ОСВАЈАЊЕ МЕККЕ

Ко се склони у Месџид-и харам

Када је Ебу Суфјан напустио Медину, наш вољени Посланик донео је одлуку да освоји Мекку. Јер Курејшије нису одржали реч и прекршили су договор. Али то је држао у највећој тајности: хтео је да преузме Мекку а да мушрицима не да прилику да се припреме и да се у Харем-и шерифу (светом подручју) не пролије крв. То је била ратна мера опреза. Јер, када Мекка буде освојена, ко зна колико ће их бити почашћено исламом. О томе је обавестио само хазрети Ебу Бекра и неколицину угледних асхаба. Наредио је асхабима да се припреме за поход, али није рекао куда ће се ићи. Асхаб-и кирам почели су да се спремају за џихад. Осим тога, Посланик је послао вест околним муслиманским племенима – Еслем, Ешџа, Џухејна, Хусајн, Гифар, Музејна, Сулејм, Дамра – и Хузаиним синовима. У вести је стајало: „Они који верују у Аллаха теала и у Судњи дан нека на почетку мубарек месеца рамазана буду у Медини.“ Тако су били позвани да учествују у борби.

Хабибуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) је, као меру опреза, хазрети Омеру дао задатак да заузме путеве који воде у Мекку и прекине везу с њом. Хазрети Омер је одмах поставио страже на планинске стазе, превоје и друга раскршћа и наредио: „Сваког ко хоће да иде у Мекку вратићете назад!“

Да би се тај посао одвијао у тајности, наш вољени Посланик је упућивао Аллаху теала овакву дову: „Господару мој! Задржи уходе и гласнике Курејшија, учини да не виде и не чују док изненада не стигнемо у њихов крај. Нека нас изненада виде и чују!“

Да би оставио утисак да се креће на мушрике на северу или на Византинце, Посланик је послао хазрети Ебу Катаду с једним војним одредом на север, према долини Изам. У међувремену је наш вољени Посланик, као муџизу, саопштио да је послато писмо којим би меккански мушрици сазнали за припреме у Медини. Послао је хазрети Алију и наредио да се писмо пресретне.

До другог дана месеца рамазана из околних племена стигла је помоћ и сви су се окупили у логору код бунара Ебу Инеба. Број асхаб-и кирама достигао је дванаест хиљада. Од њих су четири хиљаде били енсарије, седам стотина мухаџири, а остали из околних муслиманских племена.3

Наш вољени Посланик је у Медини као свог заменика оставио хазрети Абдуллаха ибн Умму Мектума.4 Хазрети Зубејра ибн Аввама послао је напред као извидницу, на челу коњичког одреда од две стотине људи. Осме године по хиџри, десетог дана мубарек месеца рамазана, у среду, Предводник светова кренуо је из Медине с Аллаховим именом, на челу своје велике војске од дванаест хиљада људи, чија су срца била испуњена љубављу према Аллаху теала и Његовом Ресулу. Ишли су у Мекку, у свој завичај, из којег су пре осам година мучењем и насиљем били приморани да учине хиџру. Ишли су да очисте од кипова величанствену Ка’бу, која је била претворена у храм кипова…

Ишли су да покажу правду, праведност и милост мушрицима, који никако нису хтели да одустану од свог тврдоглавства… Ишли су да шире Аллахову веру и да буду повод да се тамошњи људи спасу од вечне казне џехеннема. Господару наш! Каква је то била велика милост!… Када је исламска војска стигла у Зул-Хулејфу, срела је стрица Посланика, хазрети Аббаса, који је са својом породицом из Мекке учинио хиџру. Наш вољени Посланик веома се обрадовао доласку свог стрица и развеселио га речима: „О Аббасе! Као што сам ја последњи међу посланицима, тако си и ти последњи међу мухаџирима.“ Пртљаг хазрети Аббаса послао је у Медину. Хазрети Аббас је остао уз Посланика и учествовао у освајању Мекке.5 Када је Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) стигао у Кудејд, близу Мекке, наредио је својим славним асхабима да се построје у бојни поредак. Свакој племенској скупини дао је засебне заставе (барјаке) и предао их барјактару сваког племена. Барјак мухаџира носили су хазрети Алија, Зубејр ибн Аввам и Са’д ибн Ебу Веккас (радијаллаху анхум). Енсарије су имали дванаест барјактара, Ешџа и Сулејм по једног, Музејна три, Еслем два, Хузаини синови три, а Џухејна четири барјактара.6 Прошло је десет дана откако су напустили Медину. Пред вече су се сасвим приближили Мекки, а у време јације стигли су у Мерруз-Захран. Посланик је наредио асхабима да се ту зауставе. Осим тога, дао је хазрети Омеру задатак и наредио да сваки муџахид запали ватру.7 Када је одједном плануло више од десет хиљада ватри, Мекка се окупала у светлости. Меккански мушрици, који ни за шта нису знали, остали су збуњени. Да би сазнали шта се догађа, послали су Ебу Суфјана. Он је повео неколико људи и кришом се приближио исламској војсци. У то време наш вољени Посланик рекао је неким од својих асхаба: „Пазите на Ебу Суфјана. Сигурно ћете га наћи!“ Што су Курејшије даље напредовали, њихово чуђење је расло, а обузимао их је ужас. Колико се само војске окупило око Мекке и колико су само ватри запалили!… Разговарајући о томе, стигли су до места званог Ерак.

„Господару мој! Задржи уходе и гласнике Курејшија, учини да не виде и не чују док изненада не стигнемо у њихов крај. Нека нас изненада виде и чују!“ Хадис-и шериф

Баш у то време Посланик је рекао: „Ебу Суфјан је сада у Ераку.“ Тада је хазрети Аббас одмах кренуо према Ераку, говорећи у себи: „Тамо ћу свакако наћи некога и послати га у Мекку да им јави да исламска војска долази на њих, па нека Мекканци дођу Ресулу алејхисселам и затраже аман (сигурност) пре него што почне борба.“ Тражећи тамо некога за то, препознао је Ебу Суфјана по гласу и довикнуо му: „О Ебу Ханзала!“ И Ебу Суфјан га је препознао и рекао: „О Ебул-Фадле! Па то си ти! Нека су ти жртва и мајка и отац!“ Затим су заједно кренули према логору исламске војске…

Успут је Ебу Суфјан упитао хазрети Аббаса: „Какве су вести?“ А он је рекао: „О Ебу Суфјане! Тешко теби! Ресул алејхисселам долази на вас с војском којој не можете да се супротставите. Кунем се, Курејшијама ће бити зло. Тешко њима због онога што ће их снаћи!“ Ебу Суфјан и они који су били с њим, с великом надом, прошли су између муџахида и дошли пред нашег вољеног Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем). Султан васионе их је лепо дочекао. Распитао се о Мекканцима. Пошто је с њима разговарао до касно у ноћ, позвао их је у ислам. Хаким ибн Хизам и Будејл одмах су изговорили келиме-и шехадет и постали муслимани (радијаллаху анхума). Али Ебу Суфјан се и даље колебао. Када је свануло, море милости, наш вољени Посланик, рекао је: „О Ебу Суфјане! Тешко теби! Зар још није дошло време да схватиш да нема божанства осим Аллаха теала?“ А он је рекао: „Нека су ти жртва и мајка и отац! Нико те не надмашује у благости, у племенитости и у чувању права родбине. После свих мука које смо ти нанели, ти нас још увек позиваш на пут хидајета (прави пут). Како си само дарежљив и племенит! Поверовао сам да нема божанства осим Аллаха… Да постоји неки други, било би ми од неке користи. И ти си Аллахов Ресул“, и тако је почашћен тиме што је постао један од асхаб-и кирама, радијаллаху анху.8

Хазрети Аббас је рекао: „Ја Ресулаллах! Хоћете ли Ебу Суфјану даровати нешто што ће му донети углед код Мекканаца?“ Посланик је то прихватио и рекао: „Ко уђе у кућу Ебу Суфјана и у њој се склони, њему је дат аман, спашен је од погибије.“ Када је хазрети Ебу Суфјан замолио: „Ја Ресулаллах! Хоћете ли то још мало проширити?“, наш вољени Посланик рекао је: „Ко уђе у Месџид-и харам и у њему се склони, њему је дат аман! Ко затвори своја врата и седи у својој кући, њему је дат аман.“ Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је хазрети Аббасу, да би Ебу Суфјан видео страхопоштовање које улива исламска војска и њену бројност и да би то испричао мекканским мушрицима: „Одведи га у планински теснац, где се долина сужава и где коњи пролазе тискајући се. Нека види величанственост муслимана, војске Аллаха теала.“

Ебу Суфјан је то морао да види – да би мушрицима испричао призор којем је био сведок и да се нико не би супротставио… Да се тако у Харем-и шерифу не пролије крв… Док је хазрети Аббас ишао с Ебу Суфјаном ка планинском превоју, муџахиди су се постројили у бојни поредак. Племе за племеном почело је да пролази кроз теснац с развијеним заставама. Сваки од њих био је у оклопу и под оружјем. Свака скупина је, пролазећи, доносила текбир. Хазрети Ебу Суфјан је питао: „Ко су ови?“, а хазрети Аббас је одговарао: „Ово су Сулејмови синови! Заповедник им је Халид ибн Велид!“, „Ово су Гифарови синови!“, „Ово су Ка’бови синови!…“ Узвици „Аллаху екбер! Аллаху екбер!“ испуњавали су земљу и небо, а мноштво муџахида и сјај оружја заслепљивали су очи. Хазрети Ебу Суфјана највише је занимао Понос света (саллаллаху алејхи ве селлем). Веома је желео да види како пролазе војници око њега и претпостављао је да ће се разликовати од осталих. Зато није могао да се уздржи а да често не пита: „Је ли ово одред Ресулуллаха?“… Најзад се, на својој камили Касви, појавио Султан посланика, Предводник светова, расипајући нур као сунце. Око њега су били мухаџири и енсарије. Сваки од њих долазио је од главе до пете у давудовским оклопима, опасан индијском сабљом, јашући на расним коњима и камилама.

Када их је угледао, хазрети Ебу Суфјан је радознало упитао: „Ко су ови, о Аббасе?“ Он је рекао: „Онај у средини је Ресул алејхисселам. А они око њега су енсарије и мухаџири, који горе од жеље да постану шехиди!…“ Пролазећи поред њих, наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је хазрети Ебу Суфјану: „Данас је дан у којем ће Аллах теала уздићи углед Ка’бе. Данас је дан у којем ће Бејтуллах бити застрт покривачем! Данас је дан милости… Данас је дан у којем ће Аллах теала Курејшије учинити уваженима (исламом).“

Хазрети Ебу Суфјан видео је оно што је требало да види и чуо оно што је требало да чује. Рекао је: „Видео сам царство и византијског цара (кајсера) и персијског цара (кисре). Али овакво величанство нисам видео. Никада се нисам сусрео с војском и џематом као што је данашњи. Таквој војсци нико не може да се одупре. Нико није кадар да им се супротстави“, и упутио се путем ка Мекки…

„Ко уђе у кућу Ебу Суфјана и у њој се склони, њему је дат аман, спашен је од погибије… Ко уђе у Месџид-и харам и у њему се склони, њему је дат аман! Ко затвори своја врата и седи у својој кући, њему је дат аман“ Хадис-и шериф

Ебу Суфјан је дошао у Мекку и мушрицима, који су га радознало чекали, објавио да је постао муслиман. Затим је рекао: „О заједнице Курејшија! Мухаммед алејхисселам стигао вам је под саму кућу с толико великом војском да јој не можете одолети. Не заваравајте се узалуд. Постаните муслимани да бисте се спасли. Ја сам видео оно што ви нисте видели. Видео сам безбројне јунаке, коње и оружје. Нико није кадар да им се супротстави. Ко уђе у кућу Ебу Суфјана, њему је дат аман, спасао се од погибије. Ко се склони у Бејтуллах, њему је дат аман. Ко уђе у своју кућу и затвори врата, и њему је дат аман.“9

На то су се неки од најокорелијих мушрика супротставили хазрети Ебу Суфјану и вређали га. Чак су почели и на брзину да се спремају да изађу против исламске војске. Али њих је било веома мало. Остали се на њих нису ни обазрели, већ су потрчали својим кућама. А неки су се склонили у Месџид-и харам.

Сервер-и алем (саллаллаху алејхи ве селлем) и славни асхаби (радијаллаху анхум) дошли су и окупили се у долини Зи Тува. Пошто је Предводник светова својим мубарек очима погледом обухватио асхаб-и кирам, сетио се како је пре осам година напустио Мекку и учинио хиџру. Сетио се како су тада мушрици опколили његову благословену кућу, како је изашао учећи ајет-и кериме из суре Јасин, како су он и хазрети Ебу Бекр, а да их нико није видео, ушли у пећину Севр и како је, пре него што је напустио границе Мекке, још једном погледао на њу и рекао:

„(О Мекко!) Аллаха ми, знам да си ти најбоље од свих места која је створио Аллах теала. Најдраже си и код мога Господара и код мене. Да ме нису силом изгнали из тебе, не бих те напустио ни растао се од тебе.“ Сетио се и како му је у тој тузи Џибрил алејхисселам проучио осамдесет пети ајет-и керим суре Касас, утешио његово мубарек срце и донео му радосну вест да ће се вратити у Мекке-и мукеррему, и како је са шачицом својих асхаба надвладао непријатеље на Бедру, на Ухуду, на Хендеку, у Хајберу и код Муте. Сада се око њега, као лептири око свеће, вртело дванаест хиљада асхаба, чекајући само његову наредбу да уђу у Мекку. Сервер-и алем, испуњен најдубљим осећањима захвалности, донео је хамд Аллаху теала, који му је све то подарио. Скрушено је спустио своју мубарек главу. Понос васионе поделио је своје јуначке асхабе у четири скупине. За заповедника десног крила одредио је хазрети Халида ибн Велида, за заповедника левог крила хазрети Зубејра ибн Аввама, на чело пешадије хазрети Ебу Убејду ибн Џерраха, а на чело преостале скупине хазрети Са’да ибн Убаду. Хазрети Халид је требало да уђе у Мекку с југа, да казни свакога од мушрика ко му се супротстави и да се на брежуљку Сафа састане с Поносом васионе. Хазрети Зубејр је требало да уђе у Мекку са севера, да пободе свој барјак на месту званом Хаџун и да тамо сачека Сервер-и алема. Са запада је требало да напредује хазрети Са’д ибн Убада.10

„Данас је дан у којем ће Аллах теала уздићи углед Ка’бе. Данас је дан у којем ће Бејтуллах бити застрт покривачем! Данас је дан милости… Данас је дан у којем ће Аллах теала Курејшије учинити уваженима (исламом)“ Хадис-и шериф

Ресул-и екрем је рекао својим заповедницима: „Док вас не нападну, ни са ким нипошто нећете улазити у борбу. Никога нећете убити.“ Али свакоме од оних чија су имена била наведена, ако буде ухваћен, макар се сакрио и под покривач Ка’бе, требало је одрубити главу.11

Дошла је истина, а нестало је лажи

Икрима ибн Ебу Џехл, Сафван ибн Умејја и Сухејл ибн Амр, заједно с неким људима из племена Бени Бекр и Бени Харис, када су чули да долази Халид ибн Велид, заузели су улаз на пут и почели да чекају. Од муџахида се први покренуо хазрети Халид ибн Велид. Када су стигли до подножја брда Хандема, на југу Мекке, видели су да на њих окорели курејшијски мушрици сипају стреле. Два муџахида пала су као шехиди: један је био Курз ибн Џабир, а други Хабеш ибн Ешар. Хазрети Халид је војницима, који су стајали у бојном поретку, наредио: „Само оне који, поражени, беже немојте убијати“, и јурнули су напред. У трену су потиснули мушрике и продрли све до Месџид-и харама. Током сукоба погинуло је седамдесет мушрика.12 Један део мушрика побегао је на врхове брда, а један део у своје куће.

Освајање Мекке-и мукерреме

Славни асхаби који су у свету Мекку ушли с других страна нису наишли ни на какав отпор. Од оних за које је било наређено да буду убијени петорица су ухваћена и одмах кажњена. Остали су побегли из Мекке. Двадесетог дана рамазана, у четвртак, муџахиди су с великим одушевљењем, талас за таласом, уз текбире „Аллаху екбер! Аллаху екбер!“ улазили у Мекку. Сервер-и алем (саллаллаху алејхи ве селлем) улазио је на својој камили Касви, са Усамом ибн Зејдом иза себе, с великом скрушеношћу у град у којем је рођен – свету Мекку. Доносио је хамд Аллаху теала, који му је дао да доживи те дане, и учио суру Фетх, која је донела радосну вест о освајању Мекке.

Понос васионе, с великом радошћу, међу својим победоносним асхабима упутио се према Ка’бе-и муаззами. С хазрети Ебу Бекром с десне стране и хазрети Усејдом ибн Худајром с леве приближио се Ка’бе-и муаззами. Пошто је посетио Хаџер-и есвед (Црни камен), изговорио је телбију и текбир. Асхаби су га следили, па је небо Мекке-и мукерреме почело да одјекује од узвика „Аллаху екбер! Аллаху екбер!“ Пред тим узвишеним призором муслимани су лили сузе радоснице, а мушрици, који су се склонили у Харем-и шериф или се затворили у своје куће, чекали су у страху.

Затим су Предводник светова и његови славни асхаби почели таваф. Пошто је завршио и седми круг тавафа, наш вољени Посланик сишао је с камиле и клањао два реката намаза код Макам-и Ибрахима. Затим се напио воде Земзема коју је из бунара извукао хазрети Аббас. Пожелео је да абдест узме Земзем-водом. Док је Понос васионе узимао абдест, асхаб-и кирам почели су да у ваздуху, не дајући јој да падне на земљу, грабе воду абдеста која је дотакла мубарек тело нашег вољеног Посланика. Видевши то, мушрици су се зачудили говорећи: „Ми у свом животу оваквог владара нисмо ни видели ни чули.“ Сервер-и алем (саллаллаху алејхи ве селлем) пожелео је да се поруше сви кипови од камена и дрвета око Ка’бе. Проучивши ајет-и керим, чије је значење: „Када дође истина, нестаје лажи; лаж је увек пролазна“13, пружио је штап који је држао у мубарек руци према киповима. Кипови које би штап дотакао један за другим рушили су се ничице. Три стотине шездесет кипова сравњено је са земљом.14 Када је наступило подне, Ресул-и екрем је наредио хазрети Билалу да на Ка’би проучи Мухаммедов езан. Он је одмах извршио тај свети задатак. Док се учио езан, у срцима верника рађала се неизмерна радост, а мушрици су се гушили у великом болу и тузи.15

Наш вољени Посланик затражио је кључ Ка’бе. Донели су га. Пошто је дао да се уклоне слике унутра и сви срушени кипови, ушао је у Ка’бу.

С њим су били хазрети Усама ибн Зејд, хазрети Билал и хазрети Осман ибн Талха. Унутра је Посланик, окренут леђима према вратима, клањао два реката намаза. У сваком углу донео је текбир и упутио дову. Хазрети Халид ибн Велид стајао је пред вратима и настојао да спречи да се народ ту нагомила.

„Када дође истина, нестаје лажи; лаж је увек пролазна“ Исра: 81

Султан васионе својим двема мубарек рукама држао је оба крила врата Ка’бе. Сви Курејшије испунили су Месџид-и харам и гледали у нашег вољеног Посланика са страхом помешаним с надом. Јер они су вређали Посланика, покушавали да га туку и радили о глави његовој!… Његове асхабе подвргавали су свакојаким мукама. Везивали су им конопце око врата и вукли их. Бацали су их у ватру и покушавали да их спале. Стављали су им ужарено камење на груди и мучили их док не би изгубили свест. Забадали су им у тело ражњеве ужарене на ватри. Три године држали су их гладне и жедне затворене у једној четврти и лишили их свега. Везивали су их за ноге за камиле, које су терали на супротне стране, и тако их кидали на комаде. Изнад свега, протерали су их из њиховог завичаја. Као да ни то није било доста, колико су само пута ратовали да би их потпуно затрли. Али упркос свему томе, имали су наде. Јер пред њима је стајало море милости, послато као милост световима. Пошто их је неко време гледао, наш вољени Посланик рекао је: „О заједнице Курејшија! Шта мислите, шта ћу сада учинити с вама?“ Они су рекли: „Од тебе очекујемо добро, добру се надамо. Јер ти си племенит брат. Ти си син нашег племенитог и доброг брата. Победио си нас. Од тебе се надамо доброчинству.“ Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) им се осмехнуо и рекао: „Са мном и са вама биће онако као што је Јусуф (алејхисселам) рекао својој браћи. Као и он, и ја кажем: ‚Данас вас ја више нећу позивати на одговорност за оно што сте учинили (нећу вам ваше грешке пребацивати). Нека вам Аллах теала опрости.‘16 Идите. Слободни сте, нико вас не задржава.“

Та величанствена милост смекшала је тврда срца и мржњу претворила у љубав. Када их је Предводник светова позвао у ислам, окупили су се да постану муслимани.

Наш вољени Посланик попео се на брежуљак Сафа, где је Курејшијама први пут објавио своје посланство и позвао их у ислам. Ту је опет примио бејат свих Мекканаца, великих и малих, жена и мушкараца. Тако су Курејшије, поставши муслимани, били почашћени тиме што су се придружили асхаб-и кираму. Пошто је склопио договор с мушкарцима, узео је и од жена реч о неким стварима.17 Међу њима је било: да Аллаху теала не приписују друга, да се не буне против Посланика, да не краду, да чувају своју част и чедност, да не износе бухтан (клевету) и да не убијају женску децу. Жене које су биле у присуству Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем) све су то прихватиле и обавезале се само речју. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) упутио им је хајр-дову и молио да им се опрости.

Међу њима је била и Хинда (радијаллаху анха), жена Ебу Суфјана и мајка Муавије (радијаллаху анхума), па им је чак била и предводница. У том бејату жена она је говорила у име жена. (Због тог завета и због тога што је стекла ту дову за опрост, много се нада да је задобила спас. И свака муслиманка која прихвати ове услове и поштује их рачуна се као да је ушла у овај договор и има користи од ове дове.) Свако ко је постао муслиман разбио је све кипове у својој кући. Околним племенима послати су војни одреди и тамошњи кипови такође су сравњени са земљом. Тако је доласком истине лаж ишчупана из корена.

Осуђени

Од првих дана ислама до осме године по хиџри било је људи које је, због различитих злочина, требало убити. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) изговорио је њихова имена (једанаест мушкараца и шест жена) и наредио: „Где год видите ове људе, ту их убијте.“ Осуђени мушкарци били су: Икрима ибн Ебу Џехл, Вахши ибн Харб Хабеши, Абдуллах ибн Ебу Сарх, Хеббар ибн Есвед, Сафван ибн Умејја, Ка’б ибн Зухејр, Абдуллах ибн Зебари, Абдулузза ибн Хатал, Хувејрис ибн Муаз, Макис ибн Сабаба и Харис ибн Тула. А жене су биле: Хинда бинт Утба, Карита, Карите, још једна робиња Ибн Ханзале, Сара, робиња Абдулмутталибових синова, и Умму Са’д.

Они који су задобили милост

Хинда бинт Утба: међу женама које су постале муслиманке била је и Хинда, жена хазрети Ебу Суфјана, чије се име налазило на списку оних које је требало убити. Али наш вољени Посланик, милост световима, опростио је и њој. Она је муслимане непрестано узнемиравала и мучила. Злостављања нанесена хазрети Хамзи и другим ухудским шехидима учињена су на њен наговор. На дан освајања Мекке Понос света (саллаллаху алејхи ве селлем) попео се на брежуљак Сафа и сео. Хазрети Омерул-Фарук сео је мало ниже од њега. Најпре мушкарци, а затим жене долазили су и један по један постајали муслимани. Међу женама биле су Умму Хани, сестра хазрети Алије, и Хинда, мајка хазрети Муавије. Она је Ресулуллаху дала бејат. У име жена склопила је договор с Ресулуллахом. Задобила је хајр-дову.

Икрима ибн Ебу Џехл: био је син Ебу Џехла. И он је био међу мушкарцима који су задобили милост. На дан освајања Мекке убио је једног асхаба, који је тако постао шехид, и побегао у Јемен. Када је та вест стигла до Ресулуллаха, он се осмехнуо. Када су асхаби упитали зашто, рекао је: „Икрима и онај кога је учинио шехидом шетају се по џеннету, држећи се за руке.“ Његова жена Умму Хаким бинт Харис ибн Хишам постала је муслиманка у бејату жена и затражила од Ресулуллаха аман (сигурност) за Икриму. Он се с Умму Хаким вратио у Мекку, дошао пред Ресулуллаха и замолио за опрост. И Ресулуллах је подигао руке и молио за његов опрост. Икрима (радијаллаху анху), пошто је примио иман, показао је велико залагање и жар. Постао је један од јунака асхаб-и кирама. Борио се на џихаду у Оману и у Јемену и пао као шехид у бици на Јармуку.

Вахши ибн Харб Хабеши: у бици на Ухуду он је учинио шехидом хазрети Хамзу (радијаллаху анху). Муслимани су веома желели да га убију. На Ухуду је Ресулуллах проклео неколико кафира. Када су га упитали: „Зашто не проклињеш Вахшија?“, рекао је: „У ноћи Мираџа видео сам Хамзу и Вахшија како руку под руку заједно улазе у џеннет.“ На дан освајања Мекке Вахши је побегао. Покајавши се, дошао је заједно с људима из Таифа у Медину, у месџид, и назвао селам. Ресулуллах му је узвратио селам. Он је примио иман и задобио опрост. Али наређено му је да оде у крај Јемаме. Пред Ресулуллахом се веома стидео и живео је оборене главе. Никада више није дошао у Медину. Када је примио иман, постао је потпуно чист. Постао је виши од свих евлија.

„Са мном и са вама биће онако као што је Јусуф (алејхисселам) рекао својој браћи. Као и он, и ја кажем: ‚Данас вас ја више нећу позивати на одговорност за оно што сте учинили (нећу вам ваше грешке пребацивати). Нека вам Аллах теала опрости‘ (сура Јусуф: 92). Идите. Слободни сте, нико вас не задржава“ Хадис-и шериф

Једанаесте године по хиџри у Јемами је вођена веома жестока битка с муртедима (отпадницима). Из Мусејлимине војске погинуло је двадесет хиљада, а из војске Халида ибн Велида две хиљаде људи. У почетку су муслимани почели да узмичу. Тада је хазрети Вахши јуначки навалио и копљем којим је учинио шехидом хазрети Хамзу убио Мусејлеметул-Кеззаба.18 Видевши то, муслимани су јурнули у напад и победа је извојевана. Тако се показало да је то што је Ресулуллах некада послао Вахшија у крај Јемаме била велика муџиза. Он је учествовао и у бици на Јармуку, дванаесте године по хиџри, и показао велико јунаштво против Византинаца. Настанио се у Хомсу и тамо је преминуо у време хазрети Османа.

Примао је извињење грешних, праштајући с благошћу,
Узвишеног ахлака, самилостан и нежан био је тај рудник дарежљивости.
Богатство није волео, сиромаштво је волео и њиме се поносио,
Сиромахе је себи браћом чинио тај рудник дарежљивости.
Закрпе је на одећу шио, а обувао је и сандале,
Сваком болеснику ишао је и лек давао тај рудник дарежљивости.
Послове свог ехл-и бејта сам је радо обављао,
Све тешкоће је олакшавао тај рудник дарежљивости.
Ако би га позвали и на јечмени хлеб и чорбу од сочива,
Одазвао би се и гост постајао тај рудник дарежљивости.
Јахао је час камилу, час коња, час мазгу, час магарца,
А понекад је бос ходао тај султан, тај рудник дарежљивости.