ТЕВЕССУЛ ПОСЛАНИКОМ

Послаником се увек – и пре него што је створен, и пошто је створен, и за његовог овосветског живота, и после његове смрти, у свету берзаха (кабура) – чинио тевессул1; чиниће се и на Судњем дану, после оживљења, на пољу Арасат и у џеннету. Весила је све што је Аллах теала учинио узроком приближавања Њему и испуњења потреба. Тевессул Ресул-и екремом, то јест учинити Ресулуллаха весилом код Аллаха теала и тражити његову помоћ и шефаат, дозвољен је (џаиз). То је од онога што су чинили селеф-и салихин (асхаби, табиини и теба-и табиин), учењаци и остали муслимани. Нико од муслимана то није сматрао ружним. До сада се није наишло ни на кога ко то не прихвата, осим на људе искривљеног веровања. Отац људи, Адем алејхисселам, када је спуштен на земљу, учинио је Посланика весилом. Наш вољени Посланик то је у једном свом хадис-и шерифу испричао овако: „Када је Адем (алејхисселам) због своје грешке изведен из џеннета, рекао је: ‚Господару мој! Опрости ми ради Мухаммедове части.‘ Аллах теала је рекао: ‚О Адеме! Како си сазнао за Мухаммеда? Ја га још нисам створио.‘ Адем (алејхисселам) је рекао: ‚Господару мој! Када си ме створио и удахнуо ми душу, отворио сам очи, погледао и видео да је на ивици Арша написано „Ла илахе иллаллах, Мухаммедун Ресулуллах“. Онај чије име волиш уз Своје име – то је он.‘ Аллах теала је рекао: ‚Рекао си истину, о Адеме! Од Мојих створења њега највише волим. Пошто си тражио опрост ради његове части, опростио сам ти.‘“2 По једном предању, Он је рекао: „Он је посланик који ће доћи из твог потомства. Да њега нисам створио, не бих створио ни тебе ни твоје потомство. Пошто си њега узео за посредника у шефаату, опростио сам ти и помиловао те.“3

О томе има хиљаде примера. Неколико од њих наводи се у наставку. Један човек, слеп на оба ока, затражио је од Ресулуллаха да упути дову да му се очи отворе. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Ако хоћеш, упутићу дову. Али ако се стрпиш и поднесеш, боље ти је.“ Човек је рекао: „Немам више снаге да трпим. Преклињем Вас да упутите дову.“ На то му је Посланик рекао: „Онда узми абдест и проучи ову дову!“

„Аллахумме инни ес’елуке ве етевеџџеху илејке би Небијјике Мухаммедин Небијјир-рахме. Ја Мухаммед! Инни етевеџџеху бике ила Рабби фи хаџети хазихи, ли-тукда ли. Аллахумме шеффи’ху фијје.“

Хадиски учењак имам Несаи саопштава да је, када је тај човек проучио ову дову, Аллах теала примио дову и да су му се очи отвориле. Хазрети Осман ибн Ханиф прича следећи догађај о узимању Ресулуллаха за весилу: „Док је Осман ибн Аффан био халифа, један човек који је имао велику невољу пожалио ми се, јер се стидео да изађе пред халифу. Рекао сам му: ‚Одмах узми абдест! Иди у Месџид-и сеадет! Проучи дову која је горе наведена и кажи шта желиш.‘ Сиромах је, пошто је проучио дову, отишао тамо где је био халифа и уведен је пред њега. Халифа га је посадио на своју сеџаду, саслушао његову невољу и испунио му молбу. Када је сиромах видео да му је посао одједном урађен, обрадован је дошао к мени. Рекао је: ‚Нека је Аллах теала задовољан тобом! Да ниси ти рекао халифи, не бих се ослободио невоље.‘ Мислио је да сам ја разговарао са халифом.“

„(О Адеме!) Он је посланик који ће доћи из твог потомства. Да њега нисам створио, не бих створио ни тебе ни твоје потомство. Пошто си њега узео за посредника у шефаату, опростио сам ти и помиловао те“ Хадис-и кудси

Док је хазрети Омер био халифа, наступила је једном суша. Билал ибн Харис, један од асхаб-и кирама, отишао је до Ресулуллаховог турбета и рекао: „Ја Ресулаллах! Твој уммет само што не умре од глади. Преклињем те да будеш весила да падне киша.“ Ресулуллах му се те ноћи указао у сну и рекао: „Иди халифи! Пренеси му мој селам! Нека изађе на дову за кишу!“ Када је хазрети Омер изашао на дову за кишу, почела је да пада киша. Аллах теала прима дове ради оних које воли. Аллах теала је објавио да веома воли Мухаммеда алејхисселам. Зато, ако неко упути дову говорећи: „Аллахумме инни ес’елуке би-џахи Небијјикел-Мустафа“, његова дова неће бити одбијена. Ипак, није у складу са едебом узимати Ресулуллаха за весилу ради ситних овосветских послова. Бурханеддин Ибрахим Малики рекао је: „Један веома гладан сиромах дошао је до Хуџре-и сеадета и рекао: ‚Ја Ресулаллах! Гладан сам.‘ Мало затим неко је дошао, одвео сиромаха својој кући и нахранио га. Када је сиромах рекао да му је дова примљена, тај човек је рекао: ‚Брате мој! Оставио си породицу и, подносећи тегобе далеких путева, дошао да посетиш Ресулуллаха. Приличи ли изаћи пред Ресулуллаха ради залогаја хлеба? У том узвишеном присуству требало је да тражиш џеннет и вечне благодати! Оно што се овде тражи Аллах теала не одбија.‘ Они који буду почашћени посетом Ресулуллаху треба да упуте дову да им он на Судњем дану учини шефаат.“ Једног дана имам Ебу Бекр Мукри седео је у Месџид-и сеадету са имамом Табаранијем и Ебуш-Шејхом. Пошто већ неколико дана ништа нису јели, били су веома гладни. Имам Ебу Бекр више није могао да издржи и рекао је: „Гладан сам, ја Ресулаллах!“ и повукао се у један кут. Један сејјид дошао је са двојицом слугу и рекао: „Браћо моја! Тражили сте помоћ од мог деде Ресулуллаха због глади. Он ми је наредио да вас нахраним.“ Заједно су појели оно што је донео. Остатак им је оставио и отишао. Један од исламских учењака, Ебу Абдуллах ибн Ну’ман Мерракуши Тилимсани (683. / 1284. године нове ере), у својој драгоценој књизи „Мисбахуз-зулам“ опширно пише о стотинама муслимана који су, узимајући Ресулуллаха за весилу, постигли своје жеље, и о њиховим довама. Један од оних који су, узимајући Ресулуллаха за весилу, постигли своје жеље јесте Мухаммед ибн Мункедир. Он прича: „Један човек оставио је мом оцу осамдесет златника и отишао у џихад. Рекао је: ‚Чувај их! Можеш помоћи и ономе ко је у великој невољи.‘ У Медини је наступила глад. Мој отац је све златнике поделио онима који су гладовали. Власник златника дошао је и затражио их. Мој отац је рекао: ‚Дођи сутра увече.‘ Отишао је до Хуџре-и сеадета и до зоре преклињао Ресулуллаха. У поноћ је дошао један човек и рекао: ‚Пружи руку!‘ Дао му је кесу златника и нестао. Мој отац је код куће пребројао златнике и, видевши да их је осамдесет, обрадован их је одмах дао власнику.“

Хазрети Ебу Абдуллах Тилимсани у овој књизи прича и један догађај који му се десио:

„Године 637. (1239. године нове ере) кренули смо из тврђаве Садер са једним одабраним друштвом. С нама је био један човек који нам је био водич. Пошто смо неко време ишли, нестало нам је воде. Почели смо да тражимо воду. И ја сам у међувремену отишао да обавим нужду. Тада ме је силно савладао сан. ‚Ионако ће ме пробудити кад буду полазили‘, рекао сам и спустио главу на земљу.

Када сам се пробудио, нашао сам се сасвим сам усред пустиње. Пријатељи су ме заборавили и отишли. Од самоће ме је обузео велики страх. Почео сам да ходам по пустињи лево и десно. Нисам знао где сам ни куда треба да идем. Свуда је био раван песак. Мало затим пао је мрак. Од каравана с којим смо путовали није било ни трага. Био сам сасвим сам у ноћној тами. Страх ми је још више порастао. Узнемирен, почео сам да ходам још брже. Пошто сам неко време ишао, веома жедан, уморан и исцрпљен, пао сам на земљу. Већ сам био изгубио наду у живот и почео да осећам да ми се смрт приближава. Био сам у неописивом болу, патња и јад досегли су врхунац. Одједном ми је нешто пало на памет. У ноћној тами, скупивши сву снагу, искрено и с ихласом, још једном сам последњи пут застењао: ‚Ја Ресулаллах! Помози! Тражим од тебе да ми, с дозволом Аллаха теала, помогнеш!‘ Чим сам то изговорио, чуо сам да ме неко зове. Када сам погледао на страну одакле је долазио глас, видео сам да ме у ноћној тами зове неко кога дотад никада нисам видео, обучен у снежнобелу одећу, који је око себе расипао светлост. Пришао ми је и узео ме за руку. У том тренутку нестали су сав мој умор и жеђ. Као да сам се поново родио. Срце ми се одједном привило уз њега. Неко време ишли смо држећи се за руке. Осетио сам да проживљавам један од најслађих тренутака свог живота. Када смо прешли једно пешчано брдо, угледао сам светла каравана с којим сам путовао и чуо гласове својих пријатеља. Приближили смо им се. Животиња коју сам јахао ишла је за њима на самом крају. Одједном је дошла и стала преда мном. Када сам угледао своју јахаћу животињу пред собом, повикао сам од радости. Када сам повикао, онај који је дошао са мном извукао је своју руку из моје. Затим ме је узео за руку и попео на моју јахаћу животињу. А затим је рекао: ‚Ми не враћамо празних руку онога ко од нас нешто тражи и моли за помоћ‘, окренуо се и отишао. Тада сам схватио да је то био Ресулуллах. Док се враћао и одлазио, видело се како се нур који је расипао око себе у ноћној тами диже према небу. Када ми је нестао из вида, одједном сам дошао к себи. ‚Како то да нисам пољубио руке и ноге Ресулуллаху!‘ – јадао сам се, али било је касно, прилика је прошла.“ Ебул-Хајр Акта остао је у Медини пет дана гладан. Дошао је до Хуџре-и сеадета и назвао селам Ресулуллаху. Рекао је да је гладан. Повукао се на једну страну и заспао. У сну је видео да је дошао Ресулуллах. С његове десне стране био је Ебу Бекр Сиддик, с леве Омерул-Фарук, а испред њега Алијјул-Муртеза.

Хазрети Алија је дошао и рекао: „О Ебул-Хајре! Устани, што лежиш? Ресулуллах долази!“ Одмах је устао. Ресулуллах је дошао и дао му велики хлеб. Ебул-Хајр каже: „Пошто сам био веома гладан, одмах сам почео да једем. Када сам појео половину, пробудио сам се. Другу половину нашао сам у руци.“

„Ко претрпи неку штету, нека узме беспрекоран абдест и клања два реката намаза! Затим нека каже: ‚Господару мој! Од Тебе тражим. Тебе преклињем узимајући за весилу Твог Посланика Мухаммеда алејхисселам, који је милост световима. Ја Мухаммед! Тебе узимам за весилу код свог Господара да ми прими молбу. Господару мој! Учини да он за мене учини шефаат!’“ Хадис-и шериф

Такође се у књизи „Мисбахуз-зулам“ прича: Ахмед ибн Мухаммед Суфи каже: „У пустињама Хиџаза нестало ми је свега што сам имао. Дошао сам у Медину. Код Хуџре-и сеадета назвао сам селам Ресулуллаху. Сео сам на једну страну и заспао. Указао ми се Ресулуллах и рекао: ‚Јеси ли дошао, Ахмеде? Отвори шаку!‘ Напунио ми је шаку златницима. Пробудио сам се. Руке су ми биле пуне злата.“ И имам Семхуди у својој књизи „Историја Медине“ прича један догађај који му се десио: „Испао ми је кључ од врата. Нисам могао да га нађем. Дошао сам пред Хуџре-и сеадет и рекао: ‚Ја Ресулаллах! Изгубио сам кључ, не могу да уђем у кућу!‘ У том тренутку дошло је једно дете. Показујући кључ у руци, рекло је: ‚Нашао сам ово. Да није можда ваше?’“

Килисли Мустафа Ишки-ефендија у књизи историје „Mevârid-i Mecîdiyye“ каже: „У Мекки сам живео двадесет година. Скупио сам шездесет златника и 1247. године (1831. године нове ере) са женом и децом дошао у Медину. Новац нам је нестао на путу. Одсео сам као гост код једног познаника и дошао до Хуџре-и сеадета. Затражио сам помоћ од Ресулуллаха. После три дана у кућу у којој смо боравили дошао је један бег и рекао да ми је унајмио кућу. Пренео је моје ствари онамо. Платио је кирију за годину дана. После неколико месеци разболео сам се и месец дана лежао. У кући није остало ништа ни за јело ни за продају. Уз помоћ жене попео сам се на кров, наспрам Ресулуллаховог турбета, у намери да кажем своју невољу и затражим помоћ. Када сам подигао руке, стидео сам се да тражим овосветско. Нисам могао ништа да кажем. Сишао сам у своју собу. Сутрадан је дошао неко и рекао: ‚Тај и тај ефендија послао ти је на поклон ове златнике.‘ Узео сам кесу. Иако нам се живот поправио, нисам могао да се ослободим болести. Уз туђу помоћ дошао сам пред Хуџре-и сеадет и затражио од Ресулуллаха излечење. Изашао сам из месџида и, не тражећи ни од кога помоћ, пешке отишао кући. Када сам улазио у кућу, од болести није остало ни трага. Да ме не би урекли, неколико дана сам излазио на улицу ослањајући се на штап. Али новац је нестао. Оставивши породицу у мраку, дошао сам у Месџид-и Небеви. После јација-намаза рекао сам Ресулуллаху своју невољу. На путу ми је пришао човек кога нисам познавао и дао ми у руку кесу. У њој је било четрдесет девет златника, сваки од по девет гроша. Купио сам свеће и потребне ствари и дошао кући.“

У другом тому превода књиге „Şakâyık-i Nu’mâniyye“ каже се: Првом шејхул-исламу османске државе и обновитељу (муџеддиду) свога времена, великом исламском учењаку Мевлани Шемседдину Мухаммеду ибн Хамзи Фенарију, на очи је пала мрена и престао је да види. Једне ноћи, када му је Ресулуллах рекао: „Учини тефсир суре Таха!“, он је рекао: „Као што немам снаге да у Вашем узвишеном присуству тумачим Кур’ан-и керим, тако ни очи моје не виде.“ Ресулуллах, лекар посланика, извадио је из своје мубарек хирке комадић памука, наквасио га својом мубарек пљувачком и ставио на његове очи. Молла Фенари се пробудио, нашао памук на очима и, када га је скинуо, почео је да види. Захвалио је и одао хамд Аллаху теала. Сачувао је памучне нити и опоручио да му се, када умре, ставе на очи. Када је 834. године (1431. године нове ере) преселио на ахирет у Бурси, извршили су његову опоруку.

Аббасидски халифа Ебу Џафер Мансур разговарао је у Месџид-и Небеви са имамом Маликом. Имам Малик је рекао: „О Мансуре! Ово је Месџид-и сеадет! Говори тихо! Хакк теала је у сури Хуџурат, по значењу: ‚Не дижите своје гласове изнад гласа Ресулуллаха!‘4 укорио једну скупину. А ајет-и керимом ‚Они који у присуству Ресулуллаха тихо говоре…‘5 похвалио је оне који говоре тихо. Поштовати Ресулуллаха после његове смрти исто је као поштовати га за живота.“ Мансур је оборио главу и упитао: „О Ебу Абдуллахе! Да ли треба стати окренут према кибли или према Кабр-и сеадету?“ Хазрети имам Малик је рекао: „Не окрећи лице од Ресулуллаха! Тај узвишени Посланик (саллаллаху теала алејхи ве селлем), који ће на Судњем дану чинити шефаат, биће на Судњем дану весила за спас и тебе и твог оца Адема алејхисселам. Треба да се окренеш према Кабр-и сеадету, да се ухватиш за мубарек душу Ресулуллаха и тражиш шефаат. У 64. ајет-и кериму суре Ниса речено је, по значењу:

‚Када би они који су учинили зулум својим нефсима (себи наудили) дошли теби и замолили Аллаха теала за опрост, и када би и Мој Ресул тражио опрост за њих, нашли би да Аллах теала прима покајање и да је милостив.‘ Овај ајет-и керим обећава да ће се примити покајање оних који Ресулуллаха узму за весилу.“ На то је Мансур устао са свог места, стао пред Хуџре-и сеадет и почео да преклиње: „Господару мој! У овом ајет-и кериму обећао си да ћеш примити покајање оних који Твог Ресула узму за весилу. И ја сам дошао у узвишено присуство Твог узвишеног Посланика и тражим од Тебе опрост. Као Своје робове који су за његовог живота тражили опрост и којима си опростио, опрости и мени! Господару мој! Преклињем Те узимајући за весилу Твог узвишеног Посланика, који је Небијјур-рахме (посланик милости). О Мухаммеде алејхисселам, највиши међу посланицима! Чинећи тевессул тобом, преклињао сам свог Господара. Господару мој! Учини да ми тај узвишени Посланик учини шефаат!“ Стојећи леђима окренут кибли, а лицем према прозору Муваџехе-и сеадет, упутио је дову. Минбер-и Небеви остао му је с леве стране. Савет који је имам Малик дао халифи Мансуру показује да они који упућују дову пред Хуџре-и сеадетом морају бити веома будни. Речено је да није исправно да они који неће моћи да покажу едеб и поштовање примерено том месту дуго остају у Медине-и муневвери. Један сељак из Анадолије живео је много година у Медине-и муневвери, оженио се и ступио у одређену службу у Хуџре-и сеадету. Једног дана разболео се од грознице и пожелео је ајрана. Кроз срце му је прошла мисао: „Да сам у свом селу, дао бих да ми од јогурта направе ајран и пио бих га.“ Те ноћи Ресулуллах се указао у сну Шејхул-харем-ефендији и наредио да се посао тог човека да неком другом. Када је Шејхул-харем рекао: „Ја Ресулаллах! Ту службу обавља тај и тај из твог уммета“, он је рекао: „Реци том човеку! Нека иде у своје село и пије ајран!..“ Сутрадан, када му је та наредба саопштена, сељак је рекао: „Драге воље!“ и отишао у свој крај.

„Када би они који су учинили зулум својим нефсима дошли теби и замолили Аллаха теала за опрост, и када би и Мој Ресул тражио опрост за њих, нашли би да Аллах теала прима покајање и да је милостив“ Ниса: 64

Ако је једна једина мисао која прође кроз срце нанела толику штету, одатле треба схватити каква би велика штета била – Аллах сачувао – од неприкладне речи, макар изречене и у шали, или од поступка који није у складу са едебом.

Ти си иман у срцу верника који те воли,
Туге му нема, ти си лек његовом болу,
Твој шефаат он чека, ти си ферман срца његова,
Ко се помоћи нада, стићи ће је, заиста, ја Ресулаллах.