ПОСЛАНИКОВЕ МУЏИЗЕ

Сведока који показују да је наш вољени Посланик Мухаммед алејхисселам посланик Аллаха теала толико је много да их је немогуће избројати. Аллах теала је рекао: „Да није тебе, не бих створио свет!“1 Као што сва бића показују постојање и једноћу Аллаха теала, тако показују и да је Мухаммед алејхисселам посланик и да је надмоћнији од свих. Керамети који се појављују код евлија његовог уммета – сви су то његове муџизе. Јер керамети се појављују код оних који га следе и иду његовим стопама. Штавише, пошто су сви посланици желели да буду из његовог уммета, тачније речено, пошто су сви створени из његовог нура, и њихове муџизе убрајају се у муџизе Мухаммеда алејхисселам. Муџизе нашег вољеног Посланика Мухаммеда алејхисселам по времену се деле на три врсте:

Прве су оне које су се догодиле од стварања његове мубарек душе до бисета, времена када му је објављено посланство. Друге су оне из времена од бисета до његовог пресељења на ахирет.

Треће су оне које су се догодиле и које ће се догађати од његовог пресељења на ахирет до Судњег дана. Прве се називају ирхас. Свака од ових врста дели се још на две: на муџизе које су виђене очима и на оне које нису виђене, него се схватају разумом. Муџиза има толико да их није било могуће ни ограничити ни избројати. Саопштено је да муџиза друге врсте има око три хиљаде. Неколико најпознатијих наводимо у наставку. 1. Највећа муџиза Мухаммеда алејхисселам јесте Кур’ан-и керим. Сви песници и књижевници до данашњег дана остали су немоћни и задивљени пред складом израза и значењем Кур’ан-и керима. Нису могли да саставе ништа слично ни једном ајет-и кериму. Његова неподражљивост (иџаз) и речитост (белагат) не личе на људски говор. То јест, ако би му се одузела једна реч или додала једна реч, нарушила би се лепота његовог израза и значења. Они који су тражили другу реч да је ставе на место неке његове речи нису је могли наћи. Његов склад не личи на стихове арапских песника. Он обавештава о многим скривеним стварима које су се догодиле у прошлости и које ће се догодити у будућности. Они који га слушају и читају не могу да му се насите. Иако се уморе, не досади им. Безбројним искуствима утврђено је да његово учење и слушање отклања тегобе. Виђени су и они чије је срце, када су га чули, обузео ужас и страх, па чак и они који су од тога умрли. Многим окорелим непријатељима ислама срце је омекшало док су слушали Кур’ан-и керим, па су примили иман. Међу непријатељима ислама и зиндицима који носе муслиманско име, а зову се муаттила, мулхиди и карамити, било је оних који су покушали да промене Кур’ан-и керим, да га искваре и да кажу нешто слично њему, али нико од њих није остварио своју жељу. А Теврат и Инџил људи су увек мењали и мењају их и данас. Све лепе ствари до којих се не може доћи никаквим знањем и искуством, лепи ахлак и врлине које људима дају надмоћ, добра која доводе до среће на овом свету и на ахирету, знања о почетку и крају бића и све што је људима корисно и штетно – све је то у Кур’ан-и кериму саопштено, јасно или скривено. Оно што је скривено могу да схвате његови познаваоци. Сва знања и тајне које се налазе у свим небеским књигама – у Теврату, Зебуру и Инџилу – саопштени су у Кур’ан-и кериму. Сва знања која се налазе у Кур’ан-и кериму зна само Аллах теала. Већину њих саопштио је Свом вољеном Посланику (саллаллаху теала алејхи ве селлем). Алија и Хусејн (радијаллаху теала анхума) обавестили су да знају већину тих знања. Учити Кур’ан-и керим веома је велика благодат. Аллах теала је ову благодат подарио уммету Свог Хабиба. Мелеци су лишени ове благодати. Зато се окупљају на месту где се учи Кур’ан-и керим и слушају га. Сви тефсири саопштавају само врло мали део знања која се налазе у Кур’ан-и кериму. На Судњем дану, када се Мухаммед алејхисселам попне на минбер и проучи Кур’ан-и керим, они који га буду слушали схватиће сва његова знања. 2. Једна од највећих међу познатим муџизама Мухаммеда алејхисселам јесте и то што је расцепио месец на две половине. Ова муџиза није била дата ниједном другом посланику. Када је Мухаммед алејхисселам имао педесет две године, у Мекки су му дошле коловође курејшијских кафира и рекле: „Ако си посланик, расцепи месец на две половине!“ Мухаммед алејхисселам је веома желео да сви, а нарочито његови познаници и рођаци, приме иман. Подигао је руке и упутио дову. Аллах теала је примио његову дову и расцепио месец на две половине. Једна половина видела се изнад једне планине, а друга изнад друге. Кафири су рекли: „Мухаммед нас је опчинио“, и нису примили иман.

„Видело се хиљаду муџиза Мухаммеда алејхисселам, и пријатељ и непријатељ – свако је то рекао. Од толиких муџиза највредније је било то што је био пун едеба и његова лепа нарав“ Ријадун-насихин

Песма:
Пас залаје кад угледа месец,
А шта је ту крив месец?
Пси лају свагда,
А шта ту будала схвата?
Бејт:
Кад уста изгубе укус, то је знак болести:
И најслађи шербет болеснику је горак.

3. Када би у неким газама остали без воде, Мухаммед алејхисселам би ставио своју мубарек руку у воду у некој посуди; вода је текла између његових прстију, а посуда у којој је била вода непрестано се преливала. Од те воде пили су и њоме се служили понекад осамдесет, понекад три стотине, понекад хиљаду пет стотина људи, а у походу на Тебук свих седамдесет хиљада људи заједно са својим животињама. Када би извадио мубарек руку из воде, вода би престала да тече. 4. Једног дана отишао је у кућу свога стрица Аббаса, па је њега и његову децу посео поред себе. Покрио их је својим ихрамом и рекао: „Господару мој! Као што сам покрио овог свог стрица и свој ехл-и бејт, тако их и Ти заштити од џехеннемске ватре!“ Са зидова се три пута зачуо глас: „Амин.“2 5. Једног дана, одговарајући онима који су од њега тражили муџизу, позвао је једно удаљено дрво. Дрво је дошло вукући своје корење, назвало селам и рекло: „Ешхеду ен ла илахе иллаллах ве ешхеду енне Мухаммеден абдуху ве ресулуху.“ Затим се вратило и поново усправило на свом месту. 6. У бици за Хајбер, када су пред њега ставили отровано печено овчије месо, зачуо се глас: „Ја Ресулаллах! Не једи ме, отровано сам!“

7. Једног дана рекао је човеку који је у руци држао кип: „Ако ми кип проговори, хоћеш ли примити иман?“ Човек је рекао: „Ја га обожавам већ педесет година. Мени никада ништа није рекао. Како ће теби рећи?“ Када је Мухаммед алејхисселам рекао: „О кипе! Ко сам ја?“, зачуо се глас: „Ти си Аллахов посланик.“ Власник кипа одмах је примио иман.

8. У Медини, у Месџид-и Небеви, стајао је усправљен пањ хурмине палме. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) се, док је држао хутбу, наслањао на тај стуб. Звали су га Ханнана. Када је направљен минбер, више није одлазио до Ханнане. Тада је сав џемат чуо из ње звуке плача. Посланик је сишао са минбера и загрлио Ханнану. Глас је утихнуо. Ресулуллах је рекао: „Да је нисам загрлио, плакала би од растанка са мном до Судњег дана.“

Такве муџизе виђене су много пута и о њима је много пренето. 9. Много пута је виђено да каменчићи које би узео у руку и залогаји хране које би држао славе Аллаха теала звуком налик зујању пчела.

10. Један кафир дошао је и рекао: „Како да знам да си ти посланик?“ Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) је рекао: „Ако позовем онај грозд на оној хурминој палми и он дође, хоћеш ли примити иман?“ Кафир је рекао: „Да, примићу иман.“ Ресулуллах је позвао грозд хурми и он је дошао скакућући. Ресулуллах је рекао: „Врати се на своје место!“ Грозд се попео на своје место на дрвету и обесио се. Кафир који је то видео примио је иман. 11. У Мекки је неколико вукова зграбило овцу из једног стада и однело је. Када је пастир јурнуо и отео овцу од вукова, један од вукова је рекао: „Зар се ниси побојао Аллаха теала док си нам из руку отимао нафаку коју нам је послао Аллах теала?“ Пастир је рекао: „Веома сам зачуђен; зар и вук говори?“, а вук му је рекао: „Хоћеш ли да ти кажем нешто још чудније? У Медини Посланик Аллаха теала, Мухаммед (саллаллаху теала алејхи ве селлем), показује муџизе.“ Пастир је дошао, испричао то Ресулуллаху (саллаллаху алејхи ве селлем) и постао муслиман.

12. Док је Мухаммед (саллаллаху алејхи ве селлем) пролазио једном ливадом, три пута је чуо глас: „Ја Ресулаллах!“ Погледао је на ту страну и угледао везану кошуту. Поред ње је спавао један човек. Када ју је упитао шта жели, кошута је рекла: „Овај ловац ме је ухватио. На брду преко пута имам двоје младунчади. Пусти ме! Отићи ћу да их нахраним, па ћу се вратити.“ Ресул алејхисселам је рекао: „Хоћеш ли одржати реч и вратити се?“ Кошута је рекла: „Дајем реч Аллаха ради; ако се не вратим, нека Аллахова казна падне на мене!“ Ресулуллах је пустио кошуту. Мало касније вратила се. Човек се пробудио и рекао: „Ја Ресулаллах! Имате ли неку наредбу?“ Посланик је рекао: „Ослободи ову кошуту!“ Човек је одвезао кошутино уже и пустио је. Кошута је рекла: „Ешхеду ен ла илахе иллаллах ве еннеке Ресулуллах“ и отишла.

13. Једног дана позвао је у иман једног сељака. Овај је рекао: „Ако оживиш умрлу кћер мога комшије муслимана, примићу иман.“ Отишли су до њеног гроба. Ресулуллах је позвао девојку изговарајући њено име. Најпре се из кабура зачуо глас, а затим је девојка изашла напоље. „Хоћеш ли да се вратиш на овај свет?“ упитао је Ресулуллах. Девојка је рекла: „Ја Ресулаллах! Не желим да се вратим на овај свет. Овде ми је удобније него у кући мога оца. Ахирет муслимана бољи је од његовог овог света.“ Када је то видео, сељак је одмах примио иман. 14. Џабир ибн Абдуллах (радијаллаху теала анху) скувао је једну овцу. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) јео ју је са својим асхабима. „Не ломите јој кости!“ рекао је. Затим је скупио кости, ставио на њих своје мубарек руке и упутио дову. Аллах теала је оживео овцу. 15. Ресулуллаху су довели дете које, иако је одрасло, никада није проговорило. „Ко сам ја?“ упитао га је. Дете је одговорило: „Ти си Ресулуллах.“ После тога је говорило до своје смрти.

„Господару мој! Као што сам покрио овог свог стрица (Аббаса) и свој ехл-и бејт, тако их и Ти заштити од џехеннемске ватре!“ Хадис-и шериф

16. Један човек нагазио је змијско јаје и ослепео на оба ока. Довели су га Ресулуллаху (саллаллаху алејхи ве селлем). Када му је Посланик намазао очи својом мубарек пљувачком, човек је почео да види. Чак је и у осамдесетој години увлачио конац у иглу.

17. Мухаммед ибн Хатиб прича: „Био сам мали. По мени се пролила кључала вода и опекла ми тело. Отац ме је одвео Ресулуллаху (саллаллаху теала алејхи ве селлем). Он је својим мубарек рукама намазао своју пљувачку на опечена места и упутио дову. Опекотине су одмах зацелиле.“

18. Једна жена довела је свог ћелавог сина. Ресулуллах му је својим мубарек рукама помиловао главу. Дечак је оздравио и коса му је почела да расте.

19. У „Сунен“ књигама Тирмизија и Несаија каже се: Један човек, слеп на оба ока, дошао је и рекао: „Ја Ресулаллах! Упути дову да ми се отворе очи!“ Посланик се смиловао и рекао му да узме беспрекоран абдест, а затим да проучи ову дову: „Господару мој! Тебе молим. Стављајући између нас Твог вољеног Посланика Мухаммеда алејхисселам, од Тебе тражим. О мој много вољени Посланиче, хазрети Мухаммеде! Узимајући тебе за весилу, молим свог Господара. Молим да прими моју дову због тебе. Господару мој! Учини да ми овај узвишени Посланик буде онај који чини шефаат! Због његове части прими моју дову!“ Човек је узео абдест и проучио дову, и очи су му се отвориле. Муслимани су ову дову увек учили и постизали своје жеље. 20. Ресулуллах је са Ебу Талибом ишао кроз једну пустињу. Ебу Талиб је рекао да је веома жедан. Ресулуллах (саллаллаху теала алејхи ве селлем) је сишао са јахаће животиње на земљу, рекао: „Ожеднео си?“ и ударио петом своје мубарек ноге о земљу. Вода је шикнула. „Стриче мој, пиј од ове воде!“ рекао је. 21. На путовању на Худејбију утаборили су се код бунара са мало воде. Војници су се пожалили на жеђ. Ресулуллах је затражио ведро воде. Из њега је узео абдест, пљунуо у њега и наредио да се та вода излије у бунар. Затим је узео једну стрелу и бацио је у бунар. Убрзо су видели да се бунар напунио водом до самог врха.

22. У једној гази војска се пожалила на жеђ. Ресул алејхисселам послао је двојицу војника да траже воду. Видели су једну жену на камили са две мешине пуне воде и довели је. Ресул алејхисселам је затражио од жене мало воде. Наредио је да се излије у једну посуду. Сва војска је долазила редом и пунила своје посуде и мешине. Жени су дали нешто хурми, а напунили су јој и мешине водом.

Ресулуллах јој је рекао: „Нисмо ти умањили воду. Воду нам је дао Аллах теала.“

23. Док је Ресулуллах у Медини на минберу држао хутбу, један човек је рекао: „Ја Ресулаллах (саллаллаху теала алејхи ве селлем)! Од суше нам пропадају деца, животиње и њиве. Притекни нам у помоћ!“ Посланик је подигао руке и упутио дову. На небу није било ни облачка, а још пре него што је мубарек рукама прешао преко лица, облаци су се скупили. Одмах је почела киша. Трајала је неколико дана. Док је Посланик поново на минберу држао хутбу, исти човек је рекао: „Ја Ресулаллах! Пропашћемо од кише!“, а Ресул алејхисселам се осмехнуо и рекао: „Господару мој! Подари Своју милост и другим Својим робовима!“ Облаци су се разишли и указало се сунце. 24. Џабир ибн Абдуллах (радијаллаху теала анху) прича: Имао сам много дугова. Обавестио сам о томе Ресулуллаха (саллаллаху теала алејхи ве селлем). Дошао је у мој врт и три пута обишао око гомиле хурми. Затим је рекао: „Позови своје повериоце, нека дођу!“ Свакоме од њих дато је његово право, а од гомиле није нестало ништа. 25. Једна жена послала је мед на поклон. Ресул алејхисселам је примио мед, а празну посуду вратио. Моћу Аллаха теала посуда се вратила пуна меда. Жена је дошла и рекла: „Ја Ресулаллах! Шта сам згрешила? Зашто нисте примили мој поклон?“ Он је рекао: „Примили смо твој поклон. Мед који видиш јесте берекет који је Аллах теала дао због твог поклона.“ Жена се обрадовала и однела мед кући. Са својом породицом јела га је месецима, а мед се нимало није смањио. Једног дана грешком су сипали мед у другу посуду. Јели су из ње и брзо га потрошили. Када су то јавили Ресулуллаху, рекао је: „Да је остао у посуди коју сам послао, јели би га докле год свет постоји и никада се не би смањио.“

26. Ебу Хурејре прича: Донео сам Ресулуллаху неколико хурми и замолио га да упути дову да им се да берекет. Упутио је дову да у њима буде берекета и рекао ми: „Узми их и стави у своју посуду. Кад год пожелиш да узмеш, узми руком изнутра, немој је празнити па узимати са земље!“ Торбу у којој су биле хурме нисам одвајао од себе ни дању ни ноћу и јео сам из ње све до времена Османа (радијаллаху анху). Давао сам да једу и онима који су били са мном, а пуне шаке делио сам као садаку. На дан када је Осман (радијаллаху анху) постао шехид торба ми се изгубила. 27. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) је, као Сулејман алејхисселам, разумео језик свих животиња. Много пута је виђено како животиње долазе и жале му се на своје власнике или на друге. Ресулуллах би о томе обавештавао асхаб-и кирам. У бици на Хунејну рекао је белој мазги по имену „Дулдул“, коју је јахао: „Спусти се на земљу!“ Када се Дулдул одмах спустио, Посланик је узео са земље шаку песка и бацио је на кафире.

28. Једног дана рекао је својој жени Хафси (радијаллаху анха): „Ебу Бекр и твој отац узеће у своје руке управу над мојим умметом.“ Овим речима донео је радосну вест да ће Ебу Бекр и Хафсин отац Омер (радијаллаху анхума) постати халифе.

„О Хафса! Ебу Бекр и твој отац узеће у своје руке управу над мојим умметом“ Хадис-и шериф

29. Ресулуллах је поставио Ебу Хурејре (радијаллаху теала анху) да чува хурме које су у Медину стигле као зекат. Ебу Хурејре је ухватио једног човека док је крао хурме и рекао му: „Одвешћу те Ресулуллаху.“ Али када је лопов почео да преклиње говорећи: „Сиромах сам, имам много деце“, Ебу Хурејре га је пустио. Сутрадан је Ресулуллах позвао Ебу Хурејре и упитао: „Шта је урадио човек кога си синоћ пустио?“ Када му је Ебу Хурејре испричао, Посланик је рекао: „Преварио те је. Опет ће доћи.“ Следеће ноћи заиста је опет дошао и био ухваћен. Поново је преклињао: „Аллаха ти, пусти ме!“ и опет се извукао. Када је треће ноћи опет дошао и био ухваћен, његово преклињање није помогло. Тада је рекао: „Ако ме пустиш, научићу те нечему што ће ти бити од велике користи.“ Ебу Хурејре је пристао. Човек је рекао: „Ако ноћу, кад легнеш, проучиш Ајетул-курсију, Аллах теала ће те чувати и шејтан ти се неће приближити“, и отишао. Сутрадан, када је Ресулуллах опет упитао Ебу Хурејре и добио одговор, рекао је: „Овог пута рекао је истину. А сам је велики лажљивац. Знаш ли с ким си разговарао три ноћи?“ Када је Ебу Хурејре рекао: „Не, не знам“, Посланик је рекао: „То је био шејтан.“

30. Када је послао војску на место звано Мута да се бори против војске византијског цара, видео је, иако је тада био у Медини на минберу, Аллаховим показивањем, да су тројица заповедника из реда асхаба (Зејд ибн Хариса, Џафер ибн Ебу Талиб и Абдуллах ибн Ревваха) један за другим постали шехиди, и обавестио је о томе оне који су били с њим. 31. Када је Муаза ибн Џебела (радијаллаху теала анху) слао у Јемен као намесника, испратио га је до изван Медине, дао му много савета и рекао: „Више се нећемо срести до Судњег дана.“ Док је Муаз био у Јемену, Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) преселио је на ахирет у Медини.

32. Пред своје пресељење на ахирет рекао је својој кћери Фатими: „Од моје родбине ти ћеш ми се прва придружити.“ Шест месеци касније Фатима (радијаллаху анха) преселила је на ахирет. Нико од његове родбине није преселио пре ње.

33. Кајсу ибн Шеммасу (радијаллаху анху) рекао је: „Живећеш лепо и умрећеш као шехид.“ Док је Ебу Бекр (радијаллаху теала анху) био халифа, Кајс је постао шехид у бици на Јемами против Мусејлеметул-Кеззаба. Посланик је обавестио и да ће хазрети Омерул-Фарук, хазрети Осман и хазрети Алија (радијаллаху теала анхум еџмаин) постати шехиди. 34. Донео је радосну вест да ће земље персијског цара Кисре и византијског цара Кајсера прећи у руке муслимана и да ће њихове ризнице бити подељене на Аллаховом путу. 35. Обавестио је да ће многи из његовог уммета ићи морем у газу и да ће у тој гази бити и жена из реда асхаба по имену Умму Харам. Док је хазрети Осман био халифа, муслимани су бродовима отишли на острво Кипар и тамо се борили. И та жена била је с њима. Тамо је постала шехид.3

36. Једног дана Ресул алејхисселам седео је на једном узвишеном месту. Окренуо се онима који су били с њим и рекао: „Видите ли и ви оно што ја видим? Кунем се да видим смутње које ће се појавити међу вашим кућама и на улицама.“ У данима када је Осман (радијаллаху анху) убијен као шехид, а затим у Језидово време, у Медини су избиле велике смутње. На улицама је проливена крв многих људи.

37. Једног дана обавестио је да ће се једна од његових жена побунити против халифе. Када се Аиша (радијаллаху теала анха) насмејала овим речима, рекао је: „О Хумејра4! Не заборави ове моје речи! Да та жена не будеш ти!“ Затим се окренуо Алији (радијаллаху анху) и рекао: „Ако њен посао падне у твоје руке, буди благ према њој!“ Тридесет година касније Аиша (радијаллаху анха) борила се против Алије (радијаллаху анху) и пала му у заробљеништво. Алија (радијаллаху анху) ју је с почастима и поштовањем послао из Басре у Медину.

38. Хазрети Муавији рекао је: „Ако једног дана завладаш мојим умметом, награди оне који чине добро, а онима који чине зло опрости!“ Хазрети Муавија је у време хазрети Омера и хазрети Османа двадесет година био намесник у Дамаску, а затим двадесет година халифа. 39. Једног дана рекао је: „Муавија никада неће бити побеђен.“ Када је Алија (радијаллаху теала анху) у бици код Сиффина чуо овај хадис, рекао је: „Да сам ово чуо раније, не бих се борио против Муавије (радијаллаху теала анху).“ 40. Аммару ибн Јасиру (радијаллаху теала анху) рекао је: „Убиће те људи који су побуњеници и непокорни.“ Аммар је постао шехид борећи се заједно са Алијом (радијаллаху анху) против Муавије (радијаллаху анху). 41. За Хасана (радијаллаху теала анхума), сина своје кћери Фатиме, рекао је: „Овај мој син веома је благословен. Аллах теала ће преко њега измирити две велике војске муслимана.“ Када је требало да се са великом војском бори против Муавије (радијаллаху анху), Хасан је, да би спречио смутњу и да се не би проливала крв муслимана, предао Муавији (радијаллаху анху) хилафет, који је био његово право. 42. Абдуллах ибн Зубејр (радијаллаху теала анхума) попио је крв Ресулуллаха (саллаллаху теала алејхи ве селлем) која је изашла када му је пуштана крв (хаџамат). Када је то видео, Посланик је рекао: „Знаш ли шта ће ти све доћи од људи? И од тебе ће људима доћи много тога. Џехеннемска ватра те неће спалити.“ Када се Абдуллах ибн Зубејр у Мекки прогласио халифом, Абдулмелик ибн Мерван послао је из Дамаска на Мекку Хаџџаџа с великом војском. Ухватили су Абдуллаха и убили га. 43. Погледавши мајку Абдуллаха ибн Аббаса, рекао је: „Имаћеш сина. Када се роди, донеси ми га!“ Када су му донели дете, проучио му је на уво езан и икамет и намазао му уста водом из својих мубарек уста. Дао му је име Абдуллах, предао га у крило мајци и рекао: „Узми оца халифа и носи га!“ Када је то чуо, дечаков отац, хазрети Аббас, дошао је и упитао, а он је рекао: „Да, тако сам рекао. Ово дете је отац халифа. Међу њима биће Сеффах, Мехди и онај који ће клањати намаз са Исом алејхисселам.“ На чело Аббасијске државе дошло је много халифа. Сви су они били из лозе Абдуллаха ибн Аббаса.

„О Муавија! Ако једног дана завладаш мојим умметом, награди оне који чине добро, а онима који чине зло опрости!“ Хадис-и шериф

44. Једног дана рекао је: „У мом уммету појавиће се многи људи које зову рафизије. Они ће се одвојити од исламске вере.“

45. Многим својим асхабима упутио је дове за добро; све су примљене и они су видели њихову корист. Алија (радијаллаху теала анху) прича: Ресулуллах (саллаллаху теала алејхи ве селлем) хтео је да ме пошаље у Јемен као кадију (судију). Рекао сам: „Ја Ресулаллах (саллаллаху теала алејхи ве селлем)! Не знам да судим.“ Ставио ми је своју мубарек руку на прса и рекао: „Господару мој! Обзнани његовом срцу оно што је исправно. Подари му да увек говори истину!“ После тога сам одмах схватао ко је у праву међу онима који су ми долазили с тужбама и пресуђивао сам по праву.

46. Десеторици људи којима је Ресулуллах донео радосну вест да ће ући у џеннет каже се Ашере-и мубешшере. У бици на Ухуду рекао је за једнога од њих, Са’да ибн Ебу Веккаса (радијаллаху анху): „Господару мој! Учини да његове стреле погађају циљ и прими његове дове!“ После тога свака Са’дова дова била је примљена и свака стрела коју је одапео погађала је непријатеља.

47. Ставио је своју мубарек руку на чело сина свога стрица, Абдуллаха ибн Аббаса, и рекао: „Господару мој! Учини га дубоким учењаком у вери и власником хикмета! Подари му знања Кур’ан-и керима!“ После тога Абдуллах ибн Аббас постао је јединствен у своје време у свим наукама, а нарочито у тефсиру, хадису и фикху. Асхаби и табиини све су учили од њега. Постао је чувен по именима „Терџуманул-Кур’ан“, „Бахрул-илм“ и „Реисул-муфессирин“, а исламске земље испуниле су се његовим ученицима.5

48. За свога слугу Енеса ибн Малика упутио је дову: „Господару мој! Умножи му иметак и децу, продужи му живот и опрости му грехе!“ Како је време пролазило, његов иметак и имања су се умножавали. Његова стабла и виногради сваке године давали су плодове. Имао је веома много деце. Живео је сто десет година. На крају живота, када је рекао: „Господару мој! Од дова које је Твој Хабиб упутио за мене три си примио и подарио ми их! А како ли ће бити са четвртом, са опростом мојих греха?“, зачуо је глас: „Примио сам и четврту. Буди спокојан!“

„Господару мој! Учини га (Абдуллаха ибн Аббаса) дубоким учењаком у вери и власником хикмета! Подари му знања Кур’ан-и керима!“ Хадис-и шериф

49. За Малика ибн Ребиу (радијаллаху теала анху) упутио је дову речима: „Нека у твом потомству буде берекета!“ Малик је имао осамдесет синова.

50. Када је чувени песник по имену Набига прочитао неколико својих песама, Посланик је изговорио дову познату међу Арапима: „Нека ти Аллах теала сачува зубе!“ Набига је доживео стоту годину, а зуби су му били бели и сјајни, поређани као бисери. 51. За Урву ибн Џада (радијаллаху теала анху) рекао је: „Господару мој! Дај берекет његовој трговини!“ Урва прича: „После тога сви моји послови у трговини донели су добит. Никада нисам имао губитка.“ 52. Једног дана дошла му је његова кћи Фатима (радијаллаху теала анха). Од глади јој је лице било пожутело. Ставио јој је руку на прса и рекао: „Господару мој, који храниш гладне! Не остављај гладном Мухаммедову кћер Фатиму!“ Фатими је лице одмах поруменело и оживело. До смрти више никада није осетила глад.

53. За Абдуррахмана ибн Авфа, једног од Ашере-и мубешшере, упутио је дову за берекет. Његов иметак се толико умножио да се о њему надалеко причало.

54. Рекао је: „Дова сваког посланика бива примљена. Сваки посланик упутио је на овом свету дову за свој уммет. А ја упућујем дову да ми се на Судњем дану дозволи да чиним шефаат за свој уммет. Иншаллах, моја дова ће бити примљена. Чинићу шефаат за све оне који нису мушрици.“

55. Отишао је у нека села код Мекке и много се трудио да приме иман. Нису прихватили. Тада је упутио дову да их задеси невоља попут глади која је била у Египту у време посланика Јусуфа (алејхиссалату весселам). Те године у тим крајевима настала је таква глад да су јели и стрвину. 56. Утејба, син његовог стрица Ебу Лехеба, иако је био зет Ресулуллаха (алејхиссалату весселам), није поверовао у Ресулуллаха и веома је ожалостио тог Сервер-и алема (саллаллаху алејхи ве селлем). Развео се од његове мубарек кћери Умму Гулсум-хатун. Говорио је ружне речи. Посланик се због тога веома ожалостио и рекао: „Господару мој! Пошаљи на њега једног од Својих паса!“ Док је Утејба путовао у Шам (Сирију) ради трговине, једне ноћи спавао је међу својим друговима. Дошао је лав, помирисао његове другове и оставио их. Када је на ред дошао Утејба, зграбио га је и растргао. 57. Један човек је јео левом руком. Посланик му је рекао: „Једи десном руком!“ Човек је слагао рекавши: „Десна рука ми се не помера.“ Посланик је рекао: „Онда нека ти се десна рука више и не помера!“6 До смрти није могао да принесе десну руку устима.

58. Персијском цару Хусреву Первизу послао је писмо да прими иман. Ниски Хусрев поцепао је писмо, а изасланика који га је донео убио је, па је овај постао шехид. Када је Ресул алејхисселам то чуо, веома се ожалостио и рекао: „Господару мој! Као што је он поцепао моје писмо, тако Ти поцепај његово царство!“ Још за живота Ресулуллаха Хусрева је његов син Ширевејх исекао бодежом. Док је Омер (радијаллаху теала анху) био халифа, муслимани су освојили целу Персију и од Хусрева није остало ни лозе ни царства.

59. Док је Ресул алејхисселам на пијаци чинио емр-и маруф ве нехј-и мункер и давао савете, један нитков по имену Хакем ибн Ас, Мерванов отац, ишао је иза Ресулуллаха (саллаллаху теала алејхи ве селлем), отварао и затварао очи и кривио лице, и тако му се ругао. Када се Ресул алејхисселам окренуо и видео то његово ружно понашање, рекао је: „Остани такав какав си се показао!“ До смрти су му се лице и очи трзали. 60. Аллах теала чувао је Свог Хабиба од несрећа. Ебу Џехл био је највећи непријатељ Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем). Када је подигао велики камен да га удари у мубарек главу, угледао је на оба Ресулуллахова рамена по једну змију; камен му је испао из руке и побегао је.

61. Док је Посланик клањао намаз крај Ка’бе-и муаззаме, ниски Ебу Џехл је опет, рекавши: „Сад је право време“, хтео да насрне на њега с ножем, али се одједном окренуо и побегао. Када су га другови упитали: „Зашто си се уплашио?“, рекао је: „Између Мухаммеда (саллаллаху теала алејхи ве селлем) и мене видео сам ров пун ватре. Многи су ме чекали. Да сам закорачио, ухватили би ме и бацили у ватру.“ Када су муслимани то чули и упитали Ресулуллаха (саллаллаху теала алејхи ве селлем), рекао је: „Мелеци Аллаха теала ухватили би га и растргли.“

62. Четврте године по хиџри, код Бени Надира, док је Ресулуллах (саллаллаху теала алејхи ве селлем) разговарао са својим асхабима испод зидина јеврејске тврђаве, један Јевреј хтео је да одозго на њега баци велики воденички камен. Када је пружио руку према камену, обе руке су му се одузеле. 63. Девете године по хиџри људи су из далеких крајева долазили у таласима и примали иман. Два кафира, по имену Амир и Ербед, придружили су се онима који су долазили. Док је Амир говорио Ресулуллаху (саллаллаху теала алејхи ве селлем) да су дошли да приме иман, Ербед је прешао иза њега и хтео да извуче сабљу из корица. Рука га није послушала. Када му је Амир са супротне стране дао знак као да каже: „Шта чекаш?“, Ресул алејхисселам је рекао: „Аллах теала ме је сачувао од зла вас двојице.“ Када су отуда отишли, Амир је упитао Ербеда: „Зашто ниси одржао реч?“ Овај је рекао: „Шта да радим? Колико сам пута хтео да извучем сабљу, сваки пут сам видео тебе између нас двојице.“ Неколико дана касније, док је време било ведро, небо су изненада прекрили облаци. На Ербеда је пао гром и погинуо је заједно са својом камилом.

64. Једног дана Ресул алејхисселам узео је абдест и обуо једну меству, а када је пружио руку према другој, једна птица зграбила је меству и протресла је у ваздуху. Из ње је испала змија. Затим је птица спустила меству на земљу. Од тог дана постало је суннет да се обућа пре обувања најпре протресе. 65. Ресул алејхисселам је у газама и у пустињама одредио неке од својих асхаба као стражаре да га чувају. Када је објављен 67. ајет-и керим суре Маида, чије је значење: „Аллах те чува од зла људи“, одустао је од тога. Ходао је сам међу непријатељима, спавао сам и нимало се није бојао.

„О славни Посланиче! Аллах те чува од зла људи“ Маида: 67

66. Хазрети Енес прича: Ресулуллах је имао марамицу којом је брисао своје мубарек лице. Њоме би брисао лице, а када би се упрљала, бацио би је у ватру. Прљавштина би изгорела, а марамица не би, него би постала потпуно чиста. 67. Пио је воду из ведра из једног бунара, а остатак су излили у бунар. Из тог бунара после је увек мирисало на мошус. 68. На телу Утбе ибн Фиркада (радијаллаху анху) појавила се болест звана копривњача (уртикарија). Ресул алејхисселам га је свукао, пљунуо у своје мубарек руке и рукама му намазао тело. Болесник је оздравио. Тело му је мирисало као мошус. То стање трајало је дуго. 69. Док је Ресул алејхисселам клањао намаз, дошао је шејтан хотећи да му поквари намаз. Посланик га је ухватио својим мубарек рукама. Пустио га је тек пошто је од њега узео реч да више неће долазити и кварити намаз.

70. Вођа мунафика у Медини, Абдуллах ибн Убејј ибн Селул, пред смрт је позвао Ресулуллаха. Преклињао је: „Кошуљу коју носите дајте ми за ћефин!“ Пошто је Посланику био обичај да да све што се од њега затражи, поклонио му је своју кошуљу. Чак му је клањао и џеназа-намаз. Хиљаду мунафика који су били у Медини, задивљени овим доброчинством Ресулуллаха (саллаллаху теала алејхи ве селлем), сви су примили иман. 71. Међу курејшијским кафирима Велид ибн Мугира, Ас ибн Ваил, Харис ибн Кајс, Есвед ибн Јагус и Есвед ибн Мутталиб више од других претеривали су у мучењу и узнемиравању Ресулуллаха (саллаллаху теала алејхи ве селлем). Џибрил алејхисселам дошао је и донео 95. ајет суре Хиџр, чије је значење: „Онима који ти се ругају Ми ћемо дати њихову казну…“, па је показао на Велидово стопало, на пету другога, на нос трећега, на главу четвртога и на очи петога. У Велидово стопало забола се стрела. Пошто је био веома охол, било му је тешко да се сагне, извуче је и баци. Гвоздени врх забио му се у жилу на чланку и оболео је од ишијаса. Асу се у пету забио трн и нога му је отекла као мешина. Харису је из носа непрестано текла крв. Есвед је, седећи весело под једним дрветом, ударио главом о дрво, а други Есвед ослепео је, и сви су пропали.

72. У Медини је у племену Бени Неџџар живела једна изузетно лепа жена. Један џин заљубио се у њу и стално јој је долазио. Пошто је Ресул алејхисселам дошао у Медину, једног дана, док је тај џин седео на зиду испред жениних врата, жена га је препознала и рекла: „Зашто ми више не долазиш?“ Џин је рекао: „Посланик Аллаха теала (саллаллаху теала алејхи ве селлем) забранио је блуд и све харамове.“

73. У бици која се зове Бир-и Мауна кафири су прекршили дату реч и, осим једног или двојице, убили свих седамдесет асхаба, који су тако постали шехиди. Међу њима био је и Амир ибн Фухејра (радијаллаху теала анху), кога је Ебу Бекр (радијаллаху анху) ослободио ропства и који је био међу првима који су примили иман. Када су Амира ибн Фухејру ранили копљем, мелеци су га пред очима кафира подигли на небо. Када су то јавили Ресулуллаху (саллаллаху теала алејхи ве селлем), рекао је: „Сахранили су га мелеци џеннета, а његова душа подигнута је у џеннет.“

74. Са’д ибн Муаз (радијаллаху теала анху) рањен је у бици на Хендеку и после неког времена преселио је на ахирет. Ресулуллах (саллаллаху теала алејхи ве селлем) обавестио је да је на његовом џеназа-намазу било седамдесет хиљада мелека. Док су му копали кабур, свуда се ширио мирис мошуса. 75. Један од асхаба по имену Сефина, кога је ослободила Умму Селема (радијаллаху теала анха), једна од жена Ресулуллаха (саллаллаху теала алејхи ве селлем), никада се није одвајао од служења Ресулуллаху. У гази против Византинаца одвојио се од војске и пао у ропство кафирима. Док је бежао и враћао се, пред њега је изашао страшан лав. Рекао је: „Ја сам Ресулуллахов слуга“, и испричао лаву шта му се догодило. Лав се отрљао о њега лицем и очима и ишао поред њега. Није се одвајао од њега да му непријатељ не би нанео неку штету. Када се указала исламска војска, окренуо се и отишао. 76. Неко по имену Џахџах Гифари побунио се против халифе Османа (радијаллаху теала анху). Штап који је Ресулуллах (саллаллаху теала алејхи ве селлем) увек носио у руци сломио је о колено. Годину дана касније на колену му се појавила болест звана шир-пенче (антракс) и проузроковала му смрт.

77. Муавија (радијаллаху теала анху) дошао је из Дамаска на хаџ и хтео да мубарек минбер Ресулуллаха (саллаллаху теала алејхи ве селлем) у Медини однесе у Дамаск ради берекета. Када су минбер померили с места, помрачило се сунце. Свуда је пао мрак и указале су се звезде. Одустао је од те жеље. 78. У бици на Ухуду Ебу Катади је испало једно око и пало му на образ. Довели су га Ресулуллаху. Он му је својом мубарек руком вратио око на место и рекао: „Господару мој! Учини му око лепим!“ То око постало је лепше од другога. Видео је њиме боље него другим. Један од унука Ебу Катаде дошао је халифи Омеру ибн Абдулазизу. Халифа га је упитао: „Ко си ти?“ Он је, рецитујући један бејт, обзнанио да је унук човека коме је Ресулуллах својом мубарек руком вратио око на место. Када је чуо те бејтове, халифа му је указао велику почаст и богато га обдарио. 79. Ијас ибн Селема прича: У бици за Хајбер Ресулуллах ме је послао да позовем Алију (радијаллаху анху). Алију су болеле очи. Узео сам га за руку и с муком довео. Ресулуллах је пљунуо на своје мубарек прсте и намазао Алијине очи. Дао му је заставу у руку и послао га да се бори на капији Хајбера. Алија (радијаллаху анху) ишчупао је из темеља капију која дуго није могла да се отвори, и асхаб-и кирам ушли су у тврђаву. 80. Једног дана Ресулуллах је свратио у кућу своје кћери хазрети Фатиме и упитао како су. Хазрети Фатима је одговорила: „Бабо мој! Већ три дана моја деца и ја ништа нисмо ни јели ни пили. Стрпљиво подносимо глад. Моје није важно. Али стање Хасана и Хусејна много ме жалости.“ Тада је Сервер-и алем рекао: „О Фатима! Кћери моја мила! Ти си гладна три дана. А ја сам гладан четири дана.“ Веома се ожалостио што су његови мубарек унуци, хазрети Хасан и Хусејн, гладни… 81. Хазрети Алија кренуо је на пут да ради и заради, да својој мубарек деци купи нешто и да их нахрани. Када је изашао из Медине, угледао је код једног бунара сељака који је покушавао да напоји своје камиле. Пришао му је и рекао: „О Арапине! Треба ли ти неко да ти уз плату напоји камиле?“ Сељак је рекао: „Да. И ја сам тражио таквог човека. Ако хоћеш, дођи и напој ми камиле! За свако ведро које извучеш даћу ти три хурме.“ Хазрети Алија је пристао и почео да вади воду. Извукао је девет ведара, кад се уже на ведру одједном прекинуло и ведро је остало у бунару. Видевши то, сељак је срдито устао са свог места и, на своју несрећу, ударио хазрети Алију руком по лицу. Затим му је за осам ведара воде дао двадесет четири хурме. Хазрети Алија, веома ожалошћен тиме, пружио је руке у бунар. Узео је ведро које је било унутра, ставио га на ивицу бунара и отишао одатле. Сељак се скаменио од чуда! Како је његова рука досегла до дна тако дубоког бунара?!.. Да тај човек није следбеник вере за коју је најављено да ће доћи? Обузет тим мислима и задивљен, сељак је рекао: „Његов посланик је истински посланик. Поверовао сам!“ Покајао се због дрскости коју је мало пре показао и великог злочина који је починио. Рекавши: „Руке које се подигну на таквог човека треба одсећи, а кости им сломити!“, узео је сабљу у једну руку и снажно је спустио на зглоб друге… Учинио је оно што је хтео. Осетио је веома велики бол, али му је срце сада било мирно. Узео је одсечену руку у другу руку и дошао право у Месџид-и Небеви. Упитао је асхаб-и кирам где им је Посланик. Рекли су му да је отишао код своје кћери. Распитао се за кућу хазрети Фатиме и отишао тамо. У том тренутку Посланик је посадио своје унуке, хазрети Хасана и хазрети Хусејна, на своја мубарек колена и хранио их хурмама које је донео. Кад год би помислио колику је грешку учинио, сељак је био близу да полуди, а из очију су му текле сузе као са чесме. У таквом стању дошао је до куће хазрети Фатиме и покуцао на врата. Изнутра је изашао Предводник светова, сијајући нуром као сунце. Чим је угледао Посланика, сељак га је преклињао: „Поверовао сам, ти си Аллахов Ресул! Кајем се због онога што сам урадио, опрости ми, ја Ресулаллах!“ Када га је наш вољени Посланик упитао: „Зашто си одсекао руку?“, сељак је рекао: „Зато што сам се стидео да носим ову руку која је ударила мубарек лице које је поверовало у тебе!.. Нека ти је моја душа жртва, ја Ресулаллах!“ Наш вољени Посланик, море милости, узео је од сељака одсечену руку и, рекавши „Бисмиллахир-рахманир-рахим“, прислонио је уз зглоб из кога је текла крв. Аллаховом дозволом, као муџиза Посланика, рука је постала онаква каква је била. Аллах теала је кадар на све, Његова моћ сеже до свега.

„Господару мој! Ово је мој стриц, брат мога оца. А ово је мој ехл-и бејт. Као што сам их покрио овим својим покривачем, тако их и Ти покриј и заштити од џехеннемске ватре!“ Хадис-и шериф