ПОСЛАНИКОВ УЗВИШЕНИ АХЛАК1
Аллах теала, набрајајући доброчинства и дарове које је дао Свом вољеном Посланику (саллаллаху алејхи ве селлем) и милујући његово мубарек срце, каже: „Ти си створен лепе нарави.“2
У ајет-и кериму речено је, по значењу: „Ти си, заиста, на хулук-и азиму (ти имаш узвишени ахлак)“. Хулук-и азим значи имати с Аллахом теала тајне, скривене ствари, а међу људима бити лепе нарави. Хазрети Икрима је рекао: „Чуо сам од Абдуллаха ибн Аббаса: ‚хулук-и азим‘ у овом ајет-и кериму, то јест лепе нарави, јесте ахлак који је објавио Кур’ан-и керим.“
Лепи ахлак Ресулуллаха био је узрок да многи људи приме исламску веру.
Његове речи биле су веома слатке, освајале су срца и привлачиле душе. Његов разум био је толико велики да је, дошавши међу грубе и тврдоглаве људе Арабијског полуострва, њима веома лепо управљао, стрпљиво подносио њихово злостављање и довео их до благости и послушности. Већина њих оставила је своју веру и постала муслимани, и на путу исламске вере борили су се чак и против својих очева и синова.
На његовом путу жртвовали су своје иметке и завичај и пролевали своју крв. А нису били навикли на такве ствари. Његова лепа нарав, благост, праштање, стрпљење, доброчинство и дарежљивост били су толико велики да су свакога остављали задивљеним. Они који су га видели и чули радо су постајали муслимани. Ни у једном његовом покрету, ни у једном делу, ни у једној речи никада није виђена ни ружноћа ни мана. Иако се ради себе ни на кога није љутио, према непријатељима вере и онима који су језиком и руком нападали веру био је строг и оштар.
Мухаммед алејхисселам показао је хиљаде муџиза; то су говорили сви, и пријатељи и непријатељи. Највреднија од тих муџиза била је у томе што је био пристојан и лепе нарави. Хазрети Ебу Саид Худри је рекао: „Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) је давао траву животињама. Везивао је камилу. Метео је своју кућу. Музао је овцу. Шио је поцепану обућу и крпио своју одећу.3 Јео је заједно са својим слугом. Кад би се слуга уморио окрећући ручни млин, помагао му је. На пијаци би купио ово-оно и у торби донео кући. Кад би срео сиромаха и богаташа, старијег и млађег, први би назвао селам. Да би се с њима руковао, први би пружио своју мубарек руку. Роба и његовог власника, бега, црног и белог сматрао је једнакима. Ко год да је био, одлазио је тамо где је позван. Оно што би ставили пред њега, макар било и мало, није сматрао безвредним.
Хране није остављао од вечери до јутра ни од јутра до вечери. Био је лепе нарави. Волео је да чини добро и са свима се лепо слагао. Био је ведрог лица и благе речи, а кад би говорио, није се смејао. Изгледао је сетно, али није био намрштен. Био је скроман, али није био ниске природе. Био је величанствен и улевао је поштовање и страхопоштовање, али није био груб. Био је нежан и дарежљив, али није расипао, није давао ништа узалуд и свакога је жалио. Мубарек глава увек му је била погнута напред. Ни од кога ништа није очекивао. Ко жели срећу и мир, треба да буде као он.“ Енес ибн Малик је рекао: „Служио сам Ресулуллаха десет година. Ниједном ми није рекао ‚уф‘. Никада није рекао: ‚Зашто си ово урадио овако?’, нити: ‚Зашто то ниси урадио?’“4 Ебу Хурејре је рекао: „У једној гази (војном походу) замолили смо га да упути дову да кафири нестану. Рекао је: ‚Нисам послан да проклињем, нити да људи трпе казну. Послан сам да свакоме чиним добро и да људи нађу мир.‘“5 Аллах теала у 107. ајету суре Енбија каже, по значењу: „Тебе смо послали као милост, као доброчинство световима.“
Ебу Саид Худри је рекао: „Ресулуллахов стид (хаја) био је већи од стида неудатих девојака муслиманки.“6
Енес ибн Малик каже: „Кад би се Ресулуллах руковао с неким, није повлачио своју мубарек руку док тај човек не повуче своју.7 Није окретао своје мубарек лице од њега док тај човек не окрене своје. Кад би седео поред неког, седео би на коленима и, из поштовања према њему, није седео подигнута мубарек колена.“
Џабир ибн Семура каже: „Ресулуллах је говорио мало. Говорио је кад је било потребно или кад би га нешто питали.“ Из овога се разуме да сваки муслиман треба да ћути, а не да говори празне и бескорисне речи. У његовим мубарек речима било је тертила и терсила, то јест говорио је веома јасно и уредно и лако се разумео. Енес ибн Малик је рекао: „Ресул алејхисселам посећивао је болеснике, ишао је за џеназом и одлазио тамо где је позван. Јахао је и на магарцу. Видео сам Ресула алејхисселам у бици за Хајбер. Седео је на магарцу чији је улар био од ужета. Кад би Ресул алејхисселам изашао са сабах-намаза, деца и радници Медине доносили би пред њега своје судове пуне воде и молили га да у њих умочи свој мубарек прст. Иако је била зима и вода хладна, није одбијао њихову молбу и радовао им је срца.“8
Енес ибн Малик још каже: „Кад би нека девојчица узела Ресула алејхисселам за руку и повела га због неког посла, ишао би с њом и решио би њену невољу.“
„Ти си, заиста, на хулук-и азиму (ти имаш узвишени ахлак)“ Калем: 4
Џабир је рекао: „Нико никада није чуо да је Ресул алејхисселам рекао ‚нема‘ кад би га неко нешто замолио.“
Посланик је и по стиду надмашивао сва створења. Пред неприличним стварима очи су му биле као затворене. Никоме се није обраћао нечим што би му било непријатно.
Наша мајка хазрети Аиша испричала је: „Кад би Ресулуллаху јавили да је неко учинио нешто ружно, не спомињући му име, рекао би уопштено: ‚Зашто они тако раде?‘ Тако би, не спомињући му име, одвраћао тог човека од ружног дела које је учинио или рекао.“9
Енес ибн Малик испричао је: „Једног дана у присуство Посланика ушао је човек коме је на лицу било размазано нешто жуте боје. Посланик му ништа није рекао. Није рекао ништа што би га ожалостило. Кад је тај човек изашао, рекао је: ‚Да сте му рекли, па да то опере с лица!‘“10
Ресулуллах је уједињавао народе. Није их завађао. Указивао је почаст првацима свакога народа и постављао их на почасно место.
Никога није лишавао свог мубарек лица (џемала). Тражио је своје асхабе и распитивао се за оне који нису долазили. Онима који су седели поред њега давао је савете и свакоме давао његов удео.
Ни у чије срце није долазила помисао да он, по свом понашању, једнога воли више од другога. Према ономе ко би му дошао с притужбом био је стрпљив и саслушао би га.
Док човек који му је дошао сам не би отишао, није га остављао. Свим људима показивао је своју лепу нарав и ахлак на најбољи начин. Пред њим су сви били једнаки у праву и правди. Нико није имао предност над другим, нити икакву разлику. Наша мајка хазрети Аиша рекла је: „Никада нисам видела никога лепшег ахлака од Ресулуллаха. Кад год би га неко од његових асхаба или из његове породице (ехл-и бејта) позвао, обавезно би одговорио: ‚Изволи!’“11
Ресулуллах је своје асхабе дозивао најлепшим именима. Никоме није прекидао реч. Није прекидао саговорника док не заврши своју реч или док не устане да оде. О његовом лепом поступању, самилости и милосрђу Аллах теала у 128. ајету суре Тевба рекао је, по значењу: „Тешко му пада што се ви мучите и то га жалости. Много брине за вас; према верницима је веома милосрдан и жели им много добра.“
Аллах теала у 107. ајету суре Енбија рекао је, по значењу: „(О Мој Хабибе!) Тебе смо послали само као милост световима.“
Посланик, бринући се да ће његовом уммету бити тешко, неке ствари је олакшавао. Рекао је: „Да то не би било тешко мом уммету, наредио бих им да при сваком абдесту користе мисвак.“12 Ни у држању речи међу људима није било никога изнад Посланика. Абдуллах ибн Ебул-Хамса испричао је: „Пре него што му је објављено посланство, обавио сам с нашим Послаником један посао куповине и продаје. Остао сам му дужан један део. Обећао сам му да ћемо се наћи у то и то време на том и том месту, па сам заборавио. Кад сам се после три дана сетио датог обећања, одмах сам потрчао на то место. Кад сам видео да ме он тамо чека већ три дана, скаменио сам се од чуда. Рекао ми је: ‚Младићу, уморио си ме! Чекам те овде пуна три дана.‘“ Скромност Посланика била је толико велика и без премца да је није било ни у кога, чак ни у једног посланика (алејхимусселам).
Охолост се у њему никада није појавила. Кад је нашем Посланику дат избор да буде посланик-владар или посланик-роб, изабрао је да буде посланик-роб.13 Тада је Исрафил алејхисселам рекао Посланику: „Заиста, Аллах теала ти је дао и оно од чега си се из скромности окренуо. Јер на кијамету ти си највећи међу Адемовим синовима. Ти си први човек који ће устати из кабура. И први који ће чинити шефаат – то си ти.“
Посланик је рекао нашој мајци хазрети Аиши:
„Понуђено ми је да ми камење и земља Мекке постану злато. Рекао сам: ‚Не, Господару мој! Нека један дан будем гладан, а један дан сит. Дана када будем гладан, преклињаћу Те и упућивати Ти дову. Дана када будем сит, доносићу Ти хамд и сена.‘“14
Једном је Џибрил алејхисселам дошао Посланику и рекао:
„Аллах теала ти шаље селам. Ако он хоће, претворићу му ове планине у злато. Где год пошао, те златне планине биће с њим.“
Наш вољени Посланик одговорио је: „О Џибриле! Овај свет је кућа онога ко нема куће. И он је иметак онога ко нема иметка. Њега гомила онај ко нема памети.“15 Тада је Џибрил алејхисселам рекао: „О Мухаммеде! Аллах теала те је учврстио чврстом речју (кавл-и сабит).“
Наша мајка хазрети Аиша рекла је: „Дешавало се да прође пун месец, а да у кући не запалимо ватру (да скувамо јело). Била је само хурма и вода.“
Ибн Аббас је рекао: „Ресулуллах и његова породица (ехл-и бејт) многе ноћи легали су не вечеравши. Увече не би нашли ништа за јело.“ Наша мајка Аиша рекла је: „Мубарек стомак Ресулуллаха никада се није наситио хране. Због тога се никоме није жалио. Оскудица му је била дража од богатства. Иако би се целу ноћ превијао од глади, то га није одвраћало од дневног поста.16
„Понуђено ми је да ми камење и земља Мекке постану злато. Рекао сам: ‚Не, Господару мој! Нека један дан будем гладан, а један дан сит. Дана када будем гладан, преклињаћу Те и упућивати Ти дову. Дана када будем сит, доносићу Ти хамд и сена‘“ Хадис-и шериф
Да је хтео, могао је од свог Господара тражити сва блага земље, храну и раскошан живот. Кунем се, кад бих га видела у таквом стању, сажаљевала бих га и плакала. Гладила бих му руком мубарек стомак и говорила:
‚Нека ти је душа моја жртва! Зар не би могао да узмеш мало користи од овог света, да ти да снаге?‘
А он би одговарао: ‚О Аиша! Шта ће ми овај свет? Моја браћа посланици, који су од улул-азма, подносили су и теже од овога. Али су у таквом стању наставили да живе. Отишли су свом Господару. Зато им је њихов Господар учинио повратак к Себи веома лепим и увећао им севапе. Ја се стидим да живим раскошним животом, јер би ме такав живот оставио иза њих. Мени је најлепше и најдраже да стигнем до своје браће и пријатеља и да им се придружим.’“
Наша мајка хазрети Аиша рекла је: „Ресулуллах је преселио на ахирет отприлике месец дана после ових речи.“ Дарежљивост Посланика такође је била надалеко чувена. Ни у тој лепој особини нико није могао достићи нашег Посланика.
Ибн Аббас је рекао: „Ресулуллах је у чињењу добра био најдарежљивији међу људима. У мубарек месецу рамазану и у време кад би се састајао са Џибрилом алејхисселам био би дарежљивији од јутарњег поветарца.“ Енес ибн Малик каже: „Ишао сам заједно с Ресулом алејхисселам. На себи је имао бурд-и неџрани, то јест огртач сашивен од јеменског платна. Један сељак дошао је отпозади и тако га је снажно повукао за оковратник да му је оковратник огртача огребао мубарек врат и остао је траг. Ресул алејхисселам се само насмејао таквом поступку тог човека и наредио да му се нешто да.“ Ресул алејхисселам имао је комшиницу, једну старицу. Она је послала своју кћер Ресулу алејхисселам и замолила: „Немам одеће којом бих се покрила да клањам намаз. Пошаљи ми неку одећу да се покријем у намазу.“ Ресул алејхисселам у том тренутку није имао друге одеће. Скинуо је кошуљу са својих мубарек леђа и послао је тој жени. Кад је дошло време намаза, није могао да оде у месџид без одеће. Кад су асхаб-и кирам то чули, рекли су: „Ресул алејхисселам толико је дарежљив да је остао без кошуље и не може да дође у месџид на џемат. Хајде и ми да све што имамо поделимо сиромасима.“ Аллах теала одмах је спустио 29. ајет суре Исра. Најпре је Свом Хабибу рекао, по значењу:
„Не везуј своје руке за врат, а немој их ни сасвим отворити (не буди шкрт, а немој ни ускраћивати сваки дар)“, а затим: „Немој делити свој иметак тако да ти ништа не остане (толико да западнеш у тешкоћу, пропустиш намаз и ожалостиш се)! (У садаки буди умерен.)“
Тог дана после намаза хазрети Алија дошао је Ресулуллаху и рекао: „Ја Ресулаллах! Данас сам позајмио осам сребрних дирхема да издржавам породицу. Да Вам дам половину. Купите себи кошуљу.“ Ресул алејхисселам изашао је на пијацу и купио кошуљу за два дирхема. Док је ишао да за преостала два дирхема купи храну, видео је једног слепца како седи и говори: „Ко ће ми, Аллаха ради и да бих задобио џеннетску одећу, дати кошуљу?“ Ресул алејхисселам дао му је кошуљу коју је купио. Кад је слепац узео кошуљу у руке, осетио је леп мирис као мирис мошуса. Схватио је да тај мирис долази од мубарек руке Ресула алејхисселам, јер је свака ствар коју би Ресул алејхисселам једном обукао, па макар се похабала и распала, сваким својим делом лепо мирисала као мошус.
Слепац је упутио дову: „Господару мој! Ради ове кошуље отвори ми очи!“ Обе очи су му се одмах отвориле. Ресул алејхисселам отишао је одатле. Купио је кошуљу за један дирхем. Док је ишао да за преостали дирхем купи храну, видео је једну слушкињу како плаче и упитао: „Кћери моја, зашто тако плачеш?“ Девојка је рекла: „Ја сам слушкиња једног Јеврејина. Дао ми је један дирхем и наредио да за пола дирхема купим бочицу, а за другу половину уље. Купила сам их и враћала се. Испали су ми из руку. Пропали су и бочица и уље, и сад не знам шта да радим.“ Ресул алејхисселам дао је девојци свој последњи дирхем. Рекао је: „Купи овим бочицу и уље и однеси их кући.“ Али јадна девојка рекла је: „Бојим се да ће ме Јеврејин истући зато што сам закаснила кући.“ Ресул алејхисселам је рекао: „Не бој се! Поћи ћу с тобом и рећи ћу му да ти ништа не учини.“ Дошли су до куће и покуцали на врата. Кад је Јеврејин отворио врата и угледао Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем), остао је запањен. Ресулуллах је Јеврејину испричао шта се догодило и заузео се (учинио шефаат) да девојци ништа не учини. Јеврејин се бацио Ресулуллаху пред ноге и рекао: „О велики Посланиче, круно над главама хиљада људи, чију наредбу чекају хиљаде лавова да је изврше! Ради једне слушкиње удостојио си кућу једног бедника као што сам ја. Ја Ресулаллах! Ову девојку ослобађам у твоју част. Научи ме иману и исламу. Нека постанем муслиман пред тобом.“ Ресул алејхисселам научио га је исламу. Постао је муслиман. Ушао је у кућу и испричао својој породици шта се догодило. Сви су постали муслимани. Све се то догодило берекетом лепих нарави Ресулуллаха.
Сваки муслиман треба да узме за узор ова стања Ресулуллаха. Сваком муслиману потребно је да се окити ахлаком Аллаха теала. Јер Ресулуллах је рекао: „Окитите се ахлаком Аллаха теала!“ На пример, једно од својстава Аллаха теала јесте „Сеттар“, то јест Онај који покрива грехе.
И муслиман треба да покрива мане и недостатке свог брата у вери. Аллах теала опрашта грехе Својим робовима. Зато и муслимани треба да једни другима опраштају пропусте и мане. Аллах теала је Керим и Рахим, то јест Његова доброта и дарежљивост су обилни и Његово милосрђе је велико. Муслиман треба да буде дарежљив и милосрдан. Такав је и сав лепи ахлак.
„Да! Знам да бисте ви све урадили. Али не желим да седим одвојен од оних који раде. Аллах теала не воли онога ко седи одвојен од својих другова“ Хадис-и шериф
Лепе нарави (ахлак) Ресула алејхисселам веома су бројне. Сваки муслиман треба да их научи и да се окити таквим ахлаком. Тако ће му бити суђено да се и на овом свету и на ахирету спасе од невоља и тешкоћа и да досегне шефаат тог Предводника оба света.
Неке од његових лепих нарави:
1. Код Ресулуллаха (саллаллаху теала алејхи ве селлем) знање, спознаја (ирфан), разумевање (фехм), уверење (јакин), чврста увереност (икан), разум, оштроумност, дарежљивост, скромност, благост (хилм), самилост, стрпљење, ревност, понос (хамијјет), искреност, поузданост, храброст, величанственост (мехабет), јунаштво, речитост, јасноћа говора (фесахат), проницљивост (фетанет), лепота (мелахат), суздржаност од сумњивог, чедност (иффет), племенитост (керем), праведност, стид (хаја), одрицање од овог света (зухд) и таква били су већи него код свих осталих посланика.
2. Праштао је штете и узнемиравања која је доживео и од пријатеља и од непријатеља. Ни на једно није узвраћао. Када су му у бици на Ухуду кафири раскрвавили мубарек образ и сломили зубе, упутио је дову за оне који су то учинили: „Господару мој! Опрости им! Опрости им због њиховог незнања!“
3. Самилост му је била велика. Појио је животиње. Држао би руком посуду с водом и чекао док се не напоје. Брисао је лице и очи коњу кога је јахао.
4. Свакоме ко би га позвао одговарао је „Леббејк“ („Изволи“). Ни пред ким није пружао ноге. Седео је клечећи. 5. Себе није сматрао узвишенијим ни од кога. Једном приликом на путу, кад је требало да се испече једна овца, један је рекао: „Ја ћу је заклати.“ Други је рекао: „Ја ћу јој скинути кожу.“ Трећи је рекао: „Ја ћу је испећи.“ Кад је Ресулуллах рекао: „А ја ћу скупити дрва“, они су рекли: „Ја Ресулаллах! Ти се одмори! Ми ћемо их скупити.“ Рекао је: „Да! Знам да бисте ви све урадили. Али не желим да седим одвојен од оних који раде. Аллах теала не воли онога ко седи одвојен од својих другова.“ И устао је и отишао да скупља дрва. 6. Кад би дошао на место где су седели његови асхаби (радијаллаху теала анхум еџмаин), није пролазио на почасно место. Седао је на прво празно место које би видео. Једног дана, кад је изашао на улицу са штапом у руци, они који су га видели устали су. Рекао је: „Не устајте због мене онако како други устају једни пред другима у знак поштовања! И ја сам човек као и ви. Једем као и сви. Кад се уморим, седнем.“
7. У јелу, одећи и у свему другом није одвајао своје слуге од себе. Помагао им је у њиховим пословима. Никада није виђено да је некога ударио или опсовао.
Енес ибн Малик, који је увек био у његовој служби, каже: „Служио сам Ресулуллаха десет година. Услуга коју је он учинио мени била је већа од оне коју сам ја учинио њему. Никада нисам видео да се на мене наљутио или ми рекао грубу реч.“17
8. Сам је крпио своју поцепану и расшивену одећу, сам је музао своје овце и сам је давао храну својим животињама. Сам је кући доносио оно што би купио на пијаци. На путу је храну давао својим животињама, а понекад их је и тимарио. То би понекад радио сам, а понекад би помагао својим слугама. 9. Кад би слуге неких људи дошле да га позову, по обичају Медине ишао би с њима држећи се за руке.
10. Посећивао је болеснике и присуствовао џеназама. Да би освојио срца, посећивао је и болеснике међу кафирима и мунафицима. 11. Пошто би предводио сабах-намаз, сео би окренут према џемату и рекао: „Има ли неко од наше браће болестан? Хајде да га посетимо!“ Ако не би било болесног, рекао би: „Има ли неко ко има џеназу? Хајде да помогнемо!“ Ако би било џеназе, помагао је при купању и увијању у ћефине, предводио би џеназа-намаз и испратио би џеназу до кабура. Ако не би било џеназе, рекао би: „Ако је ко уснио сан, нека исприча! Да чујемо и да га протумачимо!“
12. Ако три дана не би видео некога од својих асхаба, распитао би се за њега. Ако је отпутовао, упутио би му хајр-дову, а ако је био у граду, отишао би да га посети. 13. Муслиману кога би срео на путу сам би први назвао селам. 14. Јахао је камилу, коња, мазгу и магарца, а понекад би иза себе посадио и неког другог.
15. Служио је своје госте и асхабе и говорио: „Првак народа, онај који је међу њима највиши, јесте онај ко им служи.“
16. Никада није виђено да се смеје грохотом. Тихо се осмехивао. Понекад би му се, док се смејао, видели мубарек предњи зуби.
17. Увек је изгледао замишљено и сетно и говорио је мало. Говор би започињао осмехом. 18. Није говорио ништа непотребно и бескорисно. Кад би било потребно, говорио је сажето, корисно и јасног значења. Да би се добро разумело, понекад би поновио три пута.
19. Шалио се и говорио шаљиве речи и са странцима и с познаницима, с децом, са старицама и са женама које су му биле махрем. Али то никада није било разлог да и на трен заборави Аллаха теала.
20. Због његове величанствености нико није могао да га гледа у лице. Један човек дошао је, погледао у његово мубарек лице и почео да дрхти. Рекао је: „Не плаши се! Ја нисам владар, нисам тиранин. Ја сам син једне сиромашне жене која је јела сушено месо.“ Страх је прошао тог човека и он је почео да говори о својој невољи.
21. Није имао стражаре ни вратаре. Свако је могао лако да му приђе и исприча своју невољу. 22. Био је веома стидљив. Стидео се да гледа у лице човеку с којим разговара.
„Првак народа, онај који је међу њима највиши, јесте онај ко им служи“ Хадис-и шериф
23. Никоме није пребацивао мане у лице. Ни на кога се није жалио и ни о коме није говорио иза леђа. Кад му се не би допала нечија реч или дело, рекао би: „Зашто ли неки људи тако раде?“
24. Иако је био миљеник Аллаха теала, Његов ресул и Њему угодан, говорио је: „Од свих вас ја најбоље познајем Аллаха теала и највише Га се бојим.“ Говорио је: „Да видите оно што ја видим, мало бисте се смејали, а много бисте плакали.“18 Кад би на небу угледао облак, рекао би: „Господару мој! Немој нам с овим облаком послати казну!“ Кад би задувао ветар, упутио би дову: „Господару мој! Пошаљи нам добар ветар!“ Кад би загрмело, рекао би: „Господару мој! Немој нас усмртити Твојом срџбом, немој нас уништити Твојом казном и подари нам здравље пре тога!“
Кад би стао на намаз, из његових груди чуо би се звук као кад уздише човек који плаче. Тако је било и кад је учио Кур’ан-и керим. 25. Снага његовог срца и храброст били су толико велики да је то задивљивало. У бици на Хунејну, кад су се муслимани разбежали, остао је с још тројицом-четворицом људи. Неколико пута се сам супротставио нападу кафира и нимало није устукнуо. Одупро им се и натерао их у бекство.
26. Био је веома дарежљив. Поклањао је стотине камила и оваца, а себи не би ништа оставио. Многи кафири тврдога срца, видевши ова његова доброчинства, примили су иман.
27. Никада нико није чуо да је рекао „нема“ кад би га нешто замолили. Ако би имао, дао би, а ако не, ћутао би.
28. Иако му је Аллах теала рекао: „Тражи, даћу ти“, није тражио светско богатство. Никада није јео хлеб од просејаног пшеничног брашна. Увек је јео хлеб од непросејаног јечменог брашна. Није виђено да се икад најео до ситости. Било је и раздобља од по два-три месеца када се у кући није кувало јело ни месио хлеб, него је јео само хурме. Дешавало се и да два-три дана ништа не једе.
29. Кад је преселио на ахирет, нађено је да је његов гвоздени оклоп остављен у залог код једног Јеврејина за тридесет килограма јечма. 30. Никада се није чуло да је покудио неко јело. Јео је оно што му се свиђало, а оно што му се није свиђало није јео и ништа није говорио. Јео је једном дневно. Понекад ујутру, понекад увече. Кад би дошао кући, питао би: „Има ли шта за јело?“; ако би рекли да нема, постио би. Јело није стављао на софру, послужавник, сто или нешто слично, него на земљу, и јео је клечећи, не наслањајући се ни на шта. Јело је почињао изговарајући бесмелу. Јео је десном руком. 31. Својим женама и неколицини слугу понекад је издвајао јечам и хурме за годину дана, а од тога је давао и садаку сиромасима.
32. Као и други посланици, није примао ни садаку ни зекатски иметак. Поклон је примао. Најчешће би узвратио више.
33. Постеља му је била од штављене коже, напуњена влакнима хурмине палме. Кад су му донели постељу напуњену вуном, није је примио и рекао је: „О Аиша! Кунем се Аллахом теала, кад бих хтео, Аллах теала би свуда поред мене држао гомиле злата и сребра.“ Понекад је спавао на хасури, на дасци, на душеку, на вуненом филцу или на сувој земљи.
34. После јација-намаза спавао је до поноћи, а затим је до сабах-намаза чинио ибадет. Легао би на десну страну, десну руку стављао под образ и, проучивши неке суре, заспао. 35. Чинио је тефе’ул, то јест оно што би први пут или изненада видео тумачио је на добро. Ништа није сматрао злослутним.
36. У часовима туге хватао би се за браду и размишљао.
37. Кад би се ражалостио, одмах би почео да клања намаз. Ужитком и спокојем намаза разгонио је тугу. 38. Никада није слушао речи онога ко чини гибет, то јест ко оговара друге.
39. Кад би у ходу требало да погледа у страну или иза себе, окренуо би се целим телом. Није гледао окрећући само главу. 40. Страх Посланика од Аллаха теала, његова покорност Њему и ибадет били су толико велики да нико не би могао издржати његово стање. Клањао је намаз док му мубарек стопала не би отекла. Кад су му рекли: „Ја Ресулаллах! Опроштене су Вам све пређашње и будуће грешке, зашто се толико мучите?“, одговорио је: „Зар да не будем роб који највише захваљује Аллаху теала?“
Славуј душе једну ружу непрестано жели,
немој мислити да свађу с туђинцима жели.
Не стајући, око ње кружи као шестар,
а изненада да полети у самоћу жели.
Схватих: та лепа ружа туђину тајну не одаје,
као пупољак, увек само славуја жели.
Од туђинаца је сакрила та лепотица образ,
а свако од њих узалуд празну чежњу жели.
Зати! На путу ка сусрету иде као Меџнун,
топећи себе самог, Лејлу жели.
„Зар да не будем роб који највише захваљује Аллаху теала?“ Хадис-и шериф
