НЕКИ ПОСЛАНИКОВИ ЗЕВАИД-СУННЕТИ

Важност коју је Посланик придавао чистоћи, уредности и реду

Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) придавао је веома велику важност чистоћи, уредности и реду. Волео је да сваки посао почне с десне стране и да га чини десном руком.6 Само је тахарет после нужде обављао левом руком.

Колико је било могуће, сваки посао чинио је непаран број пута. Говорио је: „Ко има косу, нека је добро негује!“

Док је наш Посланик био у месџиду, ушао је један човек рашчупане косе и браде. Вољени Посланик рекао је: „Зар се не може наћи ни ружиног уља да овом човеку среди косу?“, а затим му је руком дао знак да одмах изађе напоље и среди косу и браду. Када је тај човек то учинио и вратио се, наш Посланик је рекао: „Да ли је боље да неко од вас дође овако или да дође рашчупане косе и браде као шејтан?“

И на путовању је носио уље у бочици. Када би се мазао уљем, најпре би на главу ставио танку мараму, а капу би ставио преко мараме. Тако се споља није видело да се намазао уљем. Наш Посланик је сваког дана два пута чешљао браду.

Енес ибн Малик каже: „Ресул алејхисселам често је мазао своју мубарек косу ружиним уљем, а своју мубарек браду чешљао је пошто би је оквасио водом.“7 Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) мало би скраћивао своју мубарек браду по дужини и са страна. Пре одласка на џума-намаз скраћивао је своје мубарек бркове и секао мубарек нокте који би израсли. И муслиманима је наређивао да скраћују бркове.

Кад год би се погледао у огледало, наш Посланик би упутио хамд Аллаху теала и учио дову: „Аллаху мој! Као што си ми лепим створио лик, тако ми улепшај и ахлак!“

Наш Посланик би сваке ноћи пре спавања три пута ставио сурму на своје мубарек очи. На своје мубарек десно око стављао ју је три пута, а на мубарек лево око два пута. Говорио је: „Стављајте сурму! Јер она избистрава око и даје раст коси (трепавицама).“8

Исламски учењаци обзнанили су да је мушкарцу дозвољено да ставља сурму ради лечења, а није дозвољено ради украса. Речи џемал и зинет не треба мешати.

Џемал значи отклонити ружноћу, имати достојанство и показивати благодат да би се на њој захвалило. Показивати је да би се видела и ради хвалисања није џемал, него охолост. Ресулуллах је придавао веома велику важност употреби мисвака. Никада га није одвајао од себе. Говорио је: „Чистите зубе мисваком од гранчице дрвета ерак!“ Мисвак даје устима пријатан мирис. Посланик је рекао: „То је суннет и мој и посланика пре мене!“

Посланик је рекао: „Да не отежавам своме уммету, наредио бих им да користе мисвак за сваки намаз!“9 „Веома вам препоручујем да користите мисвак!“

„Мисвак је чистоћа уста и задовољство мога Господара!“ Прво што би наш вољени Посланик учинио кад уђе у кућу било је да мисваком очисти своје мубарек зубе. Није спавао док поред себе није имао мисвак, а кад би се пробудио, почињао је тиме што би мисваком очистио своје мубарек зубе. И кад би ноћу устао на теџехуд-намаз, мисваком би чистио своје мубарек зубе.10 Наша мајка хазрети Аиша (радијаллаху анха) рекла је: „Посланик алејхисселам није спавао ни ноћу ни дању, а да, кад се пробуди, пре абдеста не употреби мисвак!“ Син нашег вољеног Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем), Ибрахим, био је преселио на ахирет. Приликом сахране један од ћерпича постављених у кабур стајао је накриво. Посланик је то приметио и исправио га. Објаснио је да ћерпич који стоји накриво преминулом не доноси ни корист ни штету, али да њему смета оно у чему нема уредности и реда.

Посланикова Хане-и сеадет

Када је наш вољени Посланик у Медини саградио свој месџид, поред месџида дао је да се направе две собе од ћерпича и да се покрију стаблима и гранама хурминих палми. Док се градио Месџид-и шериф, направљена је по једна соба за Аишу и Севду (радијаллаху анхума). Врата собе наше мајке хазрети Аише гледала су на пут који води у месџид. А врата собе направљене за нашу мајку хазрети Севду гледала су према трећим вратима месџида, вратима Ал-и Осман. Када се наш Посланик оженио и другим женама, број соба се повећао и било их је девет. И оне су направљене између собе наше мајке хазрети Аише и кибле. Неке од соба биле су од ћерпича, а неке од камена. Неке су направљене од хурминих грана (на багдадски начин) и омалтерисане блатом, а и таван им је био од хурминих грана. Хасан ибн Ебул-Хасан (радијаллаху анху) каже: „Кад сам био дечак пред зрелошћу, ушао сам у Ресулуллахове собе и, пруживши руку, дохватио таван. Покривач Ресулуллахове собе био је само тканина од длаке разапета преко стабла чемпреса или клеке.“

Према ономе што је обзнанио имам Бухари, „врата Ресулуллахове куће нису имала алку, него се на њих куцало врхом лука“. Мухаммед ибн Хилал и Ата Хорасани видели су собе жена нашег Посланика и обзнанили да су биле направљене од хурминих грана и да су уместо врата на њима висиле завесе од црне длаке. Према исказу Давуда ибн Кајса, заснованом на ономе што је видео, ширина сваке собе од врата до бочних зидова износила је око 6–7 зира11 (3–3,5 м), а дубина изнутра отприлике по десет зира (4,8 м). (Један зира износи 48 цм.)

„Мисвак је чистоћа уста и задовољство мога Господара!“ Хадис-и шериф

На дан када је у Медину стигло и било прочитано писмо халифе Абдулмелика о томе да се собе Посланикових жена откупе и припоје месџиду, многи нису могли да задрже сузе, а Мединци су плакали као на дан када је наш Посланик преселио на ахирет.12

И Саид ибн Мусејјеб изразио је своју тугу због тога речима: „Аллаха ми, како сам само желео да буду остављене онакве какве су биле! Млади нараштаји Мединаца и они који у Медину долазе споља видели би чиме се Ресул алејхисселам задовољавао у свом животу, и људи не би жудели за тим да имају много иметка и да се њиме хвале.“

Посланикова стања у кући

Хазрети Хусејн прича: „Питао сам свог оца чиме се Посланик бавио у кући. Отац ми је испричао овако: Посланик је, од тренутка кад уђе у кућу, своје време делио на три дела: на ибадет Аллаху, на послове укућана и на своје личне послове. Време које је одвојио за себе делио је између себе и људи. У то време код њега су улазили само најодабранији асхаби. Верска питања народу је преносио преко њих, а ништа што се тицало народа није задржавао код себе нити гомилао. Посланик је имао обичај да време које је одвојио за свој уммет дели међу људима врлине према степену њихове надмоћи у вери и да их по томе позива к себи. Неко од њих имао је једну потребу, неко две, а неко и више. Посланик би се бавио њиховим верским потребама, давао потребне одговоре на њихова питања, а затим би рекао: ‚Нека ово они који су овде пренесу онима којих овде нема! Потребу онога ко не може сам да ми дође и изнесе је изнесите ми ви. Заиста, Аллах ће на Судњем дану на Сирату учврстити ноге онога ко изнесе потребу онога који није могао да је изнесе!‘

Код Посланика се ништа друго није помињало нити изговарало. А ни он сам ни од кога није примао ништа друго. Они који би ушли код Посланика улазили су као трагаоци за знањем, а излазили као највећи учењаци, окусивши сласт знања и поставши другима водичи ка њему!“

Посланикова стања изван куће

Хазрети Хусејн упитао је свог оца хазрети Алију о Посланиковим стањима изван куће. Он му је и то испричао овако:

Предводник васионе напољу није говорио. Говорио је само ако би његов говор био користан муслиманима, ако би их зближио и уклонио раздор и хладноћу међу њима. Указивао је почаст човеку најбољих особина у сваком народу и постављао га за намесника над његовим народом.13 Чувао је народ од злих људи и од зла, а и сам се чувао да не доспе у таква стања. Никоме није ускраћивао своје насмејано лице и своју лепу нарав.

Ако не би видео своје асхабе, тражио би их и распитивао се код асхаба шта се међу њима догађа. Добро је хвалио и учвршћивао, а зло кудио и слабио. Сваки његов поступак био је умерен, без противречности. Није пропуштао да опомиње муслимане, бринући да не падну у немар. Свако његово стање било је уједначено и постојано. Ресулуллах је имао потпуну спремност за ибадет и покорност. Нити је прелазио границу права, нити је пропуштао да га изврши. Они који су му били блиски били су најбољи међу људима.

Код њега је најодабранији међу асхабима био онај чији је савет био најобухватнији, а по степену највећи онај чија је помоћ и доброта према потребитима била најлепша. Предводник васионе није ни седао ни устајао, а да не спомене Аллаха.

У скупу себи није одређивао посебно место и забрањивао је да се тако чини. Где год да је био, кад би дошао до неког скупа који седи, није прелазио на чело, него је седао на крај скупа и то је наређивао и муслиманима.

Свакоме ко је седео с њим давао је његов удео и указивао му такву пажњу да је свако мислио да код Ресулуллаха нема никог вреднијег од њега. Подносио је све од онога ко је седео с њим или дошао да изнесе своју потребу, све док се овај не окрене и не оде.14

Ако би му се неко обратио с неком потребом или жељом, није га одбијао: или би му дао, или би га испратио благом и умилном речју. Његов лепи ахлак био је толико широк да је обухватао све људе. Био им је као брижни отац. У погледу права сви су код њега били једнаки. Послаников скуп био је скуп знања, стида, стрпљења и поверења.

У његовом скупу гласови се нису подизали, нико није био оптуживан, нити се откривала почињена мана или грешка. Они који су били у скупу Предводника васионе били су једни другима равни, а предност једних над другима била је само у такви (богобојазности). Сви су били скромни. Поштовали су старије, младима показивали самилост и милосрђе, потребите претпостављали другима и трудили се да им испуне потребе, а сиромашне и странце штитили и пазили. Посланик је увек био насмејана лица и благе нарави. Био је веома милостив и много је опраштао. Није био тврда срца. Ни са ким се није препирао. Никада није викао нити говорио ружне речи. Никога није кудио. Није био шкрт. На оно што му се није допадало затварао је очи. Ономе ко се нечему надао није одузимао наду, а своје незадовољство нечим није показивао отворено.

Ресулуллах се клонио три ствари:

– препирања са људима,

– много говора,

„Ја не једем наслоњен на нешто“ Хадис-и шериф

– бављења некорисним и испразним стварима.

А људе је у три ствари остављао на миру:

– никога није ни у лице ни иза леђа прекоревао ни кудио,

– ничије мане и недостатке није истраживао,

– никоме није говорио реч која за њега није доносила севап и добро.

Док је Посланик говорио, они који су били пред њим седели су тихо и непомично, као да им је птица слетела на главу; кад би завршио говор и ућутао, рекли би оно што су имали да кажу, али се у његовом присуству никада нису препирали ни свађали. Кад би неко говорио код Посланика, остали би ћутали док не заврши. Код Посланика није било разлике између речи последњег и речи првог који је говорио. Ако би се они који су били у његовом скупу нечему насмејали, и он би се смејао с њима, а ако би се нечему зачудили, и он би се чудио с њима. Подносио је грубост и увредљивост у речима и питањима придошлица и странаца који су му долазили, да би се и његови асхаби понашали као он. Посланик је говорио: „Када видите потребитог који тражи оно што му је потребно, помозите му да дође до тога!“

Посланик није прихватао хвалу која није одговарала истини. Ничији говор није прекидао, осим ако би прешао границу права. А кад би прешао границу права, или би га спречио и прекинуо му говор, или би устао из скупа и отишао. Ћутање Предводника васионе почивало је на четири ствари – на хилму (благости), хазеру (опрезности), такдиру (правичном одмеравању) и тефеккуру (размишљању). Његов такдир одмах се показивао у томе што је на људе подједнако гледао и подједнако их слушао. Његов тефеккур видео се у томе што је размишљао о пословима овог света и ахирета.

Хилм и стрпљење спојио је у себи. Ништа што припада овом свету није га љутило. Што се тиче хазера, због те нарави у њему су се спојиле четири особине:

– узимао је најбоље да би се оно следило,

– остављао је ружне ствари да би их се клонили,

– своје мишљење улагао је у оно што је корисно његовом уммету,

– сву своју тежњу усмеравао је на оно што ће његовом уммету обезбедити срећу на овом свету и на ахирету.

Није се десило да Предводник васионе за било шта каже: „Не!“ Кад би се од њега затражило нешто што је хтео да учини, рекао би: „Може!“, а кад би се од њега затражило нешто што није хтео да учини, ућутао би, и из тог ћутања се схватало да то не жели да учини. Трудио се за срећу свакога на овом свету и на ахирету. Када су у једној гази од њега затражили да упути дову да кафири буду уништени, рекао је:

„Нисам послан да проклињем, да људи трпе казну. Послан сам да свакоме чиним добро, да људи нађу мир.“

У сто седмом ајету суре Енбија речено је, по значењу: „Тебе смо послали као милост и доброчинство световима.“ Зато се увек трудио за добро свакога. Према ономе што је обзнанио Енес ибн Малик, Посланик би, кад се сретне с неким, с њим учинио мусафаху15; ако тај човек не би повукао руку, ни Посланик не би повукао своју, а ако тај не би окренуо лице, ни Посланик не би окренуо лице од њега.

Хазрети Енес ибн Малик прича још: „Упитали смо Посланика: ‚Ја Ресулаллах! Да ли да се сагињемо једни пред другима?‘ Рекао је: ‚Не!‘ Упитали смо: ‚Да ли да се грлимо једни с другима?‘ Рекао је: ‚Не! Али чините мусафаху!‘“16

Хазрети Бера ибн Азиб испричао је да је Посланик рекао: „Ако се два муслимана сретну и учине мусафаху, биће им опроштено још пре него што се растану!“

Предводник васионе увек је био замишљен. Његово ћутање трајало је дуже од његовог говора. Ресулуллах није говорио без потребе. И кад би почињао говор и кад би га завршавао, спомињао је Аллахово име.

Говорио је кратким и садржајним речима. Ресулуллахове речи увек су биле истините и на месту. Кад је Ресулуллах говорио, није употребљавао ни сувишне ни недовољне речи. Никоме није ломио срце нити је кога потцењивао.

Ресулуллах се није љутио због овог света ни због световних послова. Али кад би неко хтео да погази нечије право, ништа није могло да заустави његов гнев док то право не би повратио.

Због себе лично никада се није љутио нити се светио. Кад би нешто показивао, није показивао прстом, него целом руком. Кад би се зачудио, окренуо би руку, то јест ако би му длан био окренут према небу, окренуо би га према земљи, а ако би био окренут према земљи, окренуо би га према небу. Док је говорио, покретао је руку и ударао дланом своје мубарек десне руке о унутрашњу страну палца леве руке. Кад би се наљутио, одмах би одустао од љутње и не би је показивао. Кад би се обрадовао и разведрио, склопио би своје мубарек очи. Највише што би се смејао био је осмех. Док се осмехивао, мубарек зуби у његовим мубарек устима видели су се као зрна бисера.17

У добрим делима волео је да десну страну стави напред,
За абдест и за одећу хитао је тај рудник дарежљивости.
Лежао је на десној страни, лицем окренут кибли,
Са сваким дахом гајб је посматрао тај рудник дарежљивости.

„Ако се два муслимана сретну, назову селам и учине мусафаху, биће им опроштено још пре него што се растану!“ Хадис-и шериф

Постеља му беше од коже, јастук пун палминог влакна,
Ноћу кад легне, мало је спавао тај будни рудник дарежљивости.
Очи би му заспале, а срце није спавало, с Пријатељем беше,
Од езела је био задивљен Његовом лепотом тај рудник дарежљивости.

Како је Посланик лежао и спавао

Кад би Посланик хтео да спава у својој постељи, легао би на своју мубарек десну страну, ставио своју мубарек десну руку под свој мубарек десни образ, а затим би учио дову: „Аллаху мој! Себе сам Теби предао. Лице сам Теби окренуо. Свој посао Теби сам поверио. Леђа сам на Тебе ослонио. Бојим се Твоје казне и надам се Твојој милости. Нема уточишта осим Твоје милости и нема чега да се човек чува осим Твоје казне.

Само се у Твоју милост утиче и само се Твојом милошћу спасава. Поверовао сам у Твоју Књигу коју си објавио и у Твог Посланика кога си послао.

Господару мој! Своју страну спустио сам на земљу с Твојим именом. Ако задржиш моју душу, поступи с њом по Својој милости! А ако је пустиш, сачувај је као што чуваш Своје добре робове!

Аллаху мој! С Твојим именом умирем и с Твојим именом оживљавам. Аллаху мој, који нас храниш, појиш, испуњаваш сваку нашу потребу, дајеш нам кров и уточиште! Теби безброј пута упућујем хамд. Колико је људи који немају никога ко би им испунио потребе нити ко би им дао кров! Аллаху мој! На дан када будеш сабрао Своје робове пред Собом, сачувај ме од Своје казне! Аллаху мој! Ти си Еввел (Први)! Пре Тебе нема ничега! Ти си Ахир (Последњи)! После Тебе нема ничега! Ти си Захир (Очити)! Изнад Тебе нема ничега!“

Кад би се пробудио, учио би дову: „Нема другог божанства осим Тебе! Славим Те и уздижем изнад сваке мане. Аллаху мој! Молим Те да ми опростиш грехе и молим Твоју милост.

Хвала Аллаху, који нас је оживео пошто нас је усмртио. И наш повратак на Судњем дану биће Њему.“18 Затим би учио дову: „Аллаху мој! Умножи моје знање! Пошто си ми показао прави пут, не дај да ми срце скрене! Подари ми и милост од Себе! Јер Ти највише опрашташ!“ Хазрети Бера ибн Азиб прича: Предводник васионе рекао ми је:

„Када дођеш до места где ћеш лећи, узми абдест као што га узимаш за намаз! Затим лези на десну страну и реци: ‚Аллаху мој! Себе сам Теби предао. Лице сам Теби окренуо. Леђа сам на Тебе ослонио. Бојим се Твоје казне и надам се Твојој милости. Нема уточишта осим Твоје милости и нема заштите од Твоје казне! Само се у Твоју милост утиче и само се Твојом милошћу спасава. Поверовао сам у Твоју Књигу коју си објавио и у Твог Посланика кога си послао!‘ Ако те ноћи умреш, умрећеш на исламској фитри. Ко то каже и те ноћи умре, умреће на исламској фитри!“

Посланик је рекао: „Кад неко од вас ноћу устане из постеље, а затим се врати да поново легне, нека је три пута отресе. Јер не зна шта се догодило кад је устао и шта је дошло и сместило се на постељу.“ Абдуллах ибн Тахфе (радијаллаху анху), један од асхаб-и суффе, прича: „Док сам у свитање спавао у месџиду, лежећи на стомаку, то јест потрбушке, неко ме је гурнуо ногом.

– ‚Ко је ово?‘ упитао је.

– ‚Ја сам Абдуллах ибн Тахфе‘, одговорио сам.

Кад тамо – Предводник васионе! Одмах сам се прибрао и сео.

– ‚Ово је лежање које узвишени Аллах најмање воли!‘ рекао је.“19 Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) није газио по земљи без абдеста.

Нико није видео да је Ресулуллах отишао у нужник, а да после тога није узео абдест.

Како је Посланик ходао

Хазрети Хинд ибн Ебу Хала прича: „Кад је Предводник васионе ходао, живо је подизао ноге од земље, није се њихао на обе стране, корачао је широко, нагињао се мало напред као да силази с узвишења и ходао је достојанствено, мирно и опуштено.

Кад би хтео да погледа на неку страну, окретао се целим телом. Није се освртао насумице око себе.

Његов поглед на земљу био је дужи од погледа на небо.

А на земљу је гледао крајичком ока. Кад би ишао, ишао је иза својих асхаба.

Кад би се с неким сусрео, сам би први назвао селам.“

Хазрети Ебу Хурејре прича: „Нисам видео никога ко хода брже од Предводника васионе. Док је ходао, као да се земља смотавала под његовим ногама! Ми смо се до крајности напрезали да га стигнемо. А Предводник васионе, кад је ходао, нимало се није напрезао.“20

Како је Посланик седео

Најчешће је седео на коленима. Виђено је и да седи на начин звани курфуса, то јест подигнутих колена која обухвата рукама.21 Никада није пружао ноге према онима који су били у његовом скупу. Обично је седео окренут кибли. Гостима који би му дошли најчешће би простро абу са својих рамена и посадио их на њу. Понекад би гостима дао и свој јастук за седење. Ханзала ибн Хизјем испричао је: „Кад сам дошао Посланику, видео сам га како седи прекрштених ногу.“ И Џабир ибн Семура обзнанио је да је Посланик, кад би клањао сабах-намаз, седео прекрштених ногу на месту где је клањао све док не изађе сунце.

„Окитите се ахлаком Аллаха теала!“ Хадис-и шериф

Шерид ибн Сувејд каже: „Посланик је свратио до мене. У том тренутку седео сам ставивши леву руку иза леђа и ослонивши се на пола длана. Тада ми је Предводник васионе рекао: ‚Зар седиш онако како седе они на које се сручила срџба (Јевреји)?‘“ Ебу Џухајфа прича да је Посланик рекао: „Ја не једем наслоњен на нешто.“22

Седео је прекрштених ногу, или на коленима, или подигнутих колена,
Пун едеба, на јави и у тајности, беше тај рудник дарежљивости.
Јео је трима прстима и с уживањем их облизивао,
Освежавајућу воду пио је у три даха тај рудник дарежљивости.
Волео је мед и халву, тикву, сирће и тирит, али
Јечменог хлеба до ситости није јео тај рудник дарежљивости.
На свој мубарек стомак понекад је од глади камен везивао,
„Да ми срце не задрхти“, говорио је тај рудник дарежљивости.
У Хане-и сеадету многим месецима ватра се није палила,
Задовољно је хурме и нар јео тај рудник дарежљивости.

Како је Посланик јео и пио

Посланик је рекао:

„Берекет јела је у узимању абдеста пре јела и прању руку после јела!“23

„Ко заспи не оправши са руку мирис меса и масти и прљавштину, па га нешто задеси, нека не криви никог осим себе!“ „Берекет јела је у његовој средини! Кад неко од вас једе, нека не једе из средине чиније, него с њене ивице, јер берекет се спушта у њену средину!“ Наша мајка хазрети Аиша прича: „Предводник васионе рекао је: ‚Кад неко од вас хоће да једе, нека каже Бисмиллахир-рахманир-рахим и нека спомене име узвишеног Аллаха. Ако заборави да то каже пре него што почне да једе, нека каже: Бисмиллахир-рахманир-рахим за почетак и крај јела!‘“24

Према ономе што је обзнанио Умејја ибн Махши, један човек је јео не изговоривши бесмелу.

Посланик је схватио да није изговорио бесмелу и рекао: „Реци ‚Бисмиллахир-рахманир-рахим‘ за почетак и крај јела!“ Кад је тај човек рекао „Бисмиллахир-рахманир-рахим“, Посланик се осмехнуо и рекао: „Шејтан је наставио да једе с тобом. Кад си споменуо име узвишеног Аллаха, шејтан је повратио све што је имао у стомаку и ништа није оставио!“

Према ономе што је обзнанио хазрети Абдуллах ибн Омер, Посланик је рекао: „Кад неко од вас једе, нека једе десном руком. И кад нешто пије, нека пије десном руком. Јер шејтан једе левом руком и пије левом руком!“25

Селема ибн Еква, преносећи од свога оца, казује: Посланик је видео како један човек из племена Ешџа, познат као Буср ибн Раијул-Ир, код њега једе левом руком, па му је рекао: „Једи десном руком!“ Човек је слагао рекавши: „Не могу, немам снаге да једем десном руком!“ Тада је Посланик рекао: „Не имао снаге! Да једе десном руком спречавају га само охолост и гордост!“ После тога тај човек више никада није могао да принесе руку устима!26 Посланик је говорио: „Аллах теала, Силни и Величанствени, заиста је задовољан робом који поједе нешто од јела или попије нешто од пића и због тога Му захвали.“

Посланик је седео на земљи и јео је на земљи. Говорио је: „Ја седим онако како седи роб и једем онако како једе роб. Ја сам само роб! Ко се окрене од мога суннета, није од мене!“27

Омер ибн Ебу Селема казује: „Био сам дете које је одрастало под васпитањем Предводника васионе. Док сам јео, рука ми је шетала по посуди с јелом. Предводник васионе ми је рекао: ‚Сине мој! Проучи бесмелу. Једи десном руком! Једи испред себе!‘28 После тога сам увек тако јео.“ Посланик никада ниједно јело није потцењивао нити кудио. Ниједну благодат није ни хвалио зато што му се допала, ни кудио зато што му се није допала. Ако би јело хтео, појео би га, а ако га не би хтео, оставио би га и ћутао. Поштовао је и најмању благодат и ниједну благодат није кудио. Ресулуллах није говорио: „Спремите ово, спремите оно.“ Јео је оно што би се нашло. Наша мајка хазрети Аиша казује: Посланик би дошао к мени и упитао: „Имаш ли код себе нешто за јело?“ Рекла бих: „Немам!“ Тада би рекао: „Онда ја постим!“29 Наша мајка хазрети Аиша казује: „Од доласка Посланика у Медину па до његовог пресељења на ахирет његови укућани нису се ниједном три ноћи заредом наситили пшеничним хлебом.30 Најчешће су јели само јечмени хлеб и хурме, а ни тога није било много. У Посланиковом стомаку у једном дану никада се нису састала два јела: када би свој мубарек стомак наситио хурмама, не би га наситио хлебом, а када би га наситио хлебом, не би га наситио хурмама. Ето, то је оно што ме расплакује!“31

Посланик је волео халву и мед, тирит од хлеба, тирит од хурми и јела од поврћа. Када би му донели и понудили млеко, говорио је: „У млеку су два берекета.“32

„Када неко од вас једе, нека једе десном руком. И када нешто пије, нека пије десном руком, јер шејтан једе левом руком и пије левом руком!“ Хадис-и шериф

Абдуллах ибн Аббас казује: Ја, Халид ибн Велид и Предводник васионе отишли смо заједно у кућу моје тетке Мејмуне, кћери Харисове. Тетка је упитала: „Да вас послужим млеком?“

Предводник васионе је рекао: „Може!“ Тетка је отишла и донела млеко у једној посуди. Предводник васионе га је узео и попио. Ја сам био с десне стране Предводника васионе, а Халид ибн Велид је седео с његове леве стране. Ресулуллах ми је пружио млеко које је преостало и рекао: „Пиј ти. Ако хоћеш, понуди најпре Халида.“

Рекао сам: „Када је реч о томе да пијем оно што је од тебе преостало, никада никога нећу претпоставити себи!“ Тада је Ресулуллах рекао:

„Кога Аллах теала нахрани неким јелом, нека каже: Аллахумме барик лена фихи ве етамна хајран минху (Аллаху мој! Подари нам берекет у овом јелу и нахрани нас и нечим бољим од њега!).

А кога Аллах теала напоји млеком, нека и он каже: Аллахумме барик лена фихи ве зидна минху (Аллаху мој! Подари нам берекет у овом млеку и умножи нам од њега Своју доброту!). Јер ништа осим млека не може заменити и јело и пиће“, рекао је.33

Када би медински муслимани угледали први род својих хурми, доносили би га Посланику. Ресулуллах би га узео у руку, проучио дову за берекет, а затим би позвао најмлађе од деце коју би угледао и дао му га. Говорио је: „Када у кући нема хурми, укућани су гладни.“ Посланик је волео да поједе оно што остане на дну посуде. Говорио је: „Ко после јела очисти тањир или посуду из које је јео, она за њега тражи опрост (чини истигфар)!“ Преноси се и да је Посланик рекао: „О Ебу Зерре! Када куваш месо, стави више чорбе, сети се и својих комшија и подели и њима од тога.“34

„Није савршен верник онај ко се наједе док му је комшија гладан!“

„Чините ибадет Аллаху! Храните друге! Ширите селам, па ћете ући у џеннете!“35

„Јело једнога довољно је за двојицу. Јело тројице довољно је за четворицу. Јело четворице довољно је за осморицу!“36

Хазрети Есма, кћи Ебу Бекра, казивала је: Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) саветовао је да се скувано јело држи покривено док не престане да ври и да се пуши, и говорио је: „То је највећи берекет!“ Приликом освајања Мекке Ресулуллах је дошао у кућу хазрети Умму Хани, кћери свога стрица Ебу Талиба. Упитао ју је: „Имате ли нешто за јело?“ Хазрети Умму Хани је рекла: „Немамо! Само мрвице сувог хлеба и сирће! Али стидим се да ти то понудим!“ Посланик је рекао: „Донеси их. Издроби их у воду. Донеси и соли!“ Пошто је прелио сирће преко тога и појео, захвалио је узвишеном Аллаху и рекао: „О Умму Хани! Како је сирће леп додатак хлебу! Кућа у којој има сирћета не сматра се кућом без додатка уз хлеб!“37 Хлеб је јео без ичега, или с хурмама, сирћетом, воћем, чорбом, или умачући га у маслиново уље. Јео је пилеће, зечје, камиље, газелино и рибље месо, пастрму и сир. Од меса је волео предњу ногу. Држао би је рукама и јео загризајући. (Дозвољено је и сећи месо ножем и тако га јести.) Најчешће је пио млеко или јео хурме. Од хране је волео овчије месо, месну чорбу, тикву, слаткише, мед, хурме, млеко, кајмак, лубеницу, дињу, грожђе и краставце.38 Воду је пио полако, у три гутљаја, почињући бесмелом, а на крају би рекао „Елхамдулиллах“ и упутио дову. Посланик је пио слатку воду која му је доношена из Бујутус-Сукје. Бујутус-Сукја је била на два дана хода од Медине.39 Када су га упитали: „Које је пиће најукусније?“, Посланик је одговорио: „Слатка и хладна вода!“40

Посланик је говорио: „Када неко од вас нешто пије, нека не дише у посуду.“ Као што је забрањивао да се дише у оно што се једе и пије, тако је забрањивао и да се једе и пије из златних и сребрних посуда. Када би Посланик пио чашу воде, предахнуо би два-три пута и рекао: „Овако је корисније и боље гаси жеђ.“ Говорио је и: „Када неко од вас нешто пије, нека не пије у једном даху.“ И још: „Не пијте у једном даху као камиле! Пијте у два или три даха! Када хоћете да пијете, реците ‚Бисмиллах!’, а када одмакнете уста од посуде, реците ‚Елхамдулиллах!’“41

Хазрети Невфел ибн Муавија казује: „Предводник васионе би, кад нешто пије, предахнуо три пута. На почетку би споменуо име узвишеног Аллаха и рекао ‚Бисмиллахир-рахманир-рахим‘, а на крају би рекао ‚Елхамдулиллах‘ и тако Му захвалио.“42

Према казивању Ебу Умаме Бахилија, Посланик је рекао: „Када ми је мој Господар, Силни и Величанствени, понудио да ми долину Мекке претвори у злато, рекао сам: ‚Не, Господару мој! Нека један дан будем сит, а један дан гладан. Кад сам гладан, да Ти се понизно обраћам и да Те спомињем. А кад сам сит, да Ти захваљујем и да Ти будем захвалан!’“43

Учење знања о јелу и пићу долази пре учења знања о ибадету. Прати руке пре јела и после јела, јести десном руком и пити десном руком био је обичај Ресулуллаха. Када се перу руке пре јела, први перу млађи, а после јела најпре старији.44 Јести с ивице тањира, јести испред себе, седети на левој нози, а десну подићи – то је суннет Ресулуллаха. Сасвим врућу храну не треба ни јести ни мирисати.

„Није савршен верник онај ко се наједе док му је комшија гладан!“ Хадис-и шериф

Посланик није сматрао пристојним да се за јелом нимало не говори. То је обичај ватропоклоника. Треба разговарати ведро.

Почети и завршити јело сољу суннет је Ресулуллаха и лек је. Један од првих бид’ата који су се појавили у исламу јесте јести до ситости. Јести месо сваки дан оптерећује срце. Мелеци то не воле. А јести сувише мало меса квари ахлак. Лепо је јести на софри, то јест на простирци, и ту простирку простирати на земљу. Софра је била од коже. Биљна храна је веома добра. Софра на којој нема биљне хране упоређена је с неразумним старцем.

Имам Џафер Садик је рекао: „Ко жели да има много иметка и деце, нека једе много биљне хране!“ Најпре треба сести за софру, а храну донети после.

Наш Посланик је рекао: „Ја сам роб. Једем седећи на земљи, као робови.“45

Не треба јести пре него што се огладни, а од јела треба устати пре него што се засити [не треба јести много]; не треба се смејати ако нема чему да се чуди. Посланик је говорио: „Почетак свих добара је глад. Почетак свих зала је ситост.“ Укус јела расте онолико колико је глад већа. Ситост изазива заборавност. Заслепљује срце и, као алкохолна пића, квари крв. Глад чисти разум и осветљава срце. Не треба јести и пити заједно с грешницима (фасицима) и рђавим људима. Јело које ври треба хладити покривено.

Ресулуллах је говорио: „Једите десном руком. Пијте десном руком.“ Јести с три прста је суннет. Посланик је рекао: „О Алија! Једи храну с три прста, јер шејтан једе с два прста.“ Наш Посланик би хлеб узео десном руком, а затим би лубеницу јео левом руком. Хлеб не треба ломити једном руком, него обема.46 Залогај треба да буде мали и добро сажвакан. Не треба гледати десно, лево и увис, него у свој залогај и испред себе. Не треба много отварати уста. За софром не треба брисати руку о одећу и косу. Кад човек треба да закашље или кине, нека окрене главу уназад. Не треба седати за софру на коју човек није позван. За софром не треба јести више од свих. Кад се наједе, човек треба да упути дову да ту ситост не употреби за чињење греха. Треба да мисли о томе како ће се за то полагати рачун на Судњем дану. Треба јести с нијетом да се ојача за ибадет. И кад је гладан, треба да једе полако. Најпре треба да почну старији. Не треба никога узнемиравати говорећи му више од три пута „једи“. Ресулуллах је јео мало и много је наглашавао да не треба јести много. Говорио је: „Људско срце је као усев у њиви. Јело је као киша. Као што сувише воде уништава усев, тако и сувише хране умртвљује срце. Аллах теала не воли онога ко много једе и много пије.“

Ресулуллах је саветовао да се трећина желуца остави за храну, а трећина за пиће. Да трећина остане за ваздух, то јест празна, најнижи је степен. Најбољи степен је мало јести и мало спавати. Много јести почетак је болести, а мало јести почетак лекова. Гост не треба да очекује од домаћина ништа осим хлеба и соли. Домаћин треба да пружи госту залогај. Треба да му полије воду на руке. Оно што гост воли, треба да му принесе устима. Ако гост испусти нешто на чисто место, треба то подићи и дати му. Ако се упрљало, треба то оставити мачки и другим животињама. Берекет такве куће расте. Стиже чак и до унука. Ако се не покупи оно што падне на земљу, поједе га шејтан.

Суннет је очистити и појести оно што остане у посуди. Велики је севап у остатак компота, ајрана и сличног налити воде, промућкати и попити. Дозвољено је оставити остатак у тањиру и у чаши. Ресулуллах је волео да једе оно што је остало иза верника.

Чишћење зуба после јела мисваком и чачкалицом суннет је Ресулуллаха. То је чистоћа. Чистоћа јача иман. После јела упућује се дова за домаћина да му Аллах подари берекет, милост и опрост. Затим се тражи дозвола да се оде. И домаћин се позива на јело.

За јелом не треба говорити о страшним и одвратним стварима. Не треба говорити о смрти и болести. Не треба загледати јела која се доносе на софру. Не треба узимати други залогај у руку пре него што се прогута први. Усред јела не треба устајати од софре ни због чега, па ни због намаза. Намаз треба клањати пре тога. Ако ће се припремљена јела охладити или покварити, а време намаза допушта да се клања после јела, треба јести пре намаза. Од софре треба устати пошто се софра дигне. Не треба јести на путу, стојећи и у ходу. Не треба лећи док на устима и рукама има мириса меса и јела. И деци треба опрати руке. Не треба лећи сит. Намирнице треба куповати одмерено, колико је потребно, а не без мере и много. То би било расипање (исраф). Посуде за храну и пиће треба да имају поклопце. Не треба пити из реке или базена нагнувши се и пијући устима. Не треба пити ни из грлића ибрика или крчага. Не треба пити с окрњеног места шољице или чаше. Лети треба пити хладно. Ресулуллах је волео да пије хладан шербет. Земзем се може пити стојећи. Речено је да путник сваку воду може пити стојећи. Не треба пити воду на празан стомак. Воду треба пити полако, сркући. Ресулуллах је волео јело кешкек. Како се кува хериса, то јест кешкек, Посланика је научио Џибрил алејхисселам. Хериса веома јача човека. Сви посланици су јели јечмени хлеб. Ресулуллах је волео посластицу од тикве и чорбу од сочива, месо дивљачи и овчије месо. Код овце је волео месо од предње ноге, груди и плећке. Највише је волео плећку јарета. Јареће месо се лако вари. Погодно је за свакога.47

„Почетак свих добара је глад. Почетак свих зала је ситост“ Хадис-и шериф

Месо мушке животиње лакше се вари од меса женке, а тамно месо лакше од белог. По лакоћи варења и по укусу најбољи су овчије месо и кравље млеко.

Од меса дивљачи најбоље је јелење. Зечје месо је халал. Наш Посланик га је јео. Тера мокраћу, а ако се једе превише, изазива несаницу. Погодно је за свакога. Месо птица и пилића добро је за свакога. Од живине најбоље месо има кокош.

Наш Посланик је рекао: „Како је сирће лепо јело!“ Сирће је најкорисније јело. И хурма је јело, то јест једе се с хлебом. Грожђе је и јело и воће. Јести грожђе с хлебом суннет је. Јести хурме у непарном броју суннет је. Јести суво грожђе, орахе и бадеме суннет је. У меду је лек. Седамдесет посланика упутило је дову да мед буде благословен. Ресулуллах је много волео хурме. Јео је хурме заједно с дињом и лубеницом. Диња и лубеница чисте бубреге и отклањају главобољу. Изгоне глисте. Јачају вид. Док се једе пилав, треба доносити салават. Посланик је похвалио да се боб једе с махуном. Рекао је: „Хаббетус-севда, то јест црни ким, лек је за болести.“ Ораси са сиром су лек. Сами по себи су штетни. Треба их јести с нечим. Посланик би грозд узео у леву руку, а зрна грожђа јео десном.48 Дуња отклања тескобу у срцу. У свакој дињи, лубеници и нару има кап џеннетске воде. Нар треба да поједе један човек сам, да ниједна кап не пропадне узалуд. Нар је добар против лупања срца. Јача желудац. Ако се исцеди заједно с меснатим делом и попије, тера жуч и отклања затвор. Смоква даје срцу олакшање. Отклања укоченост леђа и болове у органима за варење.

Јести зелене краставце са сољу, а орахе с хурмама и медом суннет је Ресулуллаха.49 Наш Посланик је похвалио патлиџан и рекао: „Спремајте га с маслиновим уљем.“

Похвалио је и тушт. Целер отклања заборавност. Тера мокраћу. Ствара крв и млеко. Чисти јетру. Харшеф, то јест артичока, раствара жучни камен, чисти крв и помаже код отврдњавања крвних судова. Отклања и мирис зноја. Здраво је да онај ко дође у неку земљу најпре поједе мало сировог црног лука. Црни лук повећава отпорност према микробима. Ако се после лука поједе целер, отклања његов непријатан мирис. Речено је да мирис нестаје и ако се уз јело поједе рута (седеф-трава). У последњем јелу које је Ресулуллах јео било је лука. Говорио је: „Црни и бели лук једите кувани.“ Од њиховог мириса мелеци трпе. Ротква тера мокраћу. Олакшава варење.

Посланикова мубарек брада и коса

Мубарек коса и длаке браде Посланика нису биле ни сасвим коврџаве ни сасвим равне, него по природи благо таласасте. Мубарек коса му је била дуга. У почетку ју је пуштао на чело, а касније је почео да је раздељује на две стране. Мубарек косу је понекад пуштао да порасте, а понекад ју је подсецао и скраћивао.

Када су хазрети Енеса ибн Малика упитали каква је била мубарек коса Ресулуллаха, одговорио је: „Није била много коврџава, а није била ни сасвим равна. Била је између тога, средња. По дужини је досезала до средине између ушију и рамена.“50 Хазрети Ибн Аббас је рекао: „Понос света пуштао је своју мубарек косу преко чела. Касније је почео да раздељује своју мубарек косу.“51 Учењаци су рекли: „Раздељивати косу на две стране суннет је Поноса васионе, јер је касније тако чинио. Дозвољено је и пуштати је на чело и раздељивати је на две стране. Али је раздељивање вредније.“

Наша мајка хазрети Аиша Сиддика рекла је: „Мубарек коса Посланика била је изнад џумме и испод вефре.“52 „Џумма“ се назива коса која досеже до рамена. „Вефра“ се назива коса која досеже до ресице уха. Једном речју, према предању наше мајке хазрети Аише, мубарек коса Ресулуллаха спуштала се испод ресица његових мубарек ушију, али није досезала до рамена; била је између то двоје.

Хазрети Кади Ијад је рекао: „Ова предања се усклађују овако: коса уз његове мубарек уши досезала је до мубарек ресица ушију, а коса позади досезала је до мубарек рамена.“ Рекли су и ово: „То што се у неким предањима каже да је коса досезала до уха, а у неким до мубарек рамена, значи да је у једно време било овако, а у друго онако. Сва предања су тачна. Посланик је понекад пуштао мубарек косу да расте, па би досезала до рамена. А понекад би је подсецао, па би досезала до ресица или до средине његових мубарек ушију.“ За мушкарце је суннет да брију главу или да пусте косу, чешљају је и раздељују на две стране. Треба поступати према стању, обичају и времену. Увијати и плести косу мекрух је. Чинити лице глатким као у жене, бријати браду да би се личило на жене, обријати подбрадак, а браду пустити по образима – харам је.

Хазрети Енес овако описује мубарек браду Ресулуллаха: „У мубарек бради Посланика седих је било врло мало. У његовој мубарек коси и мубарек бради није било више од седамнаест или осамнаест белих длака.“

Када је хазрети Ебу Бекр Сиддик једног дана рекао: „Оседео си, ја Ресулаллах“, Ресулуллах је рекао: „Оседиле су ме суре Худ, Вакиа, Мурселат, Неба (Амме јетесаелун) и Теквир (Изеш-шемсу кувверет).“53

То јест, у тим сурама много се спомињу стања џеннета и џехеннема. Рекао је: „Од бриге и туге због тога какво ће бити стање мога уммета оседеле су ми коса и брада.“ Амр ибн Шуајб је рекао: „Ресулуллах је скраћивао своју мубарек браду и по ширини и по дужини.“ У хадис-и шерифу који преноси хазрети Тирмизи Посланик је рекао: „Ко не скраћује бркове, није од нас.“54 А у другом хадис-и шерифу речено је: „Пуштајте браде да буду густе, а бркове добро поткраћујте.“55 Ибн Абдулхаким је рекао: „Бркове треба добро поткратити, а браду не сећи. Под добрим поткраћивањем бркова не мисли се на бријање.“ Хазрети имам Невеви је рекао: „Код поткраћивања бркова исправно је ово: сећи их док се не укаже ивица усне, не сећи их сасвим до корена, него их скраћивати.“

„Црни и бели лук једите кувани“ Хадис-и шериф

Учењаци су сматрали мекрухом да се бркови одозго поткрешу, а крајеви са стране пусте да висе. Ибн Омер казује: „Ресулуллаху су говорили о заједници меџусија (ватропоклоника). Тада је Ресулуллах рекао: ‚Они пуштају крајеве бркова и брију браде. Ви, дакле, поступајте супротно од њих.‘“56

Када је Ебу Умама рекао: „Ја Ресулаллах! Следбеници Књиге поткресују браде и пуштају бркове“, Ресулуллах је рекао: „Ви поткресујте крајеве бркова, а браде пуштајте.“

Према ономе што су саопштили учењаци, суннет је поткресати бркове и скратити их колико су обрве. Суннет је пустити браду дугу једну шаку, а оно што је дуже од шаке одсећи. Ни остављати браду краћу од шаке није у складу са суннетом. Остављати кратку браду с нијетом да се следи суннет јесте бид’ат, харам је. Пуштање браде је суннет-и зеваид. Ради емр-и маруфа, ради стицања нафаке и ради спречавања смутње (фитне) дозвољено је, па и потребно, сасвим обријати браду. То су оправдани разлози за изостављање суннета. Али они нису оправдање да се, остављањем кратке браде, чини бид’ат.

Одећа коју је носио Посланик

Од одеће коју је дозвољено носити, носио је шта год би нашао. Огртао се несашивеним комадима дебеле тканине, налик на ихрам, опасивао је пештемаљ, а носио је и кошуљу и џубе. Била су ткана од памука, вуне или кострети. Најчешће је носио бело, понекад зелено. Дешавало се да носи и сашивену одећу. Петком и о бајрамима, кад би долазили страни изасланици и у време рата, носио је скупоцене кошуље и џубета. Боја његове одеће најчешће је била бела. Бивала је и зелена, црвена и црна. Руке је покривао до зглобова, а мубарек ноге до половине потколенице. Имам Тирмизи (рахимехуллаху теала) у књизи „Шемаил-и шериф“ каже: „Ресулуллах је волео да носи камис, то јест кошуљу. Рукави кошуље били су дуги до зглобова. На рукавима и оковратнику кошуље није било дугмади. Обућа му је била од коже, с једним каишем и два кибала. Кибал је каиш чији је један крај пришивен за каиш, а други за врх обуће. Пролази између два прста. У ношењу одеће и обуће следи се обичај. Одступање од обичаја доводи до тога да се човек истиче и прочује (шухрет). Тога се треба клонити. Када је ушао у Мекку, на мубарек глави имао је омотан црни сарик.“ Најчешће би бели, а понекад црни танки муслин омотао око главе као сарик, а крај би пустио између рамена отприлике за педаљ. Сарик му није био ни превелик ни премали, био је дуг око три и по метра. Сарик је омотавао без капице, а понекад је носио прошивену капицу без сарика. Посланик је имао једну одећу звану Хибера, од пругасте јеменске тканине, ткане од памучног и ланеног конца. Ову одећу је веома волео да носи. Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) имао је и једну белу одећу. Говорио је: „Од своје одеће носите белу! Ваши живи нека носе белу одећу. А своје мртве умотавајте у бели ћефин! Јер то је најбоља и најлепша ваша одећа!“57

„Од онога ко носи одећу ради славе и показивања, Аллах окреће лице док је не скине! На Судњем дану обући ће му одећу понижења!“ Хадис-и шериф

Виђено је и да наш Посланик носи зелену одећу. Хазрети Ебу Римса казује да је видео нашег Посланика у зеленој одећи од два дела, доњег и горњег.58 Наш Посланик је носио и шарену Хуллу. Хазрети Бера ибн Азиб је рекао: „Међу онима чија коса досеже до ресица уха нисам видео лепшег од Ресулуллаха алејхисселам у одећи званој црвена (шарена) Хулла!“59 Наш Посланик је имао једно црвено џубе које је облачио петком и о бајрамима. Наш Посланик је имао и једно џубе јеменске израде. Џубе дамаске израде, уских рукава, наш Посланик је облачио на путовањима. А џубе од тајлесан-тканине какву су носили ирански шахови, с комадом атласа на оковратнику и с атласним порубима на два прореза скута, напред и позади, и на рукавима, наш Посланик је облачио у биткама, када би се сусрео с непријатељем.

Ово џубе било је код хазрети Аише до њене смрти, а после ње узела га је Есма, кћи Ебу Бекра. Водом којом је било опрано ово џубе које је носио наш Посланик купали су болесне и они су оздрављали.60 Међу пленом задобијеним у походу на Думетул-Џендел једно џубе припало је нашем вољеном Посланику. Потка и основа били су му од свиле (ибришима), а скројено је од атласне тканине; на местима за вез златним концем били су извезени листови хурме. Посланик је обукао то џубе, попео се на минбер, сео и сишао с минбера ништа не рекавши. Асхаб-и кирам су га додиривали рукама, загледали га и дивили се његовој лепоти. Посланик је упитао: „Зар се дивите његовој лепоти? Зар вам се толико допало?“ Рекли су: „Лепшу одећу од ове нисмо видели!“ Наш Посланик је рекао: „Кунем се Аллахом, у чијој је моћи моје биће, марамице Са’да ибн Муаза у џеннету лепше су и милије од онога што видите!“

Посланик је рекао: „Од онога ко носи одећу ради славе и показивања, Аллах окреће лице док је не скине! На Судњем дану обући ће му одећу понижења!“

И још је рекао: „Ономе ко носи одећу ради славе и показивања, Аллах ће на Судњем дану обући исту такву одећу. А затим ће га запалити ватром!“

Хазрети Сехл ибн Са’д казује: „Једна жена донела је Ресулуллаху алејхисселам бурду61 с порубом коју је сама изаткала и рекла: ‚Ја Ресулаллах! Ово сам изаткала својом руком. Донела сам то Вама на поклон.‘ Ресулуллах је примио њен поклон. Огрнут том бурдом изашао је к нама. Један човек из џемата дотакао га је руком и рекао: ‚Ја Ресулаллах! Лепше од ове бурде не може бити! Хоћете ли ми је дати?‘ Ресулуллах је рекао: ‚Може!‘ Пошто нам је у месџиду одржао поуку и дао савете, вратио се кући, дао да се бурда умота и послао је том човеку. Џемат је корео тог човека говорећи: ‚Ниси нимало лепо поступио! Затражио си од Ресулуллаха нешто што је он носио и што му је било потребно! А знаш и ти да Ресулуллах алејхисселам никога ко нешто тражи не одбија и не враћа празних руку!‘ А тај човек је рекао: ‚Аллаха ми, нисам је тражио да бих је носио. Тражио сам је да ми буде ћефин на дан кад умрем!‘ И заиста, та бурда му је била ћефин на дан кад је умро.“62 Дешавало се да наш Посланик носи и црну вунену одећу. Наша мајка хазрети Аиша је рекла: „За Ресулуллаха алејхисселам сашивена је одећа од црне вуне. Када ју је обукао и ознојио се, осетио је мирис вуне. Одмах ју је скинуо са себе и оставио, јер је волео само леп мирис.“ Посланик је допуштао да се скут кафтана који се облачи преко одеће продужи само до половине потколенице или нешто ниже, до чланака, а забрањивао је да се продужи испод чланака, то јест толико да се вуче по земљи. Говорио је да узвишени Аллах на Судњем дану неће погледати погледом милости мушкарце који из охолости вуку своје кафтане по земљи.

Једног дана Посланик је рекао хазрети Џабиру ибн Сулејму: „Скут свога кафтана продужи до половине потколенице! Ако то не можеш, продужи га до чланака! Чувај се да га не продужиш толико да се вуче по земљи! Јер то је знак охолости. А Аллах теала не воли охолост!“63 Зато је Абдуллах ибн Омер (радијаллаху анхума) носио кафтан дуг до половине потколеница.

„Осећам да са стране Јемена пири ветар милости“ Хадис-и шериф

Посланик је имао кошуљу од платна тканог од једноструког памучног конца. Наша мајка хазрети Аиша казује: Хазрети Ебу Џехм је Посланику поклонио сеџаду са шарама. Једног дана, док је Посланик клањао намаз на тој сеџади, његове мубарек очи запеле су за шару. Када је предао селам, рекао је: „Однесите ово Ебу Џехму. Малопре ме је у намазу заокупила. Нека ми донесе обичну, без шара.“

Пошто је мединска земља влажна и слана, ова сеџада је, када је Посланик преселио на ахирет, прострта по дну његовог мубарек кабура.

Хирка-и шериф послат хазрети Вејсел Каранију

Увејс ибн Амир Карни (радијаллаху анху) један је од великана табиина. Из села Карн у Јемену је. Пошто је примио ислам, целог живота горео је љубављу према нашем вољеном Посланику (саллаллаху алејхи ве селлем) и ни трена није заборавио свога Господара. У робовању Аллаху достигао је такав степен да је свако његово стање, сваки покрет и свака реч постала људима поука и савет. Ни на кога се није љутио и никога није вређао. Његове најважније особине биле су љубав према Посланику, истрајност у ибадету свим срцем и душом и поштовање према мајци. Мајку је много служио и задобио њену дову. Та његова љубав према нашем вољеном Посланику и његова оданост исламу били су разлог да га Посланик похвали. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) би с времена на време окренуо своје мубарек лице према Јемену и рекао: „Осећам да са стране Јемена пири ветар милости.“ И још је рекао: „На Судњем дану Аллах теала ће створити седамдесет хиљада мелека у Увејсовом лику и они ће Увејса међу собом одвести на Арасат. Ући ће у џеннет, а осим онога коме Аллах теала хоће (коме то обзнани), ниједно створење неће знати који је од њих Увејс.“ „У мом уммету има један човек који ће на Судњем дану чинити шефаат за онолико људи колико има длака на овцама племена Ребиа и Мудар.“ Асхаб-и кирам су упитали: „Ја Ресулаллах, ко је то?“ Рекао је: „Један од Аллахових робова.“ Рекли су: „Сви смо ми робови; како му је име?“ Рекао је: „Увејс.“ Упитали су: „Одакле је?“ Ресулуллах је рекао: „Из Карна.“ Када су упитали: „Је ли он Вас видео?“, рекао је: „Није ме видео очима на глави.“

Рекли су: „Чудно, толико Вас воли, а не дотрчи да Вас служи и да дође у Ваше присуство.“ Ресулуллах је рекао: „Из два разлога. Први је што је савладан својим стањима. А други је што је одан мојој вери. Има стару мајку, која је примила иман. Очи јој не виде, руке и ноге јој се не покрећу. Увејс дању чува камиле, а надницу коју добије троши на издржавање себе и своје мајке.“ Упитали су: „Хоћемо ли га ми видети?“ Хазрети Ебу Бекру је рекао: „Ти га у своје време нећеш видети.“ А хазрети Омеру и хазрети Алији рекао је: „Ви ћете га видети. Тело му је обрасло длаком. На левом боку и на длану има бео белег величине сребрњака. То није белина од болести бараса (губе). Кад дођете к њему, пренесите му мој селам и реците му да упути дову за мој уммет.“

Хазрети Вејсел Карани (Увејс Карни) је после мајчине смрти напустио село Карн и отишао у град Куфу. Када се приближило пресељење Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем) на ахирет, упитали су: „Коме да дамо Вашу хирку?“ Рекао је: „Дајте је Увејсу Карнију.“ После пресељења Ресулуллаха на ахирет, када су хазрети Омер и хазрети Алија дошли у Куфу, хазрети Омер је рекао: „О људи из Неџда, има ли међу вама неко из Карна?“ Рекли су: „Има.“ Упитао их је за хазрети Увејса. Рекли су: „Знамо га. Он је човек много нижи од онога кога тражите. Луд је, неразуман и бежи од људи.“

„Господару мој! Ради овог Хирка-и шерифа, ради нашег вољеног Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем), опрости целом уммету Мухаммедову“ Хазрети Увејс (радијаллаху анху)

Хирка-и шериф

Мубарек хирку коју је наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) поклонио хазрети Вејсел Каранију (рахметуллахи алејх) могуће је у мубарек месецу рамазану посетити у џамији Хирка-и шериф у Фатиху, у Истанбулу.

Хазрети Омер (радијаллаху анху) рекао је: „Њега тражим; где је?“ Рекли су: „У долини Арне чува наше камиле, а ми му за то дајемо вечеру. Коса и брада су му рашчупане, не долази у градове, ни с ким не разговара, не једе оно што људи једу. Не зна ни за тугу ни за радост: кад се људи смеју, он плаче, а кад људи плачу, он се смеје.“ Хазрети Омер је рекао: „Управо њега тражим.“ Описали су им где се налази. Хазрети Омер и хазрети Алија отишли су тамо где је био. Затекли су га како клања намаз. Аллах теала је одредио једног мелека да му чува камиле. Када је Увејс завршио намаз и предао селам, хазрети Омер је устао и назвао му селам. Он му је узвратио селам. Хазрети Омер га је упитао: „Како ти је име?“ Рекао је: „Абдуллах, то јест Аллахов роб.“ Када је хазрети Омер упитао: „Сви смо ми Аллахови робови; које ти је право име?“, рекао је: „Увејс.“ Хазрети Омер је рекао: „Покажи ми десну руку.“ Када ју је показао, хазрети Омер је рекао:

„Посланик Вам шаље селам. Послао Вам је своју мубарек хирку и опоручио: ‚Нека је узме и обуче, и нека упути дову за мој уммет.‘“

Увејс је рекао: „О Омере! Ја сам слаб, немоћан и грешан роб.

Погледај добро, да се ова опорука не односи на неког другог?“ Хазрети Омер је одговорио: „Не, о Увејсе, онај кога тражимо – то си ти. Посланик је јасно описао твој изглед и твоје особине.“

Тада је хазрети Увејс са поштовањем узео Хирка-и шериф, пољубио га, помирисао, протрљао њиме лице и очи. Дуго је плакао и рекао: „Ви сачекајте овде“, па се удаљио од њих. Мало даље пао је на сеџду. Плачући, почео је да моли Аллаха теала и да упућује дову за опрост уммету Мухаммедову. Јецајући и плачући, преклињући, упутио је овакву дову: „Господару мој! Вољени Посланик, иако за то нисам достојан, послао је овом Твом сиромашном, немоћном робу свој Хирка-и шериф по хазрети Омеру и хазрети Алији. Рекао је да упутим дову за његов грешни уммет. Господару мој! Ради овог Хирка-и шерифа, ради нашег вољеног Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем), опрости целом уммету Мухаммедову… Опрости, Аллаху мој, опрости… Аллаху мој…“ Када му је обзнањено да је опроштено многим грешним муслиманима, са поштовањем је обукао Хирка-и шериф.

Овај Хирка-и шериф, поклоњен Вејсел Каранију, стигао је до бегова Ирисана у околини Вана, а 1618. године донет је и поклоњен султану Осман-хану II, једном од османских владара. Султан Абдулмеџид-хан подигао је за овај Хирка-и шериф у Фатиху џамију звану „Џамија Хирка-и шериф“. Овај мубарек Хирка-и шериф, који и данас једнако живо чува ружин мирис мубарек тела нашег вољеног, часног Посланика и који је крем-боје као медена пена, сваке године у мубарек месецу рамазану излаже се иза стакла, да га народ посети.

Хирка-и сеадет дат хазрети Ка’бу ибн Зухејру

Хазрети Ка’б ибн Зухејр (радијаллаху анху), син песничке породице, и сам је био песник. Раније је спевавао песме против Посланика и ислама. То су јавили Посланику, а он је наредио да буде убијен где год га виде.

„Сведочим да осим Аллаха нема божанства достојног ибадета. Мухаммед алејхисселам је Његов роб и Његов ресул“ Ка’б ибн Зухејр (радијаллаху анху)

Његов брат хазрети Буџејр (радијаллаху анху), који је примио ислам пре њега, писмом га је обавестио о тој одлуци и написао му да ће му наш вољени Посланик, море милосрђа, опростити ако прими ислам. Хазрети Ка’б, прочитавши писмо, дубоко се замислио. Почео је да схвата бесмисленост обожавања кипова, узвишеност ислама и величину Посланика, и срце му је почело да се осветљава. Најзад је одлучио да прими ислам и упутио се путем ка светлој Медини. Спевао је дугу песму у којој хвали Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем) и казује да се покајао и примио ислам. Када је стигао у Медину, с једним пријатељем из племена Џухејна дошао је у Посланиково присуство. Посланик је разговарао са својим асхабима. Хазрети Ка’б је, пре него што се представио, рекао: „Ја Ресулаллах! Ка’б ибн Зухејр се каје због онога што је чинио и, као муслиман, дошао је да моли за аман. Ако га доведем к Вама, хоћете ли му дати аман и примити његов ислам?“ Посланик је рекао: „Хоћу.“ Тада је хазрети Ка’б рекао: „Сведочим да осим Аллаха нема божанства достојног ибадета. Мухаммед алејхисселам је Његов роб и Његов ресул.“ Посланик је упитао: „Ко си ти?“ Рекао је: „Ја сам Ка’б ибн Зухејр, ја Ресулаллах.“ Један од енсарија рекао је: „Ја Ресулаллах, дозволите ми да одсечем главу овом човеку који је био против Вас!“, а Посланик је рекао: „Остави га. Он је дошао кајући се због стања у којем је био и враћајући се Хакку.“ Тада је Ка’б ибн Зухејр (радијаллаху анху) изговорио своју чувену касиду, у којој казује да је примио ислам и описује величину и вредност нашег вољеног Посланика и асхаб-и кирама. Ова касида, која почиње речима „Банет Суад / Драга се удаљила“ и наставља се овако, веома се допала Посланику:

Сваки човек једнога дана сигурно ће на табуту бити ношен…
Дошао сам, ја Ресулаллах, да се оправдам пред твојим узвишеним присуством…
Његов опрост је оно чему се највише нада…
У његовом присуству извињење се прима…
Смилуј ми се, ја Ресулаллах…
Опрости ми, ја Ресулаллах…
Нема сумње, Ресулуллах је од Хакка теала
Исукани мач, од оштрих мачева који уништавају зла…
Он је нур који шири хидајет и показује прави пут…

Посланик му је опростио. А када је Ка’б стигао до овог бејта:

Иннер-Ресуле ле-нурун јустедау бихи,
Мухаммедун мин сујуфиллахи меслулу.
Ресулуллах је нур којим се народ обасјава,
Он је мач од исуканих мачева Хакка теала,

Сервер оба света, Понос света, Мухаммед Мустафа (саллаллаху алејхи ве селлем) скинуо је са својих мубарек рамена своју хирку, звану „Хирка-и сеадет“, и ставио је на рамена хазрети Ка’ба ибн Зухејра.64

Хазрети Муавија је за време свога хилафета поручио Ка’бу ибн Зухејру: „Продај нам Ресулуллахову хирку!“ Послао му је десет хиљада дирхема. Ка’б ибн Зухејр је одбио жељу хазрети Муавије рекавши: „Када је реч о ношењу Ресулуллахове хирке, никога не могу претпоставити себи!“ Када је хазрети Ка’б ибн Зухејр преминуо, хазрети Муавија је ту хирку откупио од Ка’бових синова за двадесет хиљада дирхема. Ова мубарек хирка, коју је наш Посланик дао хазрети Ка’бу ибн Зухејру, прелазила је у наслеђе од халифе до халифе.

После пада емевијске владавине откупио ју је за три стотине динара први аббасидски халифа Ебул-Аббас Сеффах ибн Абдуллах ибн Мухаммед. О бајрамима су је носили халифе. Када су Аббасиди дошли у Египат, донели су је са собом. Када је хазрети Јавуз султан Селим-хан освојио Египат и постао халифа, ова мубарек хирка донета је у Истанбул заједно с осталим „Мубарек аманетима“ из Египта. У Истанбулу, у „Одељењу Хирка-и сеадет“ палате Топкапи, свако може да је посети.

Ова мубарек хирка дуга је 124 центиметра, широких рукава и сашивена од црне вунене тканине. Изнутра је постављена вуненом тканином крем-боје. Умотана у више бошчи, чува се у златном ковчегу с поклопцем који се отвара одозго, израђеном по налогу султана Мурада III. Овај ковчег Хирка-и сеадета изузетно је уметничко дело, а уз то је украшен и смарагдима. На ковчегу је написано:

„Ла илахе иллаллах, ве ма ерселнаке илла рахметен лил-алемин. Ла илахе иллаллахул-меликул-хаккул-мубин, Мухаммедур-Ресулуллах, ес-садикул-вадил-емин.“

Посланикова постеља

Постеља (душек) на којој је Посланик лежао и спавао имала је навлаку од коже. Изнутра је била напуњена влакнима хурмине палме. На њој су спавали и он и његова супруга. И јастук који је наш Посланик стављао под своју мубарек главу имао је кожну навлаку и био је напуњен влакнима хурме. Посланик није придавао важност овом свету и стварима на њему.

Абдуллах ибн Месуд казује: Предводник васионе спавао је на једној асури и асура му је оставила траг на мубарек боку. Када се пробудио, протрљао сам му мубарек бок и рекао: „Нека су ти мој отац и моја мајка жртва, ја Ресулаллах! Да си нам бар рекао, па да ти на асуру простремо нешто што би те заштитило од ње!“ Затим сам рекао: „Да ти набавимо мекану постељу?“

Предводник васионе је рекао: „Шта ће мени ствари овога света? Са овим светом ја сам као јахач који се мало одмори у хладу једног дрвета, па га остави и настави свој пут!“65 Наша мајка хазрети Аиша казује: Дошла ми је једна жена из енсарија. Када је видела постељу Ресула алејхисселам, отишла је и послала душек напуњен вуном.

Ресул алејхисселам је дошао к мени и упитао: „Шта је ово?“ Рекла сам: „Ја Ресулаллах! Била ми је дошла та и та жена из енсарија. Видела је твоју постељу, отишла и послала ти ово.“ Рекао је: „Ово јој одмах врати!“ Али ја нисам вратила. Допало ми се да то буде у мојој кући. Ресул алејхисселам је те речи поновио три пута. На крају је рекао: „Аллаха ми, о Аиша! Да сам хтео, Аллах би учинио да поред мене ходају брда од злата и сребра!“66 И мали душек Посланика алејхисселам састојао се од две абе.

„Ресулуллах је наређивао да се скида златно и гвоздено прстење, а сребрно није бранио“ Амр ибн Шуајб (радијаллаху анху)

Једне ноћи, кад је дошао к мени, ја сам ту абу била пресавила и сузила. Он је спавао на њој. Затим је упитао: „О Аиша! Зашто моја постеља ноћас није била као увек?“ Рекла сам: „Ја Ресулаллах! Пресавила сам је за тебе и сузила.“ Рекао је: „Врати је у пређашње стање!“67

Хазрети Аиша такође казује: „За Курејшије у Мекки није било ничег пријатнијег од спавања на постељи (сериру). Када је Ресул алејхисселам дошао у Медину и одсео у кући Ебу Ејјуба, упитао га је: ‚О Ебу Ејјубе! Зар немате серир?‘ Ебу Ејјуб је рекао: ‚Аллаха ми, немамо.‘ Када је то чуо Са’д ибн Зурара (радијаллаху анху) из енсарија, послао је Ресулуллаху серир чији су стубови били од тиковог дрвета, а покривен је био асуром исплетеном од ланених влакана. Ресулуллах је на њему спавао док се није преселио у своју кућу, а спавао је на њему и до свога пресељења на ахирет. Када је Ресул алејхисселам окупан и умотан у ћефин, положили су га на тај серир, и џеназа-намаз му је клањан док је лежао на том сериру. Људи су га тражили од нас да на њему носе своје мртве и њиме су тражили берекет. На њему су ношене и џеназе хазрети Ебу Бекра и хазрети Омера.“

Хазрети Аиша каже: „Ресул алејхисселам имао је асуру на којој је ноћу клањао намаз, а дању би је простро и на њој седео с људима.“68

Посланиково прстење

Наш Посланик је обзнанио да је мушкарцима халал само сребрни прстен, а да је харам носити прстен од злата, гвожђа и жутог месинга. И сам је до свог пресељења на ахирет носио само сребрни прстен.

Ресулуллах је прстен носио на мубарек десној руци. Виђено је да га је носио и на левој. Дозвољено је носити га и на десној и на левој руци. Носи се на малом прсту или на прсту до њега. О бајрамима је мустехаб да свако носи прстен. Носити га ради показивања и хвалисања харам је.

Међу поклонима које је абисински Неџаши Асхама послао нашем Посланику био је и један златни прстен с абисинским каменом. Наш вољени Посланик позвао је хазрети Умаму, кћи Ебул-Аса, своју унуку, и рекао: „Кћери моја! Ово ти носи!“69

Једног дана хазрети Ну’ман ибн Бешир дошао је Ресулуллаху (саллаллаху алејхи ве селлем). На прсту је имао златан прстен. Посланик је рекао: „Зашто си употребио џеннетски накит пре него што си ушао у џеннет?“ Почео је да носи гвоздени прстен. Када је то видео, Посланик је рекао: „Зашто носиш џехеннемску ствар?“ Скинуо је и њега и ставио прстен од бронзе. Када је то видео, Посланик је рекао: „Зашто од тебе осећам мирис кипова?“ Упитао је: „Ја Ресулаллах! Какав прстен да носим?“ Посланик је рекао: „Можеш носити сребрни прстен. Нека му тежина не пређе један мискал (4,8 г) и носи га на десној руци!“

Хазрети Амр ибн Шуајб каже: „Ресулуллах је наређивао да се скида златно и гвоздено прстење, а сребрно није бранио.“

Када је наш вољени Посланик хтео да пише персијском шаху, византијском цару (кајсеру) и абисинском Неџашију, рекли су му: „Ја Ресулаллах! Они не читају писмо које није запечаћено!“ Тада је наш Посланик дао да му се направи прстен од сребра, на чијем је камену у три реда било урезано „Мухаммедур-Ресулуллах“.

Натпис на печатном прстену био је у три реда, одозго надоле: „Аллах“ – један ред, „Ресул“ – један ред и „Мухаммед“ – један ред. Камен на Посланиковом сребрном прстену био је абисински камен.70 Преноси се и да је камен овог сребрног прстена био од сребра.

Хазрети Амр ибн Саид је био дошао нашем Посланику. Наш вољени Посланик видео је прстен на његовом прсту и упитао: „Какав ти је то прстен на руци?“ Хазрети Амр ибн Саид је рекао: „Ја Ресулаллах! То је једна алка. Ја сам је направио.“ Наш Посланик је упитао: „Шта је на њој урезано?“ Амр ибн Саид (радијаллаху анху) је рекао: „Мухаммедур-Ресулуллах.“ Посланик је рекао: „Дај да га погледам.“ Узео га је и употребљавао као свој лични печат, а другима је забранио да на своје прстење урезују речи „Мухаммедур-Ресулуллах“.71 Наш вољени Посланик преселио је на ахирет с тим печатним прстеном на свом мубарек прсту.

Наш Посланик је прстен носио тако да му је страна с каменом била окренута према мубарек длану. Када би хтео да уђе у нужник, скинуо би прстен са свог мубарек прста. После пресељења нашег вољеног Посланика на ахирет, његов печатни прстен носио је хазрети Ебу Бекр, после њега хазрети Омер, а после хазрети Омера хазрети Осман. Хазрети Осман га је, док је био халифа, једнога дана, седећи на ивици бунара Ерис, испустио у бунар. Иако је из бунара извучена сва вода и иако се три дана тражило, тај мубарек прстен није пронађен.72 Урезивање натписа на камен прстена наставило се и после нашег Посланика.

На прстену хазрети Ебу Бекра писало је „Нимел-кадиру Аллах“ (Како је лепо што је Аллаху теала све у моћи), а на прстену хазрети Омера „Кефа бил-мевти ваизан ја Омер“ (Смрт је довољна као савет, о Омере).

На прстену хазрети Османа писало је „Ле-несбиренне“ (Сигурно ћемо бити стрпљиви), а на прстену хазрети Алије „Ел-мулку лиллах“ (Власт припада само Аллаху теала).

„Клањајте намаз у сандалама, да не бисте личили на Јевреје“ Хадис-и шериф

На прстену хазрети Хасана писало је „Ел-иззету лиллах“ (Величанство и величина припадају Аллаху теала).

На прстену хазрети Муавије писало је „Раббигфир ли“ (Господару мој, опрости), а на прстену хазрети Ибн Ебу Лејле „Ед-дунја гарурун“ (Свет је варљив, лажан).

На прстену хазрети имам-и азама Ебу Ханифе писало је „Кулил-хајра ве илла фескут“ (Или говори добро, или ћути!).

На прстену хазрети имама Ебу Јусуфа писало је „Мен амиле би-рејихи недиме“ (Ко поступа по свом мишљењу, покаје се), а на прстену хазрети имама Мухаммеда Шејбанија „Мен сабере зафире“ (Ко је стрпљив, побеђује).

На прстену хазрети имама Шафије писало је „Ел-берекету фил-канаа“ (Берекет је у задовољству оним што човек има). Своје прстење су употребљавали као печат.

Послаников Накш-и кадем-и шериф

Накш-и кадем-и шериф су мубарек трагови стопала нашег вољеног Посланика Мухаммеда алејхисселам. Једна од Посланикових муџиза била је и то да, када би стао на нешто меко, на пример на песак, трагови његових стопала не би се видели, а када би стао на камен и тврду материју, трагови би остајали. Неки камени и мермери на које је стала његова мубарек нога и на којима је оставила траг вековима су чувани као успомена, предавани из руке у руку као аманет, и њима се тражио берекет.

Нарочито су муслимански државници и падишаси ове драгоцене успомене чували на важним местима под посебном заштитом, сами их посећивали и давали другима да их посете. Најпознатији од сачуваних Накш-и кадем-и шерифа су: 1. Накш-и кадем-и шериф у турбету Фетх-хана, сина Фируз-шаха Туглука, у Индији. 2. Два мубарек трага стопала у турбету Кајтбаја у Каиру. 3. Два мубарек трага стопала у џамији Асарун-Неби у Каиру. 4. Мубарек траг десног стопала у турбету Халида ибн Зејда Ебу Ејјуба Енсарија (Ејуб-султана) у Истанбулу. Овај Послаников Накш-и кадем донет је из палате у турбе 1734. године по наредби Махмуд-хана I.

5. Два трага стопала која се чувају у ормару у зиду турбета Абдулхамид-хана I, на страни према Новој џамији.

6. Два мубарек трага стопала на камену који се чува у посебно направљеном ормару у зиду турбета султана Мустафа-хана III у Лалелију. 7. Трагови стопала у Одељењу светих аманета у палати Топкапи у Истанбулу. У одељењу Хирка-и сеадет палате Топкапи налази се шест Накш-и кадем-и шерифа, четири од камена и два од опеке. Један од њих је мубарек траг стопала који је остао на стени на коју је Посланик стао кад се уздизао на Мираџ; чува се у ормару у одаји Хирка-и сеадет. Над том мубарек стеном на коју је Ресулуллах стао уздижући се на Мираџ подигнута је грађевина позната под именом Куббетус-Сахра. Накш-и кадем-и шерифи су, пре него што су пренесени на места где се данас налазе, вековима чувани на разним местима. Најзад су постављени на своја данашња места. А прави Накш-и кадем-и шерифи посећују се ради берекета.

Кадем-и шериф и султан Ахмед-хан I

Османски падишах султан Ахмед-хан I, који је на престо ступио у тринаестој години, а преминуо у двадесет осмој, био је свим срцем одан исламу и Ресулуллаху. Султан Ахмед-хан I, који је писао и песме под песничким именима Бахти и Ахмеди, дао је да се направи перјаница украшена драгим камењем у облику Накш-и кадем-и шерифа, а у средини, на плавом емајлу, дао је да се златом испишу ови његови стихови:

Зашто га не бих стално на глави носио као круну своју,
Чисти траг стопала оног хазрети шаха свих ресула?
Ружа ружичњака посланства – власник је тог трага;
О Ахмеде, не стој, лице притисни уз траг те Руже!
Sultan I. Ahmed (Bahtî)

Султан Ахмед-хан I носио је ту перјаницу на глави петком и о бајрамима, као и других мубарек дана. Мехмед Муниб-ефендија из Ајнтаба написао је дело под насловом Âsâr-ul-Hikem fî Nakş-il Kadem, у којем описује како је пронађен Накш-и кадем-и шериф у турбету султана Абдулхамид-хана I и како је постављен у турбе. Султан Ахмед-хан је ту строфу написао својом руком и послао је свом шејху, Азиз Махмуд Худаји-ефендији. Осим тога, султан Ахмед је дао да се та песма испише на једној дасци и окачи испред султанског престола. Та плоча на којој је песма исписана и данас виси у џамији Султан Ахмед.

Послаников На’лејн-и шериф

Обућа која се носила у време Посланика разликовала се од данашње. Имала је кожни ђон, била је отворена одозго и имала каишеве, налик на сандале. Ресулуллах и асхаб-и кирам клањали су намаз у сандалама које су носили на улици. Сандале су им биле чисте, а Месџид-и Небеви био је посут песком. У њега се није улазило у прљавим сандалама.

У хадис-и шерифу речено је: „Клањајте намаз у сандалама, да не бисте личили на Јевреје.“

Веровало се да чак и слика На’лејн-и сеадета доноси берекет, па се качила у кућама и на радним местима. У одељењу Хирка-и сеадет, заједно с На’лејн-и сеадетом, налазе се и његови модели од метала и дрвета.

Седам ствари које је Посланик носио са собом

Наш вољени Посланик кретао је на пут носећи са собом чешаљ, огледало, мисвак, ружино уље, сурму и маказе, и ни на путу ни код куће није их одвајао од себе. Хазрети Аиша је рекла: „За походе сам припремала Ресулу алејхисселам ружино уље, чешаљ, огледало, двоје маказа, сурмедан и мисвак.“ И наша мајка хазрети Аиша још је рекла: „И на путу и код куће Ресул алејхисселам носио је са собом седам ствари:

1. бочицу ружиног уља, 2. чешаљ, 3. огледало, 4. сурмедан, 5. мисвак, 6. двоје маказа, 7. кошчицу за раздељивање косе.“73

Послаников штап и штапови

Када би петком држао хутбу, Посланик се ослањао на штап (асу) или на лук, а на путу на лук. Наш вољени Посланик говорио је да је ослањање на штап део ахлака посланика; и сам се ослањао на штап и саветовао да се на њега ослања. Када је Муавија ибн Ебу Суфјан (радијаллаху анхума) био халифа, Послаников штап налазио се код Са’дул-Караза. Хазрети Муавија ибн Ебу Суфјан дошао је на хаџ педесете године по хиџри. Хтео је да минбер у месџиду нашег вољеног Посланика скине и пренесе у Дамаск. Затражио је и штап који је био код Са’дул-Караза. Хазрети Џабир ибн Абдуллах и хазрети Ебу Хурејре отишли су к њему и рекли: „О заповедниче верника! Није исправно ни да се минбер Ресула алејхисселам скида с места на које је постављен и односи, ни да се његов штап пренесе у Дамаск!“ Тада је хазрети Муавија одустао од тога и извинио се.

Наш Посланик је хазрети Абдуллаха ибн Унејса одвео из месџида својој кући, дао му један штап и рекао: „Чувај овај штап код себе, о Абдуллаху ибн Унејсе!“ Када је Абдуллах ибн Унејс (радијаллаху анху) с тим штапом дошао међу људе, упитали су га: „Какав је то штап?“ Рекао је: „Дао ми га је Ресул алејхисселам и наредио ми да га чувам код себе.“ Рекли су хазрети Абдуллаху ибн Унејсу: „Што се не вратиш Ресулу алејхисселам да га упиташ зашто ти га је дао?“

Слика Посланиковог На’лејн-и шерифа

На’лејн-и шериф

На’лејн Ресулуллаха до небеса се диже,
Сва створења у његовом хладу бораве.
Муси на Туру кажу: „Изуј своју обућу“,
А њему на Аршу: „Ти је не изувај“, кажу.
Ово је облик на’лејна најплеменитијег Ресула,
И звезде би хтеле да буду тло којим он гази.
За њим жуде становници седам небеса,
Круне султана њему завиде.
Нема равног На’лејну Мустафином,
Светлост оку, мир срцу – све од њега долази.
Слику на’лејна чувај као најдраже благо,
Све главе желе ђон да му буду.
Кад несреће и невоље са свих страна наваље,
На’лејн-и шериф постаје ми тврђава сигурна.
У тој снажној тврђави безбедан сам и миран,
Кад се склоним у његов лепи облик, он ме чува.
Срце, служећи облику На’лејн-и шерифа,
Жели у оба света да живи у његовом хладу.
Ибн Месуд је, служећи на’лејн, срећу стекао,
А моја срећа долази с његовом сликом.
Јусуф Небхани

Тада се Абдуллах ибн Унејс вратио нашем Посланику и упитао: „Ја Ресулаллах! Зашто си ми дао овај штап?“ Наш вољени Посланик је рекао: „То је знак између нас на Судњем дану! Тада ће у џеннету бити веома мало људи који се ослањају на штап! Ти ћеш се на њега ослањати у џеннету!“ Абдуллах ибн Унејс га је држао уз свој мач и никада га није одвајао од себе. Када је пао на самртну постељу, опоручио је укућанима да га ставе у његов ћефин и да га закопају заједно с њим. Ставили су га између његовог тела и ћефина и његова опорука је извршена. Посланик је имао један михџен, дуг један аршин (68 цм) или нешто дужи. Михџен је штап савијеног врха. Наш Посланик би њиме издалека показивао на Хаџер-и есвед и тако чинио истилам. Кад би узјахао камилу, окачио би га испред себе. Посланик је имао и михсарру звану Урџун (од суве гране хурме). Михсарра се назива штап направљен од гране дрвета. Када би наш Посланик ишао на Бакиул-Гаркад, носио би га са собом, ослањао се на њега, а кад би седео, окретао би га у руци. Дешавало се да наш Посланик држи хутбу с том михсарром у руци. Наш Посланик је имао и кадиб (танак штап) по имену Мемшук, одсечен од планинског дрвета. Док је хазрети Осман, држећи Послаников кадиб у руци, на минберу држао хутбу, Џахџах ибн Саид или Џахџах ибн Кајс пришао је, узео кадиб из руке хазрети Османа, прислонио га на колено, савио и сломио. Народ је викао на Џахџаха. То је дирнуло у божанску љубомору (гајрет-и илахијје) и Аллах теала је Џахџаху на руку или на колено дао болест екилу (свраб). Пре него што је прошла година дана од шехадета хазрети Османа, Џахџах је умро чешући се и чешући.

„Нема равног На’лејну Мустафином, светлост оку, мир срцу – све од њега долази“ Јусуф Небхани (рахметуллахи алејх)

Посланикови мачеви

Посланик је имао девет мачева.

Мач који му је остао од оца и који се звао Месур био је код нашег Посланика када је учинио хиџру у Медину.74 Абд: овај мач поклонио је Посланику хазрети Са’д ибн Убада, и Посланик га је понео са собом када је кренуо у битку на Бедру.

Зулфикар: био је мач Мунеббиха ибн Хаџџаџа или Аса ибн Мунеббиха, курејшијских мушрика, и остао је као плен у бици на Бедру. Посланик је Зулфикар поклонио хазрети Алији. Врх балчака, алке на каишу и ланчићи били су му од сребра.75

После пресељења нашег Посланика на ахирет, када се хазрети Аббас обратио хазрети Ебу Бекру тражећи Зулфикар од хазрети Алије, хазрети Ебу Бекр је рекао: „Овај мач сам увек виђао у његовој руци. Не сматрам лепим да му га отмем!“ Тако је и хазрети Аббас оставио мач хазрети Алији.

Посланикова копља

Посланику су од Јевреја Бени Кајнука као плен остала три копља. Једно од копаља нашег Посланика звало се Мусви, а друго Мусна. Наш Посланик је имао и једну велику харбу звану Бејза и једну харбу мању од копља, звану Анеза. Абисински Неџаши хазрети Асхама послао је нашем вољеном Посланику три анезе (копља) зване Наба и једну харбу. Наш Посланик је једну од њих задржао за себе, другу је дао хазрети Алији, а трећу хазрети Омеру.

О Рамазанском и Курбан-бајраму Билал Хабеши (радијаллаху анху) носио би копље нашег Посланика испред њега до намазгаха и тамо би га забо испред Посланика. Наш вољени Посланик предводио је бајрам-намаз окренут према њему. После Посланиковог пресељења на ахирет, хазрети Билал Хабеши је о бајрамима ово копље носио испред хазрети Ебу Бекра и у намазгаху га забадао испред њега. После хазрети Ебу Бекра, у време хазрети Омера, а затим и хазрети Османа, ту дужност је на исти начин обављао мујезин хазрети Са’дул-Караз. Тако се наставило и у време мединских намесника.

Посланикови лукови

Наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) имао је шест лукова. Три од њих, звана Ревха, Бејза и Сафра, остали су као плен од Јевреја Бени Кајнука. Лук Сафра био је направљен од дрвета неб.76 И лук по имену Кетум био је од дрвета неб, а сломио се у бици на Ухуду. Сломљени лук узео је као успомену хазрети Катада ибн Ну’ман. Осим тога, Посланик је имао и лукове зване Седед и Зевра.77

„Нема јунака осим Алије и нема мача осим Зулфикара!“ Хадис-и шериф

Посланикови штитови

Наш Посланик је имао три штита. На штиту званом Зелук била је слика овнујске главе. Тај штит је био поклоњен нашем Посланику. Али, пошто је на њему била слика, нашем Посланику се није допао. Када је сутрадан освануло, Аллах је ту слику уклонио са штита и избрисао.78

Посланикови оклопи

Ресулуллах је имао седам оклопа (верижњача). Ти оклопи су:

Затул-фудул: поклонио га је нашем Посланику хазрети Са’д ибн Убада кад је полазио у битку на Бедру.79

Са’дијје и Фидда: и ова два оклопа остала су нашем Посланику као плен од Јевреја Бени Кајнука. Оклоп по имену Са’дијје био је историјски оклоп који је Давуд алејхисселам носио кад се борио са Џалутом. У бици на Ухуду наш Посланик је обукао Фудул и Фидду, један преко другог.80 Када је наш Посланик преселио на ахирет, оклоп по имену Затул-фудул био је остављен у залог једном Јеврејину по имену Ебуш-Шахм из Бени Зафера за тридесет мерица (са) јечма, узетих за потребе укућана.81

Његови остали оклопи били су Затул-вишах, Затул-хаваши, Бетра и Хирник.82

У бици на Хунејну наш Посланик је обукао Затул-фудул и Са’дијје.83

Посланикови шлемови

Први од Ресулуллахових шлемова био је Мувашшах. Овај шлем остао је као плен од Јевреја Бени Кајнука. Шлем по имену Зус-субуг или Зус-сусуб или Мешбуг био је шлем који је наш Посланик носио у бици на Ухуду. Од удараца мачева мушрика и баченог камења сломио се и две његове алке забиле су се у мубарек образе нашег вољеног Посланика.

И кад је улазио да освоји Мекку, наш Посланик је носио шлем.

Војска узјаха, подиже барјаке и заставе,
Засвира мехтер84, ударише бубњеви и дајре.

Посланикове заставе и барјаци

У походима Посланик је употребљавао две врсте застава (барјака). Његова раја била је црна, а лива мања и бела. Јунус ибн Убејд, ослобођени роб Мухаммеда ибн Касима, казује: „Мухаммед ибн Касим ме је послао Бери ибн Азибу да га питам за заставу Ресулуллаха алејхисселам. Бера ибн Азиб је рекао: ‚Била је црна, четвртаста, од немире (вунене тканине с црно-белим пругама).‘“ Ова застава била је од пештемаља хазрети Аише, изатканог од вуне и украшеног шарама као на камиљем седлу, и била је црна. Звали су је Укаб. Застава нашег вољеног Посланика чувала се код хазрети Алије. У бици за Хајбер наш Посланик је рекао: „Заставу ћу дати таквом јунаку који воли Аллаха и Његовог Ресула, а и Аллах и Његов Ресул воле њега!“, позвао је хазрети Алију и дао му своју заставу.85 Аллах теала је освајање Хајбера доделио хазрети Алији.

На Ресулуллаховом барјаку (застави) званом Лива-и хамд било је написано „Ла илахе иллаллах Мухаммедур-Ресулуллах“. У серијји (војном одреду) Харрар наш Посланик је везао бели барјак (заставу, ливу) за хазрети Са’да ибн Ебу Веккаса. Када је слао хазрети Алију у Јемен, везао је један сарик на врх копља и рекао: „Лива изгледа овако!“ Ливу је држао и носио само заповедник војске. Бели барјак нашег Посланика носио је у походу на Ебву (Веддан) хазрети Хамза, у походу на Буват Са’д ибн Ебу Веккас, у потери за Курзом ибн Џабиром Фихријем хазрети Алија, а у походу на Зул-Ушејру хазрети Хамза.

Када је кренуо у битку на Бедру, наш Посланик је бели барјак (ливу) дао Мус’абу ибн Умејру, а хазрети Алија је испред нашег Посланика носио његов црни барјак (рају) – Укаб.86 Бели барјак (ливу) нашег Посланика носио је у походу на Бени Кајнуку хазрети Хамза, у походу на Каркаратул-Кудр, у бици на Ухуду и у походу на мали Бедр хазрети Алија, а у бици на Хендеку Зејд ибн Хариса. И Мекку је наш Посланик освојио са својим белим барјаком. У походу на Тебук Посланик је дао хазрети Ебу Бекру да носи његов велики барјак, а Зубејру ибн Авваму мали.

Посланикови коњи

Први коњ нашег вољеног Посланика био је коњ кога је у Медини купио од једног бедуина из Бени Фезаре за десет укија87 сребра, а кога су пустињски људи звали Дарис, док му је наш Посланик дао име Секб. У бици на Ухуду наш Посланик је јахао на њему.88 Секб је имао белег на усни. Три ноге су му биле беле, само једна од десних ногу није била бела. Секб је био веома брз, то јест у трку је текао као вода. Коња по имену Муртеџиз наш Посланик је купио од једног бедуина из Бени Мурре. Муртеџиз је био леп и складан и рзао је као да рецитује песму.89 Коња по имену Лизаз поклонио је нашем Посланику александријски краљ Мукавкис. Лизаз је ишао веома брзо.90

Коња по имену Зариб поклонио је нашем Посланику Ферва ибн Умејр Џузами. Зариб је био веома снажан и издржљив коњ.

Лахиф (или Лухајф). Овог коња поклонио је нашем Посланику Ребиа ибн Ебу Бера Келби. Лахиф је имао дуг реп. Реп му је метео земљу. Јасуб је био најбољи од коња нашег Посланика.

„Заставу ћу дати таквом јунаку који воли Аллаха и Његовог Ресула, а и Аллах и Његов Ресул воле њега!“ Хадис-и шериф

Муравих је био тркачки коњ, а нашем Посланику га је на Тебуку поклонио Убејд ибн Јасир. Муравих је јурио брзо као ветар.

Коња по имену Мирвах поклонили су нашем Посланику изасланици Бени Рехе, који су у Медину дошли десете године по хиџри. Када су га, јашући, провели испред нашег Посланика, Мирвах му се веома допао. Верд – овог коња поклонио је нашем Посланику Темим-и Дари. Верд је био риђе боје. Наш Посланик га је поклонио хазрети Омеру. Хазрети Омер се на Верду борио на путу Аллаха теала и водио га из похода у поход. Наш Посланик је три своја коња пуштао на трке. Јахач Зариба био је хазрети Сехл ибн Са’д, а јахач Лизаза хазрети Ебу Усејд Саиди. Лизаз је био први, Зариб за њим, а Секб иза Зариба.

Послаников магарац и мазге

Ресулуллах је имао и магарца и мазгу. Александријски краљ Мукавкис поклонио је нашем Посланику једну сиву мазгу и једног сивог магарца. Мазгу су звали Дулдул, а магарца Јафур или Уфејр.91 Прва бела мазга виђена у исламу био је Дулдул. Мазга коју је наш Посланик јахао у бици за Хајбер била је ова сива мазга, а она коју је јахао у бици на Хунејну била је друга сива мазга. Наш Посланик је мамузама подбо мазгу желећи да крене на Хевазине; хазрети Аббас је држао мазгу за узде, а хазрети Ебу Суфјан ибн Харис за узенгију, настојећи да јој смање брзину и да спрече нашег Посланика да зађе међу непријатеље. Преноси се да је наш Посланик у бици за Хајбер јахао и Јафура, на кога су ставили самар, а на главу оглав од ужета исплетеног од влакана хурме. Када се наш Посланик вратио с Опроштајног хаџа, Јафур је био угинуо, а Дулдул је после пресељења нашег Посланика на ахирет остао хазрети Алији. На њему је јахао хазрети Алија до свог шехадета, затим хазрети Хасан, потом хазрети Хусејн, а после њега хазрети Мухаммед ибн Ханефијја. Дулдул је живео до времена хазрети Муавије.

Посланикове камиле

Касва: ова Посланикова камила, звана и Џеда и Адба, била је из стада Бени Кушајра ибн Ка’ба ибн Ребие ибн Амира или Хурејша ибн Ка’ба; хазрети Ебу Бекр ју је купио за четири стотине дирхема и уступио нашем вољеном Посланику за исту цену. Наш Посланик је учинио хиџру у Медину на Касви. На њој је отишао на Худејбијску умру. И Мекку је освојио на њој. Посланик је Касву пуштао на трке и ниједна камила није могла да је престигне. Али један бедуин ушао је у трку с једном двогодишњом камилом и престигао ју је. На Опроштајном хаџу Посланик је Арафатску хутбу одржао на Касви. За време хилафета хазрети Ебу Бекра Касву су пустили на гробље Џеннетул-Баки. Тамо је слободно пасла док није угинула.92

„Аллаху мој! Као што си ми лепо створио лик, улепшај ми и ахлак“ Хадис-и шериф

Камила задобијена као плен од Ебу Џехла: у бици на Бедру позната камила Ебу Џехла припала је као плен нашем вољеном Посланику. До Худејбијске умре наш Посланик је и на тој камили одлазио у походе. За умру ју је обележио знаком курбана. Мушрици су хтели да је узму дајући за њу сто камила. Наш Посланик је рекао: „Да је нисмо издвојили и обележили као курбан, испунио бих вашу жељу.“ Музне камиле: наш Посланик је имао седам музних камила, које су пасле на испашама Зул-Џедр и Џемма и звале се Ханна, Семра, Урејс, Са’дијје, Бегум, Јесира и Дебба; укућани нашег Посланика живели су од две мешине млека које су им од њих доношене сваке ноћи.93 Али кад је наш Посланик преселио на ахирет, ниједна од њих није била остала.

Имања која је Посланик учинио вакуфом

Први вакуф у исламу било је седам вртова и башти Мухајрика, који су се звали: 1. Мисеб, 2. Сафија, 3. Делал, 4. Хусна, 5. Бурка, 6. Аваф, 7. Мешреба.94 Мухајрик, који је пао као шехид на Ухуду, опоручио је да се предају нашем Посланику, а наш Посланик их је примио и учинио вакуфом. Мухајрик, који је пре примања ислама био један од јеврејских учењака и богаташа, у бици на Ухуду окупио је своје сународнике и овако изнео свој став: „И сами добро знате да је Мухаммед ахир-земански неби. У Теврату су његове особине јасно записане. Сада нам доликује да га следимо и да будемо уз њега у његовим тешким данима.“ Јевреји су рекли: „Право кажеш, али данас је субота. Данас се не бави послом!“ Видевши да од упорности нема користи, опасао је мач и објавио да је примио ислам. Својим ближњима је опоручио: „Ако будем убијен, сав мој иметак припада Мухаммеду. Слободан је да њиме располаже како хоће.“ Отишао је и придружио се исламској војсци. И окусио је шербет шехадета, радијаллаху анху.

Најзад се битка завршила, ране су превијене. Мухајрикови ближњи остали су верни опоруци и предали његов иметак Хабибуллаху. А Посланик је та имања, богата хладном водом и обиљем плодова, учинио вакуфом и отворио их на корист сиромасима и невољницима. Ето, тако је у исламској цивилизацији почела традиција вакуфа. Наш Посланик га је похвалио рекавши: „Мухајрик је добар човек из јеврејског рода.“

Вакуфи нашег Посланика у Медини углавном потичу од Мухајриковог иметка.

Ибн Хумејд казује: „Халифа Омер ибн Абдулазиз затражио је да му се донесу хурме из Мухајрикових вакуфских хурмика. Донели су их у једном тањиру. Када је Омер ибн Абдулазиз рекао: ‚Ебу Бекр ибн Хазм ми је писао да је ова хурма с хурмине палме која је остала из времена Ресула алејхисселам и да је Ресул алејхисселам јео од ње‘, рекао сам: ‚О заповедниче верника! Подели ово међу нама!‘ Поделио је. Свакоме од нас допало је по девет хурми.“

Омер ибн Абдулазиз је рекао: „Када сам као намесник Медине ушао у тај хурмик, јео сам плодове те хурмине палме и никада нисам видео тако укусну и слатку хурму!“

Амр ибн Мухаџир казује: „Ствари Ресула алејхисселам налазиле су се код Омера ибн Абдулазиза у једној одаји и он их је сваког дана гледао. Курејшије који би дошли и окупили се код њега уводио је у ту одају, а затим би се окренуо према тим стварима и рекао: ‚Ево наслеђа онога којим вас је Аллах почастио!’“ То су биле: 1. серир исплетен од листова хурме,

2. јастук с кожном навлаком, напуњен влакнима хурме, 3. један већи тањир, 4. једна посуда за воду,

5. једна одећа, 6. један ручни млин,

7. један тоболац, 8. један јорган од кадифе.

(Овај јорган је, због пријатних мириса који су се у њега упили од мубарек тела Ресулуллаха, мирисао лепше од мошуса. Када би се Омер ибн Абдулазиз (радијаллаху анху) разболео, купао би се водом којом је опран тај јорган и оздравио би.)

Када се море љубави заталаса,
Појави се онај бисер јединствени (Дурр-и јетим),
За њега рече Створитељ чисти:
(Левлаке лема халактул-ефлак.)
Кад се роди, светлост тог Сунца
Испуни сву васиону.
Ко год пође његовим трагом,
Наћи ће добро у сваком послу.
Иако су му се земље покориле,
Ни три кошуље није поседовао.
У кући му није било много иметка,
На самрти му је оклоп био у залогу.
Поред онога што је најчешће гледао,
Шта вреди овај свет?
Доброчинства су му свима била обилна,
Реч „немам“ код њега није постојала.
Понекад је давао толико много
Да су и непријатељи пред њим главу сагињали.
Сваком сирочету био је нежни отац,
Обилна му је била самилост и према најнижем.
У сваком његовом послу било је много мудрости,
Никоме није пребацивао за учињено добро.
Болесника је увек обилазио,
Невољнику је лек доносио.

„Ја Ресулаллах! Немам снаге да те хвалим, јер сви смо створени теби у част. Једном речју, о шаху земље верности, теби је жртва и душа моја, све ти је жртва!“ Hüseyin Hilmi bin Sa’îd (рахметуллахи алејх)

Теџехуд-намаз никад није изостављао,
Од страха од Аллаха није спавао.
Посланик је сваког човека
Увек држао једнаким са собом.
Поносио се робовањем,
Нарав му је била божански ахлак.
Ко год пожели овај пут,
Окитиће се лепим особинама.
Похађао је стално једну школу,
Аллах му је био учитељ.
Да би га описао, Рахман
Лепо га је у Кур’ану објаснио.
До Махшера, на шаха посланика
Нека су салавати без краја!
И на његову породицу и асхабе
Нека су салават и селам, понизно!

ХИЉЕ-И СЕАДЕТ После савета својим асхабима Понос света рече: после мене, Ко год види моју чисту хиљу, Биће као да је видео моје лице. Ако, кад је види, љубав му се роди, То јест, ако се у лепоту моју заљуби, Ако пожели да ме види, И срце му се мојом љубављу испуни, Џехеннем ће му бити харам, Мој Господар ће му џеннет подарити. Хакк га неће нага проживети, Доспеће до Хакковог опроста. Речено је: ко хиљу Ресула С љубављу напише својом руком, Хакк ће га сачувати од страха, Па макар се земља испунила невољама. Тело му на свету болест неће видети, Ни бол неће трпети цело му тело. Чак и ако је тај човек грешио, Џехеннем ће његовом телу бити харам. На ахирету ће се казне избавити, На свету ће му сваки посао бити лак. Узвишени Господар проживеће га С онима који су на свету видели Ресула. Иако је тешко описати хиљу Небија, Почињемо, колико је могуће. Утичући се Зул-Џелалу, Описујемо понизно. У овој речи сложили су се сви уммети: Понос света био је бео с руменилом. Мубарек лице било му је чисто бело, Као ружа, румено. Зној на лицу био му је као бисер, Још је лепшим чинио тај драгоцени драгуљ.

Кад би се ознојио тај извор радости,
Као да би се заталасало море нура.
Очи су му увек изгледале као насурмљене,
Лепе очи привлачиле су срца.
Беоњача му је била сасвим бела,
Господар га је ајетом похвалио.
Зеница му није била мала,
Близу и далеко било му је исто.
Око му је било широко, лепо и нежно,
Мубарек лице увек је нур расипало.
Вид Мустафин
Ноћу је био јак као дању.
Кад би пожелео да погледа негде,
И чисто тело с њим би се окренуло.
Тело би за главом ишло,
То никада није напустио.
Иако је Ресул-и екрем био тело,
Доликује да кажем: дух утеловљени.
Леп и мио био је Ресул,
Хакку веома драг био је Ресул.
Малик и Ебу Хала казали су:
Био је отворених обрва, као млад месец.
Размак између обрва увек
Видео се јасно, као сребро.
Мубарек лице било му је благо округло,
Кожа бистра, а и сјајна.
Михраб његових црних обрва
Био је кибла целом свету.
Кад се погледа са стране, мубарек нос
По средини изгледао је мало уздигнут.
Био је веома леп, раван и нежан,
Ко га види, не може га потпуно описати.
Зуби су му били ретки,
Блистали су као низ бисера.
Кад би се предњи зуби указали,
Нур би обухватио све око њега.

Кад би се насмејао Сервер оба света,
Посланик свега живог и неживог,
Указали би се предњи зуби, сасвим чисти,
Као зрна града, веома нежни.
Ибн Аббас каже: Аллахов Хабиб
Стидео се да се смеје.
Од стида он – ослонац вере –
Никада се, кажу, није гласно насмејао.
Нежан и стидљив био је узвишени Ресул,
Увек би се стидео да упорно гледа.
Лице му је личило на округли месец,
Биће му је било огледало узвишеног Мевле.
То лепо лице увек је било светло,
Од његовог сјаја није се могло гледати.
Тај лепи Неби освојио је срца,
Сто хиљада асхаба заљубило се у њега.
И они који су га само једном у сну видели
Рекли су: нема на свету такве сласти.
Нека знају да ни лепи образи
Нису му били сувише меснати, кажу.
Њега је Џенаб-и Халик
С љубављу створио белог лица, отвореног чела.
Нур његовог врата сваког трена
Блистао је међу његовим косама.
Од мубарек браде, добро знај,
Оседело је само седамнаест длака.
Није била ни коврџава ни дуга,
Складна као и сваки његов уд.
Чисти врат Ресула свих обзорја
Био је сасвим бео и сасвим бистар.
Многи учтиви међу асхабима
Рекли су: стомак и груди били су му у равни.

Да су му се откриле мубарек груди,
Ризница знања расипала би фејз95.
Кад је љубав у њима нашла своје место,
Зар могу те часне груди бити друкчије?
Мубарек груди биле су му широке,
На њих је спуштено илм-и ледун.
Беле и бистре биле су те узвишене груди,
Ко их је видео, мислио је да је пун месец.
Ватра љубави према Превечном Зату
Била је тог лепотана у пламен бацила.
То, наравно, знају и стари и млади:
Понос света имао је равне лопатице.
И средина леђа била му је пуна,
Био је дарежљив и узвишене среће.
У сребрном телу било је нежности,
На њему је био повелик печат посланства.
Печат посланства био је на леђима,
Ближе десној страни, наравно.
Они који су га описали обзнанили су нам:
Часни печат био је велики младеж.
Боја му је била тамна, ближа жутој,
Величине голубијег јајета.
Окружен као да је цртама –
Ситним длачицама, збијеним једна уз другу.
Они који су описали тог племенитог порекла
Рекли су: Неби је имао крупне кости.
Свака кост крупна, мушка,
Лик и нарав – царски.

Сваки од његових мубарек удова
Складно и снажно био је створен.
Сваки уд Посланика био је тако леп
Као ајети Кур’ана.
Дланови тог султана
И табани његових стопала
Били су широки, чисти, нежни и мили,
Нежни и драги као свежа ружа.
Веома складне, кажу они који знају да гледају,
Биле су те мубарек руке пуне керамета.
Кад би Посланик некоме назвао селам,
Увек би се осмехнуо.
Да је прошао дан-два,
Па чак и више од месец дана,
Тог човека би међу људима
Препознали по пријатном мирису.
Тело без длака било му је као кристал,
Како да опевам ту лепоту!
Да би посматрао Пријатеља, тај часни
Цело своје нежно тело претворио је у око.
Нежно тело било му је савршено,
Створитељ је на њему показао Своју мудрост.
На грудима и стомаку нимало
Ни једне длаке није било – као сребрна плоча.
Од средине груди надоле само
Један ред длака беше поравнат.
Та црна линија на мубарек телу
Била је лепа као ореол око месеца.
Целог живота његови мубарек удови
Остали су као у младости.
Што је Посланику више година долазило,
Обнављао се као пупољак.
И још, о Султану васионе
Немој мислити да је био сувише дебео.
Није био ни мршав ни сувише меснат,
Био је складне грађе и веома снажан.

Људи срца рекоше о њему:
Удови му нису били ни већи ни мањи један од другог.
Мајстор је палату његовог тела
Подигао на темељу правде и мере.
Чисто тело било му је уравнотежено, складно,
Цело му је тело у нур било уроњено.
Средњег раста био је тај чије је место Сидра,
Њиме је свет нашао поредак.
Сви који су видели муџизу његовог стаса
Говорили су хвалећи га:
Нисмо видели таквог лепотана лица као ружа,
И раст му је леп, и нарав, и лице.
Иако је Неби био средњег раста,
Да је ишао с неким високим,
Ма колико тај човек био висок,
Посланик би опет изгледао виши.
Од високог човека тај драгуљ
Био је виши за један длан.
Кад би ишао неким путем, достојанствено,
Ишао би веома брзо.
Рећи ћемо још о његовим часним особинама:
Док би ходао, нагињао би се напред.
То јест, као да силази низбрдо,
Увек би се мало нагнуо напред.
Славан и часан био је тај узвишени,
Њиме се поносио дух Халилов.
Личност коју Аллах тако хоће,
Сваки уд јој, наравно, бива најузвишенији.
Ако би га на путу неко
Изненада угледао, Ресулуллаха,
Страх би му пао у срце
Од узвишености Ресулуллаха.
А да је неко са Небијем стално
Разговарао и слушао његове речи,
Од сласти његових речи он
Постао би му роб, да га Ресул прими.

Створитељ од вечности окитио га је
Лепим ахлаком, без премца и без замене.
Ја Ресулаллах! Немам снаге да те хвалим,
Јер сви смо створени теби у част.
Једном речју, о шаху земље верности,
Теби је жртва и душа моја, све ти је жртва!
Hüseyin Hilmi Işık
(каддесаллаху теала сиррехул-азиз)

КАСИДА ЕХЛИ-СУННЕТА
Веровање ехли-суннета – то ти је најпре потребно,
Седамдесет три скупине има, али остале су за џехеннем.
Муслимани су сви сунније; првак свих је Ну’ман.
Џеннетом су обрадовани они који у иману њих следе.
Учврсти своје веровање, а затим се ислама држи!
Пет услова ислама испуњавај; харама се одмах клони!
Ако учиниш неки грех, покај се, не пропуштај време!
Ко не следи ислам, једног дана сигурно ће се кајати.
Не дај се преварити безверцу, и ти ћеш пропасти, пази!
Ако верујеш слаткој речи, после ће ти стање бити зло!
Умножили су се лицемери: споља мелек, а изнутра змија,
Да би те у замку бацили, пријатељем се чине, и то од срца.
Сваки себе сматра у праву: рђав је, каже, ко се за мном не поведе.
Ислам је теразије, он раздваја оног ко је у праву!
Знај да је ко ислам не следи – човек који је с правог пута скренуо.
У ову реч ће сигурно поверовати ко историју добро разуме.
Зашто лекару трчи онај кога било шта заболи?
Зато што нико не воли да умре; од свега је милији живот.
Има ли ико да каже: ја не желим вечно да живим?
Умрети није нестати; у живот у кабуру веруј!
Џеннет је вечан, и џехеннем; то је обзнанио Кур’ан,
Од вечне муке треба се чувати, макар била и сумња.
Има и оних који у то не верују; слепи миш бежи од светла.
Врана у буњишту налази сласт; славуј је тај што ружу тражи.
Ислам сигурно не може да заволи ко је страстима и уживању одан.
Зар та два могу бити исто? Добро је одвојено од зла!
Муслимани познају истину, свим створењима добро чине,
Безверници су као змије; уживају у задавању бола.
Аман, Господару, ел-аман! Како су тешка последња времена,
Верско знање је заборављено; мало је оних што намаз клањају.