ПОСЛАНИКОВИ АСХАБИ

Другови нашег Посланика: Ако један муслиман, жена или мушкарац, дете или одрасли, макар и врло кратко једном види Ресулуллаха, или, ако је слеп, ако једном разговара с њим, и умре с иманом, назива се „сахиб“ или „сахабија“. Више њих називају се „асхаб-и кирам“, „сахабе-и кирам“ или „сахб“ (радијаллаху анхум еџмаин). Онај ко је видео нашег Посланика док је био кафир, а иман примио после Ресулуллаховог пресељења на ахирет, или онај ко га је видео као муслиман, а затим постао муртед (отпао од ислама), није сахабија. Онај ко је, пошто је постао сахабија, постао муртед, а после Ресулуллаховог пресељења на ахирет поново примио иман, јесте сахабија. Пошто је Посланик посланик и роду џина, и џин може бити сахабија.

После посланика и најодабранијих међу мелецима, најодабранији од свих створења јесу асхаб-и кирам. Име сваког од њих треба изговарати с поштовањем и уважењем, говорећи „хазрети“ или „радијаллаху анху“. Свако ко верује да је Мухаммед алејхисселам посланик, то јест сваки муслиман, из ког год народа и из које год земље био, назива се умметом Мухаммеда алејхисселам. Сваки од асхаб-и кирама надмашује цео тај уммет. У ајет-и керимима о врлини и надмоћи сахабе-и кирама (радијаллаху анхум) речено је, по значењу: „Ви сте најбољи од уммета.“1 „Аллах теала задовољан је првима који су примили иман међу мухаџирима и енсаријама и онима који су их у добру следили (онима који иду њиховим путем). И они су задовољни Аллахом теала. Аллах теала им је припремио џеннете кроз које теку реке. У њима ће вечно остати. То је веома велики спас.“2 „Мухаммед (алејхисселам) је Посланик Аллаха теала. Сви који су с њим (то јест асхаб-и кирам) строги су према кафирима, а међусобно милосрдни. Често ћете их видети на руку’у и на сеџди. Тим својим ибадетима, самилошћу и љубављу коју показују људима траже задовољство и доброчинство Џенаб-и Хакка. На лицима им се види да много чине сеџду (на лицима им се виде знаци и трагови сеџде). Ето, такво је њихово стање у Теврату. А њихов опис у Инџилу је овакав: они су као усев који је пустио изданак, ојачао, задебљао и усправио се на својој стабљици, што се допада ратарима. (Такви су били и асхаб-и кирам. Најпре су били малобројни и слаби, а затим су се умножили и ојачали.) Ово поређење бацило је у јарост и гнев кафире и порицатеље. Аллах теала обећао је опрост и велику награду онима који верују и чине добра дела.“3

Неки хадис-и шерифи о асхаб-и кираму:

„Не псујте моје асхабе! Ако би неко од оних који дођу после мојих асхаба дао садаку злата колико брдо, не би достигао севап који је неко од мојих асхаба стекао дајући шаку јечма, па ни половину тога!“4

„Мухаммед (саллаллаху алејхи ве селлем) је Ресул Аллаха теала. Они који су с њим (асхаб-и кирам) веома су строги према кафирима, а међусобно веома милосрдни (веома самилосни)“ Фетх: 29

„Моји асхаби су као звезде на небу. Кога год од њих да следите, стићи ћете до хидајета (правог пута).“5

„Чувајте се непријатељства према мојим асхабима! Бојте се Аллаха! Ко њих воли, воли их зато што воли мене. Ко је њима непријатељ, мени је непријатељ. Ко њих повреди, мене је повредио. А ко мене повреди, свакако повређује Аллаха теала.“

„Најбољи у мом уммету су они који живе у време у коме сам ја. После њих најбољи су они који дођу после њих. А после њих најбољи су они који дођу још касније.“

„Муслимана који је видео мене и који је видео оне који су видели мене неће спалити џехеннемска ватра.“6

Горе наведени ајет-и керими и хадис-и шерифи јасно показују надмоћ и врлину асхаб-и кирама.

Асхаб-и кирам су најпоузданији ауторитет у питањима верских прописа. Јер су Кур’ан-и керим научили од нашег Посланика, а затим су му поучили и оне после себе и објаснили им га. Знања о ономе што је наш Посланик чинио и говорио почивају на ономе што су они лично видели и чули и пренели.

Управо прописи које су они заједнички пренели чине темељ хадис-и шерифа. У исламу иџма-и уммет, то јест сагласност учењака, потпуно и савршено остварио се само у време асхаба. Осим тога, сваки од асхаба је муџтехид учењак чија је реч у вери доказ и ослонац. Они надмашују муџтехиде који су дошли касније. Учењаци ехли-суннета поделили су асхаб-и кирам по степену надмоћи на три скупине: 1. Мухаџири: они који су пре освајања Мекке, оставивши своју домовину и своје ближње, из Мекке или из других места учинили хиџру у град Медину. Они су Ресулуллаху дошли с иманом или су примили иман кад су дошли. Међу њима је и хазрети Амр ибн Ас (радијаллаху анхум еџмаин).

2. Енсарије: Муслимани који су живели у граду Медини или у местима близу тог града и припадали двама племенима, Евсу и Хазреџу, називају се енсарије. Јер су Посланику и Мекканцима обећали сваку помоћ и пожртвовање и одржали су реч (радијаллаху анхум еџмаин).

3. Остали асхаб-и кирам: муслимани који нису ни мухаџири ни енсарије, али су дошли из других места и почашћени су друговањем с Послаником (саллаллаху алејхи ве селлем). Међу њима су они који су примили иман при освајању Мекке или на другим местима. Њих зову само сахабијама (радијаллаху анхум еџмаин). Најодабранији међу асхаб-и кирамом су четири Ресулуллахова халифе. Они су, по редоследу хилафета: хазрети Ебу Бекр, хазрети Омер, хазрети Осман и хазрети Алија. После њих најодабранији су преосталих шест од Ашере-и мубешшере, то јест од десеторице којима је донета радосна вест о џеннету (Талха ибн Убејдуллах, Зубејр ибн Аввам, Абдуррахман ибн Авф, Са’д ибн Ебу Веккас, Саид ибн Зејд, Ебу Убејда ибн Џеррах), и хазрети Хасан и хазрети Хусејн (радијаллаху анхум еџмаин).

После њих по надмоћи долазе четрдесеторица који су први постали муслимани. Затим три стотине тринаест асхаба који су учествовали у бици на Бедру. Затим седам стотина јунака који су учествовали у бици на Ухуду. После њих по надмоћи долазе хиљаду четири стотине људи који су шесте године по хиџри под дрветом дали Ресулуллаху реч: „Радије смрт него отпадништво!“ Овај завет назива се „Бејат-и Ридван“.7

Број асхаб-и кирама: При освајању Мекке било их је дванаест хиљада, у походу на Тебук тридесет хиљада, на Опроштајном хаџу деведесет хиљада, а када је Ресулуллах преселио на ахирет, на земљи је било око сто двадесет четири хиљаде сахабија. О томе постоје и друга предања.8

Асхаби који су последњи преселили на ахирет: Абдуллах ибн Евфа преселио је на ахирет 705. године (86. по хиџри) у Куфи, Абдуллах ибн Јеср 706. године (88. по хиџри) у Дамаску, Сехл ибн Са’д 709. године (91. по хиџри) у Медини, у стотој години, Енес ибн Малик 711. године (93. по хиџри) у Басри, Ебут-Туфејл Амир ибн Васила 718. године (100. по хиџри) у Мекки (радијаллаху анхум еџмаин). После пресељења нашег Посланика на ахирет, и у доба четири халифе, асхаб-и кирам остали су верни својој речи у ширењу исламске вере и у џихаду. Никада нису одустали од своје речи. Сви сложно, оставивши своје домове и завичај, изашли су из Арабије и раширили се на све стране. Већина оних који су отишли није се вратила, него је у местима у која су отишли до смрти чинила џихад и ширила исламску веру. Тако су за кратко време освојене многе земље. У освојеним крајевима ислам се брзо ширио. Сви асхаб-и кирам су праведни. У обзнањивању ислама сви имају удела. Кур’ан-и керим сакупили су они. Хадис-и шерифе од нашег Посланика пренели су они. Волети их све најважнији је и неизоставни услов да се буде у веровању ехли-суннета. (Написана су и објављена многа дела која описују службу коју су асхаб-и кирам учинили исламској вери, њихов узорни живот, њихове врлине, имена свих њих и њихове животописе. Књиге „Eshâb-ı kirâm“ и „Menâkıb-ı Çihâr Yâr-i Güzîn“, које је објавила издавачка кућа Hakikat Kitabevi, веома су вредне.)

„Моји асхаби су као звезде на небу. Кога год од њих да следите, стићи ћете до хидајета (правог пута)“ Хадис-и шериф

Миљеник Господара светова – Мухаммед је,
Тела чиста, имена Ахмед, милост световима је.
Власник хулук-и азима, коме је речено „Левлаке…“,
Врело знања, едеба, фејза, нура и љубави је.
Он је прави посредник између Хакка и роба,
Реч му је лек душама, а име рђу са срца скида.
Он је прави лекар срцу болесном и безнадном,
Не само он – и његов уммет изнад мелека је.
Овом најодабранијем робу Хакк даде помагаче,
Најмилије робове Своје учини му асхабима.
Ресулуллах рече: „Њихов пут – мој је пут“,
Најбољим од свих векова овај век је показао.
Мухаммеда Мустафу волеше више од живота,
Иметак, имање, положаје оставише ради њега.
Да би ислам ширили, с љубављу живот дадоше,
Господару, какво лепо стање, Господару, каква част!
У једном његовом друговању нефси им се очистише,
Срца им се маарифетом, фејзом, нуром и теџеллијем испунише.
Стања евлија они у трену стекоше
И увек су га следили – каква велика част!
Сви су они праведни, никоме не чине неправду,
За себе никада не желе хилафет.
Зато се не боре, један другог не жалосте,
На највишем су степену и сви су муџтехиди.