ПОХОД НА УМРЕТУЛ-КАЗУ

Прошла је година дана од Худејбијског мира. Месец дана пре Курбан-бајрама, почетком месеца зулкаде, Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) наредио је својим асхабима да се припреме за умру. На умру је требало да дођу сви који су ишли на Худејбију и учествовали у Бејат-и Ридвану, осим оних који су преселили на ахирет. После те наредбе две хиљаде асхаба завршило је припреме. За курбан је узето седамдесет камила. Задатак да их, напасајући их успут, доведу до Мекке поверен је Наџији ибн Џундубу и његовој четворици другова. Осим тога, хазрети Мухаммед ибн Меслема послат је напред са сто коњаника да понесе оружје које се користи у рату, као што су оклопи, копља и мачеви. Мушрицима се није могло веровати. У случају било каквог напада, послужили би се тим оружјем. Неки од асхаба рекли су: „Ја Ресулаллах! По Худејбијском миру, на умру нисмо смели доћи ни са каквим оружјем осим мачева у корицама!“ Предводник светова је рекао: „Ово оружје нећемо унети у Харем, међу Курејшије. Али оно ће бити у нашој близини, при руци, у случају да нас Курејшије нападну.“

Као заменик у Медине-и муневвери остављен је Ебу Зерр Гифари.1 Преноси се и да је остављен Ебу Рухм Гифари. Две хиљаде асхаба кренуло је са нашим вољеним Послаником на пут према Мекки. Асхаб-и кирам били су веома узбуђени. Видеће своје домове, огњишта и завичај, које су пре толико година напустили на путу Аллаха теала, ради нашег вољеног Посланика… Посетиће Ка’бе-и муаззаму, према којој су се окретали у пет дневних намаза… Видеће своје рођаке, који су постали муслимани, али због уговора нису могли доћи у Медину. Курејшијама мушрицима, који су их годинама терали да уместо суза лију крв, који су их тлачили тако да су јецали и стењали и који су многу њихову браћу учинили шехидима да би их натерали да обожавају њихове кипове, показаће достојанство и част ислама. Можда ће у срца мушрика који то виде ући љубав према исламу, па ће постати муслимани!..

Они који су остали у Медини испратили су Предводника светова текбирима до узвишења Веда, опростили се и вратили се… Када је дошао у Зул-Хулејфу, која је десетак километара удаљена од Медине, наш вољени Посланик ушао је у ихрам. Славни асхаби следили су га. Сви су били обучени у бело. Почело је путовање у Мекке-и мукеррему ради умре. Сада су и земља и небо одјекивали од узвика „Леббејк, Аллахумме леббејк! Леббејк, ла шерике леке леббејк! Иннел-хамде ве-н-нимете леке ве-л-мулк, ла шерике лек!“ (Ево ме, Аллаху мој, ево ме! Твом позиву одазвао сам се речју и бићем изнова и изнова, Твојој наредби повиновао сам се. Ти немаш друга, свим својим бићем окренуо сам се Теби. Хвала и благодат припадају само Теби. И власт је Твоја. Ти немаш ортака.)

Путовање је протицало у великом задовољству, у захваљивању Аллаху теала, у дови Њему и у спомињању Његовог мубарек имена.

Када се одред који је ишао напред под заповедништвом Мухаммеда ибн Меслеме приближио Мекки, приметили су га курејшијски мушрици. Са страхом су им пришли и, као да кажу „Зар смо се пре годину дана тако договорили?“, упитали: „Шта је ово?“ Мухаммед ибн Меслема дао им је одговор од кога им се ледила крв у жилама: „Ово су коњаници Ресула Аллаха теала… Ако Аллах теала дозволи, сутра ће и он почастити ово место својим доласком!…“ Мушрици су се у страху вратили и пренели вест у Мекку. Меккански мушрици говорили су: „Кунемо се, ми смо се држали уговора. Зашто би се Мухаммед борио с нама?…“ Одмах су из својих редова послали једно изасланство да разговара с Послаником.

„Леббејк, Аллахумме леббејк! Леббејк, ла шерике леке леббејк! Иннел-хамде ве-н-нимете леке ве-л-мулк, ла шерике лек!“ Телбија

У то време Предводник светова (саллаллаху алејхи ве селлем) стигао је до места званог Батн-и Јеџеџ, одакле се могла видети Мекка. Ту су оставили сво оружје осим мачева које су носили о појасу. Две стотине асхаба поставили су као стражу да чувају оружје. Када су те припреме завршене, курејшијско изасланство затражило је дозволу да разговара с Послаником и да буде примљено пред њега. Када им је то дозвољено, рекли су: „О Мухаммеде! Од Худејбијског уговора нисмо вас ни у чему изневерили. Па ипак, зар ћеш у Мекку, међу свој народ, ући с овим оружјем? А по нашем уговору код вас није требало да буде ништа осим мачева у корицама!…“ На то је Предводник светова одговорио: „Ја сам од детињства до данашњег дана познат по томе што држим дату реч и што сам веран. У Харем нећемо ући ни са каквим оружјем осим мачева у корицама. Али желим да оружје буде на месту недалеко од мене.“ Схвативши да ствари стоје другачије него што им је јављено, изасланици су се смирили и рекли: „О Мухаммеде! Искрено говорећи, од тебе смо увек видели само верност и доброту. То и доликује теби.“ Затим су се вратили. Дошли су у Мекку и обавестили Курејшије о свему. И они су се смирили.

Курејшијски прваци, из мржње и зависти, напустили су Мекку и попели се у планине да не би гледали те срећне тренутке Посланика и његових асхаба. Наш вољени Посланик послао је напред, у место звано Зи Тува, обележене курбанске камиле. Затим је, пошто је са својим асхабима завршио припреме, кренуо да уђе у свети град Мекку. Асхаб-и кирам узели су Предводника светова у своју средину. Султан васионе, на својој камили Касви, ширио је нур око себе као сунце које заклања постојање хиљада звезда. Господару мој! Каква лепота! Какав величанствен призор!…

На језицима су били узвици „Леббејк, Аллахумме леббејк! Леббејк, ла шерике леке леббејк!…“, а у срцима љубав према Аллаху теала и Његовом Ресулу.

Корак по корак приближавали су се величанственој Ка’би. Што су се више приближавали, њихово узбуђење још више је расло, као да кипи. Узвици телбије, које су изговарали сви у један глас, испуњавали су Мекку, а мушрици би, кад год би видели тај величанствени призор, осетили како им се топи срце и како им у душу благо тече шербет љубави. У срца многих од њих већ је била ушла љубав према исламу… На крају је победио Султан васионе, Предводник оба света, наш вољени и часни Посланик Мухаммед (саллаллаху алејхи ве селлем)…

Ето, наш вољени Посланик и његови славни асхаби, с мачевима о појасу, улазили су у Ка’бе-и муаззаму. Хазрети Абдуллах ибн Ревваха ишао је напред држећи оглав Касве, камиле Посланика. Неки меккански мушрици, са својим женама и децом, стајали су поређани у Дарун-Недви и посматрали нашег вољеног Посланика и његове јуначке асхабе. Абдуллах ибн Ревваха, како је ишао напред, почео је да рецитује стихове, а његови бејтови падали су мушрицима на главе као маљ и досезали им до срца:

О кафири, склоните се с пута Посланика,
Јер Аллах теала њему Кур’ан посла.
Свако добро и хајр у његовој је вери,
А смрт за ту веру најбоља је смрт.
Он је прави Ресулуллах, срцем сам га примио,
У сваку његову реч поверовах, сад сам је прихватио.
О кафири! Када сте порицали
Да је Кур’ан спуштен од Аллаха теала,
Како смо вас изненада ударцима сустигли
И како смо вам главе од тела одвајали,
Ако ни у његово значење не поверујете,
Исти ће вам ударци пасти на главе.
Почињем мубарек именом Аллаха Оног,
Осим чије вере праве вере нема.
И опет почињем именом Аллаха Оног:
Мухаммед је и Његов роб и Његов ресул.

Хазрети Омер није могао да издржи и хтео је да га опомене: „О Ибн Реввахо! Како можеш да рецитујеш стихове пред Ресулуллахом и у Харем-и шерифу?“ Али Посланик је рекао: „О Омере! Немој га спречавати! Кунем се Аллахом теала, његове речи брже и јаче делују на ове курејшијске мушрике него да на њих сипамо кишу стрела. Настави, о Ибн Реввахо!“

Мало касније Посланик је рекао хазрети Абдуллаху ибн Реввахи: „Реци: ‚Нема божанства осим Аллаха теала! Он је Један! Он је Тај који испуњава Своје обећање! Он је Тај који помаже овом Свом робу! Он је Тај који јача Своју војску! И само Он је Тај који је разбио окупљена племена!’“

На то је Абдуллах ибн Ревваха почео да рецитује:

Нема божанства осим Аллаха теала!
Он нема друга, ла илахе иллаллах!
Он је Тај који муслиманској војсци снагу даје!
И Он је Тај који кафире растура и побеђује!

И муслимани су понављали те речи. Када је ушао у Бејтуллах, наш вољени Посланик открио је своје мубарек десно раме. Лепота његовог мубарек тела блештала је пред очима, привлачила срца и ширила нур као сунце. Затим је рекао: „Нека Аллах теала Својом милошћу опрости јунацима који ће се данас овим људима ширка показати снажни и чили!“ На то су асхаб-и кирам открили десна рамена и, корачајући брзо и достојанствено, три пута обишли Ка’бу у тавафу. Само између Рукн-и Јеманија и угла Хаџер-и есведа ишли су полако. Посланик и његови асхаби прилазили су Хаџер-и есведу и љубили га или су, издалека, подизали руке окренувши дланове према Хаџер-и есведу.

„Кунем се Аллахом теала, његове (Ибн Реввахине) речи брже и јаче делују на ове курејшијске мушрике него да на њих сипамо кишу стрела“ Хадис-и шериф

Мушрици су издалека пратили асхабе и чудили се њиховом достојанственом и поносном ходу. Јер њима су причали да су муслимани, откако су отишли у Медину, ослабили и разболели се, и ширене су сличне вести. А сада су били сведоци сасвим супротног, и њихово чуђење је расло.

Преостала четири круга тавафа завршена су лаганим, одмереним корацима. После тавафа клањали су два реката намаза на Макам-и Ибрахиму. Затим су седам пута обавили сај између брежуљака Сафе и Мерве. Пошто су курбани заклани, Посланик је обријао своју мубарек главу. Његове мубарек власи хватане су још у ваздуху. И асхаб-и кирам обријали су главе. Тако се остварио сан који је Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) уснио тачно годину дана раније. Умра је била обављена и наступило је подневно време. Када је Предводник светова наредио хазрети Билалу да проучи езан на Ка’би, Билал Хабеши је одмах извршио наредбу. Док је он на Ка’би учио Мухаммедов езан, цела Мекка се узбуркала. Асхаб-и кирам слушали су езан у великој скрушености и тихим гласом га понављали. Када је езан завршен, Хабибуллах је био имам. Подне-намаз, који су сви заједно клањали, сасвим је посебно деловао на срца мушрика.

Нашем вољеном Посланику подигнут је у Ебтаху шатор од коже. И асхаби су три дана боравили у шаторима око њега. У намаска времена окупљали би се у Бејтуллаху и клањали намаз у џемату. У остало време посећивали су родбину и својим лепим ахлаком, који им је подарио ислам, били им пример. А ови као да су се топили пред тим лепим понашањем асхаба и нису могли да сакрију дивљење. За та три дана Мекка као да је била освојена изнутра.

Три дана су истекла… Дошло је време растанка. Пред вече, када је Посланик рекао: „Нико од муслимана (који су дошли на умру) неће провести вече у Мекки, него ће кренути на пут!“, сви су се спремили и кренули према Медини… Док је био у Џухфи, Ресулуллах се састао с хазрети Аббасом, а хазрети Аббас му је предложио: „Ја Ресулаллах! Мејмуна бинт Харис остала је удовица. Зар не би било добро да је узмеш за жену?“ На то је Посланик послао Ебу Рафија и једног човека од енсарија у Мекку да је просе. Када је хазрети Мејмуна, док је била на камили, примила вест да Ресулуллах жели да је узме за жену, рекла је: „И камила и оно што је на њој припадају Ресулуллаху.“ Себе је поклонила Посланику. Старање да се то обави како треба препустила је својој старијој сестри Умму Фадл, а она свом мужу хазрети Аббасу. Када су, враћајући се с умре у Медину, стигли до места Сериф, хазрети Аббас је од нашег Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем) примио четири стотине дирхема мехра и венчао хазрети Мејмуну никахом за Ресулуллаха. Ту је одржана и свадба. Хазрети Мејмуна почастила се Ресулуллаховим никахом и постала његова последња супруга. Наш Посланик се после тога више није женио.

„Нека Аллах теала Својом милошћу опрости јунацима који ће се данас овим људима ширка показати снажни и чили!“ Хадис-и шериф

Усудих се да ти свећњак поклоним, ја Ресулаллах!
Жеља ми је да служим твом узвишеном прагу, ја Ресулаллах!
Мој бедни дар није достојан твоје Равде,
Прими га, укажи доброчинство и пажњу, ја Ресулаллах!
Кога имам осим тебе да му своје стање јавим?
Од тебе је доброчинство и великодушност, ја Ресулаллах!
Утичем ти се, аман, сто пута аман, на твој праг сам пао,
Смилуј се, учини ми шефаат, ја Ресулаллах!
У оба света узми под своје праведног Махмуд-хана,
Твоја је власт и на почетку и на крају, ја Ресулаллах!
II. Mahmud Hân