његов Зат умом и маштом. Треба само напамет научити Његове сифате и имена која су објашњена у Кур’ан-и кериму и њима потврдити и исказати Његово божанство (улухијјет). Сви Његови сифати и имена су езели (без почетка) и ебеди (без краја). Аллах теала није ни материја, ни тело, ни стање. Нема Себи сличног, ни друга, ни супротности. Није попут ствари које знамо и које можемо замислити. Не може се схватити ни замислити какав је. Све што падне на ум је погрешно. Аллах теала постоји и један је. Осим Њега нема божанства достојног ибадета. Аллах теала није везан за време, место и правац. Није ни на неком месту, ни на некој страни. Времена, места и правце Он је створио. Незналице мисле да је Он изнад Арша или горе на небу. И Арш, и оно што је изнад њега, и оно што је испод њега Он је створио. Нешто што је касније створено не може бити место ономе што је кадим (езели). Као што Његов Зат не борави ни на једном месту, тако је мунеззех и од шест познатих праваца. То јест, није ни испред, ни иза, ни десно, ни лево, ни горе, ни доле. Он није ни унутар васионе, ни изван ње. Бити унутра или изван замишља се само између две ствари које постоје.

За Аллаха теала не каже се „на сваком месту“. Пошто је Аллах теала мунеззех од места, рећи „Он је на сваком месту“ значило би одредити Му место. Сва места, то јест свако место, створио је Аллах теала. Створено не може бити место Створитељу. Зато не треба рећи „на сваком месту“, него „Аллах теала је мунеззех од места“. Ето, зато се за Аллаха не каже да је на сваком месту. Каже се: „Аллах теала је у свако време и на сваком месту хазир (присутан) и назир (Онај који види).“

„Сваки муслиман треба најпре да научи своје дете напамет Аменту и да му добро објасни и његово значење“ Hüseyin bin Sa’îd (рахметуллахи алејх)

Хазрети Сејјид Абдулхаким Арваси такође каже:

„Пошто Аллах теала није везан за време и место, израз ‚Он је хазир и назир‘ јесте меџаз (пренесено значење). То јест, значи да је Он без времена и без места (не налазећи се ни на једном месту) хазир (присутан) и назир (Онај који види). Као што су сви сифати Аллаха теала без времена и без места, тако ни то што је хазир и назир није везано за време и место.“ Васиона је створена на ступњу маште (хајала). То што свет на ступњу маште непрестано изгледа као да постоји, бива Аллаховом моћи. Он је Створитељ, Власник и Владар сваког бића. Треба веровати говорећи: „Над Њим нема ни владара, ни заповедника, нити икога вишег од Њега.“ Свака узвишеност, сваки савршени сифат је Његов. У Њему нема никакве мане, никаквог мањкавог сифата. Може учинити шта хоће. Оно што чини, не чини да би Себи или другоме било од користи. Ништа не чини ради неке накнаде. Уз то, у сваком Његовом делу има мудрости, користи, доброте и доброчинстава. Није обавезан да Својим робовима даје оно што је добро и корисно, нити да једнима да севап, а другима азаб. Када би све непокорне и све који чине грехе ставио у џеннет, то би доликовало Његовој доброти и дарежљивости. Када би све који Му се покоравају и чине ибадет бацио у џехеннем, то не би било противно правди. Али, Он је хтео и објавио да ће муслимане, оне који чине ибадет, увести у џеннет и подарити им бескрајне благодати и доброте, а да ће кафире у џехеннему бескрајно кажњавати. Он не одступа од Своје речи. Када би сва жива бића примила иман и покорила се, Њему то не би донело никакву корист. Када би цео свет постао кафир, обестан и разуздан и када би Му се супротставио, Њему то не би нанело никакву штету. Ако хоће, опрашта човеку који учини било који велики грех осим ширка и куфра и умре без тевбе. Ако хоће, кажњава и за мали грех. Објавио је да никада неће опростити онима који умру као кафири и муртеди и да ће их бескрајно кажњавати.

Човека који је муслиман и ехли-кибла, који чини ибадет, али чије веровање (итикад) није у складу с веровањем ехли-суннета и који умре без тевбе, Он ће у џехеннему казнити, али такви муслимани, следбеници бид’ата, неће вечно остати у џехеннему.

Видети Аллаха теала на овом свету очима на глави могуће је (џаиз). Али Га нико није видео. На Судњем дану, на месту махшера, кафирима и грешним верницима указаће се с кахром и џелалом (срџбом и величанством), а добрим (салих) верницима с лутфом и џемалом (милошћу и лепотом). Верници ће Га у џеннету видети са сифатом џемала. Видеће Га и мелеци и жене. Кафири ће остати ускраћени за то.

Не може се замислити да преко Аллаха теала пролазе ноћ, дан и време. Пошто се у Аллаху теала ни у ком погледу не дешава никаква промена, не може се рећи: „У прошлости је био такав, у будућности ће бити овакав.“ Аллах теала не чини хулул ни у шта (не прелази ни у шта). То јест, не спаја се ни са чим. Аллах теала нема ни супротности, ни опреке, ни сличног, ни друга, ни помагача, ни заштитника.

Нема ни мајке, ни оца, ни сина, ни кћери, ни супруге. Увек је хазир (присутан), све обухвата (мухит) и све види (назир). Свакоме је ближи од његове жиле куцавице. Али Његово присуство, обухватање, то што је с нама и Његова блискост нису онакви какве ми схватамо. Његова блискост не може се схватити знањем учењака, оштроумношћу научника, ни кешфом и шухудом евлија (откривањем и гледањем срцем). Људски разум не може да појми њихову унутрашњу суштину. Аллах теала је један у Свом Зату и у Својим сифатима; ни у једном од њих нема ни промене ни преиначења.

Имена Аллаха теала су бескрајна. Познато је да има хиљаду и једно име. То јест, од Својих имена хиљаду и једно је објавио људима. У вери Мухаммеда алејхисселам од њих је објављено деведесет девет. Она се називају „Есма-и хусна“.

Зати и субути сифати Аллаха теала

Сифат-и затијје Аллаха теала има шест:

1. Вуџуд: Аллах теала постоји. Његово постојање је езели (без почетка). Он је Ваџибул-вуџуд, то јест Његово постојање је нужно. 2. Кидем: Постојање Аллаха теала нема ни почетка, ни ичега пре себе.

3. Бека: Постојање Аллаха теала нема ни краја ни свршетка. Никада неће престати да постоји. Као што је немогуће (мухал) да има друга, тако је и непостојање немогуће за Његов Зат и Његове сифате.

4. Вахданијјет: Аллах теала нема ни друга ни сличног ни у Свом Зату, ни у Својим сифатима, ни у Својим делима.

5. Мухалефетун лил-хавадис: Аллах теала ни у Свом Зату ни у Својим сифатима не личи на зат и сифате ниједног створења.

6. Кијам би-нефсихи: Аллах теала постоји Својим Затом (каим је). Није Му потребно место. Он је постојао када није било ни материје ни места. Јер Он је мунеззех од сваке потребе. Какав је био Његов Зат пре него што је ову васиону из непостојања довео у постојање, такав је увек, бескрајно.

Сифат-и субутијје Аллаха теала има осам:

1. Хајат: Аллах теала је жив. Његов живот не личи на живот створења: то је езели и ебеди живот који приличи Његовом Зату и својствен је само Њему. 2. Илм: Аллах теала зна све. Његово знање није као знање створења. Он види и зна да мрав у тамној ноћи хода по црном камену. Зна мисли и нијете који пролазе кроз срца људи. У Његовом знању нема промене. Оно је езели и ебеди.

3. Сем’: Аллах теала чује. Чује без посредника и без правца. Његово слушање не личи на слушање робова. И овај сифат је, као и сваки Његов сифат, езели и ебеди. 4. Басар: Аллах теала види. Види без оруђа и без услова. Његово гледање није оком. 5. Ираде: Аллах теала има хтење. Ствара шта хоће. Све настаје Његовим хтењем. Нема силе која би могла спречити Његову вољу (ираде).

6. Кудрет: Аллах теала има моћ над свим. Ништа Му није тешко.

7. Келам: Аллах теала говори. Његов говор није ни оруђем, ни словима, ни гласовима, ни језиком.

8. Теквин: Аллах теала је Створитељ. Нема другог створитеља осим Њега. Све Он ствара. Ни за кога осим Аллаха теала не треба рећи „створитељ“. Сва бића је из ничега довео у постојање. Покрете и мировања [непокретност] људи и животиња, њихове мисли, болести, оздрављења, њихово добро и зло, користи и штете ствара само Он. Човек не може створити ни своје покрете, ни своје мисли, ништа. Мисли, покрете, открића и изуме човека увек Он ствара и њима даје постојање. Рећи за било кога другог осим Њега да је створитељ јесте ништавна реч изговорена из незнања.

„Пошто Аллах теала није везан за време и место, израз ‚Он је хазир и назир‘ јесте меџаз (пренесено значење). То јест, значи да је Он без времена и без места (не налазећи се ни на једном месту) хазир (присутан) и назир (Онај који види)“ Сејјид Абдулхаким Арваси (рахметуллахи алејх)

Субути сифати Аллаха теала су, као и зати сифати, кадим (езели). Ни ови сифати нису одвојени од Његовог Зата. То јест, Његови сифати нису ни сам Његов Зат (ајн), ни нешто друго од Њега (гајр). Нико и ништа не може бити друг и сличан сифатима Аллаха теала. Зати сифати су сифати својствени Зату Аллаха теала. Ових сифата нема ни у једном створењу. Они ни на који начин нису повезани са створењима. Субути сифати су, пак, сифати који су повезани са створењима. Од њих је, осим сифата стварања, остале у малој мери (џузи) и ограничено подарио и Својим робовима. Ни у овим Његовим сифатима нема никакве промене. И они су, као и зати сифати, кадим, то јест езели. Пошто су створења створена касније, њихова повезаност са створењима је хадис, то јест није езели. Ови Његови сифати, то јест то што је жив, што зна, чује и види, што има моћ, што хоће и што говори, нимало не личе на оно што имају робови; слична су им само имена. Није могуће схватити истину Његовог Зата и Његових сифата.

Ниједно створење никада не може да схвати и појми свог Створитеља. Посланик је рекао: „Размишљајте о ономе што је Аллах теала створио, а не размишљајте о Његовом Зату. Јер ви не можете достојно проценити Његову вредност, нити имате снаге да Га схватите.“ А у једном другом хадис-и шерифу речено је: „Аллах теала је далеко од свега што пада на ум.“1

2. Веровање у мелеке

Ве мелаикетихи: то јест веровање у мелеке. Мелеци су тела, али су латиф (суптилни), суптилнији и од гасовитог стања. Они су нурани (светли). Живи су. Разумни су. Зла која постоје у људима у мелецима не постоје. Могу попримити сваки облик. Као што гасови постају течни и чврсти и, када постану чврсти, добијају облик, тако и мелеци могу попримити лепе облике. Мелеци нису душе (рухови) одвојене од тела великих људи. Хришћани мисле да су мелеци такве душе. Нису ни нешто попут енергије и силе. Тако је мислио један део старих филозофа.

Мелек значи изасланик, онај који доноси вест. Множина му је „мелаике“. Мелеци су створени пре свих живих бића. Зато је објављено да се у мелеке верује пре веровања у књиге. А књиге су пре посланика. И у Кур’ан-и кериму имена онога у шта треба веровати наводе се овим редом. Веровање у мелеке треба да буде овакво: мелеци су робови Аллаха теала. Нису Његови другови. Нису Његове кћери. Кафири и мушрици су тако мислили. Аллах теала је задовољан свим мелецима. Они се покоравају наредбама Аллаха теала. Не чине грехе. Не устају против наредаба. Нису ни мушког ни женског пола. Не жене се. Немају деце. Имају живот, то јест живи су.

„Размишљајте о ономе што је Аллах теала створио, а не размишљајте о Његовом Зату. Јер ви не можете достојно проценити Његову вредност, нити имате снаге да Га схватите“ Хадис-и шериф

Када је Аллах теала рекао да ће створити људе, мелеци су упитали: „Господару мој! Зар ћеш створити створења која ће на земљи неред чинити и крв проливати?“ Таква питања мелека, која се називају „зелле“ (оклизнуће), не нарушавају њихову безгрешност (масум) и неокаљаност. Од свих створења најбројнији су мелеци. Њихов број не зна нико осим Аллаха теала. На небесима нема празног места на коме мелеци не чине ибадет. Свако место на небесима пуно је мелека који су на руку’у или на сеџди. На небесима, на земљи, у трави, у звездама, у живим и неживим бићима, у кишним капима, у лишћу дрвећа, у сваком молекулу, у сваком атому, у свакој реакцији, у сваком покрету – у свему мелеци имају дужности. Свуда извршавају наредбе Аллаха теала. Они су посредници између Аллаха теала и Његових створења. Неки су заповедници других мелека. Неки доносе вести посланицима људи. Неки доносе добре мисли у срца људи, што се назива илхам.

А неки немају никаквог знања ни о људима ни о свим створењима: пред џемалом Аллаха теала остали су ван себе. Свако од њих има одређено место и не може се од њега одвојити. Мелеци џеннета су у џеннету. Њихов предводник зове се Ридван. Мелеци џехеннема зову се Зебаније. Они у џехеннему извршавају дужности које су им наређене. Џехеннемска ватра им не шкоди, као што море не шкоди риби. Првака међу зебанијама има деветнаест. Највећи међу њима зове се Малик. Четири мелека која записују сва дела сваког човека, и добра и зла, од којих двојица долазе ноћу, а двојица дању, називају се Кирамен катибин или мелеци Хафаза.

Преноси се и да су мелеци хафаза други, а не ови. Мелек на десној страни је заповедник оног на левој и записује добра дела. Онај на левој записује зла дела. Постоје мелеци који ће у кабуровима кажњавати кафире и непокорне муслимане и мелеци који ће у кабуру постављати питања. Мелеци испитивања зову се „Мункер и Некир“. Они који испитују вернике називају се и „Мубешшир и Бешир“. Мелеци се по степену разликују један од другога. Најузвишенија су четворица. 1. Џибрил алејхисселам. Његова дужност је да посланицима доноси вахј и да им саопштава наредбе и забране. 2. Исрафил алејхисселам. Он ће дунути у трубу која се зове Сур. У Сур ће дунути двапут. При првом дувању умреће сваки живи осим Аллаха теала. При другом ће сви поново оживети. 3. Микаил алејхисселам. Његова дужност је да доноси јефтиноћу и скупоћу, оскудицу и обиље и да покреће сваку материју. 4. Азраил алејхисселам. Он је тај који узима душе (рухове) људи.

Ова четворица су посланици свих мелека. После ова четири мелека најузвишеније су четири скупине: мелеци који се зову Хамеле-и Арш (носиоци Арша) – има их четири, а на кијамету ће их бити осам; мелеци који се налазе у божанској присутности (хузур-и илахи) зову се Мукарребин; прваци мелека азаба зову се Керубијан; мелеци милости (рахмета) зову се Руханијан. Сви они су хавас мелека, то јест најузвишенији међу њима.

Они су узвишенији од свих људи осим посланика. Добри (салих) муслимани и евлије узвишенији су и вреднији (ефдал) од обичних мелека (авама мелека). А обични мелеци су ефдал од обичних муслимана, то јест од непокорних и фасика.

3. Веровање у књиге

Ве кутубихи: значи: „Поверовао сам у књиге које је објавио Аллах теала.“ Аллах теала је ове књиге објавио тако што их је неким посланицима спустио као вахј преко мелека по имену Џибрил, то јест дајући им да их уче, неким исписане на плочи (левха), а неким дајући им да их чују без мелека. Све су оне говор (келам) Аллаха теала. Езели су и ебеди. Нису створене (махлук). Нису властите речи мелека или посланика. Све књиге које је Аллах теала објавио јесу истина, исправне су. Небеских књига за које нам је саопштено има сто четири. Познато је да је од њих десет сухуфа (листова) објављено Адему алејхисселам, педесет сухуфа Шису (Шиту) алејхисселам, тридесет сухуфа Идрису алејхисселам и десет сухуфа Ибрахиму алејхисселам. Теврат је објављен Муси алејхисселам, Зебур Давуду алејхисселам, Инџил Иси алејхисселам, а Кур’ан-и керим Мухаммеду алејхиссалату весселам. Кур’ан-и керим је дерогирао (несх) све књиге и укинуо њихове прописе. У Кур’ан-и кериму до кијамета никада неће бити ни грешке, ни заборава, ни додавања, ни умањења. Сва знања прошлости и будућности налазе се у Кур’ан-и кериму. Зато је он узвишенији и вреднији од свих књига. Највећа муџиза Ресул-и екрема (саллаллаху алејхи ве селлем) јесте Кур’ан-и керим. Када би се сви људи и џини окупили и сви се трудили да кажу реч попут најкраће суре Кур’ан-и керима, не би то могли. Данас сви људи морају следити Кур’ан-и керим. Сада ни у једној земљи нема правог Теврата и Инџила. Постоје искварени инџили. Ове књиге су касније искварене (тахриф), то јест изменили су их људи. Чак и да нису искварене, не би више важиле: све их је Аллах теала дерогирао.

Кур’ан-и керим је објављиван ајет по ајет и довршен је за 23 године. Кур’ан-и керим важи до кијамета. Заштићен је од тога да изгуби важење и од људског мењања. Ко верује да у Кур’ан-и кериму има мањка или вишка, тај није поверовао у Аллаха теала. У ајет-и керимима речено је, по значењу:

„Кур’ан-и керим смо Ми објавили и, заиста, Ми ћемо га и чувати“ (Сура Хиџр, 15:9).

„Кур’ан-и керим је веома драгоцена, крајње моћна (без премца) књига. Батил (неистина) му не може прићи ни спреда ни отпозади (ни са које стране, ни на који начин у њега не може ући ништа што нема утемељења. Јер) њега је објавио Аллах теала, који је Хаким (у свакој Његовој речи и делу има мудрости) и Махмуд (достојан сваке хвале).“ (Сура Фуссилет, 41:41–42). Кур’ан-и керим обавештава о многим скривеним стварима које су се десиле у прошлости и које ће се десити у будућности. Они који га слушају и уче не могу да му се насите. Чак и кад се уморе, не досади им. Безбројним искуствима утврђено је да његово учење или слушање отклања тегобе. Међу онима који су га слушали било је и оних чија су срца обузели страх и ужас, па чак и оних који су од тога умрли. Многим окорелим непријатељима ислама срца су се смекшала слушањем Кур’ан-и керима и примили су иман.

Кур’ан-и керим се, откако је објављен, ни у чему није изменио, нити ће се убудуће изменити. Кур’ан-и керим је Аллахов говор (келам). Није могуће да такву књигу саставе људи. Никоме није пошло за руком да каже ни нешто слично једном његовом ајету. Сви песници и књижевници који су до данас живели остали су немоћни и задивљени пред његовим назмом (складом) и значењем. Када је наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) преселио на ахирет, његов први халифа, хазрети Ебу Бекр Сиддик (радијаллаху анху), дао је да се ајети Кур’ан-и керима сакупе на једно место. Тако је настао Мусхаф. Сви асхаб-и кирам једногласно су потврдили да је овај мусхаф Аллахов говор. Трећи халифа, Осман (радијаллаху анху), дао је да се од овог мусхафа напише још шест примерака и послао их у неке покрајине.

Кур’ан-и керим треба учити онако како је изворно. Оно што је написано другим словима не назива се Кур’ан-и керим. Када узима мусхаф у руке, човек треба да има абдест, да седне окренут према кибли и да га учи пажљиво, полако, са скрушеношћу (хушу) и гледајући у мусхаф, дајући сваком ајету његово право, по правилима теџвида. Треба да размишља о томе да је оно што учи Аллахов говор и да се повинује наредбама и забранама Кур’ан-и керима.

4. Веровање у посланике

Ве русулихи: значи: „Поверовао сам у посланике Аллаха теала.“ Посланици су послати да људе доведу до пута којим је Аллах теала задовољан и да им покажу прави пут. Они су по својој створености, нарави, знању и разуму најузвишенији, највреднији и најугледнији људи свога времена. Немају ниједну рђаву нарав нити стање које би се могло покудити.

Посланици имају сифат исмет (безгрешност). То јест, ни пре него што им је објављено да су посланици, ни после тога, не чине никакав грех, ни мали ни велики. Након што им је објављено да су посланици, све док се то не прошири и не схвати, немају ни слепило, ни глувоћу, ни сличне мане и недостатке. Посланици који донесу нову веру називају се ресул. Посланици који не донесу нову веру, него позивају људе у ранију веру, називају се неби. У саопштавању наредаба и позивању људи у Аллахову веру нема разлике између ресула и небија. Веровати у посланике значи не правити никакву разлику међу њима и веровати да су сви искрени и истинољубиви. Ко не верује у једнога од њих, тај није поверовао ни у једнога.

Посланици су, упркос мноштву непријатеља, исмевању и узнемиравању од стране оних који нису веровали, саопштавали и објављивали наредбе Аллаха теала људима и нису се бојали непријатеља. Аллах теала их је ојачао муџизама да би показао да су они људи сидка (искрености) и да говоре истину. Нико није могао да се супротстави тим муџизама. Ко прихвати посланика и поверује у њега, назива се умметом тог посланика. На Судњем дану посланицима ће бити дозвољено да чине шефаат за оне из својих уммета који имају много грехова и њихов шефаат ће бити примљен. Аллах теала ће дозволити и учењацима, добрим људима (салихима) и евлијама из њихових уммета да чине шефаат и примиће њихов шефаат.

„Кур’ан-и керим смо Ми објавили и, заиста, Ми ћемо га и чувати“ Хиџр: 9

Посланици (алејхимуссалавату веттеслимат) живи су у својим кабуровима животом који ми не познајемо. Земља не разара њихова мубарек тела. Зато је у хадис-и шерифу речено: „Посланици клањају намаз у својим кабуровима.“ Када мубарек очи посланика (алејхимусселам) спавају, њихове срчане очи не спавају. У извршавању посланичких дужности и у ношењу посланичких одлика сви посланици су једнаки. Посланици (алејхимуссалавату веттеслимат) бивају из реда људи. Људима посланик не бива ни од џина, ни од мелека, ни од жена. Ни џин ни мелек не може се уздићи до степена посланика. Посланици се међусобно разликују по степену. Тако је ахир-земански Пејгамбер, Мухаммед алејхисселам, узвишенији од свих посланика по одликама као што су мноштво његовог уммета, величина земаља у које је послан, ширење његовог знања и марифета на многа места, већи број и трајност његових муџиза и посебне вредности и доброчинства која су му дата. Посланици улул-азм узвишенији су од оних који то нису, а ресули од небија који нису ресули. Адем алејхисселам је Сафијјуллах, у значењу: чист човек створен као изабраник по доброти Аллаха теала. Нух алејхисселам је Неџијјуллах, у значењу: личност која је стално заокупљена Аллахом теала и која је досегла божанске фејзове. Ибрахим алејхисселам је Халилуллах, јер у његовом срцу није било љубави ни према једном створењу осим љубави према Аллаху. Муса алејхисселам је Келимуллах, јер је разговарао с Аллахом теала. Иса алејхисселам је Рухуллах и Келиметуллах, јер нема оца: на свет је дошао од мајке само божанском речју „Буди!“. Осим тога, проповедајући, доносио је до ушију људи речи Аллаха теала пуне мудрости.

Мухаммед алејхисселам, који је узрок стварања створења и најузвишенији, најчаснији и највреднији међу Адемовим синовима, јесте Хабибуллах. Много је тога што показује да је он Хабибуллах, и што показује његову величину и узвишеност. Зато се за њега не могу изговарати речи као што су „поражен је“ или „доживео је расуло“. На кијамету ће пре свих устати из кабура.

На место махшера отићи ће први. У џеннет ће ући пре свих. Његов лепи ахлак не може се до краја набројати и људска снага није довољна да се опише.

На Судњем дану сви посланици биће у хладу под његовим барјаком. Аллах теала је сваком посланику наредио: „Ако доживите време када ће Мој Хабиб Мухаммед алејхисселам, кога сам изабрао и заволео међу Својим створењима, постати посланик, поверујте у њега и помозите му!“ И сви посланици су то завештали својим умметима и наредили им. Мухаммед алејхисселам је „Хатем-ул-енбија“ (печат посланика), то јест после њега више неће доћи ниједан посланик.

Сифати посланика

Треба веровати да посланици (алејхимусселам) имају седам сифата:

1. Исмет: нечињење греха. Посланици не чине никакав грех, ни мали ни велики, који је у било којој вери био или ће бити харам.

„Посланици клањају намаз у својим кабуровима“ Хадис-и шериф

2. Аманет: Посланици су у сваком погледу поуздани људи. Никада не изневеравају аманет (поверено).

3. Сидк: Посланици су у својим речима, делима и сваком понашању исправни и честити људи. Никада не лажу.

4. Фетанет: Посланици су веома разумни и веома проницљиви људи. Посланик није дошао ни из реда људи који имају мане попут слепила и глувоће, ни из реда жена. 5. Теблиг: Посланици су све што су људима саопштили и објаснили научили вахјем који је дошао од Аллаха теала. Ниједна од наредаба и забрана које су саопштили није њихова властита замисао. Саопштили су све што им је наређено. 6. Адалет: Посланици никада не чине насиље (зулум) и неправду. Ни због кога не одступају од правде. 7. Емнул-азл: Не бивају збачени с посланства. И на овом свету и на ахирету увек су посланици.

Број посланика није познат. Познато је да их је било више од сто двадесет четири хиљаде. Од њих три стотине тринаест су ресули. Између свака два ресула протекло је у просеку хиљаду година. Међу ресулима шесторица су на још вишем степену. Они се називају посланици улул-азм. То су Адем, Нух, Ибрахим, Муса, Иса и Мухаммед Мустафа алејхимусселам. Позната су имена тридесет три посланика. То су Адем, Идрис, Шит, Нух, Худ, Салих, Ибрахим, Лут, Исмаил, Исхак, Јакуб, Јусуф, Ејјуб, Шуајб, Муса, Харун, Хидр, Јуша ибн Нун, Илијас, Елјеса, Зулкифл, Шемун, Ишмоил, Јунус ибн Мета, Давуд, Сулејман, Лукман, Зекерија, Јахја, Узејр, Иса ибн Мерјем, Зулкарнејн и Мухаммед (алејхи ве алејхимуссалату весселам).

Од њих је само двадесет осам поменуто по имену у Кур’ан-и кериму. О томе да ли су Зулкарнејн, Лукман, Узејр и Хидр били посланици постоји разилажење. Хазрети Мухаммед Масум у 36. писму другог тома пише да је јака предаја према којој је Хидр алејхисселам посланик. А у 182. писму каже: то што се Хидр алејхисселам виђа у људском обличју и што чини нека дела не показује да је жив. Аллах теала је дозволио да се његов рух и рухови многих посланика и евлија виђају у људском обличју. То што се они виде не показује да су живи.

5. Веровање у ахирет

Вел-јевмил-ахири: значи: „Поверовао сам у ахиретски дан.“ Почетак тог времена је дан када човек умре, а траје до краја кијамета. Назива се „последњим даном“ зато што после њега не долази ноћ, или зато што долази после овога света. Није објављено када ће наступити кијамет. Али Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) обавестио је о многим његовим знацима:

Верска знања биће заборављена. Фиск (грешност) и зло ће се умножити.

Безверни, неморални и бестидни људи постаће емири (управитељи). Наредбе Аллаха теала неће се извршавати. Харами ће се чинити на сваком месту. Доћи ће хазрети Мехди. Иса алејхисселам спустиће се с неба у Дамаск. Појавиће се Деџџал. Они који се зову Јеџуџ и Меџуџ свуда ће унети пометњу. Сунце ће изаћи са запада. Биће великих земљотреса. Из Јемена ће избити ватра. Небеса и планине распашће се на комаде. Сунце и Месец ће потамнети. Мора ће се помешати једно с другим, проврети и пресушити…2

Муслимани који чине грехе називају се фасици. Фасике и све кафире чека азаб у кабуру. У то свакако треба веровати.

Постоји испитивање у кабуру. Када се умрли положи у кабур, оживеће животом који није познат и биће у спокоју или ће видети азаб. Хадис-и шерифи јасно објављују да ће два мелека по имену Мункер и Некир доћи у кабур у непознатом, застрашујућем људском обличју и постављати питања.3

Испитивање у кабуру односиће се, према неким учењацима, на неке ставове веровања (акаида), а према другима на све ставове веровања. Зато децу треба научити напамет следећа питања и одговоре:

„Ко је твој Господар? Ко је твој посланик? Која је твоја вера? Која је твоја књига? Где је твоја кибла? Који је твој мезхеб у веровању (итикаду) и у делима?“

„Мој Господар је Аллах теала. Мој посланик је Мухаммед алејхисселам. Моја вера је ислам. Моја књига је Кур’ан-и керим. Моја кибла је Ка’бе-и шериф. Мој мезхеб у веровању је ехли-суннет ве-л-џемаат, а мој мезхеб у делима је мезхеб имам-и азама Ебу Ханифе. Ја сам верник, ја сам муслиман, елхамдулиллах.“

У књизи „Тезкире-и Куртуби“ написано је да онај ко није од ехли-суннета неће моћи дати исправан одговор. Кабур оних који лепо одговоре прошириће се и отвориће им се прозор према џеннету. Ујутро и увече гледаће своја места у џеннету, мелеци ће им чинити добро и доносити радосне вести. Ако умрли не буде могао дати добар [исправан] одговор, удараће га гвозденим маљевима тако да ће његов врисак чути сва створења осим људи и џина. Кабур ће се толико сузити да ће га стиснути као да ће му кости ући једна у другу. Отвориће му се прозор према џехеннему. Ујутро и увече гледаће своје место у џехеннему и у кабуру ће до махшера трпети горке казне.

Треба веровати и у поновно оживљавање после смрти. Када кости и месо иструле и постану земља и гас, све ће се поново сакупити, рухови ће ући у своја тела и свако ће устати из кабура. Зато се то време назива Кијаметски дан (дан устајања). Сва жива бића сакупиће се на месту махшера.

Књиге дела сваког човека долетеће до свога власника. Ово ће учинити Аллах теала, Створитељ земаља, небеса, честица и звезда, власник бескрајне моћи. Да ће се то догодити, обавестио је Посланик Аллаха теала (саллаллаху алејхи ве селлем). Оно што је он рекао свакако је истина. Све ће се то свакако догодити.

Добрима (салихима) и честитима књига ће бити дата с десне стране, а фасицима и злима отпозади или с леве стране. У књизи ће се наћи све, добро и зло, велико и мало, оно што је учињено тајно и јавно. Чак ће и дела која не знају мелеци Кирамен катибин изаћи на видело тако што ће о њима обавестити органи и Аллах теала, и за све ће се питати и полагати рачун. На махшеру ће изаћи на видело свака тајна коју Аллах теала хоће. Мелеци ће бити упитани: „Шта сте радили на земљама и на небесима?“, посланици: „Како сте робовима саопштили прописе Аллаха теала?“, а свако: „Како сте следили посланике? Како сте извршавали дужности које су вам саопштене? Како сте пазили на права која сте имали једни према другима?“ На махшеру ће онима који имају иман и чија су дела и ахлак лепи бити награде и доброчинства, а онима рђаве нарави и искварених дела биће изречене тешке казне.

„Салават који ми се упућује биће вам нур на Сират-ћуприји“ Хадис-и шериф

Аллах теала ће Својом правдом казнити и за неке мале грехе, а Својом добротом и дарежљивошћу опростиће све велике и мале грехе верницима којима хоће. Ако хоће, опростиће сваки грех осим ширка и куфра, а ако хоће, казниће и за мали грех. Објављује да никада неће опростити ономе ко умре као мушрик и кафир. Кафири са Књигом и без Књиге, то јест они који не верују да је Мухаммед алејхисселам посланик свим људима и који не одобравају макар и један од прописа (ахкама) које је он саопштио, то јест од наредаба и забрана, ако у том стању умру, свакако ће бити уведени у џехеннем и трпеће бескрајни азаб.

На Судњем дану, за мерење дела и поступака, постоји Мизан, мерило, вага коју ми не познајемо. Земља и небо стану у један њен тас. Тас севапа је светао и налази се десно од Арша, на страни џеннета. А страна греха је лево од Арша, на страни џехеннема, у тами. Дела, речи, мисли и погледи са овога света тамо ће попримити облик, па ће се мерити на тој ваги тако што ће добра дела изгледати светла, а зла тамна и одвратна. Ова вага не личи на ваге овога света. Речено је да се њен тежи тас подиже, а лакши спушта. Према једном делу учењака, биће разних вага.

Постоји Сират-ћуприја. Сират-ћуприја биће постављена по наредби Аллаха теала изнад џехеннема. Свакоме ће бити наређено да пређе преко те ћуприје. Тог дана сви посланици ће преклињати: „Господару мој! Подари спас!“ Становници џеннета лако ће прећи преко ћуприје и отићи у џеннет. Неки од њих прећи ће као муња, неки као ветар, а неки као коњ у трку. Сират-ћуприја тања је од длаке и оштрија од сабље. Такво је и следење ислама на овом свету: трудити се да се ислам потпуно следи јесте као прелажење преко Сират-ћуприје. Они који овде подносе тешкоћу борбе с нефсом тамо ће лако и удобно прећи Сират. Зато је Аллах теала правом путу који показује ислам дао име „Сират-и мустеким“. И ова сличност имена показује да је бити на путу ислама као прелазити Сират-ћуприју. Становници џехеннема пашће са Сирата у џехеннем. Веровати у Сират-ћуприју је фарз, јер је Сират-ћуприја утврђена насом (јасним текстом). У Кур’ан-и кериму речено је, по значењу: „Одведите их на Сират џехеннема и задржите их! Јер они ће бити питани. (Зауставите их на месту обрачуна! Биће позвани на рачун; биће питани о свом веровању и о ономе што су чинили.)“ (Сура Саффат, 37:23–24).

У књизи „Нухбетул-леали“ каже се: Сират је ћуприја изнад џехеннема. У ајет-и кериму речено је, по значењу: „Нема никога међу вама ко неће проћи туда“ (Сура Мерјем, 19:71). Учењаци ехли-суннета протумачили су ајет-и керим „Ви ћете проћи туда“ као прелажење преко Сирата. [Birgivî Vasiyetnâmesi] У хадис-и шерифима речено је:

„Изнад џехеннема биће постављена Сират-ћуприја. Ја сам први посланик који ће преко ње прећи са својим умметом.“ [Бухари] „Ономе ко много воли мој ехл-и бејт и моје асхабе неће се оклизнути нога док прелази преко Сират-ћуприје.“ [Дејлеми]

„На кијамету ћу стајати на почетку Сират-ћуприје и чекати да мој уммет пређе. Аллах теала ће рећи: ‚Тражи шта хоћеш, чини шефаат за оне за које хоћеш, твој шефаат биће примљен.‘ И после шефаата за свој уммет наставићу да преклињем. Нећу устати са свог места док ми мој Господар не каже: ‚Уведи у џеннет свакога из свог уммета ко је с ихласом једном рекао „Ла илахе иллаллах“ и умро с иманом.‘“ [имам Ахмед]

„Прелазак преко Сират-ћуприје зависи од нура свакога. Неки ће прећи Сират за трен ока, неки као муња, неки као звезда која пада, неки као коњ у трку. А онај чији је нур врло мали пузиће потрбушке. Руке и ноге ће му клизати, па ће се поново хватати. Најзад ће се, пузећи, спасти.“ [Табарани] „Ниједан следбеник бид’ата неће моћи прећи преко Сирата; пашће у џехеннем.“ [Ибн Асакир]

„Многи неће ни знати да су прешли Сират, па ће рећи мелецима: ‚Где су остали Сират и џехеннем, јесмо ли их прошли?‘ А мелеци ће им одговорити: ‚Прешли сте Сират изнад џехеннема, али се џехеннемска ватра пред вашим нуром повукла и била је прекривена.‘“ [Џамиус-сагир]

„Сират је тањи од длаке и оштрији од сабље. Мелеци ће се трудити да спасу вернике. Џибрил (алејхисселам) ће ме држати за појас. А ја ћу упућивати дову: ‚Господару мој, подари спас мом уммету, спаси их!‘ Тог дана биће много оних којима ће се нога оклизнути, па ће пасти.“ [Бејхеки]

Неки људи из уммета Посланика, када устану из кабура, отићи ће право у џеннет. Мелеци ће им рећи: – Јесте ли полагали рачун? – Не, ми никакав рачун нисмо полагали. – Јесте ли прешли Сират-ћуприју? – Не, никакав Сират нисмо видели. – Јесте ли видели џехеннем? – Не, ни џехеннем нисмо видели. – Каква сте то дела чинили, па сте, не полажући рачун и не прелазећи Сират, дошли право у џеннет? – Имали смо две особине. Захваљујући њима досегли смо ову благодат. Стидели смо се Аллаха и ни кад смо били сами нисмо чинили грех. И били смо задовољни малом нафаком коју нам је Аллах давао.

„У џеннету има благодати које нико није видео, ни чуо, нити их је могао и замислити“ Хадис-и шериф

Мелеци ће рећи: „Ове благодати су ваше право.“ [Ибн Хиббан] Када се каже „Сират-ћуприја“, не треба мислити да је попут мостова које знамо! Тако и ми кажемо: „Да би се прешло у виши разред, прелази се преко моста испита.“ А у испиту нема ничега што личи на мост. Ни Сират-ћуприја нимало не личи ни на познате мостове ни на „мост испита“.4

Постоји хауз Кевсер, својствен Посланику (саллаллаху алејхи ве селлем). Велик је колико пут од месец дана. Вода му је белија од млека, а мирис лепши од мошуса. Пехара око њега има више него звезда. Ко се из њега једном напије, никада више неће ожеднети, чак и ако буде у џехеннему. Шефаат је истина. Да би се опростили мали и велики греси верника који су умрли без тевбе, шефаат ће чинити посланици, евлије, добри људи (салихи), мелеци и они којима Аллах теала дозволи, и тај шефаат биће примљен.

Џеннет и џехеннем постоје већ сада. Џеннет је изнад седам слојева небеса. Џехеннем је испод свега. Постоји осам џеннета и седам џехеннема. Џеннет је већи и од Земљине кугле, и од Сунца, и од небеса. И џехеннем је већи од Сунца. „Овај свет је за верника као тамница.“ [Муслим] „Овај свет је у односу на мајчину утробу џеннет, а у односу на џеннет као сметлиште.“ [Ma’rifetnâme] Може ли се сметлиште поредити са џеннетом? Као што дете у мајчиној утроби не може знати да ће доћи на свет и сусрести се с разним догађајима, тако ни верник који ће отићи у џеннет не може знати благодати које ће тамо досегнути.

У хадис-и шерифима речено је: „У џеннету има благодати које нико није видео, ни чуо, нити их је могао и замислити.“ [Муслим] „Између џеннетских благодати и онога што постоји на овом свету постоји само сличност у имену.“ [Бејхеки]

Ко верује у бескрајну моћ Аллаха теала, мора веровати у све што је Он објавио. Џенаб-и Хакк објављује да у џеннету неће бити тегобе и да ће становницима џеннета бити дата свака благодат коју пожеле.

Поред џеннетских благодати, благодати овога света нису ни као њихова сенка или слика. Као што слика дрвета и само дрво нису исто, такве су и овосветске благодати поред џеннетских. Као што је Аллах теала из ничега створио благодати својствене овом свету, тако ће и на ахирету из ничега створити благодати које не падају ни на ум ни у машту. За Аллаха теала нема тешкоће. У џеннету нема ни туге ни тегобе. Значење неколико ајет-и керима: „Онима који чине добро припада најлепша награда и још више (гледање џемала Аллаха теала). Њихова лица неће прекрити ни тама (мрља), ни понижење. Они су становници џеннета. У њему ће вечно остати“ (Сура Јунус, 10:26). „Онима који поверују и чине добра дела џеннет Фирдевс биће боравиште. У њему ће вечно остати и никада неће пожелети да из њега изађу“ (Сура Кехф, 18:107–108). „Где год погледате у џеннету, видећете обиље благодати и велико царство (султанат, велика доброчинства)“ (Сура Инсан, 76:20).

И у хадис-и шерифима речено је: „Аллах теала је рекао: ‚Припремио сам за добре (салихе) оно што очи нису видела, уши нису чула и што човеку на ум није пало.‘“ [Бухари] „Ко уђе у џеннет, неће умрети, живеће вечно. Увек ће бити срећан, неће туговати, неће падати у очај, одећа му се неће хабати и младост му неће проћи.“ [Ибн Ебид-Дунја] „Становници џеннета никада се неће разболети нити остарити; никада неће туговати и увек ће бити радосни.“ [Муслим] „Ко уђе у џеннет, ако каже: ‚Да узјашем коња‘, узјахаће, а ако каже: ‚Да полетим‘, полетеће.“ [Тирмизи] „Човеку који буде на најнижем степену џеннета биће речено: ‚Тражи шта хоћеш.‘ А он ће затражити све што му пада на ум. Биће му речено: ‚Биће ти дато двоструко од свега што си пожелео.‘“ [Муслим] „Свако ће имати 33 године.“ [Тирмизи, Куртуби, Невеви]

6. Веровање у кадер

Ве бил-кадери хајрихи ве шеррихи миналлахи теала: значи: „Поверовао сам у кадер, у то да су хајр и шер од Аллаха теала.“ Добро и зло, корист и штета, добит и губитак који долазе људима – све то бива по одређењу (такдиру) Аллаха теала.

То што Аллах теала хоће постојање неке ствари назива се „кадер“. Давање постојања кадеру, то јест ствари чије је постојање одређено, назива се „каза“. Речи кадер и каза употребљавају се и једна уместо друге. Он ствара оно што ће бити од езела до ебеда – ствари, њихова својства, покрете, догађаје – у складу с оним како је знао у езелу. Сва добра и зла дела људи, то што постају муслимани, њихов куфр, сва дела која чине хотимице и нехотице ствара Аллах теала. Онај који ствара и чини само је Он. Он ствара све што настаје из узрока. Све ствара неким узроком. Посланици, који су на највишем степену знања и науке и који потпуно виде истине, и исламски учењаци, који су, идући стопама тих великана, из мора знања досегли капи, објављују да су ствари за које се данас мисли да пеку и да чине само немоћни, бедни посредници и створења, то јест узроци које је прави Чинилац и Створитељ поставио између. Онај који пече је Аллах теала.

Он пече и без ватре. Али Његов је обичај да пече ватром. Ако не жели да пече, не пече ни у ватри. Ибрахима алејхисселам није спалио у ватри: зато што га је много волео, прекинуо је Свој обичај. Да је Аллах теала хтео, све би стварао без узрока: пекао би без ватре, хранио до ситости без јела. Али Он је, чинећи доброту и доброчинство Својим робовима, Своје стварање свега везао за неки узрок. Хтео је да одређене ствари ствара одређеним узроцима. Своја дела сакрио је иза узрока. Своју моћ скрио је иза узрока. Ко жели да Он створи неку ствар, хвата се за њен узрок и долази до ње. Ко жели да упали светиљку, користи шибицу. Ко жели да исцеди маслиново уље, користи пресу. Кога боли глава, узима аспирин. Ко жели да оде у џеннет и досегне бескрајне благодати, следи ислам. Ко на себе потегне пиштољ или попије отров, умире. Ко се ознојен напије воде, разболи се. И ко чини грехе и западне у куфр, иде у џехеннем. Свако ко се обрати неком узроку долази до онога за шта је тај узрок учињен посредником. Ко чита муслиманске књиге, учи муслиманство, заволи га и постаје муслиман. Ко живи међу безверницима и слуша њихове речи, постаје незналица у вери. Већина незналица у вери остаје без имана. Човек стиже до онога места до кога вози превозно средство у које седне. Да Аллах теала није стварао Своја дела посредством узрока, нико никоме не би био потребан. Свако би све тражио од Аллаха теала и ни на шта се не би обраћао. У том случају међу људима не би остали ни претпостављени ни службеник, ни радник ни занатлија, ни ученик ни учитељ, ни многе друге људске везе, па би се поредак овога света и ахирета пореметио. Не би остало разлике између лепог и ружног, доброг и рђавог, покорног и непокорног.

„Заклињем се Аллахом теала, који је нефсу дао добро и зло: спасио се онај ко је свој нефс очистио (тезкије) од куфра и непокорности. А онај ко га је у њима оставио, тај је на губитку“ Шемс: 7–10

ДА ВИДИМО ШТА ЋЕ МЕВЛА УЧИНИТИ

Хакк зло у добро преокреће,
Сва су Његова дела најбоља,
Не мисли да Он друкчије чини,
Једно другом сва пристају,
Ариф то с дивљењем посматра,
Шта год чини, у складу је,
Да видимо шта Мевла чини,
Да видимо шта Мевла чини,
Шта год чини, лепо чини.
Шта год чини, лепо чини.
Ти се на Хакка ослони,
Тугу из срца отерај,
Њему препусти, смирај нађи,
Уз свог Господара спокојан буди,
Стрпи се и задовољан буди,
Своје послове Њему препусти,
Да видимо шта Мевла чини,
Да видимо шта Мевла чини,
Шта год чини, лепо чини.
Шта год чини, лепо чини.
Срце своје за Њега вежи,
Правду насиљем не сматрај,
Своје смицалице остави,
Предај се, у ватри не гори,
Његово одређење схвати,
Стрпи се, пази, не клони,
Да видимо шта Мевла чини,
Да видимо шта Мевла чини,
Шта год чини, лепо чини.
Шта год чини, лепо чини.
Он је Халлак и Рахим,
Не говори: „Зашто је ово овако?“
Он је Реззак и Керим,
То је тако само неко време,
Он је Фе’ал и Хаким,
Гледај крај, стрпи се,
Да видимо шта Мевла чини,
Да видимо шта Мевла чини,
Шта год чини, лепо чини.
Шта год чини, лепо чини.
Знај Онога што потребе испуњава,
Ни на кога с презиром не гледај,
Њему своју молбу упућуј,
Не вређај, срце не ломи,
Своје жеље остави,
Ти свој нефс не подржавај,
Да видимо шта Мевла чини,
Да видимо шта Мевла чини,
Шта год чини, лепо чини.
Шта год чини, лепо чини.
Не јури упорно за послом,
Тамо где останеш без излаза,
Ако се десило, не пркоси,
Он изненада завесу отвара,
Од Хакка је то, не одбацуј,
Он лек даје тој невољи,
Да видимо шта Мевла чини,
Да видимо шта Мевла чини,
Шта год чини, лепо чини.
Шта год чини, лепо чини.
Од Хакка су сва дела,
У сваком трену Њега спомињи,
Узалудне су бриге и немири,
Своју досетљивост по страни остави,
Он Своју мудрост остварује,
Задиви се Хакку и реци:
„Да видимо шта Мевла чини,
Да видимо шта Мевла чини,
Шта год чини, лепо чини.
Шта год чини, лепо чини.“
İbrâhim Hakkı Erzurûmî

Аллах теала је Својим робовима дао хтење (ираде) и њихова хтења и жеље учинио је узроком Свог стварања дела. Када роб хоће да учини нешто, ако и Аллах теала хоће, ствара то дело. Ако роб не хоће, не хоће ни Аллах теала и не ствара ту ствар.

Хотимични покрети робова настају из две ствари. Прва је хтење и моћ роба. Зато се покрети роба, то јест извршавање намераваних дела органима (удовима), називају „кесб“ (стицање); кесб је сифат човека. Друга је стварање Аллаха теала, Његово давање постојања. Наредбе и забране Аллаха теала, то што даје севапе и што кажњава, постоје зато што човек има кесб. Аллах теала Својим езели знањем зна све што је било и што ће бити. На пример, зна да ли ће неки кафир остати вечно кафир или неће. Зна како ће бити оно што ће бити. Покрет свих животиња, биљака, неживих бића, чврстих тела, течности, гасова, звезда, молекула, атома, електрона, електромагнетних таласа, једном речју покрет сваког бића, физичке појаве, хемијске реакције, нуклеарне реакције, размене енергије, физиолошке делатности у живим бићима, то да ли ће нешто бити или неће, добра и зла дела робова, то што ће за њих видети одмазду на овом свету и на ахирету, и све остало постојало је у езелу у знању Аллаха теала. Све то је знао у езелу. У календаре се, рачунањем, уписује када ће сунце током године излазити и када залазити. Сунце излази и залази у сатима наведеним у календару. Али сунце не излази и не залази у познатим сатима зато што је тако уписано у календар. То што је уписано у календар не утиче на излазак и залазак сунца. И Аллах теала је, зато што зна шта ће задесити људе, то уписао у Левх-и махфуз. То што је Аллах теала објавио да ће неки људи бити без насиба (несрећни) јесте зато што су они својом вољом хтели да остану у куфру и нису хтели да приме иман. Њихов куфр није, дакле, зато што је Аллах теала о томе обавестио. У Кур’ан-и кериму Он каже: „Џенаб-и Хакк је човека научио добру и злу (или покорности и греху) и њиховим стањима и дао му избор (право избора, ираде-и џузијје) да би могао учинити једно од њих. Спасио се онај ко је свој нефс очистио (тезкије: очистио га од зала и испунио врлинама). А онај ко је свој нефс оставио у греху, незнању и заблуди, тај је на губитку“ (Сура Шемс, 91:7–10). Човек је слободан у употреби своје ираде-и џузијје (делимичне воље); није приморан. То јест, ако се ираде-и џузијје употреби за добро, Аллах теала ствара добро, а ако се употреби за зло, ствара зло. Роб употребљава своју ираде-и џузијје, а Аллах теала ствара. [İrade-i cüziyye risalesi] Дакле, ономе ко хоће добро Он даје добро и он постаје срећан. Ономе ко хоће зло Он даје зло и он постаје несрећан. Ту нема никакве присиле. То јест, Аллах теала не тера силом на грех, не баца силом у џехеннем. На крају, не дешава се ништа што је противно правди. Аллах теала је објавио да ће робовима који извршавају Његове наредбе и чувају се Његових забрана дати награду, а онима који чине супротно – казну.