ПОХОД НА ТЕБУК

Тебук је познато место између Медине-и муневвере и града Дамаска. Неки су рекли да је то име једног извора. Пошто је овај поход био последњи поход Посланика, назвали су га „поход на Тебук“. Назива се и „Фадиха“, јер су се у тој борби мунафици осрамотили. Назива се и „Џејшул-усре“. У том походу муслимани су поднели велике муке. Осим тога, пут је био далек, а време веома вруће. Непријатељских војника било је много и били су јаки. Било је време глади. По десет људи јахало је, на смену, једну камилу. Већина војника месец дана није јела ништа осим хурми. Понекад су јели пржени јечам. Понекад ни њега нису могли да нађу. На поход на Тебук кренуло се девете године по хиџри, у месецу реџебу, у четвртак.

Те девете године, када се ислам брзо ширио Арабијским полуострвом, Арапи хришћани писали су византијском цару Ираклију, који је завидео „Исламској држави“ и хтео да спречи њен раст. Написали су: „Онај човек који се појавио тврдећи да је посланик умро је. Муслимани су сада у глади и оскудици. Ако хоћеш да их обратиш у своју веру, сада је право време.“ После тог писма Ираклије је послао војску од четрдесет хиљада људи под заповедништвом Кубада да се бори с муслиманима. Када је то чуо, Понос васионе окупио је своје асхабе и наредио им да се спреме за борбу. Пошто је те године била суша, асхаби су били у великој материјалној оскудици. Само је стање оних који су се бавили трговином било нешто боље. Исламских војника било је веома много. Хране и ратне опреме било је мало. Предстојале су муке. Посланик је пожелео да асхаби имовином помогну опремање војника који ће учествовати у борби. Та жеља Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем) покренула је асхабе. Свако је доносио шта год је имао и настојао да се иметком и животом спреми за џихад.

Хазрети Ебу Бекр, Послаников друг из пећине, донео је сав свој иметак. Када га је Ресул-и екрем упитао: „Шта си оставио својој породици, о Ебу Бекре?“, он је одговорио: „Оставио сам Аллаха теала и Његовог Ресула.“ Хазрети Омер донео је као помоћ половину свог иметка. Посланик је и њега упитао: „Шта си оставио својој породици, о Омере?“ Он је одговорио: „Оставио сам колико сам донео.“ Посланик је рекао: „Разлика међу вама двојицом иста је као разлика међу вашим речима.“ На то је хазрети Омер одао признање хазрети Ебу Бекру речима: „Нека су ти жртва и мајка и отац, о Ебу Бекре! У свим тркама на путу добра ти ме престижеш. Сада сам добро схватио да те ни у чему нећу моћи престићи.“1 Асхаб-и кирам настојали су да помогну колико су могли. Али мунафици су им се ругали говорећи: „Ви дајете да бисте се показали.“ Посланик је рекао: „Ко данас да садаку, његова садака ће на Судњем дану код Аллаха теала сведочити у његову корист.“ После тих мубарек речи Посланика верници су почели да помажу још више. Хазрети Осман ибн Аффан опремио је половину војске.2 Осман Зиннурејн (радијаллаху анху) дао је тој војсци девет стотина педесет камила с њиховом опремом и педесет коња, сносио је трошкове опреме њихових јахача, а послао је још и десет хиљада динара, односно седам стотина рукја злата.3 Тако је међу муслиманима највише помогао. Хазрети Осман је потребе војске подмирио тако потпуно да није заборавио ни велику иглу којом би се крпиле мешине за воду. После те његове помоћи Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Од данас па надаље Осману се грех неће записивати.“4 А један од асхаба чије је материјално стање било веома лоше, да би стекао севап помагања џихаду, те ноћи до јутра вукао је воду у једном воћњаку хурми, донео Посланику хурме које је зарадио и рекао: „Ја Ресулаллах! Да бих стекао задовољство свога Господара, донео сам оно што сам имао у руци. Примите то.“

„О Омере! Разлика међу вама двојицом (тобом и Ебу Бекром) иста је као разлика међу вашим речима“ Хадис-и шериф

Док су муслимани мушкарци помагали колико су могли, и жене су на том путу како ваља извршавале дужност која је на њих спадала. Када су се спремали за поход на Тебук, муслимани су пролазили кроз веома тешко време. Глад је била толико жестока да су многи од асхаб-и кирама, којима ништа није остало у рукама, долазили пред Ресулуллаха и говорили: „Ја Ресулаллах! Остали смо пешаци! Немамо ни шта да једемо! Желимо да се у овој гази не одвојимо од Вас и да стекнемо севап џихада.“ Наш вољени Посланик им је с тугом саопштавао да му није остало ништа на шта би их посадио. Једном су Салим ибн Умејр, Абдуллах ибн Мугаффел, Ебу Лејла Мазини, Улба ибн Зејд, Амр ибн Хумам, Хереми ибн Абдуллах и Ирбад ибн Сарија дошли пред нашег вољеног Посланика с истом молбом. Када им је Посланик с великом тугом рекао: „Не налазим ништа на шта бих вас посадио“, они су заплакали од туге што ће остати одвојени од Посланика и што не могу да учествују у џихаду. На то је Аллах теала послао овај ајет-и керим, у којем је, по значењу, речено: „(О Мој Ресуле!) Када су ти дошли (да би учествовали у џихаду), ти си им рекао: ‚Немам ништа на шта бих вас посадио.‘ Пошто нису имали шта да на том путу потроше (и зато што не могу да учествују у борби), вратили су се лијући сузе од туге. На њима нема никакве одговорности (греха).“5 На крају су и њих опремили за газу хазрети Аббас и хазрети Осман. Када су припреме биле завршене, Посланик је окупио војску у Сенијјетул-Веда. Оних који нису учествовали у гази било је толико мало да као да их није ни било. Када је окупио војску и одлучио да крене, Ресул-и екрем је у Медини као свог заменика оставио Мухаммеда ибн Меслему.6 Пред полазак на поход Посланик је рекао: „Понесите са собом више обуће. Док год имате резервну обућу, нећете трпети муке.“

Када је војска кренула, првак мунафика Абдуллах ибн Убејј изговорио је неосноване речи да би уплашио муслимане. Чак је говорио: „Кунем се, као да њега и његове асхабе већ видим повезане конопцима, двојицу по двојицу…“ Али асхаб-и кирам се на те речи нимало нису обазирали, а њихова жеља да учествују у џихаду расла је из дана у дан. Видевши то, мунафици су пуцали од беса. Када је требало да крене из Сенијјетул-Веда на Тебук, Ресулуллах је дао да се развију барјаци војске (заставе и стегови). Велики барјак дао је хазрети Ебу Бекру, а један барјак хазрети Зубејру ибн Авваму. Барјак племена Евс дао је Усејду ибн Худајру, а барјак племена Хазреџ Ебу Дуџани.7 Број асхаб-и кирама под заповедништвом Посланика био је тридесет хиљада, од којих десет хиљада коњаника. За заповедника десног крила одређен је хазрети Талха ибн Убејдуллах, а левог хазрети Абдуррахман ибн Авф.8 Славни асхаби кренули су по веома великој врућини, под заповедништвом свога Посланика. Пошто им је на челу био Хабиб Аллаха теала, ни то што нису имали хране и пића није могло да их одврати с пута, нити су их могли уплашити даљина пута и мноштво непријатељских војника. С таквим вођом могли су поћи било куда. Наш вољени Посланик и јуначки асхаби на сваком конаку би се неко време одморили, па би опет наставили пут. Њихов осми конак био је Хиџр, где је уништен народ Салиха алејхисселам. Пошто нису послушали наредбу свог посланика, Аллах теала их је уништио једном снажном сајхом, то јест криком. Султан васионе рекао је својим асхабима: „Ове ноћи дуваће јака олуја из супротног правца. Нека нико не устаје ако уз њега нема друга. Нека свако веже колено своје камиле. Ово је место на које је спуштена казна. Нека нико не пије ову воду и нека њоме не узима абдест!…“ Сви су послушали ту наредбу. Јака олуја која се дигла ноћу почела је да преврће све наоколо. Један човек који није везао своју камилу устао је сам да је тражи, па га је олуја захватила и бацила у подножје брда Тајј. Један други морао је хитно да обави нужду. На месту на које је због тога отишао оболео је од болести зване хуннак (магарећи кашаљ). Дововом Посланика поново је оздравио.

Тог јутра у посудама за воду није остало ни капи воде. Сви су били на умору од жеђи. Мунафици су то сматрали згодном приликом и покушали да изазову смутњу говорећи: „Да је Мухаммед заиста посланик, упутио би дову и дао би да падне киша.“

Када је стање изложено Предводнику светова, подигао је своје мубарек руке и преклињао Аллаха теала да подари кишу. По врелом и ведром времену одмах су се појавили кишни облаци. Почела је јака киша. Свако је напунио своје посуде, узео абдест и напојио животиње. Када је киша престала и облаци се разишли, видело се да је киша пала само на војску.

„Ко данас да садаку, његова садака ће на Судњем дану код Аллаха теала сведочити у његову корист“ Хадис-и шериф

Поход на Тебук

Наш вољени Посланик и асхаби донели су текбир. Донели су хамд Аллаху теала. А мунафицима су рекли: „Сада вам више није остао никакав изговор. Поверујте у Аллаха теала и Његовог Ресула и будите добри муслимани!…“ Али бестидни мунафици одговорили су: „Па шта је било?… Један облак је, пролазећи, пустио кишу и отишао!…“ И глад је дошла до крајње границе: спали су на то да двојица деле једну хурму. Упркос жестокој врућини, глади и жеђи коју су трпели, приближили су се Тебуку. Хабиб-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Иншаллах, сутра ћете у време духе (преподне) стићи до извора Тебук. Док ја не дођем, не пружајте руку према тој води.“ Сутрадан су стигли тамо. Воде у извору било је прилично мало. Наш вољени Посланик дао је да се мало те воде сипа у једну посуду, ставио у њу своју мубарек руку и упутио дову. Затим су воду излили назад у извор. Вода је у трену набујала и умножила се. Иако је из ње пила исламска војска од тридесет хиљада људи, нимало се није смањила. Касније се том водом, која је била муџиза Поноса васионе, натопила сва околина. Тај крај је постао сасвим зелена равница и преливао се од берекета. Када је Ресул-и екрем са својим славним асхабима стигао у Тебук, пред собом нису нашли византијске војске састављене од Византинаца и од покрштених арапских племена као што су Амила, Лахм и Џузам. Код Муте је византијска војска од стотину хиљада људи била поражена од три хиљаде муџахида. А сада је против њих стајало тридесет хиљада муџахида, а заповедник им је био Предводник васионе. Када су Византинци чули да наш вољени Посланик долази окупивши своје јуначке асхабе, сваки од њих тражио је где да побегне.

Ресулуллах се посаветовао са својим асхабима и није ишао даље од Тебука. У то време нека племена и државе које су биле у том крају чуле су да је стигла исламска војска. Од страха су послали Посланику своја изасланства и затражили аман уз обавезу да плаћају џизју. Посланик им је указао милост и прихватио њихове предлоге; са сваким од њих посебно су записане одредбе уговора и речено им је да су безбедни.

Сервер-и каинат (алејхи ефдалус-салават) чекао је непријатеља близу двадесет дана. У Тебуку је с асхаб-и кирамом водио многе разговоре (сохбете) и прао им срца у мору нура. Из свог мубарек срца изливао је у њихова срца фејз и берекете што су из њега куљали. У једном од својих сохбета, којима нема равних, рекао је: „Да вам кажем ко је најбољи и најчаснији међу људима?“ Асхаб-и кирам су рекли: „Кажите, ја Ресулаллах!“

На то је рекао: „Најбољи међу људима је онај ко до последњег даха ради на Аллаховом путу, на леђима свога коња или своје камиле, или на својим двема ногама. А најгори међу људима је обесни човек који чита Књигу Аллаха теала, а од ње нема никакве користи.“

А једном човеку који га је питао о шехидству рекао је: „Кунем се Аллахом теала, у чијој је руци моје постојање, шехиди ће на Судњем дану доћи са сабљама окаченим о врат. Седеће на минберима од нура.“9

У овој гази виђене су многе муџизе Посланика. Тако, када су се спремали да се из Тебука врате у Медину, асхаби, који су од глади дошли у стање да више нису могли издржати, изложили су Посланику своје стање. Ресулуллах је дао да се њихова преостала храна скупи на једну кожну простирку. Једва је напунила један мали лонац. Сервер-и алем (саллаллаху алејхи ве селлем) обновио је абдест и клањао два реката намаза. Подигавши мубарек руке, упутио је дову да храна буде берекетна. Затим је наредио асхабима да донесу своје посуде. У великој војсци напуњене су све посуде, тако да ниједна није остала празна. Осим тога, иако су сви муџахиди јели док се нису заситили, видело се да се храна на простирци нимало није смањила.

„Иншаллах, сутра ћете у време духе (преподне) стићи до извора Тебук. Док ја не дођем, не пружајте руку према тој води“ Хадис-и шериф