БИТКА КОД МУТЕ

Осме године по хиџри Сервер-и каинат (алејхи ефдалус-салават), који је милост световима, поново је послао изасланике разним племенима и државама да би се ислам ширио. Од неких од њих стигли су повољни одговори, али хазрети Хариса ибн Умејра, који је био послат бусранском намеснику, ухапсили су хришћански војници у селу Мута, у области Белка у Шаму. Хазрети Харис, који је доведен пред шамског намесника Шурахбила ибн Амра, иако је био изасланик, подло је убијен и пао је као шехид.1

Наш вољени Посланик веома се ожалостио због те вести и одмах је наредио да се окупе његови јуначки асхаби. Асхаби који су примили ту наредбу затражили су да им деца опросте, опростили се с њима и журно се окупили у логору Џурф. Пошто је предводио подне-намаз, Хабиб-и екрем је рекао: „Овим људима који ће кренути у џихад одредио сам за заповедника Зејда ибн Харису! Ако Зејд ибн Хариса падне као шехид, нека га замени Џафер ибн Ебу Талиб. Ако Џафер ибн Ебу Талиб падне као шехид, нека га замени Абдуллах ибн Ревваха. Ако и Абдуллах ибн Ревваха падне као шехид, нека муслимани међу собом изаберу неког достојног и поставе га себи за заповедника!“

На то су асхаб-и кирам, схвативши да ће поменути јунаци пасти као шехиди, почели да плачу: „Ја Ресулаллах! Камо среће да остану живи, па да имамо користи од њих!..“ Посланик им није одговорио, него је ћутао.2 То су чули и хазрети Зејд, Џафер и Абдуллах, који су били ту, и обузела их је велика радост. Јер њихов највећи циљ био је да падну као шехиди ширећи веру Аллаха теала. Радосна вест била је дата и чули су је својим ушима. Муџахиди су завршили припреме и чекали своје заповеднике. Наш вољени Посланик предао је белу исламску заставу хазрети Зејду ибн Хариси. Наредио му је да иде до места где је хазрети Харис ибн Умејр пао као шехид и да онде објави ислам. Ако не прихвате, наредио му је да се бори с непријатељем. Хазрети Абдуллах ибн Ревваха заплакао је док се са друговима заповедницима опраштао. Упитали су га: „О Реввахин сине! Зашто плачеш?“ Песник Абдуллах ибн Ревваха рекао је:

Узрок мога плача
није љубав према дуњалуку,
нити је, Аллаха ми,
то што ћу за вама чезнути.
Прави узрок је овај:
у свом Кур’ан-и кериму
наш Господар у једном ајету
овако каже:
„Знајте поуздано
да међу вама
нема никога ко неће
проћи преко џехеннема…“
Чуо сам тај ајет
кад га је Ресулуллах учио.
Ако наиђем на џехеннем,
како ћу ја то стрпљиво поднети!

Другови су упутили дову за њега: „Нека те Аллах теала прикључи скупини Својих вољених робова, да будеш међу добрима!“ Затим је хазрети Абдуллах ибн Ревваха рекао: „Али ја желим да ми Аллах теала опрости. И још желим да паднем као шехид од ударца мача од кога крв шикља и пени се или од убода копља које ми спржи јетру и утробу!…“ Када се војска спремала да крене, хазрети Абдуллах ибн Ревваха отишао је Посланику, опростио се и упитао: „Ја Ресулаллах! Хоћете ли ми саветовати нешто што ћу запамтити и никада не заборавити?“ Посланик му је рекао: „Ти ћеш сутра стићи у земљу у којој се Аллаху теала веома мало чини сеџда. Онде умножи сеџде и намазе.“ Када је Абдуллах ибн Ревваха рекао: „Ја Ресулаллах! Хоћете ли ми дати још савета?“, наш вољени Посланик рекао је: „Увек спомињи Аллаха теала. Јер спомињање Аллаха теала помоћи ће ти да постигнеш оно чему се надаш.“

Исламска војска од три хиљаде људи кренула је уз узвике „Аллаху екбер! Аллаху екбер!“ Наш вољени Посланик и асхаби који су остали у Медини испратили су муџахиде газије до узвишења Веда. Ту се Предводник светова овако обратио мубарек исламској војсци: „Саветујем вам да извршавате наредбе Аллаха теала и да се клоните Његових забрана, да будете добри према муслиманима који су с вама и да се лепо односите према њима. Борите се на путу Аллаха теала, спомињући Његово име. Не изневерите имовину узету као плен. Не кршите заклетву. Не убијајте децу! Онде ћете у хришћанским црквама наћи неке људе који су се одвојили од света и посветили ибадету. Пазите да их не дирате! Осим њих, наићи ћете и на неке људе у чијим су се главама угнездили шејтани – њима мачевима одсеците главе. Не убијајте жене и изнемогле старце. Не спаљујте и не сеците дрвеће. И не рушите куће!“

Врховном заповеднику Зејду ибн Хариси рекао је: „Када се сретнеш са својим непријатељем из редова мушрика, позови их на једну од три ствари!… (Ако постану муслимани,) позови их да учине хиџру у Медину, која је дом мухаџира! Ако прихвате твој позив, обавести их да ће имати права која имају мухаџири и да ће имати обавезе које имају мухаџири.

Ако постану муслимани, а више воле да остану у својој земљи, обавести их да ће бити као бедуини међу муслиманима, да ће се на њих примењивати божански пропис који се примењује на бедуине, да им се од ратног плена неће издвајати ништа и да ће се пленом користити само они који се боре уз муслимане!

Ако не прихвате ислам, позови их да плаћају џизју! Оне међу њима који то прихвате немој дирати! А ако не пристану ни да плаћају џизју, утекни се помоћи Аллаха теала и бори се с њима!…“

После тих савета опростио се с муџахидима. Исламска војска отишла је уз узвике текбира. Они који су остали, машући онима који одлазе, упућивали су дову: „Нека вас Аллах теала сачува од сваке опасности и врати живе и здраве…“ Док нису нестали на хоризонту, гледали су за њима сузних очију и с племенитом завишћу…

„Одредио сам за заповедника Зејда ибн Харису! Ако он падне као шехид, нека га замени Џафер ибн Ебу Талиб. Ако он падне као шехид, нека га замени Абдуллах ибн Ревваха. Ако и он падне као шехид, изабраћете некога између себе“ Хадис-и шериф

Света застава вијорила се у руци Зејда ибн Харисе, а муџахиди су ишли на непознати дуги пут да служе вери Аллаха теала. Исламска војска брзо је напредовала према Сирији. Путовање је протицало без догађаја и у веселом расположењу. Муџахиди су једва чекали да што пре сретну непријатеља. Међу онима који су желели да постану шехиди, један од најжељнијих био је хазрети Абдуллах ибн Ревваха. То је Зејд ибн Еркам овако испричао: „Ја сам био сироче које је одрасло под старањем Абдуллаха ибн Реввахе. Када је кренуо у поход на Муту, посадио је и мене иза себе на своју камилу. Ноћу, пошто су неко време ишли, с његових усана потекли су ови бејтови:

О камило моја! Ако ме до бунара у пешчари донесеш
и одатле још четири конака напред однесеш,
нећу те више изводити ни на какав други пут,
ускоро ћеш без власника остати, то знај.
Ја се, изгледа, нећу вратити својој кући,
надам се да ћу у овој бици пасти као шехид.
На последњем конаку верници су ме брзо престигли,
о Реввахин сине, чак и они теби најближи
прекинули су везе братства и прошли,
оставили су те Хакку теала и отишли.
Више не мислим какав ми је иметак остао за мном,
нимало ми није стало ни до дрвећа ни до хурми!

Када сам то чуо, заплакао сам. Абдуллах ибн Ревваха дотакао ме је бичем и рекао: ‚О несташко! Шта ти је? Каква ти је штета од тога што ја овако говорим? Ако ми Аллах теала подари шехидски степен, ти ћеш се на животињи вратити и стићи на своје место. А ја ћу се спасти од свих невоља, брига, туге и догађаја овога света и наћи смирај.‘ Сишао је и клањао два реката намаза. На крају, пошто је упутио дугу дову, позвао ме је: ‚О дете!‘ Када сам рекао: ‚Изволи‘, рекао је: ‚На овом походу, иншаллах, биће ми подарен шехидски степен!’“

Док су се јуначки асхаби приближавали Сирији, шамски намесник Шурахбил ибн Амр одавно је био чуо да се исламска војска приближава. Одмах је о томе обавестио византијског цара (кајсера) Ираклија и, добивши од њега велику помоћ, смирио се. Јер према подацима које је прикупио, муслимана је било само три до пет хиљада. Насупрот томе, његова војска премашивала је сто хиљада, а оружју није било броја. Када су асхаб-и кирам (алејхимур-ридван) стигли из шамских земаља у Меан, сазнали су да Византинци иду на њих с војском од сто хиљада људи. Ту су се зауставили и остали две ноћи. Заповедник хазрети Зејд ибн Хариса окупио је своје другове и обавестио их о стању. Упитао их је шта мисле да треба учинити против византијске војске. Неки асхаби су говорили: „Не сукобљавајући се с византијском војском, хајде да изненада упаднемо у њихову земљу. Да заробимо њихове људе и вратимо се у Медину.“ А неки су говорили: „Хајде да напишемо писмо Ресулу алејхисселам и јавимо му колики је број непријатеља. Да га замолимо да нам хитно пошаље војску или да упитамо шта треба да учинимо.“ Када су већ закључили да је друго мишљење погодније, хазрети Абдуллах ибн Ревваха умешао се у разговор и рекао:

„Увек спомињи Аллаха теала. Јер спомињање Аллаха теала помоћи ће ти да постигнеш оно чему се надаш“ Хадис-и шериф

О народе мој, због чега се колебате?
Зар нисмо дошли у бој с намером да постанемо шехиди?
Нисмо се с кафирима никада борили
зато што смо имали много оружја и коњаника.
Борили смо се као лавови снагом
ове вере коју нам је Аллах теала подарио.
Идите, борите се, у томе је сигурно добро,
исход ове ствари биће или шехадет или победа.
Аллаха ми, на дан Бедра имали смо два коња,
а на Ухуду један коњ, а оружја врло мало.
Ако нам је у овој бици суђено да победимо,
то су нам ионако обећали и Аллах и Посланик.
Хакк теала никада не одступа од Свог обећања,
зато, о верници, крените напред!
А ако нам је суђено да постанемо шехиди,
срешћемо се у џеннету са својом браћом шехидима.

Те речи хазрети Абдуллаха ибн Реввахе охрабриле су муџахиде. Рекли су: „Аллаха ми, Реввахин син говори истину.“ Одлука је сада била донета: бориће се док не падну као шехиди. Када су славни асхаби стигли у село Мута, сусрели су се с византијском војском од сто хиљада људи.

БИТКА КОД МУТЕ

Брда и камењар били су пуни непријатељских војника. На једној страни била је исламска војска од три хиљаде људи, која је, да би ширила веру Аллаха теала, кренула чак из Медине и дошла до Шама, а на другој страни гомила кафира од сто хиљада, окупљена да угуши ислам… Споља гледано, однос снага био је такав да се није могао ни поредити. Према томе, један муслиман морао је да се бори с више од тридесет Византинаца. Обе стране сврстале су се у бојни поредак. У то време, по наредби Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем), једно изасланство из исламске војске кренуло је ка византијском табору. Они су предложили византијској војсци да приме ислам или да плаћају џизју. Али Византинци су тај позив одбили. Више није било времена за губљење. Заповедник хазрети Зејд ибн Хариса, са светом исламском заставом у руци, наредио је својој војсци напад. Муџахиди, који су чекали тај тренутак, уз узвике „Аллаху екбер!“ полетели су напред као стрела. Извукавши мачеве као муње, продрли су као олуја усред непријатеља… Њиштање коња, звекет мачева, узвици текбира и јауци рањених дизали су се до небеса, а мејдан се још на почетку битке претворио у језеро крви. Кад год би замахнули мачем, славни асхаби обарали су или једну главу или једну руку.

Хазрети Зејд, у чијој је руци била Ресулуллахова бела застава, борио се усред непријатеља узвикујући „Аллах, Аллах“. Мачевима којима је замахивао у трен ока чистио је простор око себе и терао непријатеља да зажали што му је изашао на мејдан. Славни асхаби, видевши јуначку борбу свог заповедника, нису заостајали за њим: сваки се трудио да сам стигне мачем тридесет непријатеља и да их обори. У једном тренутку неколико копаља истовремено забило се у мубарек груди заповедника хазрети Зејда. За њима су стигла и друга копља. Тело славног асхаба било је сво избушено. Најзад је Зејд ибн Хариса пао на врелу земљу и испио шербет шехадета, за којим је толико чезнуо.

Хазрети Џафер, који је дошао после Зејда ибн Харисе, одмах је зграбио заставу. Муџахиди, видевши да се исламска застава вијори, наставили су борбу с новим жаром. И хазрети Џафер борио се јуначки као Зејд ибн Хариса. С једне стране нападао је непријатеља, а с друге уливао друговима храброст и полет. Тај нови заповедник, који се борио као прави јунак, замахивао је мачем још бржим и хитријим покретима и није дао непријатељу да дође к себи. Борећи се занесено, хазрети Џафер одмакао се прилично далеко испред својих другова. Усред Византинаца борио се сам и ударао мачем сваког од њих понаособ. Али није му требало дуго да схвати да с тог пута нема повратка. Јуначки заповедник говорио је: „Моје је да мачем ударим сваког кафира!“ и из мубарек речи „Аллаху екбер!.. Аллаху екбер!..“ црпео нову духовну снагу. Сваким ударцем мача уклањао је по једног непријатеља и никога није пуштао да му приђе. Мубарек име Аллаха теала није му силазило с језика и борио се неисцрпном снагом. Најзад је један непријатељски војник ударио мачем хазрети Џафера по десној руци. Хазрети Џафер, коме је одсечена десна рука, ухватио је свету исламску заставу левом руком пре него што је пала на земљу. Подигао ју је и опет завијорио. А онда још један ударац мача… Одсечена му је и лева рука. Овог пута покушао је да заставу вијори притиснувши је на груди између одсечених руку. Али од непријатељских мачева, који су се један за другим жестоко спуштали, достигао је степен шехадета, за којим је толико чезнуо. Његова мубарек душа одлетела је у највише степене џеннета… На његовом телу избројано је више од деведесет рана од мачева и копаља.3 Јуначки муџахиди, видевши да им је заповедник пао као шехид, зграбили су исламску заставу која је пала на земљу и предали је хазрети Абдуллаху ибн Реввахи.

„О народе мој, због чега се колебате? Зар нисмо дошли у бој с намером да постанемо шехиди?“ Абдуллах ибн Ревваха (радијаллаху анху)

И он је, вијорећи заставу на коњу, жестоко навалио на непријатеља. С једне стране обарао је непријатеља који би му изашао пред ноге, а с друге говорио:

О душо моја (нефсе), ти ћеш ми се свакако покорити,
данас ћу постати шехид, у овој бици сам се заклео.
Или ћеш на то сама драговољно пристати,
или ћу те ја на то силом натерати.
Ако у овој бици не будеш убијена, реци ми, о душо моја,
зар никада нећеш умрети?
Ако учиниш оно што су учинили
Џафер ибн Ебу Талиб и Зејд ибн Хариса, знај да ћеш добро учинити.
Они су постали шехиди, о душо моја, не заостај,
иначе ћеш бити несрећна, хајде, јуриш напред!

И хазрети Абдуллах упустио се уз узвике „Аллаху екбер!“ у немилосрдну борбу с непријатељем. У једном тренутку ударац мача погодио га је у прст, и одсечени прст почео му је висити с руке. Тај мубарек заповедник, који је горео љубављу према Аллаху теала и Његовом Ресулу, одмах је скочио с коња на земљу, ставио под ногу рањени прст, који му је сметао у борби, и рекавши: „Зар ниси само један рањени прст? А и ову незгоду доживео си на путу Аллаха теала!“, ишчупао га. Скочивши као муња на коња, свом снагом поново је почео да се бори. Али, пошто и поред толике борбе није достигао степен шехида, почео је да кори самог себе… Изнова и изнова насртао је на непријатеља. На крају је од ударца копља пао на земљу. Борећи се на путу Аллаха теала и Његовог Ресула, пао је као шехид, а његова мубарек душа одлетела је у џеннет… У том тренутку Ебул-Јуср Ка’б ибн Умејр, који се борио поред хазрети Абдуллаха, покушао је да завијори заставу. Погледом је прелетео преко асхаба тражећи некога ко је старији и искуснији од њега. Када је угледао Сабита ибн Екрема, предао му је заставу. Хазрети Сабит побо је заставу пред муџахидима и рекао: „О браћо моја! Брзо изаберите једнога између себе за заповедника и следите га!“ Они су рекли: „Изабрали смо тебе“, али хазрети Сабит то није прихватио. Поглед му је пао на хазрети Халида ибн Велида. Рекао му је: „О Ебу Сулејмане! Ти узми заставу!“ Хазрети Халид, који се тек био придружио муслиманима, из пристојности није хтео да узме свету заставу, и с његових мубарек усана изашле су ове речи: „Ја не могу узети ову заставу од тебе! Ти си је достојнији од мене. Јер старији си и почаствован си тиме што си се у бици на Бедру борио поред Ресулуллаха!…“ Али време је било драгоцено. Асхаб-и кирам око њих немилосрдно су се борили с непријатељем и трудили се да потисну непријатеља од сто хиљада људи. Хазрети Сабит је поновио своје речи: „О Халиде! Брзо узми Ресулуллахову свету заставу! Аллаха ми, узео сам је да бих је дао теби. Ти боље од мене познајеш ратну вештину!“ Затим је упитао муџахиде око себе: „О браћо моја! Шта мислите о томе да Халид буде заповедник?“ Они су сви у један глас рекли: „Поставили смо га себи за заповедника.“ На то је хазрети Халид с великим поштовањем и пристојношћу узео заставу, коју је својом мубарек руком предао Предводник светова, и пољубио ју је. Скочио је на коња и свом величином и силином навалио на непријатеља.4

Јуначки асхаби поново су кренули у напад за својим новим заповедником. Хазрети Халид борио се невиђеном храброшћу и вештином и обарао свакога ко би му изашао на пут. У једном тренутку хазрети Кутба ибн Катада одвојио је од тела главу Малика ибн Зафиле, једног од непријатељских заповедника. Византинцима је пао морал. Али време је истицало, пало је вече и почело је да се смркава. Борити се у мраку било је веома опасно. Јер могли су грешком да ударе своје другове…

Зато су се обе стране повукле у своје таборе. Рањеници су почели да се лече. Хазрети Халид био је геније ратне вештине. Желео је да ујутро изађе пред непријатеља с новом тактиком и да га збуни. Те ноћи променио је места војницима: оне с десне стране пребацио је на леву, оне с леве на десну, оне напред назад, а оне позади напред.

Ујутро су јуначки муџахиди поново кренули у напад и уз узвике „Аллаху екбер“ почели да се боре. Непријатељски војници први пут су видели војнике који су их нападали. То нису били они с којима су се борили јуче.

Мора да је муслиманима у помоћ стигла нова војска!… Византијским војницима, који су се уплашили мислећи да је стигло појачање, пао је морал. Обузела их је паника и почели су да беже. Исламска војска, сматрајући то приликом, жестоко их је напала.

Пошто је непријатељ одбијен, дошли су до тврђаве Мута. Освојили су и тврђаву и убили много њених угледника. Хазрети Халид и јуначки асхаби тога дана борили су се још боље, ударали мачевима по непријатељу и хиљаде њих послали у џехеннем. Тог дана у руци хазрети Халида ибн Велида сломило се девет мачева.5 Доброчинством Аллаха теала и берекетом дова Ресул-и екрема (саллаллаху алејхи ве селлем) три хиљаде муџахида газија разбило је непријатељску војску од сто хиљада војника. У тој великој бици на бојном пољу дато је петнаест шехида. Тако је Византијском царству показана његова граница и спречено је да предузима нове походе даље на југ… Ресул-и екрем, Небијј-и мухтерем, окупио је своје асхабе у месџиду да им објави шта се догодило код Муте, пре него што му је с бојног поља стигла ма каква вест. По мубарек лицу нашег вољеног Посланика видело се да је веома тужан и нико се, из страха да се још више не ожалости, није усуђивао ништа да пита. Најзад је један од асхаба рекао: „Наши животи нека су ти жртва, ја Ресулаллах! Откако смо видели тугу на теби, срце нам крвари, а колика је наша туга зна само Џенаб-и Хакк!“ Из мубарек очију нашег вољеног Посланика потекле су сузе и рекао је: „Туга коју сте видели на мени, оно што ме је бацило у жалост, било је то што су моји асхаби пали као шехиди. То стање трајало је док их нисам видео у џеннету као браћу која седе на престолима једни наспрам других. Зејд ибн Хариса узео је заставу у руку. Најзад је пао као шехид. Он је сада ушао у џеннет. Онде трчи наоколо. Затим је заставу узео Џафер ибн Ебу Талиб. Навалио је на непријатељске војске. Борио се и најзад је и он пао као шехид. Он је као шехид ушао у џеннет и на два крила од јакута лети како хоће. После Џафера заставу је узео Абдуллах ибн Ревваха. Са заставом у руци борио се с непријатељима, пао као шехид и ушао у џеннет. Показани су ми у џеннету на престолима од злата. Аллаху мој! Опрости Зејду!… Аллаху мој! Опрости Џаферу! Аллаху мој! Опрости Абдуллаху ибн Реввахи!“

„О Халиде! Брзо узми Ресулуллахову свету заставу! Аллаха ми, узео сам је да бих је дао теби. Ти боље од мене познајеш ратну вештину!“ Сабит ибн Екрем (радијаллаху анху)

Из мубарек очију Предводника светова сузе су и даље лиле. Кроз сузе је наставио говорити: „После Абдуллаха ибн Реввахе заставу је узео Халид ибн Велид. Ето, сада је битка постала жестока. Аллаху мој! Он (Халид ибн Велид) је један од Твојих мачева. Помози му!…“6 Наш вољени Посланик је, Аллаховом дозволом, као муџизу видео шта се збива на бојном пољу удаљеном више од хиљаду километара и то је саопштио својим асхабима. На дан када је Џафер ибн Ебу Талиб пао као шехид, Посланик је, пошто је испричао овај догађај, устао и отишао у кућу хазрети Џафера. Његова жена Есма управо је завршила кућне послове, окупала децу и почешљала им косу. Наш вољени Посланик је рекао: „О Есма! Где су Џаферови синови? Доведи ми их!“ Када је Есма-хатун довела децу, Ресулуллах их је привио на груди, наљубио их и намирисао до миле воље. Његово мубарек срце није могло да издржи и из мубарек очију сузе су му потекле у млазевима. Видевши то, жена хазрети Џафера га је преклињала: „Нека су Вам жртва и мајка и отац, па и мој живот, ја Ресулаллах! Зашто мојим синовима показујете самилост какву показујете јетимима? Да нисте можда примили неку горку вест о Џаферу и његовим друговима?!“ Предводник светова био је дубоко потресен. Рекао је: „Да!… Они су данас постали шехиди!…“ И наша мајка хазрети Есма привила је своју сирочад на груди и заплакала. Наш вољени Посланик није могао дуго да гледа тај призор и отишао је одатле.7

Вративши се у своју благословену кућу, Хабиб-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је својим чистим женама: „Не заборавите да спремите јело за Џаферову породицу!“ Три дана слало се јело породицама шехида. Прошло је неколико дана када је радосну вест у Медину донео хазрети Јала ибн Умејја. Пре него што је стигао да исприча шта се догодило, Ресул-и екрем му је рекао: „Ако хоћеш, ти испричај шта се догодило, а ако хоћеш, ја ћу теби испричати“, и до појединости је испричао све што се збило на бојном пољу. На то је хазрети Јала ибн Умејја рекао: „Кунем се Аллахом теала, који те је послао као посланика с правом вером и Књигом, ниси пропустио ниједан догађај који су муџахиди доживели.“ Посланик му је одговорио: „Аллах теала је за мене уклонио раздаљину која нас је делила, па сам бојно поље видео својим очима.“

После неколико дана гласници су јавили да се исламска војска приближава Медини. Посланик је са својим асхабима устао и изашао из Медине да је дочека. Из даљине се дизао облак прашине, а света исламска застава вијорила се на ветру. Сјај сабљи и штитова обасјавао је околину као огледало… На свакоме се видело дубоко узбуђење. Убрзо су у Медину ушли муџахиди газије, а на челу им је био хазрети Халид ибн Велид, радијаллаху теала анхум еџмаин…

„Аллаху мој! Опрости Зејду!… Аллаху мој! Опрости Џаферу! Аллаху мој! Опрости Абдуллаху ибн Реввахи!“ Хадис-и шериф

Хурије девојке дођоше,
У пелене од нура га повише,
Мухаммеду лица прислонише
Оне ноћи кад се Мухаммед роди.
Небеска се врата отворише,
По свету се милост просу,
Џеннетске се хаљине скројише
Оне ноћи кад се Мухаммед роди.
Јунус каже: „О браћо моја,
Из очију крваве сузе теку,
Сеџду учинише брда и стене
Оне ноћи кад се Мухаммед роди.“

Мекке-и мукерреме [1890]