ПИСМА ПОЗИВА

Писма упућена владарима

Када се вратио са Худејбије, Небијј-и мухтерем (саллаллаху алејхи ве селлем) желео је да се ислам рашири по целом свету и да се људи спасу од џехеннемске казне и стекну праву срећу. Јер је он послан целом свету као милост. Зато је одлучио да околним владарима пошаље изасланике и позове их у ислам. Крајем месеца зулхиџета шесте године по хиџри, односно почетком месеца мухаррема седме године, послао је Амра ибн Умејју (радијаллаху анху) абисинском, Дихју Келбија (радијаллаху анху) византијском, а Хатиба ибн Ебу Белтеу (радијаллаху анху) египатском владару. Са истим задатком послао је Абдуллаха ибн Хузафу (радијаллаху анху) иранском владару, Шуџу ибн Вехба (радијаллаху анху) у Гассан, Селита ибн Амра (радијаллаху анху) у Јемаму, а Ала Хадремија бахреинском емиру Мунзиру ибн Савију.1 Ти изасланици били су најодабранији међу асхабима, они најлепшег изгледа и најлепшег говора. Сваком владару написано је посебно писмо позива у ислам. Наш вољени Посланик запечатио је писма својим печатом, на чијем је камену сребрног прстена у три реда, одоздо нагоре, било урезано „Мухаммед, Ресул, Аллах“. Изасланици који је требало да оду владарима пробудили су се ујутро, захваљујући муџизи Посланика, знајући језик државе у коју ће ићи.2

Писмо Неџашију Асхами

Амр ибн Умејја, који је требало да оде у Абисинију, имао је задатак да од Неџашија Асхаме затражи да у Медину пошаље асхабе који су раније онамо учинили хиџру. Ресулуллах је Неџашију послао два писма. Амр ибн Умејја је убрзо стигао у Абисинију и изашао пред краља Неџашија Асхаму. Најпре му је предао прво писмо. Неџаши је сишао са свог престола и примио писмо с великим поштовањем и љубављу. Пољубио га је, принео лицу и очима, а онда га отворио и наредио да му се прочита: „Бисмиллахир-рахманир-рахим! Од Мухаммеда алејхисселам, ресула Аллаха теала, абисинском краљу Неџашију Асхами!… Мир нека је ономе ко следи прави пут!…

„О владару! Позивам те да поверујеш у Аллаха теала, који нема ни премца ни ортака, да Њему чиниш ибадет, да мене следиш и да верујеш у оно што ми је Аллах теала послао. Јер ја сам ресул Аллаха теала, коме је наређено да то објави“ Наш вољени Посланик Мухаммед алејхисселам

упутио владарима

На печату у доњем левом углу писма речи „Мухаммед, Ресул, Аллах“ исписане су у три реда, одоздо нагоре. Тај печат, урезан у камен сребрног прстена, утискиван је испод сваког писма позива које је слато. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) служио се тим прстеном као државним печатом све док није преселио на ахирет. Потом је тај прстен био печат у време хилафета хазрети Ебу Бекра, затим хазрети Омера и, као трећег, хазрети Османа. Хазрети Осман могао га је носити само шест месеци. Једног дана прстен је склизнуо халифи с прста и пао у бунар Ерис. Упркос свој потрази, никако није пронађен.

О владару! Желим ти да будеш у миру и захваљујем Аллаху теала на благодатима које ти је подарио. Нема божанства осим Њега. Он је Мелик (једини који управља целом васионом). Он је Куддус (чист од сваке мане и недостатка). Он је Селам (Онај који Своје робове чува од сваке опасности). Он је Мумин (Онај који даје сигурност). Он је Мухејмин (Онај који над свим бди и све чува).

Сведочим да је Иса (алејхисселам) дух и реч Аллаха теала, коју је Он спустио у Мерјем, пречисту и честиту, која се сасвим повукла од сваког овосветског живота. Тако је она затруднела Исом. Аллах теала је створио Ису онако како је Својом моћи створио Адема.

О владару! Позивам те да поверујеш у Аллаха теала, који нема ни премца ни ортака, да Њему чиниш ибадет, да мене следиш и да верујеш у оно што ми је Аллах теала послао. Јер ја сам ресул Аллаха теала, коме је наређено да то објави. Ето, ја сам ти доставио оно што ти је потребно и дао ти савет који ће ти донети срећу и на овом свету и на ахирету. Прими мој савет! Мир нека је онима који су нашли прави пут и ступили на исправну стазу.“

Неџаши Асхама, који је писмо Ресул-и екрема (саллаллаху алејхи ве селлем) саслушао с великом пристојношћу и понизношћу, одмах је изговорио келиме-и шехадет и постао муслиман:

„Ешхеду ен ла илахе иллаллах ве ешхеду енне Мухаммеден абдуху ве ресулуху.“ Затим је рекао: „Кунем се да је он посланик чији су долазак очекивали следбеници Књиге, јевреји и хришћани, и чији су долазак најавили ранији посланици. Да имам могућности да одем к њему, сигурно бих отишао и имао част да му служим!“ Писмо је с поштовањем ставио у једну лепу кутију и рекао: „Док год ова писма буду овде, хајр и берекет неће напустити Абисинију.“3 Неџаши Асхама је с поштовањем прочитао наредбе изнете у другом писму и, по Посланиковој наредби, нашу мајку Умму Хабибу венчао никахом за Ресул-и екрема, тако да је постала мубарек супруга нашег вољеног Посланика. Затим је нашу мајку Умму Хабибу и асхабе који су онде боравили угошћавао око два месеца, а онда их је укрцао на бродове и с мноштвом дарова послао у Медину. У писму које им је дао објавио је да је примио иман.

Писмо византијском цару Ираклију

Хазрети Дихја Келби добио је задатак да византијског цара позове у ислам. Писмо је требало да преда гасанском владару Харису у Бусри, а овај да га пошаље византијском цару Ираклију. Хазрети Дихја, који је писмо позива Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем) примио с великим поштовањем, брзо је стигао у Бусру. Састао се с Харисом и објаснио му о чему је реч. Харис је уз Дихју дао Адија ибн Хатема, који тада још није био муслиман, и послао их Ираклију, који се у то време налазио у Јерусалиму (Кудсу). Њих двојица заједно су дошли у Јерусалим и почели да траже начин да се сретну с царем. Царски људи рекли су му: „Када изађеш пред кајсера, ићи ћеш погнуте главе, а кад му приђеш, пашћеш на земљу и учинићеш сеџду. Док ти не дозволи да устанеш са сеџде, никако нећеш подизати главу са земље.“ Те речи тешко су пале хазрети Дихји, па им је рекао: „Ми муслимани никоме осим Аллаху теала не чинимо сеџду. Уосталом, да човек чини сеџду човеку противно је његовој природи.“ На то су кајсерови људи рекли: „Онда кајсер никада неће примити писмо које си донео и отераће те од себе.“ Хазрети Дихја је рекао: „Наш Посланик Мухаммед алејхисселам не дозвољава да му други чине сеџду, па ни да му се макар мало наклоне. Ономе ко жели да разговара с њим, па макар био и роб, он посвећује пажњу. Прима га код себе, саслуша његову муку, отклања његову невољу и теши му срце. Зато су сви који њега следе слободни и часни.“

„Кунем се да је он посланик чији су долазак очекивали следбеници Књиге, јевреји и хришћани, и чији су долазак најавили ранији посланици“ Неџаши Асхама (рахметуллахи алејх)

Један од оних који су слушали те речи рекао је: „Кад већ нећеш да учиниш сеџду кајсеру, показаћу ти други начин да извршиш задатак који си преузео. Испред палате кајсер има место где се одмара. Сваког дана после подне излази у то двориште и ту шета. Онде има један минбер. Ако је на њему какав спис, кајсер га најпре узме и прочита, а онда се одмара. Иди сада, остави писмо на тај минбер и чекај напољу. Кад угледа писмо, позваће те. Тада ћеш извршити свој задатак.“

На то је хазрети Дихја оставио писмо на поменуто место. Ираклије је узео писмо и затражио преводиоца који зна арапски. Преводилац је почео да чита писмо Ресулуллаха. На самом врху писма стајало је: „Бисмиллахир-рахманир-рахим! Од Мухаммеда (алејхисселам), Ресула Аллаха теала, Ираклију, великану Византинаца.“ Ираклијев синовац Јеннак веома се наљутио што писмо тако почиње и снажно је ударио преводиоца песницом у груди. Од силине ударца преводилац је пао на земљу, а мубарек писмо испало му је из руку. Када га је Ираклије упитао: „Зашто си то учинио?“, он је одговорио: „Зар не видиш писмо? Почео га је својим именом пре твога, а није ни рекао да си владар, него је написао ‚Ираклију, великану Византинаца‘. Зашто није написао ‚владару Византинаца‘ и зашто није почео твојим именом? Његово писмо данас се неће читати.“

На то је Ираклије рекао: „Аллаха ми, или си веома неразуман или сасвим луд. Нисам знао да си такав. Хоћеш ли да писмо поцепаш и бациш пре него што сам и погледао шта у њему пише? Кунем се својим животом: ако је он, као што каже, Ресулуллах, онда има право да у писму своје име напише пре мога и да ме спомене као великана Византинаца. Ја сам само њихов старешина, а не њихов владар.“ Затим је отерао Јеннака од себе. Онда је позвао човека по имену Ускуф, који је био најученији међу хришћанима, њихов поглавар и његов саветник. Дао му је да прочита писмо. У наставку писма стајало је: „Мир нека је онима који следе Аллахову упуту и који су нашли прави пут!“ А затим: „(О великану Византинаца!) Позивам те у ислам. Прими ислам, па ћеш се спасти. Постани муслиман, па ће ти Аллах теала дати двоструку награду. Ако окренеш главу, на теби ће бити бреме греха свих хришћана. (О Мој Ресуле!) Реци: ‚О следбеници Књиге (јевреји и хришћани)! Дођите до речи која је заједничка нама и вама: да осим Аллаха теала не обожавамо ништа, да Му ништа не приписујемо као друга и да нико од нас, мимо Аллаха теала, никога не узима за Господара Створитеља. Ако се од те речи окрену, реците: Будите сведоци да смо ми прави муслимани.‘“4

Док се читало писмо Ресул-и екрема (саллаллаху алејхи ве селлем), Ираклију су низ чело текле капи зноја. Када је читање завршено, рекао је: „Од времена Сулејмана алејхисселам нисам видео писмо које почиње са ‚Бисмиллахир-рахманир-рахим‘.“ Када је Ираклије упитао Ускуфа шта он мисли о томе, Ускуф је рекао:

„Аллаха ми, он је посланик за кога су нам Муса и Иса (алејхимесселам) најавили да ће доћи. Па ми смо његов долазак и очекивали.“

Ираклије је упитао: „Шта ми саветујеш да у овоме учиним, шта сматраш исправним?“ Ускуф је одговорио: „Сматрам да је исправно да га следиш.“ Ираклије је рекао: „Ја добро знам то што говориш. Али немам снаге да га следим и постанем муслиман. Јер тада ћу изгубити владавину, а и мене ће убити.“ Затим је позвао хазрети Дихју и Адија ибн Хатема. Адиј је рекао: „О владару! Овај човек поред мене, из рода Арабљана који држе стада оваца и камила, говори о неком чудесном догађају у својој земљи.“ Када је Ираклије упитао: „Какав је то догађај у вашој земљи?“, хазрети Дихја је рекао: „Међу нама се појавио један човек. Објавио је да је посланик. Један део народа га следи, а други део му се супротставља. Између нас који смо поверовали и оних који нису поверовали долази до сукоба.“

После тога Ираклије је почео да се распитује о Посланику. Наредио је дамаском намеснику да пронађе некога из истог рода као Ресул-и екрем. У међувремену је писао и једном учењаку у Риму, свом пријатељу који је знао хебрејски, и упитао га о томе. Од пријатеља из Рима стигло је писмо у коме је стајало да је човек о коме пита ахир-земански Пејгамбер. А дамаски намесник наишао је на један курејшијски караван који је ишао ради трговине. Међу њима је био и Ебу Суфјан, курејшијски поглавар, који тада још није био муслиман. Ебу Суфјан прича: „Док смо били у Гази, Ираклијев дамаски намесник дошао је к нама као да ће нас напасти и упитао: ‚Јесте ли ви из народа оног човека у Хиџазу?‘ Рекли смо: ‚Јесмо.‘ Рекао је: ‚Хајде, поћи ћете са нама цару!’“ Повео је Ебу Суфјана и његове сапутнике у Дамаск. Дамаски намесник извео је Ебу Суфјана и оне који су били с њим пред Ираклија. Ираклије се у то време налазио у Јерусалиму, у Бејтул-Мукаддесу. Седео је са својим везиром, с круном на глави. Ту је Ираклије примио Ебу Суфјана и тридесетак Мекканаца који су били с њим.

Позвао је преводиоца и упитао их: „Ко је од вас по пореклу најближи човеку који каже да је посланик?“ Ебу Суфјан је одговорио: „Ја сам му по пореклу најближи.“ Ираклије је затражио да се Ебу Суфјан доведе ближе к њему, а да остали стану иза Ебу Суфјана. Када је Ираклије упитао: „У каквом сте сродству?“, он је рекао: „Он је син мога стрица.“ (Јер Ебу Суфјанов деда је Умејја, а Ресулуллахов деда Абдулмутталиб. Њихови деде били су браћа од стрица. Зато је рекао „син мога стрица“. Њихове лозе спајају се у деди њихових деда, Абду Менафу.) Иако је Ебу Суфјан у почетку лагао, уплашио се владареве претње и више није могао да лаже.

„Аллаха ми, он је посланик за кога су нам Муса и Иса (алејхимесселам) најавили да ће доћи. Па ми смо његов долазак и очекивали“ Јерусалимски Ускуф

Затим се међу њима одвио овај разговор. Ираклије: – Какво је међу вама порекло човека који каже да је посланик? – Он је најбољег порекла у своје доба. По пореклу је најодабранији међу нама. – Да ли је пре њега неко међу вама тврдио да је посланик? – Није. – Да ли је међу његовим прецима било неког владара? – Није. – Да ли га следе угледни људи из народа или сиромашни и слаби? – Следе га сиромашни, слаби, младићи и жене. Од старијих и угледних из његовог народа мало ко га следи. – Да ли се број његових следбеника повећава или смањује? – Повећава се. – Има ли неког ко се, пошто је ушао у његову веру, вратио зато што му се није допала или из љутње? – Нема. – Да ли је ико видео да је икада слагао пре него што је рекао да је посланик? – Није. – Да ли је тај посланик икада прекршио заклетву или обећање и није одржао реч? – Није, никада. Али ми смо сада с њим склопили уговор да на одређено време прекинемо борбу. Не знамо шта ће он учинити за то време. – Шта вам наређује? – Наређује да чинимо ибадет само једноме Аллаху и да Му ништа не приписујемо као друга. Забрањује нам да обожавамо оно што су обожавали наши преци (кипове). Наређује да клањамо намаз, да будемо истинољубиви, да помажемо сиромашне, да се чувамо харама, да будемо верни заклетви, да не изневеримо аманет и да обилазимо родбину. Тај разговор одвио се у Бејтул-Мукаддесу и ту је прочитано мубарек писмо Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем). Када је Ираклије пољубио писмо, принео га очима и ставио на главу, међу Византинцима је настала још већа граја.

Цар је наредио да се Ебу Суфјан и Курејшије који су били с њим изведу напоље. Ебу Суфјан, који тада још није био муслиман, ту се заклео и рекао да верује да ће се ствар нашег вољеног Посланика успешно завршити. Хазрети Дихја стао је пред Ираклија и својим мубарек лепим лицем и пријатним гласом рекао: „О кајсеру! Теби ме је из Бусре послао један човек (Харис) који је бољи од тебе. Кунем се Аллахом теала да је онај (Ресулуллах) који ме је послао њему бољи и од њега и од тебе. Моје речи треба да саслушаш с понизношћу и да примиш савете који ти се дају! Јер ако будеш понизан, разумећеш савете. А ако савете не примиш, нећеш бити праведан!“

Када је Ираклије рекао: „Настави“, хазрети Дихја је рекао: „Онда те позивам да поверујеш у Аллаха теала, коме је Иса алејхисселам клањао намаз. Позивам те да поверујеш у овог умми (који није учио читати и писати) Посланика, чији су долазак најпре Муса алејхисселам, а после њега Иса алејхисселам радосно најавили. Ако о томе нешто знаш и ако желиш да стекнеш срећу на овом свету и на ахирету, имај то пред очима. Иначе ћеш изгубити срећу на ахирету и остати у куфру и ширку. И добро знај да је Аллах теала, који је твој Господар, Онај који уништава зулумћаре и мења благодати.“

Ираклије је рекао: „Ја не остављам ниједан спис који ми дође до руку а да га не прочитам, нити учењака који ми дође а да од њега не сазнам оно што не знам. Од тога видим само хајр и добро. Дај ми времена да размислим док не нађем истину.“ Касније је Ираклије позвао хазрети Дихју к себи и разговарао с њим насамо. Овако му је открио шта му је у срцу: „Ја знам да је онај који те је послао ахир-земански Пејгамбер, чији је долазак радосно најављен у књигама и чији се долазак очекује. Али ако њега будем следио, бојим се да ће ме Византинци убити. Послаћу те Сафатиру – он је њихов највећи учењак и њега поштују више него мене. Сви хришћани га следе. Ако он поверује, повероваће сви Византинци. Тада ћу и ја јавно показати шта ми је у срцу и у шта верујем.“

После тога Ираклије је написао једно писмо, дао га хазрети Дихји и послао га Сафатиру.

Монах Сафатир

Ресулуллах је и Сафатиру послао писмо. Када је Сафатир прочитао писма и чуо особине Посланика, рекао је да нема никакве сумње да је он ахир-земански Пејгамбер, чији су долазак најавили хазрети Муса и хазрети Иса, и поверовао је. Отишао је кући, затворио се и пуне три недеље није излазио да држи проповеди које је држао недељом. Хришћани су викали: „Шта је са Сафатиром? Откако је разговарао с оним Арабљанином, не излази напоље. Хоћемо да га видимо!“

Сафатир је скинуо са себе црну монашку одећу. Обукао је белу одећу, узео штап у руку и дошао у цркву. Пошто је окупио становнике места, устао је и рекао: „О хришћани! Знајте да нам је стигло писмо од Ахмеда (алејхисселам). Он нас позива у праву веру. Ја јасно знам и верујем да је он прави ресул Аллаха теала.“ Када су то чули, хришћани су навалили на Сафатира и претукли га тако да је пао као шехид. Хазрети Дихја је дошао и јавио Ираклију шта се догодило.

Ираклије је рекао: „Зар ти нисам рекао? Хришћанима је Сафатир дражи и милији од мене. Кад би то чули од мене, и мене би убили као њега.“ А у вести коју наводи Бухари у својој књизи „Сахих“, а преноси Зухри, каже се: „Ираклије је у свој дворац у Хомсу позвао византијске великаше и наредио да се затворе врата. Затим се попео на једно узвишено место и рекао: ‚О Византинци! Желите ли да стекнете срећу и мир, да ваша власт остане трајна и да следите оно што је рекао хазрети Иса?‘ Византинци су упитали: ‚О владару наш! Шта да учинимо да то постигнемо?‘ Ираклије је рекао: ‚О Византинци! Сазвао сам вас ради једне добре ствари. Стигло ми је писмо од хазрети Мухаммеда. Он ме позива у веру ислам. Аллаха ми, он је посланик чији смо долазак непрестано очекивали, кога смо нашли записаног у нашим књигама и чије знакове знамо. Хајде да га следимо и да се спасемо и на овом свету и на ахирету.‘ На то су сви, говорећи ружне речи и гунђајући, појурили ка вратима да побегну напоље. Али пошто су врата била затворена, нису могли изаћи. Када је Ираклије видео такво понашање Византинаца и схватио да тако беже од ислама, уплашио се за свој живот и рекао: ‚О Византинци! Те речи изговорио сам само да проверим колико сте привржени својој вери. Својим очима видео сам вашу приврженост вери и понашање које ме је обрадовало.‘ На то су Византинци учинили сеџду Ираклију и, када су се врата дворца отворила, изашли су и отишли.“5 Ираклије је позвао хазрети Дихју и испричао му шта се догодило. Дао му је дарове, један вреднији од другог. Осим тога, написао је писмо Посланику (саллаллаху алејхи ве селлем). Своје писмо и дарове које је дао припремити послао је по хазрети Дихји нашем вољеном Посланику.

„Нема никакве сумње да је он ахир-земански Пејгамбер, чији су долазак најавили хазрети Муса и хазрети Иса“ Монах Сафатир

Ираклије је желео да постане муслиман, али из страха да ће изгубити положај и из страха од смрти није поверовао. У писму које је написао Посланику стајало је: „Мухаммеду, Аллаховом Ресулу, кога је радосно најавио хазрети Иса, од кајсера, владара Византије! Твој изасланик дошао ми је заједно с твојим писмом. Сведочим да си ти прави Аллахов ресул. Јер ми смо те нашли записаног у Инџилу, а хазрети Иса нам је радосно најавио тебе. Позвао сам Византинце да поверују у тебе, али они на то нису пристали. Да су ме послушали, то би за њих сигурно било добро. Веома желим да будем поред тебе, да ти служим и да ти перем ноге.“ Хазрети Дихја је отишао од Ираклија и стигао у Хисму. На путу, у долини Шенар, једној од долина Џузама, Хунејд ибн Ус, његов син и његови људи опљачкали су хазрети Дихју. Узели су му све што је имао осим старе одеће. У том крају Дубејб ибн Рифаа ибн Зејд и његово племе били су примили ислам. Када им је Дихја дошао и испричао шта се догодило, они су кренули на Хунејда ибн Уса и његово племе и вратили све ствари.

Касније је Ресулуллах послао Зејда ибн Харису на Хунејда ибн Уса и његове људе. Сви који су живели у том крају поверовали су. Када је стигао у Медину, хазрети Дихја није ни свратио кући, него је отишао право пред врата Хабиб-и екрема. Покуцао је на врата. Наш Посланик је упитао: „Ко је то?“ Дихја је рекао: „Дихјетул-Келби.“ Предводник светова је рекао: „Уђи.“ Хазрети Дихја је ушао и испричао све што се догодило, са свим појединостима. Прочитао је Посланику Ираклијево писмо. Ресулуллах је рекао: „Он ће још неко време остати (на престолу). Док год је моје писмо код њих, њихова власт ће трајати.“

Иако је Ираклије у свом писму написао да је поверовао у нашег Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем), Ресулуллах је рекао: „Лаже. Није се одрекао своје вере.“ Ираклије је писмо нашег вољеног Посланика умотао у свилени атлас и чувао у округлој златној кутији. Ираклијева породица чувала је то писмо и крила га од свих. Говорили су и веровали да ће њихова власт трајати док год им је то писмо у рукама. И заиста је тако било.6