ХИЉЕ-И СЕАДЕТ

Изглед Хабиб-и екрема (саллаллаху алејхи ве селлем) назива се „Хиље-и сеадет“. Исламски учењаци су јасно, са предањима и доказима, описали све видљиве удове Мухаммеда алејхисселам, његов лик, особине, лепе нарави и цео његов живот, све до најситнијих појединости. Ови подаци сакупљени су из хадис-и шерифа, који су речи самог Посланика, и из предаја које су пренели његови асхаби. Дела која их садрже називају се књигама сире. Међу хиљадама књига сире најпознатије књиге које описују хиље-и сеадет Посланика јесу „Еш-Шемаилур-Ресул“ имама Тирмизија, „Шифа-и шериф“ Кади Ијада, „Делаилун-нубувве“ имама Бејхекија и Ебу Нуајма Исфаханија, као и дело хазрети имама Касталанија „Мевахиб-и ледуннијје“. У хадис-и шерифима и у предајама асхаб-и кирама хиље-и сеадет нашег вољеног Посланика описује се овако: „Мубарек лице Поноса васионе, сви његови часни удови и његов мубарек глас били су лепши од лица, удова и гласова свих људи.

Мубарек лице било му је мало округло, а када би био расположен, сијало би као месец.1 Кад би се обрадовао, то се видело по његовом мубарек челу.

Ресулуллах је ноћу видео онако како је видео дању. Видео је оне иза себе онако како је видео оне испред себе. Када би хтео да погледа у страну или уназад, окренуо би се целим телом. Више је гледао у земљу него у небо. Мубарек очи биле су му крупне, а трепавице дуге. У мубарек очима имао је мало црвенила, зенице су му биле веома црне, а ноћу би стављао сурму. Чело Поноса света (саллаллаху алејхи ве селлем) било је отворено.

Мубарек обрве биле су му танке, а размак између обрва отворен. Жила између обрва набрекла би кад би се расрдио. Мубарек нос био му је веома леп, а у средини мало уздигнут. Мубарек глава била му је крупна. Мубарек уста нису му била мала. Мубарек зуби били су му бели, а предњи зуби мало размакнути. Кад би говорио, као да је између његових зуба излазио нур. Међу робовима Аллаха теала није виђен нико речитији и слађег говора од њега.

Кад Понос света наврши четрдесет година,
круна посланства стави му се на главу.
Час по час чуо се глас: „О Емине,
Ја сам те учинио милошћу световима.“

„Сваког епископа сваке цркве поред које сам прошао питао сам за особине и хиље (лик) Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем) и све сам их, једну по једну, сачувао у памћењу. Када сам се вратио у Медину, све сам их испричао Ресулуллаху (саллаллаху алејхи ве селлем). То му се допало“ Мугира ибн Шуба (радијаллаху анху)

Кур’ан-и керим сиђе, ајет по ајет, с јасним доказима,
многе муџизе разних врста показаше се.
Иако је тај чисти човек сав био нур,
у сваком његовом уду муџиза је била.
Најпре: сенка његовог мубарек тела
никада на земљу није падала.
Од главе до пете тело му је било нур,
а јасно је да нур сенке нема.
Уз то, над његовом мубарек главом
увек би био облак који му сенку прави.
Где год би пошао, и облак би ишао с њим,
увек би стајао над његовом главом.
Каква је муџиза била у његовим мубарек очима,
и то ћу вам рећи.
Као што је јасно видео оно што је пред њим,
тако је видео и оно што је иза њега.
Чујте и о његовом мубарек носу,
погледајте каква је у њему муџиза.
Кад би Џибрил Емин силазио с вахјем,
у часу кад би се Џибрил одвојио од неба,
Посланик би осетио његов мирис
и знао би да силази с вахјем.
Кад би тај месечевог лица помакао усне,
на небу би се помакао и сунчев круг.

Његове мубарек речи разумевале су се веома лако, освајале су срца и привлачиле душе. Кад би говорио, речи су се низале као бисери. Ако би неко хтео да броји његове речи, могао је да их изброји. Понекад би, да би се добро разумело, оно што је рекао поновио три пута. (У џеннету ће се говорити онако како је говорио Мухаммед алејхисселам.) Његов мубарек глас допирао је до места до којег ничији глас није могао допрети. Понос света (саллаллаху алејхи ве селлем) био је ведрог лица. Смејао се благим осмехом, и тада су му се видели мубарек предњи зуби.

Кад би се насмејао, његов нур одбијао би се о зидове. И плач му је био тих као и смех. Није се смејао грохотом, нити је гласно плакао, али кад би се ражалостио, из мубарек очију текле су му сузе и из мубарек груди чуо би се звук. Плакао је кад би размишљао о гресима свог уммета, из страха од Аллаха теала, кад би слушао Кур’ан-и керим, а понекад и док је клањао намаз. Мубарек прсти Поноса света били су крупни, а мубарек руке меснате. Мубарек дланови били су широки. Мирис целог његовог тела био је лепши од мошуса. Мубарек тело било му је и меко и снажно. Енес ибн Малик каже: „Служио сам Ресулуллаха десет година. Његове мубарек руке биле су мекше од свиле.“

Његова мубарек кожа мирисала је лепше од мошуса и цвећа. Мубарек руке, ноге и прсти били су му дуги. Прсти на мубарек ногама били су крупни, а табани нису били много удубљени и били су меки. Мубарек стомак био је широк и у равни с грудима. Кости рамена биле су крупне, а мубарек груди широке. Часно срце Ресулуллаха било је место у које гледа божански поглед. Ресул-и екрем није био ни сувише висок, ни низак. Кад би поред њега стао неко висок, Ресул-и екрем би изгледао виши од њега. Кад би седео, његово мубарек раме било би изнад рамена свих који су седели.

Мубарек коса и брада нису му биле ни сувише коврџаве ни сасвим равне, него по природи таласасте. Мубарек коса била му је дуга; у почетку је косу пуштао на чело, а касније је почео да је раздељује на две стране. Понекад би мубарек косу пуштао да расте, а понекад би је скраћивао. Косу и браду није бојио. Када је преселио на ахирет, белих власи у коси и бради имао је мање од двадесет. Мубарек бркове је скраћивао. Дужина и облик бркова били су као у његових мубарек обрва. Имао је своје посебне бербере.

Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) није одвајао од себе мисвак и чешаљ. Кад би чешљао мубарек косу и браду, гледао би се у огледало. Понос васионе ходао је брзо, гледајући преда се, а по његовом лепом мирису знало се да је негде прошао. Ресулуллах је био Арапин. То јест, боја лица му је била бела, помешана с црвеном, а био је веома леп, нуран и мио.“ Ко за Посланика каже да је био црн, постаје кафир. Реч „араб“ у речнику значи „леп“. На пример, „лисанул-араб“ значи „леп језик“. А у терминолошком смислу, то јест у географији, Арапин је човек који је рођен и одрастао на полуострву које се зове Арабија, који је одрастао уз тамошњу климу, ваздух, воду и храну и који је од њихове крви. Као што се они који потичу од турске крви у Анадолији називају Турцима, они који су рођени и одрасли у Бугарској Бугарима, а они у Немачкој Немцима, тако је и Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) Арапин зато што је рођен на Арабијском полуострву. Арапи су бели или пшеничне пути. Нарочито је лоза нашег Посланика била бела и веома лепа. Јер је и његов предак Ибрахим алејхисселам био белог лица и био је син белог верника по имену Тарух, из становништва града Басре. Кафир Азер није био отац Ибрахима алејхисселам, него његов стриц и очух.

„Служио сам Ресулуллаха десет година. Његове мубарек руке биле су мекше од свиле. Његова мубарек кожа мирисала је лепше од мошуса и цвећа“ Енес ибн Малик (радијаллаху анху)

Лепота Абдуллаха, оца нашег вољеног Посланика, прочула се све до Египта, и због нура на његовом челу близу две стотине девојака дошло је у Мекку да се уда за њега. Али нур Мухаммеда алејхисселам био је суђен Амини. И његов стриц Аббас и Аббасов син Абдуллах били су бели. И потомство нашег Посланика до Судњег дана лепо је и бело. И асхаби Ресулуллаха били су бели и лепи. Осман (радијаллаху анху) био је бео и плав. Дихја Келби, изасланик кога је Ресулуллах послао влади византијског цара Ираклија, био је веома леп, и када би ишао улицама, византијске девојке излазиле су на улице да виде његово лице. Џибрил алејхисселам често је долазио у лику Дихје (радијаллаху анху). Староседеоци Египта, Шама (Сирије), Африке, Сицилије и Шпаније нису Арапи. Али пошто су Арапи, да би ширили ислам по свету, изашли с Арабијског полуострва и дошли у те крајеве, данас их има и тамо. Тако их има и у Анадолији, у Индији и у другим земљама. Али данас не би било исправно становништво ниједне од тих земаља називати Арапима.

Становници Египта су тамнопути. Становници Абисиније су црни; њих зову Хабеши. Становнике Занзибара зову Зенџије; и они су црни. Волети и поштовати рођаке и унуке нашег Посланика јесте ибадет. Њих воли сваки муслиман. Црни фелахи, Хабеши и Зенџије који су као гости долазили у Анадолију представљали су се као Арапи да би им се указивали поштовање и пажња, а чисти муслимани Анадолије поверовали су њиховим речима и заволели их. Јер у тој љубави нема разлике између црног и белог. Црни муслиман је вишеструко узвишенији, вреднији и милији од белог кафира. То што је човек црн не умањује част имана. Хазрети Билал Хабеши и Усама, кога је Ресулуллах много волео, били су црни. Кафири Ебу Лехеб и Ебу Џехл, чија су злодела и нискост свима позната, били су бели. Аллах теала не цени боју човекове коже, него снагу његовог имана и његову такву (богобојазност). Али то што су се црнци представљали као Арапи послужило је непријатељима ислама, Јеврејима. С једне стране, црне људе приказивали су као ниже и одвратне. Користили су их као робове.

С друге стране, дозивајући црне мачке и псе речима „Арап, Арап“ и називајући Арапима црне слике и карикатуре које су објављивали у новинама и часописима, трудили су се да младима представе Арапа као црнца и тако муслиманску децу удаље од нашег Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем).

Све лепе нарави биле су сабране у нашем вољеном Посланику. Његове лепе нарави биле су дар Аллаха теала (вехби), а не нешто што је стекао трудом (кесби). Никада није проклео ниједног муслимана наводећи му име и никада својом мубарек руком никога није ударио. Светио се ради Аллаха, а ради себе се никада ни од кога није светио. Према рођацима, асхабима и слугама понашао се лепо и скромно. Код куће је био веома благ и ведрог лица. Посећивао је болеснике и присуствовао џеназама. Помагао је асхабима у њиховим пословима и узимао њихову децу у наручје. Али његово срце није било заузето тиме. Његов мубарек дух био је у свету мелека. Онога ко би изненада угледао Ресулуллаха обузимао би страх. Да се он сам није понашао благо, нико због стања посланства не би могао да седи поред њега, нити би имао снаге да слуша његове речи. А он сам из стида (хаја) својим мубарек очима никоме није гледао у лице.

Понос света (саллаллаху алејхи ве селлем) био је најдарежљивији међу људима. Нико никада није видео да је рекао „нема“ кад би га неко нешто замолио. Ако би тражена ствар постојала, дао би је, а ако не, ћутао би.

Имао је толико доброчинстава и толико дарова да ни византијски цареви, ни ирански шахови, ни било који други владар нису могли давати толико колико он. Али он сам волео је да живи у оскудици; живео је таквим животом да му ни јело ни пиће нису падали на ум. Никада није говорио: „Донесите јело да једемо“ или „Скувајте то и то јело.“ Ако би му донели јело, јео би, а које год воће да су му дали, примио би га. Понекад би месецима јео мало и волео је глад. Понекад би јео и много. После јела није пио воду. Воду је пио седећи.2 Кад би јео с другима, последњи би престајао да једе.3 Примао је свачији поклон. Ономе ко би му донео поклон узвраћао би вишеструко.

Обичај му је био да носи различиту одећу. Кад би долазили изасланици страних држава, улепшао би се, обукао скупоцену и лепу одећу и показивао своје лепо лице. Носио је сребрни прстен с каменом од ахата (акик) и користио га као печат. На прстену је писало „Мухаммедун Ресулуллах“. Постеља му је била од коже, напуњена влакнима хурмине палме. Понекад би спавао на тој постељи, понекад на кожи простртој по земљи, а понекад на хасури или на сувој земљи. Спавао је на десној страни, стављајући мубарек длан под десни образ.4 Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) није примао зекатски иметак, није јео сиров лук, бели лук и сличне ствари и није говорио поезију. Мубарек очи Посланика спавале су, али његово часно срце није спавало. Легао би гладан, а устајао сит. Никада није зевао. Његово мубарек тело било је нурано и његова сенка није падала на земљу. На његову одећу није слетала мува, а комарци и други инсекти нису пили његову мубарек крв.

Пошто је Аллах теала објавио да је он Ресулуллах, шејтани више нису могли да се пењу на небеса и доносе вести, а ни кахини више нису могли да прорицају. Сервер-и алем (саллаллаху алејхи ве селлем) и сада је жив животом који ми не познајемо. Његово часно тело никада не труне. У његовом кабуру стоји један мелек и јавља му часне салавате које доноси његов уммет. Простор између његовог минбера и часног кабура назива се Равда-и мутаххера. То место је један од џеннетских вртова. Посетити његов часни кабур највећи је од свих видова покорности и највреднији од свих ибадета. Великани асхаб-и кирама овако су описали лепоту Посланика. Ебу Хурејре је рекао: „Нисам видео човека лепшег од Ресулуллаха. Као да је сунце свим својим сјајем сијало на његовом лицу. Кад би се насмејао, зуби су му обасјавали зидове.“

„Међу мојим умметом највише ме воле они који ће доћи после мене и који би жртвовали своју породицу и иметак само да ме виде“ Хадис-и шериф

Ибн Ебу Хала је рекао: „Мубарек лице Посланика сијало је као пун месец четрнаесте ноћи.“ Хазрети Алија је рекао: „Онога ко би га изненада угледао обузимао би страх од његове величанствености. А онај ко би с њим седео и упознао га, одмах би му се срцем приближио и заволео га.“

Џабир ибн Семура је рекао: „Ресулуллах ми је својом мубарек руком прешао преко лица. Осетио сам у његовој руци лепи мирис и свежину, као да је управо извађена из торбе аттара, то јест продаваца мириса. Кад би Ресулуллах, рукујући се, дотакао нечију руку, тај лепи мирис не би нестао с руке тог човека цео дан.“5

Наша мајка хазрети Аиша рекла је: „Кад би Ресулуллах помиловао неко дете по глави, то дете би се међу осталом децом одмах препознало по лепом мирису.“6

Једном је Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) спавао у својој кући. Дошла је Умму Сулејм, мајка Енеса ибн Малика. Док је спавао, на мубарек лицу Ресулуллаха појавиле су се капи зноја. Умму Сулејм је почела да скупља мубарек зној Посланика. Кад се Посланик пробудио и упитао за разлог, Умму Сулејм, која му је била тетка по млеку, рекла је: „Додајемо га нашим мирисима. Ваш зној је најлепши и најмириснији од свих мириса.“7

Ебу Хурејре је рекао: „Нисам видео никога ко хода брже од Ресулуллаха. Као да се земља пред њим савијала. Кад бисмо ишли с њим, улагали бисмо сву своју снагу и напрезали се.“

Посланик је говорио изузетно лепо. На најсавршенији начин знао је одакле треба почети говор и где га завршити. Његове речи биле су јасне по изговору, крајње речите и делотворне. У његовим речима увек се показивала исправност значења. Пошто му је моћ изражавања била изузетно велика, док је говорио никада се није замарао нити мучио.