ВЕРОВАЊЕ ЕХЛИ-СУННЕТА
Први услов да би неко био муслиман јесте да прими иман. А исправан иман зависи од тога да се верује у складу с веровањем ехли-суннета. Прва дужност разумног мушкарца и жене који су ступили у доба булуга (верске зрелости) јесте да приме иман онако како је веровао и како је обзнанио Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем). Наш Посланик је обзнанио један једини иман. Сви асхаб-и кирам веровали су онако како је он обзнанио и у веровању (итикаду) међу њима није било никакве разлике. После Посланиковог пресељења на ахирет, људи су ислам учили слушајући и питајући асхаб-и кирам. Сви су они обзнанили један исти иман. Потребно је научити знања о иману која су учењаци ехли-суннета записали у својим књигама и веровати у складу с њима. Спас од џехеннемске казне на Судњем дану зависи од веровања у оно што су они обзнанили. Од џехеннема ће се спасти само они који иду њиховим путем. Онима који иду њиховим путем каже се (суннија) или (ехли-суннет).
У једном хадис-и шерифу речено је: „Мој уммет ће се поделити на седамдесет три скупине (фирке). Од њих ће се само једна скупина спасти од џехеннемске казне, а остале ће пропасти и отићи у џехеннем.“ Свака од тих седамдесет три скупине тврди да следи ислам и каже да је скупина за коју је обзнањено да ће се спасти од џехеннема управо њена. У 53. ајет-и кериму суре Му’минун и у 32. ајет-и кериму суре Рум речено је, по значењу: „Свака скупина се радује, мислећи да је на правом путу.“ А наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) овако обзнањује знак и обележје оне међу тим разним скупинама која ће се спасти: „Они који су у тој скупини јесу они који иду путем којим смо ишли ја и моји асхаби.“ Ко не воли макар једнога од асхаб-и кирама, одвојио се од ехли-суннета. А ко није у веровању ехли-суннета, тај је кафир или заблудели (ехл-и бид’ат).
У иману, у веровању постоји само један мезхеб.
У иману, у веровању постоји само једна исправна скупина, то јест само један мезхеб. Тај мезхеб је мезхеб ехли-суннет ве-л-џемаат. Јер ислам свим људима наређује само један иман и једно веровање.
У ономе у шта се верује нема разлика.
Основе овог имана и то како треба веровати лично је пренео Посланик алејхисселам. Наш Посланик, који је људима обзнанио Аллаха теала, Створитеља њих самих и свега што постоји, обзнанио је и како треба веровати у Аллаха теала, у оно што је Он створио и у Његове наредбе и забране. У ономе у шта се верује треба следити све асхаб-и кирам. Јер у ономе у шта треба веровати међу њима нема никакве разлике. Основни услов имана јесте волети Аллаха теала и оне које Он воли, бити им пријатељ, а Његовим непријатељима бити непријатељ. О томе хазрети Мухаммед Масум каже: „Аллах теала је рекао: ‚О Муса! Које си дело учинио за Мене?‘ Он је рекао:
‚Господару мој! Ради Тебе сам клањао намаз, постио, давао зекат и спомињао Те‘, а Аллах теала је рекао: ‚Намаз је за тебе бурхан (доказ). Пост је штит који те чува од џехеннема. Зекат ће ти на махшерски дан, кад сви буду горели од врућине, бити хлад. А зикр ће ти тог дана у тами бити нур. А шта си учинио за Мене?‘ Хазрети Муса је упитао: ‚Господару мој! Које је то дело за Тебе?‘ Аллах теала је рекао: ‚Јеси ли ради Мене волео онога кога Ја волим и јеси ли Мог непријатеља сматрао непријатељем?‘
„Мој уммет ће се поделити на седамдесет три скупине (фирке). Од њих ће се само једна скупина спасти од џехеннемске казне, а остале ће пропасти и отићи у џехеннем“ Хадис-и шериф
Хазрети Муса је схватио да је дело које Аллах теала воли – волети Његове пријатеље и не волети Његове непријатеље. Значи, волети оне које воли вољени и бити непријатељ његовим непријатељима знак је љубави. Ајет суре Мумтехина (4. ајет), чије је значење: ‚Ибрахим и његови другови рекли су кафирима: Ми смо далеко од вас и од ваших кипова. Док не поверујете у Једнога Аллаха, међу нама ће трајати непријатељство. Ово њихово лепо стање нека вам буде узор‘, показује да је за поседовање имана ово непријатељство услов и да љубав према Аллаховим непријатељима уништава иман. Асхаб-и кирам, почашћени тиме што су стигли у Ресулуллахово друштво, веома су волели једни друге. Нису били непријатељи једни другима, него кафирима. Ајет суре Фетх (29. ајет), чије је значење: ‚Према кафирима су непријатељи, а међусобно милосрдни‘, потврђује наше речи.“ (хазрети Мухаммед Масум, 29. писмо)
У петом поглављу (аслу) књиге „Кимја-и сеадет“ пише: Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Темељ имана и његов најјачи знак јесте волети муслимане и не волети оне који су непријатељи муслиманима.“ Значење божанске наредбе Џенаб-и Хакка Иси алејхисселам гласи: „Ако би чинио ибадете свих створења која су на земљи и на небесима, док не волиш Моје пријатеље и не будеш непријатељ Мојим непријатељима, то ти неће нимало користити.“ Верник не треба да воли оне који су непријатељи Аллаху теала, а треба да воли оне који се чврсто држе ислама. То треба да покаже својим речима и, ако је могуће, делима. Не треба да се дружи с непослушнима и грешницима (фасицима), а оних који много греше треба много да се клони. Још више треба да се клони насилника и оних који муслиманима наносе зло. Али онима који су учинили зулум само њему самом треба опростити и бити стрпљив према њиховом зулуму, и то је веома лепо.1 Посланик је обзнанио да је прави пут иман који су обзнанили учењаци ехли-суннета. Дакле, треба се ујединити у ехли-суннету, бити браћа и волети једни друге. Бид’атске скупине не треба мешати с четири исправна мезхеба ехли-суннета у делима. Четири мезхеба кажу једни за друге да су на правом путу и воле се међусобно. А бид’атске скупине цепају муслимане. Исламски учењаци сагласно су обзнанили да се ова четири исправна мезхеба не могу ујединити. Аллах теала не жели да се мезхеби у делима уједине, него да буду одвојени. Тако олакшава веру ислам. Хадис-и шериф „Разилажење међу учењацима мога уммета је милост“ обзнањује да је то разилажење корисно.
А у веровању Аллах теала наређује јединство. Значење сто трећег ајет-и керима суре Ал-и Имран је: „О ви који верујете! Држите се Аллахове вере. Не одвајајте се једни од других!“ Хазрети Ебуссууд-ефендија је, објашњавајући ово место, рекао: „Не цепајте се као што су се поцепали следбеници Књиге и не одвајајте се од исправног имана! Не делите се као што сте се у доба џахилијјета међусобно тукли!“ Хазрети Ибн Хаџер Мекки каже: „Присталица бид’ата јесте онај чија се веровања разликују од веровања ехли-суннета. Свако ко изнесе нешто што ислам не одобрава постаје присталица бид’ата.“ (Фетава-и хадисијје). Они који верују по веровању ехли-суннета јесу ехли-суннет, а они који не верују постају ехл-и бид’ат или кафири.
Аллах теала је задовољан муслиманима који приме иман у складу с веровањем ехли-суннета. Да би се тако веровало, постоје многи услови.
Нека важна питања у веровању ехли-суннета
1. Треба веровати у шест услова имана, то јест у постојање и једноћу Аллаха теала, у то да Он нема ортака ни сличнога, у Његове мелеке, Његове књиге, Његове посланике, у живот на ахирету и у то да хајр и шер, добро и зло, ствара Аллах теала. (То је обзнањено у „Аменту“.) 2. Треба веровати да је Кур’ан-и керим, последња књига Аллаха теала, говор (келам) Аллаха теала. 3. Верник никако не сме сумњати у свој иман. 4. Треба много волети све асхаб-и кирам, који су поверовали у нашег Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем) и почашћени тиме што су га видели док је био жив. Не сме се ружно говорити ни о једном од његова четири халифе, ни о његовом ехл-и бејту, његовој блиској родбини, ни о једној од његових часних супруга. 5. Сви асхаб-и кирам су џеннетлије. (Рафидије кажу: „Сви асхаби, осим петорице, кафири су.“ А у Кур’ан-и кериму каже се да су сви џеннетлије.)2 6. Ебу Бекр Сиддик је највреднији од асхаб-и кирама.
7. Ибадете не треба сматрати делом имана. Вернике који верују у наредбе и забране Аллаха теала, а из лењости их не извршавају, не треба сматрати кафирима. (Вехабије кажу: „Дела су део имана; ко не клања намаз и ко чини харам, кафир је.“) Иман одлази од оних који не придају важност хараму, који га олако схватају и који исмевају ислам. 8. Оне који кажу да су ехл-и кибла и говоре да верују у Аллаха теала и Његовог Посланика Мухаммеда алејхисселам, а у погрешном су веровању, не треба проглашавати кафирима (чинити текфир), нити рећи да су кафири. Зато се они који су ехл-и кибла не проглашавају кафирима и не називају се кафирима. (Али вехабије називају кафиром свакога осим себе.) 9. Треба клањати намаз за сваким имамом за кога се не зна да јавно чини грехе. Ово правило важи и за емире и намеснике који предводе џума-намаз и бајрам-намаз. 10. Муслимани не треба да се побуне против својих претпостављених и управитеља. Хуруџ, то јест побуна, јесте изазивање смутње (фитне) и води у разне несреће. Треба упућивати дову да чине добра дела и благим језиком саветовати их да се окану фиска и греховних дела. 11. Када се узима абдест, уместо прања ногу, дозвољено је и мушкарцу и жени, чак и кад нема никаквог оправданог разлога ни нужде, мокром руком једном потрти по мествама (учинити месх). По босој нози и по обичним чарапама месх се не чини. 12. Треба веровати да је Мираџ нашег Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем) био и духом и телом. Јер на Мираџ је отишао својом мубарек душом и телом заједно. Они који кажу: „Мираџ је једно стање, то јест догодио се у сну“, одвојили су се од ехли-суннета. 13. Иман се не повећава нити смањује. (Повећава се и смањује његов сјај.) 14. Кур’ан-и керим није махлук (створен).
„Темељ имана и његов најјачи знак јесте волети муслимане и не волети оне који су непријатељи муслиманима“ Имам Газали (рахметуллахи алејх)
15. Аллах теала је узвишен изнад места (мунеззех). То јест, није исправно рећи и веровати да је било које место место Аллаха теала. (Вехабије кажу: „Аллах је на небу или на Аршу.“ То је куфр.) 16. Питање у кабуру и казна у кабуру истина су. Казна у кабуру биће и души и телу. Посећивање кабурова дозвољено је. Истигаса, то јест одлазити на кабурове посланика и евлија, упућивати дову њима у част и од њих тражити помоћ, дозвољено је. (А вехабије то називају ширком. Зато сунније и шије називају мушрицима, то јест кафирима.) 17. Гајб зна само Аллах, а ако хоће, обзнањује га и Својим посланицима и евлијама. 18. Керамет евлија је истина. Керамет су ванредна стања која се појављују код Аллахових вољених робова, а која им Аллах теала дарује и подари изван Свог обичаја, то јест изван закона физике, хемије и биологије, и има их толико да их није могуће порећи. 19. И онај ко је убијен и онај ко се убио умрли су кад им је дошао ајал (суђени час). 20. Посланици не чине грехе. 21. Данас треба бити у једном од четири исправна мезхеба. 22. Први од посланика је Адем алејхисселам, а последњи Мухаммед алејхисселам. (Вехабије поричу да су хазрети Адем, хазрети Идрис и хазрети Шит били посланици. Кажу да је први посланик хазрети Нух. А неке групе, које своје вође називају ресулом (послаником), кажу: „Неби неће доћи, али ресул ће доћи.“ Зато су се појавили и зиндици који кажу: „Ја сам ресул.“) 23. Веровати у шефаат, сират, обрачун (хисаб) и мизан. 24. Душа не умире. Душе мртвих кафира и муслимана чују. 25. Веровати у знаке Судњег дана: да ће доћи Деџџал, Даббетул-арз и хазрети Мехди, да ће хазрети Иса сићи с неба, да ће сунце изаћи са запада, и у остале обзнањене знаке Судњег дана.
Хазрети имам-и азам каже: „У знаке Судњег дана треба веровати без тевила (тумачења).“ Значење једног хадис-и шерифа: „Судњи дан неће наступити док сунце не изађе са запада. Тада ће свако примити иман, али иман тада више неће користити.“ (Бухари, Муслим)
26. На ахирету ће се Аллах теала видети.
27. Кафири ће вечно остати у џехеннему и казна им се неће олакшати, него ће се све више повећавати.
28. На Судњем дану посланици и добри, честити људи (салихи) чиниће шефаат. Душе у кабуру чују шта живи људи раде и говоре.
29. Учење Кур’ан-и керима, давање садаке, па чак и слање севапа свих наших ибадета душама умрлих користи им и доводи до олакшања или уклањања њихове казне. Веровати у све то јесте један од знакова припадности веровању ехли-суннета. (Ова знања преузета су из књига „Фикх-и екбер“, „Нухбетул-леали“, „Мектубат“ имама Раббанија, „Ријадун-насихин“ и „Фераидул-феваид“.)
У делима, то јест у ибадетима које треба обављати, постоје четири исправна мезхеба. Хазрети Сејјид Ахмед Тахтави у поглављу о зебаиху (клању животиња) у својој хашији (коментару) на књигу „Дуррул-мухтар“ каже: „Данас је ваџиб да сваки муслиман буде у једном од четири мезхеба. Ко није ни у једном од четири мезхеба, одваја се од ехли-суннета. А ко се одвоји од ехли-суннета, постаје заблудели или кафир.“
Непријатељи мезхеба, као што су Ибн Хазм, Шевкани, Абдух, Решид Рида и Сиддик Хасан, једни тако што су таклид (слеђење мезхеба) сматрали харамом, а други тако што су чинили телфик (мешали мезхебе), многе муслимане су одвукли у заблуду.
Наши имами мезхеба у веровању и у делима
Међу табиинима, који су ислам научили од асхаб-и кирама, и тебеи-табиинима, који су учили од њих, израсли су велики имами који су се уздигли у верским знањима и достигли степен апсолутног муџтехида.3 Они су били оснивачи мезхеба у делима, а прописи проистекли из иџтихада сваког од њих названи су мезхебом тог учењака. Мезхеби већине тих учењака заборављени су, јер нису пренесени у књиге. Само су иџтихаде четири велика имама њихови ученици пренели у књиге и сачували, и они су се раширили међу муслиманима. Ова четири великана показала су прави пут свим муслиманима на земљи и била узрок да пут Мухаммеда алејхисселам научимо непромењен и неискварен. Они су наши имами мезхеба у делима. Први је имам-и азам Ебу Ханифа Ну’ман ибн Сабит (радијаллаху анху). Он је један од највећих исламских учењака. Он је првак ехли-суннета. Други је имам Малик ибн Енес, трећи имам Мухаммед ибн Идрис Шафија, а четврти имам Ахмед ибн Ханбел (рахметуллахи алејхим еџмаин). Данас је човек који не следи ниједног од ове четворице имама у великој опасности. Скренуо је с правог пута.
Двојица ученика ове четворице имама веома су се уздигла у знањима о иману. Тако су у веровању настала два мезхеба. Иман у складу с Кур’ан-и керимом и хадис-и шерифима јесте иман који су обзнанила ова двојица. Ова двојица су по свету раширила знања о иману ехли-суннета, који је Фирка-и наџијје (скупина која се спасава). Један је Ебу Мансур Матуриди, а други Ебул-Хасан Алија Ешари (рахметуллахи алејхима). Ова два имама обзнанила су исти иман. Неколико разлика међу њима није важно. У суштини су исто. Исламски учењаци похваљени су у Кур’ан-и кериму и у хадис-и шерифима. У једном ајет-и кериму речено је, по значењу: „Зар су исти они који знају и они који не знају?“4 А у другом ајет-и кериму речено је, по значењу: „О муслимани! Оно што не знате питајте оне који знају!“5
„Данас је ваџиб да сваки муслиман буде у једном од четири мезхеба. Ко није ни у једном од четири мезхеба, одваја се од ехли-суннета. А ко се одвоји од ехли-суннета, постаје заблудели или кафир“ Сејјид Ахмед Тахтави (рахметуллахи алејх)
У хадис-и шерифима речено је:
„Муслиманима који људе уче добру Аллах теала даје Своју милост, а мелеци и свако живо биће упућују им дову.“
„На Судњем дану најпре ће посланици, затим учењаци, а затим шехиди чинити шефаат.“
„О људи, знајте да се знање учи слушајући од учењака.“ „Учите знање. Учити знање је ибадет. Онај ко подучава знању и онај ко га учи имају севап џихада.“
„Подучавати знању исто је што и давати садаку. Учити знање од учењака исто је што и клањати теџехуд-намаз.“
„Учење знања доноси више севапа од свих нафила-ибадета. Јер користи и њему самом и онима које ће подучити.“
„Ономе ко учи да би подучавао друге даје се севап сиддика.“
„Знање је ризница. Њен кључ је питати и учити.“
„Учите знање и подучавајте му друге.“
„Свака ствар има свој извор. Извор богобојазности (такве) су срца арифа.“
„Подучавање знању кефарет је за грехе.“
Од главе до пете учтивост и стид,
Нур његов тами је светлост,
Он је печат посланика,
Мој вољени Посланик.
Извор посланства,
Врело милосрђа,
Уточиште немоћних,
Мој вољени Посланик.
На леђима му печат посланства,
Он је најсамилоснији Неби,
Узрок шефаата,
Мој вољени Посланик.
Метеж на Махшеру
Окончаће једини ослонац,
Гласник с онога света,
Мој вољени Посланик.