ПОСЛАНИКОВ ШЕФААТ

Ресул-и екрем ће на Судњем дану чинити шефаат за свој уммет и избавиће га од тешкоће и туге. У једном хадис-и шерифу рекао је: „Дат ми је избор између тога да половина мог уммета уђе у џеннет и шефаата. Изабрао сам шефаат, јер је он обухватнији. Немојте мислити да је он само за оне који су досегли такву (богобојазност), он је и за грешнике који су запали у грешку…“1

У хадис-и шерифу који преноси хазрети Ебу Хурејре Посланик је рекао: „Мој шефаат је за онога ко искрено изговори речи шехадета говорећи ‚Ла илахе иллаллах‘, тако да му срце потврђује оно што каже језик.“2

И у неким хадис-и шерифима Посланик је рекао:

„Учинићу шефаат за оне из мог уммета који воле мој ехл-и бејт.“ „Учинићу шефаат за оне из мог уммета који чине велике грехе.“ „Могу учинити шефаат за свакога, осим за оне који говоре против мојих асхаба.“ „Учинићу шефаат за оне из мог уммета који су учинили неправду себи и које је преварио њихов нефс.“ „На Судњем дану ја ћу први чинити шефаат.“3

„Ко не верује у мој шефаат, неће га досегнути.“4

На Судњем дану од страхоте дувања у Сур кожа се јежи, очи не знају куда да гледају, а и верници и кафири бивају терани на место махшера. То је патња која још више повећава тежину Судњег дана. Тада осам мелека носи Арш. Један од тих мелека једним кораком прелази пут од двадесет хиљада година на овом свету. Мелеци и облаци доносе тесбихе које разум не може да појми, све док се Арш-и ала не устали. Тако се Арш-и ала устаљује на белој земљи коју је Аллах теала створио за њега. Тада се главе погну од страха од казне Аллаха теала, коју ништа не може да поднесе. Сва створења, заточена у својој муци и збуњена, траже самилост. На махшеру стање људи постаје крајње тешко. Њихове муке и патње се увећавају. Сваком човеку око врата је обавијен иметак који је на свету чврсто чувао. Онима који нису давали зекат на камиле на врат се товари камила. Она толико риче и постаје тешка да је као велика планина. Тако је и с онима који нису давали зекат на говеда и овце. Њихов јаук је као грмљавина.5 Онима који нису давали зекат на усеве, то јест ушур, на врат се товаре џакови усева. За коју год врсту усева на свету нису дали зекат, од те врсте натоварени су им џакови: ако је пшеница – пшеница, ако је јечам – јечам. Под њиховом тежином вичу: „Ва вејла, ва себура!“ („Вејл“ је реч за казну. Човек тако виче кад не може да поднесе казну. А реч „себур“ употребљава се у часу пропасти.) На оне који нису давали зекат на злато, сребро, (папирни) новац и другу трговачку робу насрће страшна змија. Кад повичу: „Шта је ово?“, мелеци одговарају: „Ово су ваши иметци на које на свету нисте давали зекат.“ Ето, ово страшно стање објављено је у сто осамдесетом ајету суре Ал-и Имран, чије је значење: „Оно што су на свету шкрто задржали обавиће им се око врата на Судњем дану.“

„Ко не верује у мој шефаат, неће га досегнути“ Хадис-и шериф

Из стидних делова (аврет) друге скупине тече гној и жута течност. Од њиховог смрада они око њих веома пате. То су они који су чинили блуд (зина) и радили харам. Још једна скупина виси о гранама дрвећа. То су они који су на свету чинили ливат (содомију).

Још једној скупини језици су испали из уста и висе им до груди; они су у веома ружном стању. Људи не желе да их гледају. То су они који су лагали и клеветали.

Још једној скупини стомаци су отекли и нарасли као високе планине. То су они који су на свету, без нужде и без примене (дозвољених начина) пословања (муамеле), узимали и давали иметак и новац уз камату. Греси оних који чине такав харам обелодањују се на најсрамнији начин. Посланике и учењаке обузима страх. Евлије и шехиди јаучу од казне Аллаха теала, коју је тешко поднети. Док су у том стању, обавије их нур много јачи од сунчевог нура. Људи који ни иначе не могу да поднесу сунчеву жегу, кад то виде, сасвим се збуне. Хиљаду година остају у том стању. Аллах теала им ништа не говори. Тада људи одлазе првом посланику, Адему алејхисселам, и преклињу: „О Адеме алејхисселам! Ти си драг и частан посланик. Аллах теала те је створио, наредио мелецима да ти учине сеџду и удахнуо ти од Свог духа. Учини шефаат за нас да почне обрачун, да нам се суди онако како Аллах теала хоће и да свако оде тамо куда Он нареди. Нека Аллах теала, који је владар и власник свега, учини са Својим створењима шта хоће.“

Адем алејхисселам каже: „Јео сам плод са дрвета које је Аллах теала забранио. Зато се сада стидим Аллаха теала. Али идите Нуху.“ После тога хиљаду година стоје и међусобно се саветују. Затим одлазе Нуху алејхисселам и преклињу: „У стању смо које се никако не може поднети. Учини шефаат да се наш случај што пре размотри. Да се спасемо од ове махшерске казне.“ Нух алејхисселам им одговара: „Упутио сам дову Аллаху теала и због те дове утопили су се сви људи који су били на земљи. Зато се стидим Аллаха теала. Али идите Ибрахиму алејхисселам, који је Халилуллах. Аллах теала у последњем ајету суре Хаџ рекао је, по значењу: ‚Следите веру свога оца Ибрахима (алејхисселам). Да би вам Посланик био сведок, а ви били сведоци људима, Аллах теала вас је и у ранијим књигама и у Кур’ан-и кериму назвао муслиманима.‘ Можда ће вам он учинити шефаат.“

Као и пре, још хиљаду година разговарају међу собом. Затим долазе Ибрахиму алејхисселам и кажу: „О оче муслимана! Ти си онај кога је Аллах теала учинио Својим халилом. Учини шефаат за нас! Нека Аллах теала донесе Свој суд међу створењима.“ Ибрахим алејхисселам им каже: „Ја сам на свету три пута изрекао речи са скривеним значењем. Говорећи их, борио сам се на путу вере. Сада се стидим да на овом месту тражим од Аллаха теала дозволу за шефаат. Идите Муси алејхисселам, јер је Аллах теала с њим разговарао и показао му духовну блискост. Он ће учинити шефаат за вас.“ После тога поново хиљаду година стоје и саветују се једни с другима. Али тада им стање постаје веома тешко. Место махшера постаје веома тесно. Затим долазе Муси алејхисселам и кажу: „О сине Имранов! Ти си посланик с којим је Аллах теала разговарао и коме је спустио Теврат. Учини шефаат за нас да почне обрачун! Јер наше стајање овде веома се одужило. Од гужве се ноге гомилају једна преко друге.“ Муса алејхисселам им каже: „Упутио сам дову Аллаху теала да фараонов народ годинама буде кажњаван оним што му није мило. Затим сам замолио да буду поука онима који ће доћи после њих. Сада се стидим да чиним шефаат. Али Џенаб-и Хакк је власник милости и опроста. Идите Иси алејхисселам, јер је он по јакину (уверењу) најисправнији међу ресулима, по спознаји и зухду – најузвишенији, а по мудрости – највиши. Он ће вам учинити шефаат.“ Да би се спасли од муке махшера, затим долазе Иси алејхисселам и кажу: „Ти си дух и реч Аллаха теала. Аллах теала је за тебе у четрдесет петом ајету суре Ал-и Имран рекао, по значењу: ‚Он је веџих и на овом свету и на ахирету, то јест веома вредан (частан и поштован)‘. Учини за нас шефаат код свог Господара!“

Иса алејхисселам каже: „Мој народ узео је мене и моју мајку за божанства мимо Аллаха. Како да у таквом стању учиним шефаат? Чинили су ми и ибадет; мене су назвали сином, а Аллаха теала оцем. Али, јесте ли видели да неко од вас има кесу, а да у њој нема хране и да јој отвор није запечаћен? Може ли се до те хране доћи, а да се печат не сломи? Идите Мухаммеду (саллаллаху алејхи ве селлем), најузвишенијем и последњем од посланика. Јер он је своју дову и свој шефаат сачувао за свој уммет. Његов народ га је много пута узнемиравао. Ранили су му мубарек чело. Сломили су му мубарек зуб. Приписали су му лудило. А тај узвишени посланик био је међу њима најбољи по поносу и највиши по части. На њихова неподношљива узнемиравања и злостављања одговарао је ајет-и керимом у коме се наводе речи које је Јусуф алејхисселам рекао својој браћи, чије је значење: ‚Данас вам више нећу тражити рачун за оно што сте учинили (нећу вам пребацивати ваше грешке). Џенаб-и Аллах, који је Ерхамур-рахимин, опростиће вам.‘“6 Кад Иса алејхисселам исприча фазилете нашег Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем), сви пожеле да што пре стигну до њега. Одмах долазе до минбера Мухаммеда алејхисселам и кажу: „Ти си Хабибуллах! А хабиб је најкориснији посредник. Учини шефаат за нас! Јер ми смо отишли првом посланику, Адему алејхисселам. Он нас је послао Нуху алејхисселам. Отишли смо Нуху алејхисселам. Он нас је послао Ибрахиму алејхисселам. Отишли смо Ибрахиму алејхисселам; он нас је послао Муси алејхисселам. Отишли смо Муси алејхисселам; он нас је послао Иси алејхисселам. Отишли смо Иси алејхисселам; он нас је послао теби. Ја Ресулаллах (саллаллаху алејхи ве селлем)! После тебе нема куда да се иде.“

„Оно што су на свету шкрто задржали обавиће им се око врата на Судњем дану“ Ал-и Имран: 180

Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) каже: „Ако Аллах теала дозволи и буде задовољан, учинићу шефаат.“

Он стиже до места које се зове Сурадикатул-џелал, то јест до застора џелала (величанства). Тражи од Аллаха теала дозволу да чини шефаат. Дозвола му бива дата. Застори се подижу. Улази у Арш-и ала. Пада на сеџду. Хиљаду година остаје на сеџди. Потом хвали Џенаб-и Хакка хвалом каквом Га нико није хвалио откако је свет створен. Неки арифи рекли су: „Кад је Аллах теала створио светове, Сам Себе је хвалио таквим хвалама.“ Аллах теала каже, по значењу: „О Мухаммеде, подигни главу са сеџде! Говори – бићеш саслушан. (Шта год кажеш, биће саслушано. Шта год затражиш, биће ти дато.) Чини шефаат – биће примљен.“ Потом Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) каже: „Господару мој! Одвоји добре од злих међу Твојим робовима, јер се њихово чекање веома одужило. Сваки од њих због својих греха осрамоћен је и понижен на пољу Арасат.“

Џенаб-и Хакк наређује да се донесе џеннет. Џеннет, украшен сваком врстом украса, доноси се на поље Арасат. Његов лепи мирис осећа се на удаљености од пет стотина година хода. Од тога се срца радују и душе оживљавају. (Али кафири, муртеди, они који се ругају муслиманима, они који варају омладину и краду јој иман и) они чија су дела прљава и рђава не осећају мирис џеннета.

Мелеци доводе џехеннем на место махшера везан ланцима. Џехеннем риче и тутњи, сипа ватру и избацује густ дим који цело небо чини црним. Његова рика, тутњава и врелина толики су да се не могу поднети. Свакоме клецају колена и сви падају где су стајали. Чак ни посланици и ресули не могу да се савладају. Хазрети Ибрахим, хазрети Муса и хазрети Иса хватају се за Арш-и ала. Ибрахим алејхисселам заборавља Исмаила алејхисселам, кога је хтео да принесе као курбан. Муса алејхисселам заборавља свог брата Харуна алејхисселам, а Иса алејхисселам своју мајку хазрети Мерјем. Сваки од њих каже: „Господару мој! Данас не тражим ништа осим спаса за себе.“

А Мухаммед алејхисселам каже: „Господару мој! Подари мом уммету сигурност и спас!“ Тамо нема никога ко би то могао да поднесе. Јер Аллах теала, обавештавајући о томе, у двадесет осмом ајету суре Џасија рекао је, по значењу: „Видећеш сваки уммет како је од страха од Џенаб-и Хакка пао на колена. Сваки ће бити позван књизи дела која је чинио на свету.“

Аллах теала у осмом ајету суре Мулк каже, по значењу: „Од силине срџбе и гнева ватра као да ће се распрснути.“

Потом наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) излази напред и зауставља џехеннем. Каже: „Врати се назад понижен и презрен! Чекај док ти твоји становници не дођу у скупинама.“ А џехеннем каже: „О Мухаммеде! Пусти ме да прођем! Јер ти си мени харам.“ С Арша се зачује глас: „О џехеннеме! Послушај реч Мухаммеда алејхисселам и покори му се!“ Затим Ресулуллах одвлачи џехеннем и смешта га на једно место с леве стране Арш-и ала. Они на махшеру једни другима доносе радосну вест о овом милосрдном поступку и шефаату Посланика. Страх им се мало смањи. Обелодањује се значење сто седмог ајета суре Енбија: „Тебе смо послали као милост световима.“7

Једном речју, Ресулуллах ће чинити шефаат на пет места.8

Прво – својим шефаатом који се зове Макам-и Махмуд спасиће све људе од муке чекања на махшеру.9

Друго – својим шефаатом увешће веома много људи у џеннет без рачуна. Треће – извешће из џехеннема вернике са много греха. Четврто – учиниће шефаат да у џеннет уђу они којима су севапи и греси једнаки и који чекају на месту званом „А’раф“. Пето – учиниће шефаат да се подигну степени становника џеннета.

Шефаатом сваког од седамдесет хиљада људи које је својим шефаатом спасао од рачуна, још по седамдесет хиљада људи ући ће у џеннет без рачуна.

ШЕФААТ, ЈА РЕСУЛАЛЛАХ!
Много сам у потреби, теби дођох,
шефаат, ја Ресулаллах!
Кривицу своју ја спознадох,
шефаат, ја Ресулаллах!
Грешник сам, лице ми је црно,
можда ћу у ватру бити бачен,
спас ми само од тебе може доћи,
шефаат, ја Ресулаллах!
Љубав према теби изнад је свега,
твоје знање више је од свачијег,
тебе хвали Сам Мевла,
шефаат, ја Ресулаллах!
Како да те човек хвали?
Нека од тебе дође доброчинство,
помози нам, аман!
Шефаат, ја Ресулаллах!
Без тебе ми је свет тамница,
посао ми је пропао, стање тешко,
лек ми само од тебе може доћи,
шефаат, ја Ресулаллах!
Светлост си просуо по овом свету,
салават и селам нека су на тебе,
сваком муслиману, мртвом и живом –
шефаат, ја Ресулаллах!
Заиста су многи моји греси,
и немоћан сам, и пун мана,
али мој иман је исправан,
шефаат, ја Ресулаллах!
Кад џехеннем закипи и прелије се,
не зна се шта ће кога снаћи,
друговима који чине џихад –
шефаат, ја Ресулаллах!
Нека ми се с очију подигне застор,
ти си лек за сваку бољку,
сваком појединцу који је верник –
шефаат, ја Ресулаллах!
За твоју част речено је „Левлаке“,
и опет је речено „Атајнаке“,
ти си владар „Ерселнаке“,
шефаат, ја Ресулаллах!
Онима који шире нашу веру,
онима који следе твој суннет,
онима који полажу главу на твом путу –
шефаат, ја Ресулаллах!
Најнижем у твом уммету,
ономе ко захваљује и ко чини зикр,
његовом богаташу и сиромаху –
шефаат, ја Ресулаллах!
Muhammed Hâdimî (рахметуллахи алејх)

„Видећеш сваки уммет како је од страха од Џенаб-и Хакка пао на колена. Сваки ће бити позван књизи дела која је чинио на свету“ Џасија: 28