АХКАМ-И ИСЛАМИЈЈЕ (АХКАМ-И ШЕРИЈЈЕ)

Ко се назива мукеллефом

Разумни мушкарци и жене који су ушли у доба булуга (верске зрелости) називају се „мукеллеф“. Мукеллефи су одговорни за наредбе и забране Аллаха теала. У нашој вери мукеллефу је наређено да најпре прими иман, а затим да чини ибадет. Осим тога, мукеллефи су дужни да се чувају харама, чије је чињење забрањено, и мекрух дела. Разум је снага која схвата. Створен је да би се корисно разликовало од штетног. Доба булуга значи доба телесног сазревања. Код дечака доба булуга почиње када наврше дванаест година. Постоје знаци који показују да је дечак ушао у доба булуга. Ако се ти знаци не појаве [код дечака коме се семе не излива], када наврши пуних петнаест година, у вери се пресуђује да је ушао у доба булуга. А код девојчица булуг почиње када наврше девет година. Ако се код девојчице од девет година не појави ниједан знак булуга [код девојчице која нема хајз], када наврши пуних петнаест година, пресуђује се да је ушла у доба булуга.

Ефал-и мукеллефин

Ефал-и мукеллефин (дела мукеллефа) има осам: фарз, ваџиб, суннет, мустехаб, мубах, харам, мекрух и муфсид. 1. ФАРЗ: Фарз је оно што је Аллах теала ајет-и керимом јасно и одлучно наредио да се чини. Остављање фарзова је харам. Ко у њих не верује и ко не придаје важност њиховом извршавању, постаје кафир.

Фарзови су, на пример: примити иман, узети абдест, узети гусул (то јест окупати цело тело), клањати пет дневних намаза, постити у месецу рамазану, давати зекат када је човек богат и отићи на хаџ…

2. ВАЏИБ: Тако се називају наредбе чије је извршавање неизоставно као и извршавање фарза. На пример: клањати витр-намаз и бајрам-намазе, клати курбан када је човек богат, давати фитру (садака-и фитр). Пропис ваџиба је као пропис фарза.

3. СУННЕТ: „Суннет“ је оно што Аллах теала није јасно објавио, него је само Посланик похвалио да се чини, или је сам то стално чинио, или је видео да се чини, па то није забранио. Не одобравати суннет је куфр. Ко га одобрава, а не чини га, неће бити кажњен. Али ко га без оправданог разлога стално оставља, заслужује прекор и укор и губитак његовог севапа. На пример: учити езан, доносити икамет, клањати намаз у џемату, суннети намаза, суннет-намази, употреба мисвака при узимању абдеста, гошћење јелом у ноћи венчања и обрезивање сина. 4. МУСТЕХАБ: Назива се и мендуб и адаб. Има пропис суннет-и гајри муеккеде. То су ствари које је Посланик чинио, макар једном или двапут у животу, и које је волео и одобравао. На пример: новорођеном детету дати име седмог дана, заклати акику за мушко и за женско дете, лепо се облачити, мазати се лепим мирисом… Ономе ко то чини даје се велики севап. Ко то не чини, неће бити кажњен.

5. МУБАХ: Мубах је оно што није ни наређено ни забрањено. Ако се чини с лепим нијетом, има севапа, а ако се чини с рђавим нијетом, има казне. Спавање, једење разноврсних јела од халала, облачење разне одеће под условом да је халал – таква дела су мубах. Ако се чине с нијетом да се следи ислам и да се човек држи наредаба, постају севап. Исто је и с јелом и пићем када човек има нијет да буде здрав и да чини ибадет.

„Стичите знање! Стицање знања је ибадет. Ономе ко друге подучава знању и ономе ко га учи припада севап џихада“ Хадис-и шериф

6. ХАРАМ: То су ствари које је Аллах теала у Кур’ан-и кериму јасно забранио речима „Не чините!“. Чињење и употреба харама строго су забрањени. Ко за харам каже да је халал, а за халал да је харам, губи иман и постаје кафир. Остављати оно што је харам и чувати се тога је фарз. Убиство, блуд (зина), содомија, коцкање, пијење вина и свих врста алкохолних пића, лагање, крађа, једење свињског меса, крви и стрвине, излажење жена и девојака на улицу откривене главе, руку и ногу – све је то харам и велики грех. Ако неко, чинећи ове грехе, изговори бесмелу, или верује да су халал, или не придаје важност томе што их је Аллах теала забранио, постаје кафир. Ако их чини верујући да су харам и бојећи се, не постаје кафир, али заслужује џехеннемски азаб. Ако устраје у томе и умре без тевбе, то ће бити узрок да оде с овога света без имана. 7. МЕКРУХ: Мекрух је оно што Аллах теала и Мухаммед алејхисселам не одобравају и што уништава севап ибадета. Мекрух је двојак: Мекрух тахримен: то је остављање ваџиба; то су мекрухи блиски хараму. Њихово чињење повлачи азаб. На пример: клањати намаз док сунце излази, када је тачно у зениту и док залази. Мекрух тензихен: то су дела блиска мубаху, то јест халал делима, или дела која је боље не чинити него чинити. На пример: не чинити суннете који нису муеккед или не чинити мустехабе.

8. МУФСИД: У нашој вери то су ствари које кваре неко дозвољено (мешру) дело или започети ибадет: на пример, оно што квари иман и намаз, никах и хаџ, зекат, куповину и продају. Тако је псовање Аллаха и Књиге куфр и квари иман. Смех у намазу квари и абдест и намаз. Ако онај ко пости свесно једе или пије, пост му се квари. Ономе ко извршава фарзове, ваџибе и суннете и ко се чува харама и мекруха даје се еџр, то јест севап. Ономе ко чини хараме и мекрухе, а не извршава фарзове и ваџибе, записује се грех. Севап чувања од једног харама вишеструко је већи од севапа извршења једног фарза. Севап једног фарза већи је од севапа чувања од једног мекруха. А севап чувања од мекруха већи је од севапа суннета.

Шта је ибадет?

Ибадет је извршавање наредаба и поштовање забрана Аллаха теала, који је нас и сва бића створио из ничега, који их у сваком тренутку одржава у постојању, који их чува од видљивих и невидљивих незгода и невоља и који их у сваком тренутку подиже дарујући им разне благодати и доброчинства. Дужност је човека као људског бића да Аллаху теала, који му шаље безбројне благодати, захваљује колико год може. То је дужност коју налаже разум, то је дуг. Али људи својим мањкавим разумом и кратким видиком не могу сами пронаћи шта би могло бити захвалност и поштовање према Аллаху теала. Све док дужности које служе захваљивању и исказивању поштовања не објави Аллах теала, оно што се сматра хвалом може испасти покуда.

Ето, дуг захвалности и дужности робовања према Аллаху теала, које људи морају срцем, језиком и телом извршавати и у које морају веровати, објавио је Аллах теала, а Његов вољени Посланик нам их је саопштио. Дакле, разумни људи морају следити Мухаммеда алејхисселам да би захваљивали Аллаху теала и чинили ибадет. Ко следи Мухаммеда алејхисселам, тај је муслиман. Чинити ибадет значи захваљивати Аллаху теала, то јест следити Мухаммеда алејхисселам.

Делови ислама

Ислам има два дела: А. Услови у које треба веровати срцем. Б. Ибадети које треба чинити телом и срцем.

Услови у које треба веровати срцем

Иман значи исправно знати да је Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) посланик Аллаха теала и неби кога је Он изабрао и који обавештава, говорити то верујући, веровати сажето у оно што је од Аллаха теала саопштио сажето, а опширно у оно што је саопштио опширно, и, колико је у могућности, изговорити келиме-и шехадет и језиком. Јак иман је овакав: као што човек с потпуном извесношћу (јекином) верује да ватра пече и да змија својим отровом убија, тако треба да свим срцем сматра Аллаха теала и Његове сифате великим, да хита ка Његовом задовољству и Његовом џемалу, да бежи од Његове срџбе и Његовог џелала и да иман чврсто усади у своје срце, као натпис уклесан у мермер.

Постоји шест услова имана у које обавезно морамо веровати.

То су:

1. Веровати у постојање и једноћу Аллаха теала. 2. Веровати у Његове мелеке.

3. Веровати у Његове књиге. 4. Веровати у Његове посланике. 5. Веровати у ахирет, Судњи дан. 6. Веровати у кадер, то јест да су хајр и шер (добро и зло) од Аллаха теала.

Ибадети које треба чинити телом и срцем

Сваки муслиман има дужности које обавезно мора извршавати као ибадет. Те дужности се називају услови (шартови) ислама и има их пет: 1. Изговорити келиме-и шехадет.

2. Клањати намаз сваког дана пет пута, када наступи његово време. 3. Давати зекат од имовине. 4. Постити сваки дан у месецу рамазану.

5. Обавити хаџ једном у животу, ако је човек у могућности.

„Мало ибадета учињеног са знањем боље је од много ибадета учињеног без знања“ Хадис-и шериф

Заљубљени што Тебе воле
Не гледају, кажу, мимо Тебе,
Који Тебе за циљ узеше
Ни свет ни ахирет не помињу.
Који Теби срце дадоше,
Који знањем до Тебе стигоше,
Чије очи Тебе видеше,
Срећа им се никад не гаси.
Не умире душа заљубљена,
Тело јој никад не иструли,
Кога љубав сасвим утопи,
Њега пропаст не дотиче.
Који Твојој наредби главу сагнуше,
Који до сусрета с Тобом стигоше,
Који као славуј запеваше,
Њихов језик нико не зна.
Који се Твојом љубављу спознаше,
Који се ради Тебе заволеше,
Који Твоју осаму досегоше,
Од смрти се нимало не боје.
Ако имаш разума, брате мој,
Нек ти посао буде Хакка волети,
Ко не окуси сласт љубави,
Срце му, кажу, чисто не бива.