ОСВАЈАЊЕ ХАЈБЕРА
У светлој Медини било је Јевреја који су споља били муслимани, а у ствари мунафици (лицемери). Пре него што је Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) учинио хиџру у Медину, становници Медине изабрали су себи за поглавара Абдуллаха ибн Убејја ибн Селула. Дали су му и круну украшену драгуљима. Када је Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) дошао у Медину, становници Медине потпуно су се окренули вољеном Посланику, почели да му указују поштовање и пажњу и следили су га. Ибн Селул је остао у запећку, без икакве вредности. Ибн Селулу више нису поклањали пажњу. Тада је Ибн Селул почео да ради на томе да Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем) убије или да му нанесе неку невољу. Једног дана Јевреји су се окупили код њега. Сковали су неке планове о томе и затражили помоћ од Лебида ибн Асима. Лебид је рекао: „У тој и тој махали живи једна старица по имену Хајра. Веома је вешта у чаробњаштву. Нађите њу.“ Нашли су ту проклету жену и дали јој хиљаду дирхема злата и десет топова тканине. Рекли су: „Ако уништиш Мухаммеда, даћемо ти још много тога.“ Старица је у једног голубића забола игле, а конце је везала у чворове и њима омотала голубића. Ставила га је у један запуштени бунар изван Медине и затворила му отвор. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) се разболео. Удови су му остали непокретни. Давали су му разне лекове, али нису помогли. То стање трајало је девет дана.
Затим је дошао Џибрил алејхисселам и обавестио га о томе. Одвели су Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем) тамо. Отворио је бунар и извадио голубића. Али чворове на концима није било могуће развезати. Џибрил алејхисселам донео је суре Муаввизетејн (Фелек и Нас). Рекао је: „О Мухаммеде алејхисселам! Прочитај ове суре над тим чворовима.“ Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) почео је да учи те суре. Са сваким ајетом који је проучио развезивао се по један чвор и излазила по једна игла. Када је суре (једанаест ајета обе суре) проучио до краја, развезали су се и сви чворови. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) сасвим се ослободио болести и оздравио. Затим је позвао те проклете људе и укорио их. Становници Медине казнили су их тако да су пропали. Ухватили су и Јеврејина Лебида и довели га пред Ресулуллаха. Када му је Посланик рекао: „Зашто си дао да се ово уради?“, одговорио је: „Из љубави према злату.“ Када су неки од асхаба рекли: „Ја Ресулаллах! Ако дозволиш, да одрубимо главу овом Јеврејину!“, наш вољени Посланик, који никада никога није казнио ради себе, рекао је: „Божанска казна коју ће он на крају видети много је тежа“, и није дозволио да буде убијен.1 Када су прогнани из Медине, Јевреји су отишли у северне крајеве Арабије. Један део њих остао је и настанио се у Хајберу. Други део отишао је у Шам, на северу. Били су истерани из свог завичаја зато што су сковали атентат на Ресулуллаха. Али мржња, похлепа и жеља за осветом према муслиманима у њима се никада нису угасиле. Штавише, из дана у дан су јачале: желели су да што пре окончају живот Султана васионе, Хабиба Аллаха теала, и да униште веру ислам.
Неки од њихових првака рекли су: „Хајде да одемо Гатафанцима и затражимо помоћ, па да се заједно с њима боримо против муслимана!“ А неки су рекли: „Позовимо у помоћ и Јевреје из Федека, Тејме и Вадил-Куре, па да, пре него што муслимани навале на нас, ми нападнемо њихов град и осветимо се за све што се десило!…“ Хајберски Јевреји прихватили су тај предлог и позвали у помоћ околна јеврејска племена и Гатафанце. Само од Гатафанаца дошло је много одабраних бораца и у Хајберу су почеле припреме. Док су они вршили те припреме, Предводник светова (саллаллаху алејхи ве селлем) сазнао је за стање Јевреја. Уз хазрети Абдуллаха ибн Реввахе дао је тројицу асхаба и одмах га послао да сазна шта се дешава у Хајберу. Абдуллах ибн Ревваха и његова три друга брзо су стигли у Хајбер. Био је то богат град са осам јаких тврђава и још неким мањим утврђењима, плодном земљом и мноштвом винограда и вртова. Хазрети Абдуллах послао је једног од својих другова у тврђаву Шикк, другога у тврђаву Кетиба, а трећег у тврђаву Натат. Сам је ушао у једну другу тврђаву. Три дана изблиза су проучавали стање Јевреја и њихове припреме за рат. После три дана састали су се на договореном месту, брзо се вратили у Медину и Посланику појединачно испричали све припреме које су Јевреји учинили.
Наш вољени Посланик наредио је својим асхабима да се хитно припреме. Да би спречио Јевреје да нападну Медине-и муневверу, одлучио је да крене на Хајбер. Јевреји у Медини, чувши за ту одлуку, узнемирили су се. Да би муслиманима сломили морал, говорили су: „Кунемо се, да сте видели хајберске тврђаве и јуначке борце који су се онде окупили, никада не бисте онамо крочили!… Тврђаве с високим кулама на врховима брда бране јунаци у оклопима. Са свих страна дошле су им у помоћ хиљаде војника!… Зар је могуће да ви освојите Хајбер?!…“ А јуначки асхаби одговарали су им: „Аллах теала је обећао Своме Хабибу да ће освојити Хајбер“, и тиме показивали да се Јевреја никада неће бојати. Таква одлучност асхаба још више је жалостила Јевреје и бацала их у бригу. Поглавар мунафика Абдуллах ибн Убејј хитно је послао вест у Хајбер: „Мухаммед иде на вас с малом силом. Нема разлога за страх, али будите опрезни и унесите свој иметак у тврђаве. Изађите из тврђава и дочекајте их!“ Асхаб-и кирам завршили су припреме, опростили се са укућанима, затражили да им ови опросте и окупили се око Посланика. Било их је две стотине коњаника и хиљаду четири стотине пешака. Били су спремни да на наредбу вољеног Посланика шире веру Аллаха теала, да чине џихад и да постигну степен шехида. У то време неке жене затражиле су од Посланика задатак: да у рату спремају храну асхабима, да негују рањене и болесне, превијају ране, спремају лекове и обављају друге послове које могу. Ресулуллах им је указао самилост и није их лишио тог севапа. Тако се муџахидима придружило и двадесет жена муџахида, на челу са хазрети Умму Селемом, мубарек супругом нашег вољеног Посланика.2
Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) оставио је у Медини као свог заменика хазрети Сибу из племена Гифар и издао наредбу да се крене на Хајбер. (Преноси се и да је остављен Нумејла ибн Абдуллах.) Поход је почео текбирима. Асхаби који због оправданих разлога нису могли учествовати у бици и они којима због младости није дозвољено гледали су с племенитом завишћу Посланика и своје јуначке очеве, деде, стричеве, ујаке и старију браћу и испраћали их текбирима и довама.
„Хајберска тврђава биће освојена руком Алије ибн Ебу Талиба“ Хадис-и шериф
Календар је показивао месец мухаррем седме године по хиџри. Свету заставу Посланика носио је хазрети Алија, а десним крилом заповедао је хазрети Омер.3 За лево крило Посланик је одредио једног другог асхаба. Пут је протицао у веселом расположењу. Песници су својим песмама захваљивали Аллаху теала на благодатима које је подарио, доносили салават нашем вољеном Посланику и хвалили славне асхабе. А асхаби су, као да иду на бајрам, сви заједно узвикивали „Аллаху екбер! Аллаху екбер! Ла илахе иллаллаху валлаху екбер!“, тако да се све наоколо орило.
На сваком конаку Султан васионе упућивао је дову: „Аллаху мој! Теби се утичем од бриге за будућност, од туге за прошлим, од немоћи и лењости, од шкртости, кукавичлука и дуга који савија леђа и од превласти зулумћара и неправедних људи!“
Када су се приближили Хајберу, наш вољени Посланик зауставио је своје асхабе. Подигавши руке, почео је да упућује мунаџат: „Аллаху мој, Господару небеса и онога што она засењују! Аллаху мој, Господару земаља и онога што је на њима! Аллаху мој, Господару шејтана и оних које они заводе! Аллаху мој, Господару ветрова и онога што они развејавају! Молимо Те за хајр и добро овог места, за хајр и добро људи који у њему живе и за хајр и добро свега што је у њему. И Теби се утичемо од зла овог места, од зла људи и од зла свега што је у њему!“
Са усана асхаба чуло се „Амин, амин“. Затим је рекао својим асхабима: „Крените напред изговарајући ‚Бисмиллахир-рахманир-рахим‘.“
Асхаб-и кирам окупили су се око Ресул-и екрема и поново кренули. Дошли су близу тврђаве Натат, једне од најјачих хајберских тврђава.
Онде су подигли свој табор. Било је акшамско време. Узвишени обичај Ресулуллаха био је да не напада док не сване и да најпре позове у ислам. Ако не би прихватили позив, почињала је борба. Зато су асхаб-и кирам чекали јутро. Нико од Јевреја није приметио да је дошла исламска војска. Пошто је предводио сабах-намаз, Предводник васионе завршио је припреме и покренуо муџахиде. Две стотине коњаника и хиљаду четири стотине пешака у уређеним редовима приближили су се тврђави Натат. У то време Јевреји који су изашли из тврђаве да раде у виноградима, вртовима и на њивама изненада су наишли на исламске војнике и запањили се.
Рекли су: „Кунемо се, ово су Мухаммед и његова уређена војска!…“ и почели да беже натраг. Видевши их у том стању, наш вољени Посланик рекао је: „Аллаху екбер! Аллаху екбер! Хајбер је пропао“, и те своје мубарек речи поновио је три пута. Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) поручио је Јеврејима да или постану муслимани, или да се предају и плаћају харач и џизју, а иначе ће бити рата и пролиће се крв. Јевреји су отишли код Селлама ибн Мишкема, једног од својих првака, и пренели му како стоје ствари. Селлам их је подстицао на борбу речима: „Ја сам вам раније рекао да кренете на Мухаммеда, а ви то нисте прихватили. Бар сада немојте бити млитави у борби с њим. Боље вам је да изгинете борећи се с муслиманима него да у животу останете без икога свога!…“ Јевреји су брзо сместили своју децу и жене у тврђаву Кетиба, намирнице у Наим, а војнике у тврђаву Натат.
На позив исламске војске да приме ислам Јевреји су одговорили одапињући стреле. Муџахиди су стреле дочекали својим штитовима. По наредби нашег вољеног Посланика затегнути су лукови и, уз узвике „Аллаху екбер!…“, стреле су полетеле на Јевреје на кулама тврђаве. Борба је сада почела. На једној страни борили су се Султан васионе и његови јуначки асхаби да рашире ислам и да постану узрок да Јевреји постану муслимани и спасу се од џехеннема. На другој страни били су Јевреји који нису разумевали савет, који су у свакој прилици хтели да муслимане ударе с леђа и који су упорно одбијали да виде истину. Када су видели да печат посланика (Хатем-ул-енбија) није потекао из њиховог народа, из зависти га нису прихватили. Од његовог детињства прибегавали су свакој превари која им је пала на памет да би га уклонили, али, захваљујући заштити Аллаха теала, ништа нису могли да учине.
На хиљаду шест стотина славних муџахида више од десет хиљада јеврејских војника одапињало је стреле. Асхаб-и кирам штитили су се штитовима од тих стрела које су пристизале једна за другом, а кад год би им се указала прилика, стреле које су пале на земљу одапињали су назад на Јевреје. Ипак, неки асхаби били су рањени.
У једном тренутку хазрети Хубаб ибн Мунзир с великом пристојношћу приступио је Хабибуллаху и упитао: „Мој живот нека ти је жртва, ја Ресулаллах! Зар не би било боље да табор подигнемо на неком другом месту?“ Посланик је рекао: „Иншаллаху теала, променићемо га кад падне вече!“ Муџахиди су били ушли у домет стрела. Стреле које су Јевреји одапињали из тврђаве досезале су чак до задњих делова исламског табора.4 Тога дана борба се до вечери водила стрелама. Педесетак асхаба рањено је од одапетих стрела. Када је пало вече, хазрети Мухаммеду ибн Меслеми поверен је задатак да пронађе ново место за табор. Када је он рекао да је место звано Реџи погодно, исламски табор премештен је онамо.
„Ми посланици не остављамо наследство. Оно што оставимо садака је за сиромашне“ Хадис-и шериф
Битка за Хајбер
И рањеници су почели да се лече.5 Сутрадан су јуначки асхаби дошли пред Натат и борили се до вечери. Опсада се наставила и трећег, четвртог и петог дана. Јевреји су стално остајали у одбрани. Тих дана наш вољени Посланик добио је јаку главобољу, па два дана није могао бити међу муџахидима. Првог дана дао је заставу хазрети Ебу Бекру, а другог дана хазрети Омеру. Обојица су се, на челу асхаб-и кирама, веома жестоко борили против Јевреја, али тврђаву није било могуће освојити. У међувремену Јевреји, којима је порасла храброст, отворили су капије тврђаве и прешли у напад. Сада се почело борити прса у прса. Битка се веома распламсала. Кад год би Посланик рекао својим асхабима: „Доносите текбир говорећи ‚Аллаху екбер! Аллаху екбер!…’“, они су уз звуке текбира, с љубављу и жаром, ударали мачевима по непријатељу. У једном тренутку пао је као шехид Махмуд, брат Мухаммеда ибн Меслеме. Борбе су се жестоко наставиле до вечери.
Сутрадан је из тврђаве, окован у оклопе, изашао Мерхаб, један од најпознатијих хајберских заповедника. Био је то снажан и моћан човек, као див. До тада пред њега није изашао ниједан јунак који би га победио. Окренуо се муџахидима и почео да се хвали: „Ја сам Мерхаб, познат по својој храбрости и јунаштву!“ Док се тако хвалио, из редова асхаба искочио је један муџахид. Повикао је Мерхабу: „А ја сам Амир, који се не боји да се баци усред страшних и жестоких битака!“ и одмах му стао насупрот. Див Мерхаб свом снагом ударио је хазрети Амира мачем на коме је писало: „Кога дотакне, уништи га!…“ Јуначки Амир у трен ока подигао је штит. Када је широки мач ударио у штит, снажан звук одјекнуо је наоколо, а мач се забио у штит.
Хазрети Амир, утекавши се Створитељу, узвикнуо је: „Ја Аллах!“ и ударио мачем по Мерхабовим оклопљеним ногама. Чим је мач дотакао челични оклоп, одскочио је и изненада погодио асхабову ногу. Силовити одскок мача пресекао је хазрети Амиру артерију на нози. Асхаб-и кирам дотрчали су, подигли Амира у наручје и однели га у табор да га лече. Али Амир (радијаллаху анху) онде је пао као шехид и одлетео у највиши џеннет.6
Борба се наставила свом жестином. Пред вече наш вољени Посланик предложио је Гатафанцима, мушрицима који су Јеврејима дошли у помоћ са четири хиљаде војника и укључили се у борбу, да се одвоје и врате у своју земљу. Обећао је и да ће им, ако то учине, дати годишњи род хајберских хурми. Али Гатафанци су тај предлог одбили. Тада је Предводник светова (саллаллаху алејхи ве селлем) наредио својим асхабима да ноћ проведу око тврђаве у којој су били Гатафанци. Гатафанци су се веома бојали да ће их муџахиди ноћу напасти и никако нису могли заспати. Те ноћи један глас, за који се није знало одакле долази, објављивао је да је извршен препад на гатафанску земљу и да су им заробљени жене, деца и иметак. Тај глас поновио се три пута, а сви Гатафанци слушали су га у великом страху. И њихов заповедник Ујејна чуо је исти глас три пута и, када је зора била на помолу, повео је своју војску, на брзину се удаљио од Хајбера и кренуо путем своје земље. Ујутро су се Јевреји зачудили што су Гатафанци без разлога напустили Хајбер и пали су у очајање. Много су се покајали и што су их позвали у помоћ.
„На дан када смо заузели хајберску тврђаву, Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) забранио је да се једе месо домаћег магарца и да се жена узима мута-никахом“ Хазрети Алија (радијаллаху анху)
Јунаштво хазрети Алије
И тог дана пред Хајбером су вођене жестоке борбе, али тврђава није освојена. Увече је Султан васионе донео радосну вест: „Сутра ћу заставу дати таквом јунаку који воли Аллаха теала и Његовог Ресула, а и Аллах теала и Његов Ресул воле њега. Аллах теала ће његовом руком дати освајање!“
Те ноћи асхаб-и кирам чекали су јутро у узбуђењу. Сваки се надао да ће застава бити дата њему и упућивао је за то дове Аллаху теала. Хазрети Билал Хабеши проучио је сабахски езан својим дирљивим и лепим гласом. Док се учио езан, у свакоме би се родило посебно узбуђење и посебна сласт, а та божанска сласт била је таква да јој се човек није могао наситити. Пошто је предводио асхабе у сабах-намазу, наш вољени Посланик је устао. Наредио је да се донесе мубарек исламска застава. Док се света застава доносила, асхаб-и кирам чекали су на ногама и с напетом пажњом ослушкивали да чују речи које ће изаћи с мубарек усана Ресул-и екрема.
Најзад је Предводник светова рекао: „Кунем се Аллахом теала, који је Мухаммеда почастио посланством, ову заставу даћу јунаку који не зна шта је бекство“, а онда је погледом својих мубарек очију прешао преко асхаба и упитао: „Где је Алија?“ Асхаби су рекли: „Ја Ресулаллах! Боле га очи.“ Посланик је рекао: „Позовите ми га.“ Тих дана хазрети Алију су забољеле очи, па их није могао отворити. Отишли су к њему, јавили му о чему је реч и, подупревши га под мубарек руку, довели га пред Ресулуллаха. Султан васионе упутио је дову Аллаху теала да хазрети Алија оздрави, наквасио је своје мубарек прсте пљувачком и превукао их преко његових очију. У том часу у очима хазрети Алије није остало никаквог бола. Затим је за њега упутио и ову дову: „Господару мој! Отклони од њега муку врућине и хладноће!“ Онда је хазрети Алији својим мубарек рукама обукао оклоп, опасао му свој мач, дао му у руку белу исламску заставу и рекао: „Бори се док ти Аллах теала не подари победу. И пази да се не окренеш натраг!“ Хазрети Алија је рекао: „Мој живот нека ти је жртва, ја Ресулаллах! Борићу се с њима док не уђу у веру ислам.“ А наш вољени Посланик је рекао: „Аллаха ми, ако Аллах теала због тебе упути на прави пут макар једног човека од њих, то ти је боље него да поседујеш мноштво црвених камила и да их удељиш као садаку на Аллаховом путу.“7
Док је хазрети Алија са заставом у руци ишао ка јеврејској тврђави, славни асхаби ишли су за њим. Када су се сасвим приближили тврђави и када је застава пободена у подножје једног камена, отворила се капија тврђаве Натат.
Јуришне јеврејске чете изашле су напоље. Били су то најодабранији хајберски јунаци. Сваки је био у двоструком оклопу, обавијен гвозденом заштитом. Један од њих кренуо је ка хазрети Алији и стао пред њега да се бори. Био је то Харис, Мерхабов брат, коме по храбрости није било равна. Брзо је јурнуо… Док је звук двају челика испуњавао мејдан, Зулфикар је сенуо као муња и одвојио Харисову главу од тела. У том тренутку узвици „Аллаху екбер! Аллаху екбер!“ орили су се до небеса. Чувши да му је брат убијен, Мерхаб је са својим војницима у пуном трку дојурио на мејдан и стао насупрот хазрети Алији. И на њему је био двоструки оклоп. Опасан са два мача, својим огромним стасом подсећао је на дива. Сав разјарен, почео је да се хвали: „Ја сам Мерхаб, који излази на мејдан и јуначки се бори онда кад су битке најжешће! Ја и лавове који ричу избушим копљем или мачем!…“
Хазрети Алија (керремаллаху веџхеху ве радијаллаху анху) одговорио је: „Ја сам онај коме је мајка дала име Хајдар (Лав). Ја сам као лав који улива страх! Ја сам јунак који ће те једним ударцем оборити на земљу!..“
Када је од хазрети Алије чуо реч „Хајдар“, Мерхабу је у срце ушао страх. Јер га је те ноћи у сну растргао један лав. Да није лав кога је видео у сну био баш овај? Уто је див Мерхаб јурнуо, а хазрети Алија дочекао га је штитом. Затим је, утекавши се Аллаху теала, узвикнуо „Ја Аллах!…“ и тако спустио Зулфикар на кафирову главу да је пресекао надвоје и дебели челични штит који је огромни Мерхаб држао према Зулфикару и шлем од челика, па му расекао главу од темена до потиљка; из врата му је шикнула крв као из олука, а његово дивовско тело сручило се на земљу. Страшни звук Зулфикара чуо се на све стране Хајбера. Посланик је рекао: „Радујте се! Освајање Хајбера сада је постало лакше.“ Асхаб-и кирам задивили су се том јунаштву хазрети Алије и узвицима „Аллаху екбер! Аллаху екбер!..“ заорили небеса.
Борба се наставила свом жестином. У једном тренутку, када су се асхаб-и кирам, борећи се, примакли капији тврђаве, један Јеврејин ударио је мачем по штиту хазрети Алије. Штит је пао на земљу, али није било времена да се сагне и да га подигне. Не желећи да пропусти прилику, Јеврејин је зграбио штит и побегао натраг. Лав Аллаха теала, коме је то веома тешко пало, разагнао је Зулфикаром непријатеље око себе, а онда наумио да од капије тврђаве начини штит. Изговоривши „Бисмиллахир-рахманир-рахим“, ухватио се за алке огромне гвоздене капије. Продрмао је њене куке и ишчупао их из зида… Док је хазрети Алија чупао капију, тврђава се затресла из темеља. Ту капију, коју осам-десет јунака не би могло ни помаћи с места, узео је једном руком као штит и почео да се бори. Тај невероватни догађај био је једна муџиза нашег вољеног Посланика и један керамет хазрети Алије.8
Пред њега је, један за другим, изашло још шест најхрабријих јеврејских јунака. Пошто је и њих, Аллаховом дозволом, савладао, хазрети Алија је са својим јуначким друговима ушао у тврђаву. Сада се борба водила унутар тврђаве. Убрзо није остао нико ко би им се супротставио. Исламску заставу пободли су на тврђави. Тако је освојен Натат, њихова најјача тврђава. Наш вољени Посланик пољубио је хазрети Алију у очи и рекао: „Због јунаштва које си показао Аллах теала и Његов Ресул задовољни су тобом.“ Чувши те мубарек речи, Алија је заплакао од радости. Када га је Посланик упитао: „Зашто плачеш?“, рекао је: „Мој живот нека ти је жртва, ја Ресулаллах! Плачем од радости. Јер Аллах теала и Његов Ресул задовољни су мноме.“ На то је наш вољени Посланик рекао: „Не само ја, него су и Џибрил, Микаил и сви мелеци задовољни тобом.“ У то време Посланику је у помоћ дошло четири стотине муслимана из племена Девс.9 После тога борбе за освајање осталих тврђава жестоко су се наставиле. Када је и преосталих седам јаких хајберских тврђава пало једна за другом, Јевреји, не видећи другог излаза, послали су изасланике и затражили мир. Наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) прихватио је тај предлог и споразумели су се о следећим тачкама: 1. Неће се пролити крв Јевреја који су се у овој бици борили против муслимана. 2. Јевреји који напусте Хајбер моћи ће са собом да понесу само своју децу и један товар камиле потребних кућних ствари. 3. Сав остали покретни и непокретни иметак – сво оружје, као што су оклопи, мачеви, штитови, лукови и стреле, сва одећа осим оне коју носе на себи, тканине, злато, а уз то и ризнице, све животиње, као што су коњи, камиле и овце… све што има – остаће муслиманима. 4. Ништа од онога што треба да се остави муслиманима ни на који начин неће бити сакривено. Они који сакрију биће изван аманета и заштите Аллаха теала и Његовог Ресула…
„Ја сам онај коме је мајка дала име Хајдар (Лав). Ја сам као лав који улива страх!“ Хазрети Алија (радијаллаху анху)
Кинана ибн Реби, који се није држао ових услова и који је своје ризнице у мешинама закопао у земљу, био је кажњен. Ратном плену који је задобијен није било броја. Све оне плодне хајберске земље и хурмини гајеви остављени су исламској војсци.10 У то време Гатафанци, који су се били вратили у своју земљу, поново су дошли у Хајбер да помогну Јеврејима. Када су видели да је Посланик освојио Хајбер и примио предају Јевреја, рекли су: „О Мухаммеде! Обећао си нам да ћеш нам, ако напустимо Хајбер, дати годишњи род хајберских хурми. Ми смо одржали реч. Хајде, дај нам их!“ Посланик им је рекао: „Нека је то и то брдо ваше.“ Гатафанци су покушали да прете: „Онда ћемо се борити с вама.“ Ресул-и екрем је рекао: „Нека наше бојиште буде Џенефа.“ Џенефа је било име једног гатафанског краја. Чувши то, Гатафанци су се од страха повукли и отишли.
Наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) и његови јуначки асхаби били су се веома уморили током освајања Хајбера. С једне стране лечили су рањенике, а с друге се одмарали.
Зејнеб, жена Селлама ибн Мишкема, једног од јеврејских првака, хтела је да Посланика отрује и убије. Због тога је заклала и испекла једну овцу и у месо ставила много отрова. Затим је изашла пред Ресулуллаха и рекла да је донела поклон. Ресул-и екрем га је примио и позвао своје асхабе, па су сви заједно сели да једу. Предводник светова откинуо је комад овчијег печења и, изговоривши „Бисмиллахир-рахманир-рахим“, ставио га у своја мубарек уста. Пошто га је неколико пута прожвакао, одмах га је извадио из својих мубарек уста и рекао: „О моји асхаби! Повуците руке од овог јела! Јер ово месо с плећке ми је јавило да је отровано.“ Асхаби су одмах повукли руке од јела. Али хазрети Бишр ибн Бера, који је појео један залогај меса, одмах је помодрео и пао као шехид. Нашем вољеном Посланику дошао је Џибрил алејхисселам и рекао му да пусти крв хиџамом између својих мубарек рамена, да би се спасао од дејства отрова који се помешао с његовом мубарек пљувачком. Тако је и учињено. Затим је отровано печење закопано у земљу. Зејнеб, која је то учинила, ухваћена је и доведена пред Посланика.
Посланик ју је упитао: „Јеси ли ти отровала ово овчије печење?“ Она је признала шта је учинила и рекла: „Да! Ја сам га отровала!“ Када ју је Посланик упитао: „Зашто си хтела то да учиниш?“, рекла је: „Ти си ми убио мужа, оца и стрица. Рекла сам себи: ‚Ако је он заиста посланик, Аллах ће му то јавити. Ако није, отров ће деловати на њега и умреће. Тако ћемо га се отарасити.‘“ Асхаб-и кирам веома су се ожалостили због тог догађаја. Када су упитали: „Наши животи нека су ти жртва, ја Ресулаллах! Да је убијемо?“, Предводник светова, који је праштао сваку увреду нанету његовој личности, опростио је и њој. Видевши ту велику милост, Зејнеб је изговорила келиме-и шехадет и постала муслиманка.11 Међу пленом и заробљеницима задобијеним у Хајберу била је и Сафија, кћи Хујејја ибн Ахтаба. Она је, као право врховног заповедника, припала Посланику. Предводник светова ослободио је своју заробљеницу. Она је, веома дирнута тиме, од свег срца изговорила келиме-и шехадет и постала муслиманка. Наш вољени Посланик, који се томе веома обрадовао, почастио је и обрадовао нашу мајку хазрети Сафију никахом. Тако је хазрети Сафија постала мајка верника. Свадба је одржана у месту Сехба и приређена је велима, то јест свадбена гозба, од диње и хурми.12
У мубарек очима наше мајке Сафије видела се једна модрица.
Када ју је наш вољени Посланик упитао: „Какав је ово траг?“, она је рекла: „Једне ноћи сањала сам да се месец спустио с неба и ушао ми у недра. Када сам то испричала свом мужу Кинани, рекао је: ‚Ти си бацила око да постанеш жена тог арабљанског краља који иде на нас!‘ и ударио ме у око, и, као што видите, помодрело је.“ Пошто је Хајбер освојен, Јевреји су Посланику дошли с оваквим предлогом: „О Мухаммеде! Ми ћемо отићи из Хајбера. Али ми се добро разумемо у земљорадњу и у неговање њива, винограда и вртова. Ако хоћеш, дај нам ове плодне земље у закуп. Ми ћемо обрађивати ова имања и половину рода дати теби!“ Наш вољени Посланик и асхаби нису имали времена да се баве пољским пословима. Они су се трудили да шире веру ислам и непрестано радили, спајајући ноћ с даном, за џихад на Аллаховом путу (џихад фи себилиллах).13 Посланик је био задовољан тим предлогом и рекао: „Под условом да вас истерамо кад год хоћемо.“ Јевреји су то прихватили и почели да обрађују хајберске земље.14 Посланик се вратио са својим асхабима као победник у Медину. Тих дана асхаби, последњи од мухаџира који су учинили хиџру у Абисинију, међу којима је била и Умму Хабиба (радијаллаху анха), укрцали су се, под вођством Џафера ибн Ебу Талиба, на два брода која им је обезбедио Неџаши и искрцали се у луци Џар. Затим су на камилама дошли у Медину. Када је видео да су се његови асхаби, који су пре дванаест година учинили хиџру у Абисинију, вратили под вођством Џафера ибн Ебу Талиба, Посланик се веома обрадовао. Пољубио је хазрети Џафера у чело, привио га на груди и рекао:
„О моји асхаби! Повуците руке од овог јела! Јер ово месо с плећке ми је јавило да је отровано“ Хадис-и шериф
„Не знам да ли да се радујем освајању Хајбера или Џаферовом доласку. Ваша хиџра је двострука: учинили сте хиџру и у абисинску земљу и у мој завичај.“ Они су Ресулуллаху предали дарове и писмо које је послао Неџаши Асхама. Свадба с нашом мајком Умму Хабибом била је исте године. Наша мајка Умму Хабиба тада је имала тридесет шест година. Плен задобијен у Хајберу подељен је свим асхабима који су учествовали у Худејбијском уговору, онима који су учествовали у бици за Хајбер, асхабима који су се вратили с хиџре из Абисиније и племену Девс, које је учествовало у освајању.15
Освајањем Хајбера сви Јевреји у Арабији дошли су под власт Посланика. Више нису имали могућности да помажу мушрицима. И околна племена и државе схватили су да муслимани, који су заузели хајберску тврђаву, коју по оружју и војсци као да је било немогуће освојити, имају велику снагу, и почели су да се чувају те исламске државе. Меккански мушрици пали су у велику тугу и очај због освајања Хајбера. После тог освајања многа племена, мала и велика, дошла су у Медине-и муневверу да постану муслимани и почастила су се тиме што су постала асхаби, чак и Гатафанци… А нека племена која се нису уразумила покорена су слањем војске.