БИТКА НА ХУНЕЈНУ
Хунејн је долина између Мекке и Таифа. Ова битка се назива и „поход на Хевазин“. Када је Сервер-и алем (саллаллаху алејхи ве селлем) изашао из Медине с намером да освоји Мекку, два велика племена која су живела у околини Мекке, Хевазин и Секиф, мислећи да муслимани крећу на њих, почела су да се спремају за борбу. Када су сазнали да је Предводник светова дошао да освоји Мекку, мало су одахнули, али су, с мишљу: „После Курејшија ред ће свакако доћи на нас“, убрзали своје припреме. Осим тога, рекли су: „Кунемо се, муслимани се још нису сусрели с народом који се добро бори. Пре него што он крене на нас, хајде да ми кренемо на њега и покажемо му шта значи ратовати!“ Под заповедништвом Малика ибн Авфа, првака Хевазина, кренули су с веома снажном војском од двадесет хиљада људи. Да би својим војницима повећали храброст и да не би побегли кад им буде тешко, повели су са собом сав свој драгоцени иметак, жене и децу.
Та вест се брзо чула у Мекки. Понос васионе послао је Абдуллаха ибн Ебу Хадреда у племе Хевазин да провери да ли је вест тачна. Хазрети Абдуллах је, преобучен, ушао међу непријатеље. Сазнао је шта мисле и како намеравају да поступе и одмах о томе обавестио нашег вољеног Посланика.
Ресул-и екрем је одмах окупио своје славне асхабе. За намесника Мекке поставио је двадесетогодишњег хазрети Аттаба ибн Есида и брзо кренуо на пут. Својом војском од дванаест хиљада људи хтео је да изненада нападне мушричка племена Хевазин и Секиф у њиховом логору. Заставу муџахида носио је хазрети Алија,1 а претходницом је заповедао хазрети Халид ибн Велид.2 Предводник светова ставио је шлем, обукао два оклопа један преко другог и узјахао своју мазгу по имену Дулдул. Једанаестог дана месеца шеввала стигли су у долину Хунејн. Те ноћи Сервер-и алем је прегледао своју војску и поставио ју је у бојни поредак. Пошто је као имам предводио сабах-намаз, кренуо је напред.
Заповедник мушрика искористио је ноћ, распоредио своју војску по обронцима са обе стране долине Хунејн и поставио заседу. Хазрети Халид ибн Велид, који је са својим одредима ишао напред, не знајући за заседу, гонио је коња према теснацу. Полумрак свитања није дао да се непријатељ види. Одједном је на муџахиде почело да пада на хиљаде стрела. Да би се спасли од те неочекиване кише стрела, муџахиди су били приморани да се повуку.
„Иншаллах, сутра ће они (Хевазин и Секиф) бити плен муслиманима“ Хадис-и шериф
Битка на Хунејну
У часу кад евлије и посланици у чуду стану,
Кад сви у страху завапе: „Нефси, нефси!“,
Кад грешницима од безнађа стање јадно постане,
С дозволом за шефаат, опет је твој мејдан.
Ти си Ахмед, и Махмуд, и Мухаммед, Предводниче мој,
Ти си нам султан кога Хакк помаже, Предводниче мој.
Şeyh Galib
То нагло повлачење пореметило је поредак војника који су долазили позади. Када су се и они окренули да се повуку, видело се да се непријатељски одреди од двадесет хиљада људи као бујица сручују у долину. Наш вољени Посланик сам је јурнуо напред, према мушрицима који су кренули у напад. Само хазрети Аббас, хазрети Ебу Бекр и око стотину јуначких асхаба, спремни на смрт, стигли су до Ресул-и екрема. Својим телима начинили су штит нашем вољеном Посланику. Хазрети Аббас је држао узде мазге, а хазрети Суфјан ибн Харис узенгију, настојећи да јој смање брзину и да спрече Ресулуллаха да зађе међу непријатељске одреде. Предводник светова, ожалошћен помишљу да би Аллахова вера могла нестати, рекао је: „О Аббасе! Довикни им: ‚О Мединци! О асхаби који сте дали бејат под дрветом Семура!’“
Хазрети Аббас је био крупан човек који је уливао страхопоштовање. Кад би повикао, глас му се чуо веома далеко. Свом снагом је повикао: „О Мединци! О асхаби који сте под дрветом Семура дали реч нашем Посланику, не разилазите се! Окупите се овде!“ Чувши то, асхаб-и кирам хтели су да се врате. Али њихове животиње биле су се веома уплашиле, па их је то спречавало да се окрену. Најзад су морали да узму оклоп, сабљу и копље и да скоче са својих животиња. Брзо су стигли до Ресулуллаха и упустили се у страховиту борбу с непријатељем. Узвици „Аллаху екбер! Аллаху екбер!“ потресали су земљу и небо, плашили непријатеља и уливали му ужас. Асхаби који су показали велико јунаштво на Бедру, на Ухуду, на Хендеку и у Хајберу, а нарочито хазрети Алија, Ебу Дуџана и Зубејр ибн Аввам, борили су се јуришајући изнова и изнова, обарали непријатеље и потискивали их назад.
Предводник светова пратио је ту борбу коју су његови асхаби водили свим срцем и душом, а с његових мубарек усана чула се дова: „Аллаху мој, спусти нам Своју помоћ. Ти, заиста, не желиш да они нас победе.“ Усред својих преклињања Аллаху теала наш вољени Посланик узео је са земље шаку песка и, рекавши: „Нека им лица поцрне!“, бацио га на мушрике. Као муџиза нашег вољеног Посланика, није остао ниједан непријатељски војник коме песак није напунио очи. И мелеци су притекли у помоћ. Посланик је рекао: „Кунем се Аллахом теала, они су поражени.“ Мушрици су почели да се расипају, да се окрећу и беже. Кад год би се осврнули, видели би за собом славне асхабе и, остављајући жене, децу и иметак које су довели на бојно поље, бежали су колико су могли. Један део бегунаца склонио се у тврђаву Таиф.3 А један део отишао је у Нахлу и Евтас. На бојном пољу оставили су седамдесет мртвих, шест хиљада заробљеника и небројено много иметка.
У овој бици победа је, Аллаховом дозволом, химметом и берекетом Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем), опет припала муслиманима. Пала су четири шехида, а неки асхаби су рањени. Када је чуо да је рањен и хазрети Халид ибн Велид, наш вољени Посланик отишао је до њега, и чим му је мубарек рукама прешао преко ране, рана је истог трена зарасла.
Серијја на Евтас
Пошто су у бици на Хунејну били разбијени, мушрици Хевазина окупили су се у Евтасу. Ресулуллах је на Евтас послао један одред под заповедништвом Ебу Амира, стрица Ебу Мусе Ешарија. У Евтасу је опет дошло до жестоких сукоба. Ебу Амир је пао као шехид. Његово место заузео је хазрети Ебу Муса Ешари и разбио непријатеља.4 Муџахиди су се вратили с много заробљеника и великим пленом.
„О Аббасе! Довикни им: ‚О Мединци! О асхаби који сте дали бејат под дрветом Семура!’“ Хадис-и шериф
Међу заробљеницима била је и Ресулуллахова млечна сестра Шејма. Рекла је: „Ја сам млечна сестра вашег Посланика.“ Нису јој веровали. Посадили су је на камилу и одвели пред Ресулуллаха. Шејма је испричала до појединости много успомена из дана детињства. Ресул алејхисселам је простро свој огртач (риду) на земљу и на њега посадио своју млечну сестру. И сам је сео и много плакао.5 Упитао је за Халиму-хатун и за Шејминог оца. Рекла је: „Одавно су преминули.“ Због почасти и пажње коју је доживела, примила је иман.6 Ресул алејхисселам је рекао: „Ако хоћеш, остани код нас.7 Овде ће ти се указати свака пажња. А ако хоћеш, послаћемо те куда желиш.“ По хадис-и шерифу „Љубав према домовини део је имана“, Шејма је пожелела да се врати у свој завичај. Затим ју је Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем), даривши јој једну робињу, три роба и нешто камила и оваца, послао у њен завичај.
Опсада Таифа
Султан васионе (саллаллаху алејхи ве селлем) хтео је да крене и на непријатеља који је с Хунејна побегао у Таиф и да дође до коначног исхода. Њихов заповедник Малик ибн Авф био је међу онима који су се склонили у Таиф. Та тврђава, близу Мекке, била је последња, али једна од најјачих тврђава куфра. Посланик је пре хиџре долазио у Таиф и месец дана саветовао тамошње људе. Али Таифљани су Предводнику светова нанели невиђене муке и насиље. Чак су му мубарек ноге оставили у крви. Посланик је ту, с хазрети Зејдом ибн Харисом, проживео најтужније и најболније дане свог живота.
Наш вољени Посланик је, осме године по хиџри, у месецу шеввалу, после битке на Хунејну, оставио плен у Џирани и кренуо на Таиф. Хазрети Халида ибн Велида послао је напред.8 Он сам са својим славним асхабима дошао је за њим пред Таиф. Племе Секиф било је унапред у своју јаку тврђаву сместило велике залихе хране. Када су видели да долазе асхаб-и кирам, затворили су капије и прешли у одбрану. Муџахидима који би се приближили тврђави одговарали су стрелама. И борба се тако настављала. Таифљани никако нису смели да изађу из тврђаве и боре се на отвореном пољу, прса у прса.
Неки од асхаб-и кирама предложили су да се у тврђаву баца камење катапултом. Посланик је то сматрао добрим и дао да се направе катапулти звани дебабе. Њима је дао да се на мушрике баца камење и наставио опсаду. Асхаб-и кирам су се трудили свим срцем и душом, настојећи да што пре освоје тврђаву. Али тврђава је била веома јака и то је спречавало освајање. У међувремену је дванаест асхаба задобило степен шехида. Док се јуначки борио, Ебу Суфјан ибн Харб изгубио је једно око.9
Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) је рекао: „О Ебу Суфјане! Шта од овога хоћеш? Ако желиш, упутићу дову да ти се око врати на своје место. А ако желиш, нека ти Аллах теала да око у џеннету.“ Ебу Суфјан је рекао: „Ја Ресулаллах! Желим да ми се око да у џеннету“, и бацио на земљу око које му је стајало на длану.10 Једне ноћи, кад се опсада ближила двадесетом дану, Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) уснио је како је један петао кљуцнуо посуду пуну масла која му је била дарована и просуо масло на земљу. Протумачивши то тако да Таиф ове године неће бити освојен, подигао је опсаду.
Наш вољени Посланик, море милости, пре осам година, када су га Таифљани мучили, мелеку који је рекао: „Ако дозволиш, сручићу ове планине на њихове главе“, рекао је: „Ја сам послан као милост световима. Једино што желим јесте да Аллах теала из кичме ових мушрика изведе нараштај који ће чинити ибадет Хакку теала не приписујући Му никаквог друга.“ А сада је опет показао милост и упутио дову: „Господару мој! Покажи Секифу прави пут! Доведи их нама.“
Хабиб-и екрем је са својим асхабима напустио Таиф и у првој недељи месеца зулкаде дошао у Џирану, где су били сакупљени заробљеници и плен задобијени на Хунејну. Поред шест хиљада заробљеника, као плен је узето више од двадесет хиљада грла крупне и више од четрдесет хиљада грла ситне стоке, као и небројено много накита. Он их је поделио муџахидима који су на њих имали право. Тада се сазнало да једно изасланство из племена Хевазин моли да буде примљено. Наш вољени Посланик их је примио. Када је изасланство јавило да је цело племе Хевазин примило ислам, Предводник светова се веома обрадовао. На то је одмах ослободио и вратио заробљенике који су њему припали. Асхаб-и кирам су, следећи нашег вољеног Посланика, учинили исто. Једна милост Ресулуллаха била је повод да шест хиљада заробљеника у трену задобије слободу. Када је та вест стигла до Малика ибн Авфа, првака племена Хевазин, који се био склонио у Таиф, и он је дошао и постао муслиман, а Посланик га је обасуо даровима.11 Ту више није било шта да се ради. Пошто је ту остао тринаест дана, Ресулуллах је у ноћи уочи среде с нијетом за умру ушао у ихрам. Султан васионе, као и увек победник, стигао је са својим асхабима у Мекку. Обавио је таваф око Ка’бе-и муаззаме и извршио умру. Аттаба ибн Есида поставио је за намесника Мекке и поверио му и вођство хаџа.12
„Љубав према домовини део је имана“ Хадис-и шериф