ПОСЛАНИКОВА МУБАРЕК ИМЕНА

Име нашег вољеног Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем) које се најчешће изговара јесте „Мухаммед“. Оно значи „много хваљен, изузетно омиљен“. Ово име се у Кур’ан-и кериму спомиње четири пута: Сура Ал-и Имран, 3:144; Сура Ахзаб, 33:40; Сура Фетх, 48:29 и Сура Мухаммед, 47:2. И Иса алејхисселам је, како је објављено у 6. ајету суре Сафф, свом уммету навестио, по значењу: „О синови Исраилови! Ја сам вама Аллахов посланик. Дошао сам да потврдим Теврат и да донесем радосну вест о посланику који ће доћи после мене, а име тог посланика је Ахмед.“ Ахмед значи „највише хваљен, вољен“.

Осим имена „Мухаммед“ и „Ахмед“, наш вољени Посланик се у Кур’ан-и кериму спомиње и као Махмуд, Ресул, Неби, Шахид, Бешир, Незир, Мубешшир, Мунзир, Даи илаллах, Сираџ-и мунир, Рауф, Рахим, Мусаддик, Музеккир, Муддессир, Абдуллах, Керим, Хакк, Мунир, Нур, Хатемун-небијјин, Рахмет, Нимет, Хади, Таха, Јасин… Остала његова мубарек имена спомињу се делом у Кур’ан-и кериму, делом у хадис-и шерифима, а делом у светим књигама послатим ранијим посланицима. У неким хадис-и шерифима наводе се ова имена нашег Посланика: Махи, Акиб, Мукаффи, Небијјур-рахме, Небијјут-тевбе, Небијјул-мелахим, Каттал, Мутевеккил, Фатих, Хатем, Мустафа, Умми, Кусем (онај који у себи сабира свако добро). У једном хадис-и шерифу наш Посланик је рекао: „Имам пет имена која припадају само мени: ја сам Мухаммед, ја сам Ахмед, ја сам Махи – Аллах теала мноме уништава куфр. Ја сам Хашир – на Судњем дану људи ће бити сабрани за мном. Ја сам Акиб – после мене нема посланика.“1

Нашем вољеном Посланику дата је кунја „Ебул-Касим“ по сину Касиму, који му се родио од хазрети Хатиџе и преселио на ахирет у раном детињству. Још пре посланства, због његових безбројних узвишених особина, као што су истинољубивост, поузданост и верност у чувању повереног, у племену Курејш звали су га „Ел-Емин“. Једно од имена Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем) која долазе у Кур’ан-и кериму јесте и реч „Јасин“ у сури Јасин, која је срце Кур’ан-и керима. Један од великана учењака утемељених у знању (улема-и расихин), хазрети Сејјид Абдулхаким Арваси, рекао је: „Јасин значи: ‚О Мој Хабибе, пливачу у мору Мог јакина (чврстог уверења)’, то јест: ‚О Мој Хабибе, рониоче у мору Моје љубави.‘“ Сви они који су чули име тог мора, који су га издалека видели, који су му се приближили, ушли у њега и заронили у дубину колико им је било суђено, у свакој фази свог живота горели су и изгарали од љубави према Ресулуллаху, и ту своју љубав изражавали су жарким уздасима, сузама из дубине срца и стиховима који пеку. Један од највећих и најпознатијих међу њима, који је из тог мора љубави добио велики удео, јесте хазрети Мевлана Халид Багдади. У једној од својих касида у којима је изразио љубав и чежњу према Ресулуллаху он пише:

„О синови Исраилови! Ја сам вама Аллахов посланик. Дошао сам да потврдим Теврат и да донесем радосну вест о посланику који ће доћи после мене, а име тог посланика је Ахмед“ Сафф: 6

О Сервер-и алем, заљубљен у тебе горим!
Ма где био, твоје лепо лице тражим.
Ти си султан престола Каба кавсејн, а ја сам ништа,
непристојношћу сматрам и да кажем „Твој сам гост“.
Све на свету створено је у твоју част,
ако и на мене падне твоја милост, тај час биће моје пролеће.
Свако у Хиџаз долази да обиђе Ка’бу у тавафу,
а ја, с чежњом да ти дођем, преко планина прелазим.
У сну су ми на главу ставили круну среће,
као да ми је лице посуто прашином с твојих стопа.
О Џами, славују заљубљених који хвале свог драгог!
Ови стихови из твог Дивана мој су тумач:
„Као пас шугави, жедни, исплажена језика,
из мора твоје дарежљивости једну кап желим.“

Осим песама и медхија (хвалоспева) писаних у деловима, о Посланику су написана многа дела. Чак и они међу њиховим писцима чија су слава и вештина обухватиле цео свет и векове изјавили су да су немоћни да хвале Ресулуллаха. Они који су га видели и заљубили се у његову лепоту трудили су се да га опишу колико им је језик допуштао и говорили су да људска моћ није довољна да се та лепота искаже.

У књигама исламских учењака записане су стотине предања која су пренели ти заљубљеници. Они који их читају одмах схватају да је Аллах теала Свог вољеног Посланика створио у савршенству које се не може замислити и у лепоти којом се поглед не може заситити. Људи му предају срце и не видевши га. Они који су заљубљени у Хабибуллаха са сваким дахом, у свежини ваздуха који им улази у плућа, осећају укус љубави према њему. Сваки пут када погледају месец, уживају тражећи одсјај зрака који су дошли из његових мубарек очију. Свака честица онога ко досегне једну кап из мора његове лепоте говори:

Ко позна твој лепи образ, на ружу и не погледа,
ко се у љубави према теби топи, лека не тражи!

У једном хадис-и шерифу који се преноси од Енеса ибн Малика речено је: „Нико од вас неће бити верник све док му ја не будем дражи од његовог детета, од његовог оца и од свих људи.“2 Једног дана хазрети Омер је рекао Посланику: „Ја Ресулаллах! Кунем се Аллахом теала, ти си ми дражи од свега осим од моје душе.“ Тада је Ресулуллах рекао: „Нико од вас неће бити верник све док му ја не будем дражи од његове душе.“ После тога хазрети Омер је рекао: „Ја Ресулаллах! Кунем се Аллахом теала, који ти је послао Кур’ан-и керим, ти си ми дражи од моје душе.“ Тада је Посланик рекао: „О Омере, сада је (твој иман) потпун.“

Свемирско доба, рачунари,
многа модерна средства –
извор свега је у Кур’ану,
ти си милост, ја Ресулаллах.
Значај си дао искуству,
учењу знања и науке,
пут напред си показао,
ти си светлост, ја Ресулаллах.
Ко тебе воли, наш је друг,
без тебе нам је свет тесан,
све постоји због тебе,
ти си благодат, ја Ресулаллах.
Од тебе су узели мисли,
знање, науку и уметност,
користили су се Исток и Запад,
ти си предводник, ја Ресулаллах.
Што год си рекао, истина је била,
још пре петнаест векова,
ти си Мухаммедул-Емин,
ти си праведан, ја Ресулаллах.
У доброти, у правди,
у дарежљивости, у племенитости,
у милосрђу, у врлини,
ти си узор, ја Ресулаллах.

„Нико од вас неће бити верник све док му ја не будем дражи од његове душе“ Хадис-и шериф