ПОСЛАНИК, СУЛТАН ВАСИОНЕ

Стварање његовог мубарек нура

Аллах теала је пре свега, то јест пре него што је ишта створио, створио мубарек нур нашег вољеног Посланика Мухаммеда алејхисселам. Многи наши учењаци тефсира и хадиса саопштили су следеће: „Џенаб-и Хакк је из Свога нура створио један нежан и велики драгуљ. Из тог драгуља Он је, редом, дао постојање целој васиони. Тај драгуљ назива се ‚Нур-и Мухаммеди‘. Почетак и извор свих душа и тела јесте тај драгуљ.“

„Да није тебе, да није тебе, не бих створио створења!“ Хадис-и кудси

Једног дана Џабир ибн Абдуллах, један од асхаба, упитао је: „Ја Ресулаллах! Шта је Аллах теала створио пре свега?“ Ресулуллах је одговорио: „Пре свега Он је из Свога нура створио нур твога Посланика, то јест мој нур. Тада није било ни Левха, ни Калема, ни џеннета, ни џехеннема, ни мелека, ни семавата (небеса), ни арза (земље), ни сунца, ни месеца, ни људи, ни џина.“

Када су створени срце и мубарек тело Адема алејхисселам, Нур-и Мухаммеди стављен је између његових обрва. Када му је удахнута душа, Адем алејхисселам осетио је на свом челу нур који сија попут звезде Данице.

Када је Адем алејхисселам створен, кроз илхам је схватио да му се Џенаб-и Хакк обраћао речима Ебу Мухаммед, то јест Мухаммедов отац. Када је Адем упитао: „Господару мој! Зашто си ми дао кунју Ебу Мухаммед?“, Аллах теала му је рекао: „О Адеме! Подигни главу!“ Адем алејхисселам подигао је главу, погледао и на Арш-и ала5 угледао од нура исписано име нашег вољеног Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем) – име Ахмед. Тада је упитао: „Господару мој! Ко је ово?“ Аллах теала је рекао: „Ово је један посланик из твог потомства. Његово име на небесима је Ахмед, а на земљи Мухаммед. Да није њега, не бих створио тебе. Не бих створио ни земљу ни небеса.“6

Његов нур прелази са чистих чела на чиста чела

Када је Адем алејхисселам створен, на његово чело стављен је мубарек нур нашег вољеног Посланика Мухаммеда алејхисселам. Тај нур почео је да сија на његовом челу. Као што се наводи у „Тефсир-и Мазхарију“, нур је од Адема алејхисселам, преко чистих очева и чистих мајки, стигао до Посланика. Аллах теала је то у ајет-и кериму7 објавио, по значењу, овако:

„Ти, то јест твој нур, непрестано је преношен од оних који чине сеџду на оне који чине сеџду и тако је стигао до тебе.“8

У једном хадис-и шерифу речено је: „Аллах теала је створио људе. Мене је створио из најбољег дела људи. Затим је од тих делова одабрао најбољи (у Арабији). Мене је створио из њих. Затим је одабрао најбоље међу домовима и породицама и мене из њих довео на свет. Дакле, и моја душа и моје тело најбољи су међу створењима. Моја лоза и моји преци најбољи су људи.“

У другом хадис-и шерифу речено је: „Аллах теала је све створио из ничега. Међу свим стварима заволео је људе и учинио их вреднима; оне које је одабрао међу људима сместио је у Арабију. Међу одабранима у Арабији одабрао је мене. Сместио ме је међу одабране и најбоље људе свих времена. Дакле, они који воле оне у Арабији који су мени привржени, воле их због мене. А они који им непријатељују, мени непријатељују.“

Када Хакк теала створи Адема,
Адемом свет овај украси Он.
Мелеке пред Адема на сеџду стави,
И Дарежљиви га милошћу обилно дари.
На чело му Мустафин нур положи
И рече: „Знај, то је нур Мог Хабиба.“
Тај нур на његовом челу се настани,
С њим остаде кроз многа времена.
Затим, знај, на Хаввино чело пређе,
И ту многе месеце и године оста.
Роди се Шит – на њега нур пређе,
На његовом челу нур заблиста.
Стиже и до Ибрахима и Исмаила,
Одужила би се реч да кажем остало.
Тако, као карике ланца спојене,
Све док на Мустафу не пређе, траја.
Када дође он – милост световима,
Нур му стиже и у њему се настани.
Ако желите од ватре спас да нађете,
С љубављу и болом доносите салават!

„Ти, то јест твој нур, непрестано је преношен од оних који чине сеџду на оне који чине сеџду и тако је стигао до тебе“ Шу’ара: 219

Будући да је Адем алејхисселам, први створени човек, носио честицу Мухаммеда алејхисселам, на његовом челу сијао је Послаников нур. Та честица прешла је најпре на хазрети Хавву, а потом на Шита алејхисселам, и тако је прелазила са чистих мушкараца на чисте жене и са чистих жена на чисте мушкарце. И нур Мухаммеда алејхисселам прелазио је заједно са том честицом са чистих чела на чиста чела. Кад год би мелеци погледали у лице Адема алејхисселам, на његовом челу видели би нур Мухаммеда алејхисселам и чинили би за њега истигфар (тражили опрост).

Када је требало да пресели на ахирет, Адем алејхисселам је рекао своме сину Шиту алејхисселам: „Сине мој! Овај нур што ти сија на челу јесте нур последњег Посланика, Мухаммеда алејхисселам. Предај га верним, честитим и чистим женама и исто то опоручи и своме сину!“

Све до Мухаммеда алејхисселам, сви очеви су то опоручивали својим синовима. Сви су испунили ту опоруку и женили се најплеменитијим и најуглађенијим девојкама. Нур је, прелазећи са чистих чела мушкараца и жена, стигао до свог правог власника. Ако би неко од Ресулуллахових предака имао два сина, или ако би се неко племе поделило на два огранка, нур нашег Посланика Мухаммеда алејхисселам увек би био на оној страни која је најчаснија и најбоља. У сваком веку онај који је био његов предак распознавао се по нуру на лицу. Постојала је једна одабрана лоза која је носила његов нур; у сваком веку лице онога ко је био из те лозе било је веома лепо и пуно нура. Тим нуром истицао се међу браћом, а племе коме је припадао било је узвишеније и часније од других племена.9

Посланик је у једном свом хадис-и шерифу рекао: „Ниједан од мојих предака није учинио блуд. Аллах теала ме је довео на свет од чистих, добрих очева и чистих мајки. Да је неко од мојих предака имао два сина, ја бих био у најбољем и најодабранијем од њих.“ Овај нур, који је од Адема алејхисселам прелазио са поколења на поколење, прешао је на Таруха, од њега на његовог сина Ибрахима алејхисселам, а затим на његовог сина Исмаила алејхисселам. Нур који је и на његовом челу сијао попут сунца прешао је међу његовим потомством на Аднана, од њега на Ме’ада, а од њега на Низара. Када се Низар родио, његов отац Ме’ад угледао је нур на челу свог сина и обрадовао се. Приредио је велику гозбу и рекао: „За оваквог сина и оволика гозба је нешто мало“, па је његов син зато добио име Низар, то јест „нешто мало“. После тога нур је, прелазећи редом, стигао до свог правог власника – печата посланика (Хатем-ул-енбија), нашег вољеног Посланика Мухаммеда алејхисселам.

Посланик је у једном хадис-и шерифу рекао: „Ја сам Мухаммед, син Абдуллаха, Абдулмутталиба, Хашима (Амр), Абду Менафа (Мугира), Кусајја (Зејд), Килаба, Мурре, Ка’ба, Лувејја, Галиба, Фихра, Малика, Надра, Кинане, Хузејме, Мудрике (Амир), Илијаса, Мудара, Низара, Ме’ада, Аднана. Кад год би се заједница којој припадам поделила на две, Аллах теала би ме сигурно сместио у њен најбољи део…“10

У другом хадис-и шерифу он је рекао: „Аллах теала је од Ибрахимових синова одабрао Исмаила. Од Исмаилових синова одабрао је Кинанине синове. Од Кинаниних синова одабрао је Курејш. Од Курејша одабрао је Хашимове синове. Од Хашимових синова одабрао је Абдулмутталибове синове. А од Абдулмутталибових синова одабрао је мене.“11

Часна лоза Посланика до Аднана је следећа:

Мухаммед алејхисселам Абдуллах Абдулмутталиб (Шејба) Хашим (Амр) Абду Менаф (Мугира) Кусајј (Зејд) Килаб Мурра Ка’б Лувејј Галиб Фихр Малик Надр Кинана Хузејма Мудрика (Амир) Илијас Мудар Низар Ме’ад Аднан

Деда хазрети Абдулмутталиб

Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) потиче из огранка Хашимових синова, из племена Курејш. Његов отац је Абдуллах. Абдуллахов отац био је Шејба. Деда нашег Посланика, Шејба, рођен је у Медини. Када му је преселио отац Хашим, Шејба је још био дете. Једног дана у Медини, пред кућом својих ујака, вежбао је са друговима гађање стрелом. Старији који су их посматрали задивили су се, наслутивши по нуру што је сијао на Шејбином челу да је он син неког угледног човека.

Када је Шејба дошао на ред, затегао је лук и одапео стрелу у мету. Када је стрела погодила право у циљ, он је узбуђено узвикнуо: „Ја сам Хашимов син. Моја стрела сигурно погађа свој циљ!“ По тим његовим речима схватили су да је он син Мекканца Хашима. Хашим тада више није био међу живима.

Када се један од синова Абду Менафа вратио у Мекку, рекао је Хашимовом брату Мутталибу: „Твој синовац Шејба, који живи у Медини, веома је паметан дечак. На челу му сија нур који све задивљује. Је ли исправно да тако драгоцено дете живи далеко од вас?“ На то је Мутталиб одмах отишао у Медину и довео свог синовца Шејбу у Мекку. Онима који су га на улицама Мекке питали „Ко је ово дете?“ одговарао је: „Мој роб.“ После тога Шејба је остао запамћен по имену Абдулмутталиб, што значи „Мутталибов роб“.12

„Сине мој! Овај нур што ти сија на челу јесте нур последњег Посланика, Мухаммеда алејхисселам. Предај га верним, честитим и чистим женама и исто то опоручи и своме сину!“ Адем алејхисселам

Абдулмутталиб је живео код свог стрица Мутталиба све док овај није преселио на ахирет. Из Абдулмутталибовог мубарек тела ширио се мирис мошуса. На његовом челу сијао је нур Мухаммеда алејхисселам, хабиба Аллаха теала, и око себе расипао добро и берекет. Кад год у Мекки не би било кише и наступила би суша, Мекканци би узели Абдулмутталиба за руку, извели га на брдо Себир и преклињали га да упути дову. А он никога није одбијао, него би упутио дову Аллаху теала да им подари кишу. А Џенаб-и Хакк би, ради берекета нура нашег вољеног Посланика што је сијао на Абдулмутталибовом челу, примао његову дову и слао обилну кишу. Тако су Абдулмутталибов углед и поштовање из дана у дан расли. Мекканци су га изабрали за свог поглавара. Нико му се није супротстављао, а ко се стављао под његову власт, налазио је мир и спокој. И владари тог доба признавали су Абдулмутталибову врлину и величину. Само га ирански цар (кисра) није подносио и гајио је према њему отворено и прикривено непријатељство. Абдулмутталиб је био ханиф, то јест муслиман.13 Био је на путу тевхида, веровао је у постојање и једноћу Аллаха, није имао ниједне друге мисли осим Њега и био је у вери свог претка Ибрахима алејхисселам, који је био ханиф. Зато се никада није клањао киповима, па им се чак није ни приближавао.

Око Ка’бе је упућивао дове Аллаху теала и чинио Му ибадет.

Земзем

Једног дана неко му је у сну рекао: „О Абдулмутталибе! Устани, ископај Тајјибу!“ – и нестао. Следећег дана рекао је: „Устани, ископај Берру!“ Трећег дана исти тај човек је наредио: „Устани, ископај Меднуну!“ Снови нису престајали. Када му је четвртог дана исти човек поново рекао: „О Абдулмутталибе! Устани, ископај бунар Земзем!“, Абдулмутталиб је упитао: „Шта је Земзем? Где је тај бунар?“ Човек је рекао: „Земзем је вода која никада не опада и чије се дно не може досегнути. Довољна је свим хаџијама који долазе са четири стране света. Избила је на месту где је Џибрил алејхисселам ударио својим крилом. То је вода коју је Аллах теала створио за Исмаила алејхисселам. Напаја жедне. Гладне засићује, болесне лечи. Рећи ћу ти где је. Када кољу курбане, остатке бацају на једно место. Док будеш тамо, доћи ће једна врана црвеног кљуна.

Кљуном ће копати земљу. На месту где врана буде копала видећеш и мравињак. Ето, то је место Земзема.“14

Ујутро је Абдулмутталиб повео свог сина Хариса, отишао до Ка’бе и почео узбуђено да чека. Мало затим, као што му је у сну речено, дошла је врана црвеног кљуна, слетела у једну тамошњу удубину и почела кљуном да удара по земљи. Испод ње се појавио мравињак. Абдулмутталиб и његов син Харис одмах су почели да копају на том месту. Пошто су неко време копали, указао се отвор бунара. Када је то видео, Абдулмутталиб је почео да доноси текбир: „Аллаху екбер, Аллаху екбер!“

Курејшије, који су од почетка пажљиво пратили копање бунара, окренули су се према њему и рекли: „О Абдулмутталибе! Ово је бунар нашег претка Исмаила. И ми имамо право на њега. Мораш нас учинити ортацима у овом послу!“ Абдулмутталиб се одмах успротивио и одговорио: „Не! Овај посао је дужност која је подарена само мени.“ Тада су Курејшије рекли: „Ти си сам. Немаш никога осим једног сина. Не можеш нам се тако супротставити!“

Бунар Земзем

Налазио се у Месџид-и хараму, наспрам угла Хаџер-и есведа. Имао је камени венац. Под му је био поплочан мермером и нагнут према зидовима. Абдулхамид-хан I дао је да се бунар озида тако да вода не продире. Ово лепо уметничко дело, драгоцена успомена историје, срушено је 1963. године. Отвор бунара и неколико метара око њега спуштени су неколико метара испод тла. Затим је све потпуно покривено и поплочано мермером. Данас се овај бунар не види.

Тада му се стегло срце, јер су га корили што нема никога. Подигао је руке према небу и завапио: „Господару мој! Подари ми десет синова. Ако ми примиш ову дову, једног од њих принећу као курбан код Ка’бе.“15

Абдулмутталиб је помислио да копање поприма опасан ток и да на крају може доћи до жестоких сукоба. Зато је прекинуо копање и изабрао пут споразума.

Желео је да ствар разреши неки пресудитељ. Најзад су одлучили да ће решење наћи кахин (врач) који живи у Дамаску. Са групом курејшијских првака кренули су на пут. На путу је караван, изнурен од жеђи и врућине, дошао у стање да не може да се макне. Били су спремни да дају живот за кап воде. Иако им је то била једина жеља, усред пустиње која пржи било је немогуће наћи воду.

У тренутку када су сви изгубили наду, Абдулмутталиб им је викнуо: „Дођите, дођите! Скупите се! Нашао сам воде довољно и за вас и за вашу стоку!“ Док је Абдулмутталиб, који је на челу носио мубарек нур Мухаммеда алејхисселам, тражио воду, нога његове камиле запела је за велики камен, и када се камен померио с места, испод њега је потекла вода. Сви су дотрчали.

Напили су се до миле воље и као да су поново оживели.

Посрамљени Абдулмутталибовом величином, Курејшије су рекли: „О Абдулмутталибе! Немамо ти више шта рећи. Ти си најдостојнији да копаш бунар Земзем. Више се нећемо препирати с тобом око тога. Нема више потребе ни да идемо пресудитељу, враћамо се.“ И кренули су путем ка Мекки. Ради нура што је сијао на његовом челу, Абдулмутталиб је стекао част да ископа бунар Земзем и извади његову воду.16

„Земзем засићује и болеснима доноси лек“ Хадис-и шериф

Син одређен за курбан

Пошто је ископао бунар Земзем, Абдулмутталибов углед и слава још су више порасли. Протекле су године. Џенаб-и Хакк је примио дову коју је упутио из дубине срца и подарио Абдулмутталибу, осим Хариса, још десет синова и шест кћери. Његови синови звали су се Кусем, Ебу Лехеб, Абдулка’ба, Хаџл, Зубејр, Ебу Талиб, Абдуллах, Гајдак, Дирар и Мукаввим (Хамза и Аббас још се нису били родили). Кћери су му биле Сафија, Атика, Умму Хаким Бејда, Берра, Умејма и Ерва. Од све своје деце Абдулмутталиб је највише волео Абдуллаха, јер је нур са његовог чела почео да сија на Абдуллаховом челу.

Једног дана Абдулмутталибу је у сну речено: „О Абдулмутталибе! Испуни свој завет!“

Ујутро је Абдулмутталиб принео овна као курбан. Ноћу му је у сну наређено: „Принеси као курбан нешто веће од тога!“ Ујутро је принео као курбан краву. Када му је у сну поново наређено да принесе као курбан нешто веће од тога, он је упитао: „Шта је веће од тога?“ Тада му је речено: „Заветовао си се да ћеш, ако ти буде подарено десет синова, једног од њих принети као курбан. Испуни свој завет!“

Сутрадан је Абдулмутталиб окупио своју децу и испричао им о дови коју је упутио пре много година. Затим је синовима саопштио да једног од њих мора принети као курбан. Од своје деце није наишао ни на какво противљење. Штавише, они су пристали рекавши: „Оче наш! Испуни свој завет! Слободан си да учиниш шта желиш!“ Абдулмутталиб је бацио ждреб да утврди који ће син бити курбан. Ждреб је пао на његовог највољенијег сина – на Абдуллаха, који је на челу носио нур Мухаммеда алејхисселам, хабиба Аллаха теала. Абдулмутталиб се за тренутак затетурао, а очи су му се напуниле сузама. Морао је да испуни реч дату Аллаху теала. Узевши у једну руку нож, а у другу своје мило чедо Абдуллаха, дошао је до Ка’бе да испуни реч дату свом Господару. Отац уплаканих очију завршио је све припреме да Абдуллаха принесе као курбан. У том тренутку курејшијски прваци погледима пуним чуђења пратили су шта се дешава.

Међу њима Абдуллахов ујак је рекао: „О Абдулмутталибе! Стани! Ми никако не пристајемо да закољеш овог свог сина. Ако тако нешто учиниш, то ће међу Курејшијама постати обичај. Свако ће се заветовати да ће сина принети као курбан и заклаће га. Немој бити зачетник таквог дела! Задовољи свог Господара на неки други начин!“ Затим је предложио: „Питај неког кахина, нека ти он покаже пут.“

После тих речи Абдулмутталиб је отишао кахину по имену Кутба (или Сеџак), који је живео у Хајберу, и испричао му шта се догодило. Кахин је упитао: „Колика је код вас крвнина (дија) за једног човека?“ Када је добио одговор: „Десет камила“, рекао је: „Баците ждреб између десет камила и вашег сина. Ако ждреб падне на сина, додајте још десет камила и бацајте ждреб изнова, повећавајући тако број, све док ждреб не падне на камиле.“

Абдулмутталиб се одмах вратио у Мекку и учинио како је кахин рекао. Повећавајући сваки пут број камила за десет, бацао је ждреб много пута. Ждреб је увек падао на Абдуллаха. Међутим, када је број камила стигао до стотину, ждреб је пао на камиле. Да би био сигуран, бацио је ждреб још два пута. Оба пута ждреб је пао на камиле. Доносећи текбире: „Аллаху екбер! Аллаху екбер!“, Абдулмутталиб је камиле принео као курбан. Од њиховог меса нису узели ни он ни иједан од његових синова. Све је поделио сиромасима.17

Међу догађајима са курбаном од Адема алејхисселам наовамо, један је и онај када је Исмаил алејхисселам требало да буде принет као курбан. Будући да лоза Посланика сеже до Исмаила алејхисселам, он је рекао: „Ја сам син два курбана.“18

Отац хазрети Абдуллах

Када се родио Абдуллах, који је на челу носио нур нашег Посланика Мухаммеда алејхисселам, предводника оба света, следбеници Књиге јављали су једни другима: „У Мекки је на свет дошао отац ахир-земанског Пејгамбера.“ Синови Исраилови имали су једно џубе исткано од вуне; оно је припадало Јахји алејхисселам, носио га је на себи када је постао шехид, и његова мубарек крв је капнула на то џубе. У њиховим књигама било је записано: „Кад год се ова крв освежи и почне да капље, на свет ће доћи отац ахир-земанског Пејгамбера.“ И управо видевши тај знак, следбеници Књиге схватили су да се Абдуллах родио. Иако су га из зависти много пута покушали убити, Аллах теала је сачувао Абдуллаха ради берекета нура на његовом челу.

Када је Абдуллах ушао у доба булуга (верске зрелости), истакао се међу људима и лепим ахлаком и лепотом. Нарочито када је напунио осамнаест година, његова лепота постала је надалеко чувена. Нур на његовом челу сијао је као сунце, и срца девојака које су га виделе, хтеле-не хтеле, окретала су се ка њему. Глас о његовој лепоти и слави проширио се све до Египта.

Издалека и изблиза свако се надметао да му да своју кћер. Многи владари долазили су Абдулмутталибу и нудили да своје кћери узме за свог сина. Изјављивали су и да су ради тога спремни на сваку жртву. Исто тако, близу двеста девојака дошло је све до Мекке, нудећи да се удају за Абдуллаха. Али Абдулмутталиб је сваку од њих пригодним речима одбијао.

Јер Абдулмутталиб је свом сину тражио најуглађенију, најплеменитију и најлепшу девојку из реда ханифа, то јест муслиманку, привржену вери њихових предака, коју су следили још од Ибрахима алејхисселам.

Синови Исраилови, схвативши да ахир-земански Пејгамбер, о коме говоре њихове књиге, неће бити из њиховог народа, из зависти су се заклели да ће убити Абдуллаха. Ради тога су у Мекку послали седамдесет наоружаних људи. Почели су да вребају погодну прилику. Најзад, једног дана, када је Абдуллах изашао у поље, у тренутку када су мислили да их нико не види, исукали су мачеве и насрнули на њега. Тог дана је, по божанској мудрости19, један од Абдуллахових рођака, Вехб ибн Абду Менаф, такође са неколико другова изашао у лов. Они су управо у том тренутку видели синове Исраилове како се обрушавају на Абдуллаха. Подстакнути рођачком ревношћу, одлучили су да помогну и спасу Абдуллаха. Али противника је било много. Било је јасно да ће у том окршају бити поражени. Најзад су одлучили да покушају лепом речју и саветом. Када су им се приближили, видели су како се, изненада, из невидљивог света, попут муње појавило много људи на вранцима, с мачевима у рукама, каквима нико на овом свету није сличан; како су са текбирима насрнули на синове Исраилове, све их посекли мачем и нестали. Вехб се зачудио овоме и схватио како је Абдуллах заштићен и колико је вредан код Аллаха теала.

Када је дошао кући, испричао је све својој жени. Обоје су схватили да је Абдуллах младић достојан њихове кћери и одлучили да му дају Амину.

„Ја сам син два курбана“ Хадис-и шериф

И Абдулмутталиб је чуо за лепоту, честитост, стидљивост и побожност Амине, кћери Вехба, старешине племена Бени Зухра. И по пореклу су били рођаци, лозе су им се спајале неколико колена уназад. Отишао је у Вехбову кућу с намером да ту девојку запроси за свог сина Абдуллаха. Када је Абдулмутталиб запросио Вехбову кћер за свог сина Абдуллаха, Вехб је рекао: „Рођаче! Ми смо ову понуду добили пре вас“, па је испричао догађај чији је сведок био, а затим додао и ово: „Аминина мајка уснила је један сан. Како прича, у нашу кућу ушао је нур и његова светлост испунила је и земљу и небеса. А ја сам ноћас у сну видео нашег претка Ибрахима алејхисселам. Рекао ми је: ‚Ја сам склопио никах између Абдуллаха, сина Абдулмутталибовог, и твоје кћери Амине. Прихвати и ти то!‘ Од јутрос сам под утиском тог сна. Питао сам се када ли ће доћи.“ Када је то чуо, Абдулмутталибу су с језика потекле речи: „Аллаху екбер! Аллаху екбер!“

Најзад је свог осамнаестогодишњег сина Абдуллаха оженио Вехбовом четрнаестогодишњом кћерком Амином. О венчању Амине и Абдуллаха постоје и друга предања.20

Његов мубарек нур прелази на мајку

Када је мубарек нур Сервер-и алема (саллаллаху алејхи ве селлем) прешао на његову мајку, вукови и птице јављали су једни другима радосну вест:

„Приближило се време када ће Предводник васионе почаствовати свет својим доласком; он је емин21земље и сунце времена.“ Те ноћи сви кипови у Ка’би пали су ничице. Шејтани су изгубили моћ и више нису могли да раде своје. Мелеци су разбили Иблисов престо и бацили га у море, а самог Иблиса четрдесет дана су кажњавали и мучили. Затим је он побегао, попео се на брдо Ебу Кубејс и страшно закричао. Чувши тај Иблисов крик, све његове војске скупиле су се око њега. Он им је рекао: „Тешко вама! Приближило се рођење Мухаммеда алејхисселам. Од сада се Лат и Узза више неће обожавати. Нур тевхида прекриће цео свет.“ Те ноћи сви чаробњаци и кахини постали су немоћни у свом послу. Прорицање је престало. Њихове чини остале су без дејства. Те ноћи они на земљи чули су са неба глас: „Приближило се време да дође ахир-земански Пејгамбер са хиљадама доброчинстава и дарова.“

У то време у Мекке-и мукерреми владала је оскудица. Годинама није пала киша. На дрвећу није било ниједног зеленог листа, од летине није остало ни трага. Људи су запали у невољу и нису знали шта да раде. Пошто је мубарек нур нашег вољеног Посланика прешао са хазрети Абдуллаха на хазрети Амину, пало је толико кише и родило толико летине да су ту годину назвали „годином изобиља“. Хазрети Амина током девет месеци, док га је носила под срцем, није осетила никакав бол ни тегобу.

Када је трудноћа наше мајке Амине била у другом месецу, њен муж Абдуллах отишао је трговином у Дамаск. На повратку се разболео. Преселио је на ахирет у осамнаестој или двадесет петој години, у Дарун-Набиги, у близини Медине, код својих ујака, Неџџарових синова.22 Када се ова вест чула у Мекки, цео град је утонуо у тугу.23

„Када је Абдуллах, отац Посланика, преселио на ахирет пре него што му се син родио, мелеци су рекли: ‚Господару наш! Твој Ресул остао је сироче‘“ Абдуллах ибн Аббас (радијаллаху анхума)

Абдуллах ибн Аббас (радијаллаху анхума), један од асхаба, испричао је овако: „Када је Абдуллах, отац Посланика, преселио на ахирет пре него што му се син родио, мелеци су рекли: ‚Господару наш! Твој Ресул остао је сироче.‘ Аллах теала је рекао: ‚Његов заштитник и помагач сам Ја.‘“

Амина-хатун се веома ражалостила због смрти свог мужа. У једној својој песми овако је опевала тугу за њим:

Када се нико није надао, однео га је смртни час,
А био је тако дарежљив, тако милостив.

Догађај са слоном

Догађај са слоном

До рођења Ресул-и екрема (саллаллаху алејхи ве селлем) остало је још око два месеца. Управо тада догодио се Догађај са слоном. Ебреха, намесник Абисинског краљевства у Јемену, који је желео да спречи људе да са свих страна у таласима долазе и посећују Ка’бу, уз помоћ византијског цара дао је да се у Сани сагради велика црква по имену „Кулејс“. Желео је да људи посећују ту цркву. Али Арапи, пошто су од давнина посећивали Ка’бу, нису нимало марили за ту цркву. Гледали су на њу с презиром. Чак ју је један од њих упрљао.

Разгневљен тиме, Ебреха је одлучио да сруши Ка’бу; с тим циљем спремио је велику војску и кренуо на Мекку. Када се Ебрехина војска приближила Мекки, војници су почели да пљачкају имовину Курејшија, а запленили су и двеста камила које су припадале Абдулмутталибу. Абдулмутталиб је отишао Ебрехи и затражио своје камиле. Ебреха је рекао: „Ја сам дошао да срушим вашу свету Ка’бу. А ти нећеш да је браниш, него тражиш своје камиле?“

Абдулмутталиб је рекао: „Ја сам власник камила. А Ка’ба, наравно, има свог Власника. Он ће је сачувати.“ „Нема тога ко ће је од мене одбранити!“ рекао је Ебреха, па је вратио Абдулмутталибу камиле и пустио га да иде. Затим је наредио својој војсци да крене према Ка’би. У Ебрехиној војсци био је слон по имену „Махмуда“; водили су га на челу војске, јер су веровали да ће тако извојевати победу. Један од Ебрехиних водича, Нукајл ибн Лебиб, нагнуо се великом слону до уха и рекао: „О Махмуда, кућа коју идеш да срушиш јесте кућа Аллаха теала. Одмах клекни! Не иди напред! Иначе ћеш пропасти!“ Када је Ебреха окренуо слона према Ка’би, слон је клекнуо и није хтео да се макне. А када би га окренули према Јемену, одмах би потрчао.

Тако је Аллах теала на Ебрехину војску, која није имала снаге да се приближи Мекки и нападне, послао јато птица које се зову ебабил, то јест планинске ласте. Свака од тих птица носила је по три камена величине леблебије или сочива: један у кљуну, а два у ногама. Пустиле су их на Ебрехину војску. Камење је војнике пробијало од главе наниже и пролазило кроз њих. Сваки војник кога би погодио камен одмах би умро. Као што је објављено у ајет-и кериму, војска је постала као изједено лишће усева. Видевши то, Ебреха се уплашио и хтео да побегне. Али није могао да побегне. Он је био главна мета камења, и камење је погодило и њега. Док је бежао, месо му је отпадало комад по комад, и тако је умро. Овај догађај у сури Фил Кур’ан-и керима објављен је, по значењу, овако: „(О Мој Ресуле!) Зар ниси видео како је твој Господар поступио са власницима слона (који су хтели да сруше Ка’бу, са Ебрехином војском опремљеном слоновима)? Зар њихово лукавство (да сруше Ка’бе-и муаззаму) није осујетио? Послао је на њих птице у јатима. Свака од тих птица бацала је на њих камење од блата, печено у ватри. Најзад их је Аллах теала уништио, учинивши их попут лишћа усева које је изјео мољац. (Учинио их је попут изједеног лишћа усева које су црви изгризли и исецкали.)“24

„Ја сам власник камила. А Ка’ба, наравно, има свог Власника. Он ће је сачувати“ Шејбетул-Хамд

Арабија и културна средишта око ње