Посланикова деца
Посланик је имао седморо деце: три сина и четири кћери. Сви осим хазрети Фатиме преселили су на ахирет пре Ресулуллаха. Лоза нашег вољеног Посланика наставила се преко наше мајке хазрети Фатиме. Потомци његовог унука хазрети Хусејна зову се сејјиди, а потомци хазрети Хасана шерифи. Поштовање према сејјидима и шерифима јесте поштовање према Посланику. Волети сејјиде и шерифе доводи до тога да човек у последњем даху оде с иманом.
Касим (радијаллаху анху): Први је од три Ресулуллахова сина. Зато су Ресулуллаха звали „Ебул-Касим“. Рођен је у Мекки пре посланства. Мајка му је Хатиџетул-Кубра. Преселио је на ахирет када је имао седамнаест месеци.1
Зејнеб (радијаллаху анха): Прва је од четири Ресулуллахове кћери. Рођена је када је наш Посланик имао тридесет година. Пре посланства удала се за Ебул-Аса ибн Ребиу, сина сестре своје мајке Хатиџе.2 Ебул-Ас у почетку није примио иман. У бици на Бедру пао је у заробљеништво и пуштен је под условом да своју жену пошаље у Медину. Послао ју је са својим братом, али су је кафири на путу вратили. Ресул алејхисселам послао је Зејда ибн Харису у Мекку и Зејнеб је ноћу тајно пребачена у Медину. Ебул-Ас је примио иман после путовања на Худејбију. Зејнеб му је поново дата. Преселила је на ахирет осме године по хиџри, у тридесет првој години. Остало је двоје деце. Једно је био Алија, који је преселио на ахирет близу доба булуга. Друго је Умама. Зејнеб је оставила опоруку Фатими (радијаллаху анха) и децу поверила имаму Алији. Њен син Алија седео је при освајању Мекке на Ресулуллаховој камили, иза њега. Умаму је хазрети Алија узео за жену.3
Рукајја (радијаллаху анха): Друга је Ресулуллахова кћи. Рођена је када је наш Посланик имао тридесет три године. Мајка јој је Хатиџетул-Кубра. Била је веома лепа. Она је жена хазрети Османа. Пре тога била је верена за Утбу, сина Ебу Лехеба. Ебу Лехеб и његова жена, да би мучили Ресулуллаха, натерали су сина да одустане. Када је објављена сура „Теббет једа“, Утба се развео од ње пре свадбе. Дошао је вахј и склопљен је њен никах са хазрети Османом. Заједно су два пута учинили хиџру у Абисинију, а затим у Медине-и муневверу. Пред битку на Бедру, у двадесет другој години, хазрети Рукајја се разболела. Хазрети Осману наређено је да не иде на Бедр, него да двори своју жену. Преселила је на ахирет оног дана када је у Медине-и муневверу стигла радосна вест о победи на Бедру и тог дана је сахрањена.4
Умму Гулсум (радијаллаху анха): Трећа је Ресулуллахова кћи. Била је верена за Утејбу, другог сина Ебу Лехеба. Када је објављена сура „Теббет једа“, Утејба се развео од ње још пре свадбе и рекао Ресулуллаху увредљиве речи. Тада је Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) изрекао клетву: „Господару мој! Пошаљи на њега једну од Својих звери!“ На путу за Шам растргао га је лав. Пошто је Рукајја преселила на ахирет, дошао је вахј, па је и Умму Гулсум удата за хазрети Османа. Преселила је на ахирет девете године по хиџри. Џеназа-намаз јој је клањао Ресулуллах, а док су је сахрањивали, стајао је крај њеног кабура и из његових мубарек очију текле су сузе.5
Фатима (радијаллаху анха): Четврта је Ресулуллахова кћи, жена хазрети Алије и ташта хазрети Омера. Када је склопљен никах, имала је петнаест година.6 У књизи „Мевахиб-и ледуннијје“, у поглављу о походу на Севик, записано је да је њен мехр био четири стотине мискала сребра. То одговара вредности 57,14 мискала злата. (За данашње време то је 38 златних лира.) Алија (радијаллаху анху) имао је тада двадесет пет година. Фатима је из ехл-и бејта. Била је беле пути и веома лепа. Рођена је у Мекки тринаест година пре хиџре, а преселила је на ахирет једанаесте године, у двадесет четвртој години. Имала је три сина, по имену Хасан, Хусејн и Мухсин, и две кћери, по имену Умму Гулсум и Зејнеб.7
Ресулуллахова лоза наставила се од Фатиме. Зејнеб се удала за Абдуллаха ибн Џафера Тајјара и имали су децу по имену Алија и Умму Гулсум. Они се зову Шериф-и Џафери.
„Мој ехл-и бејт је као лађа Нуха алејхисселам. Ко их следи, спасиће се. Остали ће пропасти“ Хадис-и шериф
1. Џеннетул-Баки – у Медине-и муневвери
2. Ехл-и бејт
3. Бенатун-Неби (Посланикове кћери)
4. Шухедаул-Баки (шехиди Џеннетул-Бакија)
5. Езваџун-Неби (Посланикове жене)
6. Имам Малик
Турбета на Џеннетул-Бакију пре рушења
Абдуллах (радијаллаху анху): Последње је Ресулуллахово дете од Хатиџетул-Кубре. Рођен је после посланства и преселио је на ахирет као одојче. Зову га и Тајјиб и Тахир. Када је Абдуллах преселио на ахирет, Ас ибн Ваил рекао је: „Мухаммед је постао ебтер“, то јест, лоза му се прекинула. Аллах теала одговорио је кафиру Асу суром „Инна атајна“.8
Ибрахим (радијаллаху анху): Трећи је од Ресулуллахових синова и последње од све његове деце. Син је хазрети Марије, коју је као поклон послао Мукавкис, Ираклијев намесник у Египту. Рођен је осме године по хиџри, а преселио је на ахирет када је имао годину и по. Док је био болестан, Ресулуллах би га узимао у наручје и из његових мубарек очију текле би сузе. Када је Ибрахим преселио на ахирет, Ресулуллах је рекао: „О Ибрахиме! Веома смо ожалошћени твојом смрћу. Очи нам плачу, срце нас боли. Али нећемо рећи ништа чиме бисмо разљутили свог Господара.“9 Сахрањен је на Џеннетул-Бакију. Тог дана догодило се помрачење сунца. Говорили су: „Сунце се помрачило због његове смрти.“ Када је то чуо, Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Месец и сунце су два створења која показују постојање и једноћу Аллаха теала. Не помрачују се због нечије смрти или живота. Када видите да су се помрачили, сетите се Аллаха теала!“
Аллаху мој! Фатимине деце ради,
Нека ми последња реч буде келиме-и тевхид!
Одбио Ти ову моју дову или је примио –
Ја сам се ухватио за скут Посланиковог ехл-и бејта.
Ехл-и бејт-и Ресул (Ал-и Ресул – Ал-и аба)
Аллах теала у Кур’ан-и кериму каже ехл-и бејту, по значењу: „Аллах теала жели да од вас отклони рицс, то јест сваку ману и нечистоћу, и да вас потпуно очисти.“10
Асхаб-и кирам упитали су: „Ја Ресулаллах! Ко су ехл-и бејт?“ У том тренутку дошао је имам Алија. Посланик га је узео под свој мубарек огртач. Затим су редом дошли Фатима Зехра, имам Хасан и имам Хусејн. Узимајући свакога од њих уз себе, рекао је: „Ево, ово је мој ехл-и бејт.“ Ове узвишене личности називају се и „Ал-и аба и Ал-и Ресул“.11
Волети Послаников ехл-и бејт доводи до тога да се на ахирет оде с иманом и да се у последњем даху стигне до спаса. Волети ехл-и бејт фарз је сваком вернику. Сервер-и алем (саллаллаху алејхи ве селлем) каже у једном хадис-и шерифу: „Мој ехл-и бејт је као лађа Нуха алејхисселам. Ко их следи, спасиће се. Остали ће пропасти.“12
Врлине и савршенства Посланиковог ехл-и бејта веома су бројни. Не могу се избројати. Људска снага није довољна да их опише и похвали. Њихова вредност и величина могу се схватити само преко ајет-и керима.
Тамо су Алија, Хасан и Хусејн,
Љубав им је у срцу, а наклоност у души.
Сутра, на махшерски дан, пред великим диваном,
Ја Мухаммед, душа моја за тобом жуди.
Арафат је брдо наше,
Тамо се прима наша дова,
У Медини почива наш Посланик,
Ја Мухаммед, душа моја за тобом жуди.
Имам Шафији то најлепше изражава речима: „О ехл-и бејте Ресула! Аллах теала у Кур’ан-и кериму наређује да вас волимо. То што се не прима намаз онима који у својим намазима не упућују дову за вас показује вашу вредност и ваш узвишени степен. Колико је велика ваша част када вас Аллах теала у Кур’ан-и кериму поздравља селамом!“ Хазрети Енес каже: „Упитали су Ресулуллаха: ‚Кога из ехл-и бејта највише волите?‘ Рекао је: ‚Хасана и Хусејна.‘“13
Хазрети Ебу Хурејре каже: „Био сам код Ресулуллаха. Дошао је Хасан. Ресулуллах је рекао: ‚Господару мој! Ја њега волим. Воли га и Ти и воли оне који њега воле‘, а други пут је рекао: ‚Хасан и Хусејн су моја два мирисна цвета на овом свету.‘“ Посланик је још рекао: „После себе остављам вам две ствари. Ако их се чврсто држите, нећете скренути с пута. Прва је већа од друге. Једна је Књига Аллаха теала, Кур’ан-и керим, који је чврсто уже спуштено од неба до земље. Друга је мој ехл-и бејт. Ово двоје се не раздваја једно од другог. Ко их не следи, одваја се од мог пута.“14
Хазрети Хасан и хазрети Хусејн (радијаллаху анхума) били су се разболели. Посланик је рекао хазрети Алији и хазрети Фатими: „Учините завет за ова своја мила чеда!“ Хазрети Алија, наша мајка Фатима и њихова робиња по имену Фидда заветовали су се да посте по три дана. Та два џеннетска мириса оздравила су. Али у кући нису имали шта да једу. Хазрети Алија узео је од једног Јевреја на зајам три са’15 јечма. Сво троје донели су нијет за пост који су заветовали. Хазрети Фатима самлела је једну мерицу тог јечма и испекла пет хлебова. Њих је било петоро. Дошло је време ифтара. Један од тих пет хлебова ставила је пред хазрети Алију, један пред хазрети Хасана, један пред хазрети Хусејна, један пред робињу Фидду, а један пред себе. Хтели су да омрсе. Тада је дошао један сиромах и рекао: „О ехл-и бејте Ресулуллаха! Ја сам један од сиромашних муслимана. Дајте ми нешто да једем! Нека вас Аллах теала награди џеннетским благодатима.“ Хлебове које су имали у рукама дали су му као садаку, а сами су омрсили водом. Сутрадан су опет постили. Служавка је самлела још једну мерицу јечма и опет испекла пет хлебова. У време ифтара, када су их ставили пред себе и хтели да омрсе, дошло је једно сироче. Сво петоро дали су му своје хлебове, обрадовали то сироче, а сами су омрсили водом и легли да спавају. Трећег дана опет су постили. Од преостале мерице јечма опет су направили пет хлебова и ставили их пред себе. Када су хтели да омрсе, дошао је један заробљеник и рекао: „Гладан сам већ три дана. Везали су ме и нису ми дали ни да једем. Смилујте ми се Аллаха теала ради!“ Сво петоро дали су му своје хлебове и опет омрсили водом. Тада су објављени ајет-и керими у којима Аллах теала каже, по значењу: „Они испуњавају своје завете. Зато што се боје Судњег дана, који је дуг и трајан, храну коју веома желе и за којом им душа жуди дају сиромаху, сирочету и заробљенику и говоре: ‚Ми вас хранимо ради задовољства Аллаха теала. Не очекујемо од вас никакву захвалност ни било шта друго, ништа не тражимо.‘“16 „Због тога их је Џенаб-и Хакк напојио шерабом тахуром (потпуно чистим пићем)…“17 Ебу Хурејре (радијаллаху анху) прича да је наш Посланик рекао: „Најбољи међу вама су они који после мене чине добро мом ехл-и бејту.“
„Они који пређу преко Сират-ћуприје а да им се ноге не оклизну јесу они који много воле мој ехл-и бејт и моје асхабе“ Хадис-и шериф
Хазрети Алија прича да је наш Посланик рекао: „Онима који чине добро мом ехл-и бејту чинићу шефаат на Судњем дану.“ „Они који пређу преко Сират-ћуприје а да им се ноге не оклизну јесу они који много воле мој ехл-и бејт и моје асхабе.“
У једном хадис-и шерифу који наводи хазрети имам Раббани речено је: „Ко воли Алију, заиста воли мене. Ко је њему непријатељ, заиста је мени непријатељ. Ко њега повреди, заиста је мене повредио. А ко мене повреди, повредио је Аллаха теала.“
Ресулуллах је рекао: „Аллах теала ми је наредио да волим четири особе. Објавио је да их и Он воли.“ Упитали су га: „Ко су они? Хоћете ли нам рећи њихова имена?“
Рекао је: „Алија је од њих, Алија је од њих, Алија је од њих; и Ебу Зерр, Микдад и Селман.“
„Тешка казна чека оне који ме вређају због моје породице.“
У једном хадис-и шерифу рекао је још: „Фатима је један мој део (то јест, комадић мене). Ко њу повреди, мене повређује.“ Хазрети Ебу Хурејре каже: „Посланик је рекао хазрети Алији: ‚Фатима ми је дража од тебе. А ти си ми вреднији од ње (то јест, драгоценији)!‘“18
Рекао је још: „Не тражим од вас никакву награду за то што сам вам донео веру ислам. Желим само да волите мој ехл-и бејт, који ми је близак.“
Исламски учењаци сматрали су љубав према ехл-и бејту условом да се у последњем даху оде с иманом. У њима су честице Ресулуллаха. Ценити ехл-и бејт и поштовати га дужност је сваког муслимана. Велики исламски учењак имам Раббани (рахметуллахи алејх) рекао је: „Мој отац био је велики учењак у наукама захира и батина, то јест у наукама срца. Увек је саветовао и подстицао да се воли ехл-и бејт. Говорио је да та љубав много помаже човеку да у последњем даху оде с иманом. Док је био на самрти, седео сам крај његовог узглавља. Када му је у последњим тренуцима свест ослабила, подсетио сам га на те савете и упитао како је та љубав деловала. Чак и у том стању рекао је: ‚Пливам у мору љубави према ехл-и бејту.‘ Одмах сам Аллаху теала упутио хамд и хвалу. Љубав према ехл-и бејту капитал је ехли-суннета. Све што се стиче за ахирет донеће тај капитал.“
Хазрети Фатима и сви њени потомци до Судњег дана јесу ехл-и бејт. Треба их волети чак и ако су грешни. Волети их, помагати им срцем, телом и иметком, поштовати их и водити рачуна о њима доводи до тога да се умре с иманом. (У сиријском граду Хами постојао је суд за сејјиде. Деца рођена из ове мубарек лозе уписивала су се пред судијом уз два сведока. Тај суд укинуо је Мустафа Решид-паша, одани пријатељ Енглеза.) Имами ехли-суннета највећи део знања о иману и фикху, тесаввуфских маарифета, па чак и знања о тефсиру и хадису научили су од имама ехл-и бејта. Одгојени су њиховим васпитањем. Уздигли су се њиховом пажњом. Од њих су добијали радосне вести. Муслимани више од свих воле Ресулуллахов ехл-и бејт (радијаллаху теала анхум еџмаин) и воле и оне који воле ехл-и бејт. Онима који воле ехл-и бејт, исправним муслиманима који иду путем ехл-и бејта, каже се (ехли-суннет). Сви припадници ехли-суннета у сваком свом намазу упућују дову за добро ехл-и бејта.
Верник који је Ресула видео „сахабијом“ се назва,
А да би се сви означили, „асхаб-и кирам“ им се рече.
Свако срце што Посланика заволи у трену се нуром испуни,
Они што му асхаби бише у Кур’ану су похваљени.
Сви су за Ресулуллаха и иметак и живот дали,
У миру су знање ширили, а у боју као лавови рикали.
У хадис-и шерифу асхаби су звездама уподобљени,
Ко следи ма кога од њих, стиже на путеве осветљене.
Асхаби су се веома волели, један другог хвалили,
А муслимани што после дођоше сви су тако говорили.
Они су нам пренели Кур’ан и хадисе,
Чистота њихових срца поверење даде мислима.
Ако се неко од њих опсује, рањава се вера ислам,
Ко куди сахабију, руши и Кур’ан-и керим.
Ако си прави муслиман, сваком од њих поштовање искажи,
Најпре салават и селам Ресуловом ехл-и бејту принеси!