ДОГАЂАЈ НА ХУДЕЈБИЈИ

Нијет – умра, исход – Худејбија

Био је месец зулкаде шесте године по хиџри. Једне ноћи Небијј-и мухтерем (саллаллаху алејхи ве селлем) видео је у сну да је с асхаб-и кирамом отишао у Мекке-и мукеррему и обишао тавафом Ка’бе-и муаззаму, да је један део њих скратио косу, а један део обријао главу. Када је Ресулуллах испричао тај сан својим асхабима, они су се силно узбудили. Први пут од хиџре отићи ће у Мекку, свој лепи завичај, где су се родили и одрасли и који је био пун горких и слатких успомена. Посетиће свету Ка’бу, према којој су се у пет дневних намаза окретали и за којом су чезнули, и обићи ће је тавафом. Каква је то лепа радосна вест била!.. Чим су примили радосну вест нашег вољеног Посланика: „Ви ћете сигурно ући у Месџид-и харам!“, асхаб-и кирам одмах су почели с припремама. Пошто су припреме завршене, Хабиб-и екрем оставио је у Медини Абдуллаха ибн Умму Мектума као заменика. Првог понедељка месеца зулкаде узјахао је своју камилу по имену Касва. Са хиљаду четири стотине асхаба који су се спремили за пут опростили су се с онима који су остајали у Медини. Донели су нијет за умру и кренули према светом граду Мекки. Са собом су понели своје мачеве, као путничко оружје, и седамдесет камила за клање. Од људи у каравану две стотине их је било на коњима, а четири особе биле су жене из реда асхаба. Једна од тих жена била је мубарек и чиста супруга нашег вољеног Посланика, наша мајка хазрети Умму Селема. Када су стигли до миката званог Зул-Хулејфа, обукли су ихрам и клањали подне-намаз. Затим су камилама које ће бити заклане обележили уши и око вратова им везали конопце. Наџији ибн Џундубу Еслемију дати су помоћници и поверено му је да брине о камилама. Аббад ибн Бишр постављен је за заповедника коњичког одреда од двадесет људи и послат напред у извидницу. Бишр ибн Суфјан послат је у Мекку као гласник.1 Наш вољени Посланик и јуначки асхаби, обучени у ихрам и одевени у бело, почели су да доносе хамд Аллаху теала, да потврђују узвишеност Његовог имена и да Га преклињу:

„Леббејк, Аллахумме леббејк! Леббејк, ла шерике леке леббејк! Иннел-хамде вен-нимете леке вел-мулк, ла шерике лек!“

(Ево ме, Аллаху мој, ево ме! Твом позиву одазвао сам се речју и бићем, изнова и изнова, и покорио се Твојој наредби. Ти немаш судруга, свим својим бићем окренуо сам се Теби. Хвала и благодат припадају само Теби. И власт је Твоја. Ти немаш ортака.) Од те мубарек телбије одјекивали су земља и небо, а Зул-Хулејфу је обавило светло, нуранско озрачје. Сви су били узбуђени и напустили су Зул-Хулејфу да што пре стигну у Мекку.

На путу су хазрети Омер и хазрети Са’д ибн Убада пришли Хабиб-и екрему и изразили забринутост: „Ја Ресулаллах! Зар ћемо ићи ненаоружани на људе који су с Вама у рату? Бојимо се да Вас Курејшије не нападну и не нанесу штету Вашем мубарек телу!..“ Сервер оба света рекао им је: „Донео сам нијет за умру. У том стању не желим да носим оружје.“

Путовање је протицало мирно. Свраћали су код разних племена дуж пута, а Посланик их је позивао у ислам. Један део се устезао да прихвати, а један део је слао поклоне. Тако су прешли пола пута и стигли на место звано Гадирул-Ештат, иза Усфана. Ту се вратио хазрети Бишр ибн Суфјан, коме је раније поверено да однесе вест Мекканцима и који је разговарао с Курејшијама. Испричао је Посланику шта је видео: „Ја Ресулаллах! Курејшије су чули да долазиш. Од страха су приредили гозбе околним племенима и затражили од њих помоћ. Послали су према вама у извидницу коњички одред од две стотине људи. Околна племена прихватила су тај захтев и окупила се у Белдаху. Скупили су много војске и заклели се да вас неће пустити у Мекку.“

На ту вест Предводник светова био је веома ожалошћен и рекао је: „Курејш је пропао. Рат их је већ изјео и докрајчио… Мисле ли курејшијски мушрици да имају неку снагу? Аллаха ми, никада нећу престати да се борим с њима, све док ова вера, ради чијег ширења ме је послао Аллах теала, не превлада и не надвиси све, све док ми се глава не одвоји од тела!“ Затим се окренуо својим јуначким асхабима и упитао их за мишљење и став о томе. Славни асхаби, који су се свим својим бићем посветили Ресулуллаху, рекли су: „Аллах теала и Његов Ресул боље знају. Нека су наши животи жртва за тебе, ја Ресулаллах! Ми смо кренули на пут с нијетом да обавимо таваф око Бејтуллаха. Нисмо дошли ни да кога убијемо, ни да се боримо. Али ако хоће да нас спрече да посетимо Ка’бу, сигурно ћемо се борити с њима и стићи до свог циља!..“ Та одлучност асхаб-и кирама свидела се нашем вољеном Посланику. Рекао је: „Онда, напред, с часним именом Аллаха теала!..“ Асхаби, окупљени око Посланика, донели су телбију „Леббејк, Аллахумме леббејк!..“ и текбир „Аллаху екбер! Аллаху екбер!..“ и пошли напред према Мекки.

Једног дана у време подне-намаза Билал Хабеши је свом лепотом свога гласа проучио езан-и Мухаммеди и објавио да је наступило време намаза. У то време стигао је тамо курејшијски коњички одред од две стотине људи, стао између Мекке и асхаба и заузео положај спреман за напад. Упркос томе, Предводник светова поредао се у сафове са својим узвишеним асхабима и стао на намаз. Призор око хиљаду четири стотине асхаба, који су у сафовима непомично стајали на кијаму иза нашег вољеног Посланика и сагињали се на руку’, био је вредан гледања. А то што су сви заједно падали на сеџду личило је на величанствену планину која се сагиње и поново усправља.

„Тако ми Аллаха теала, шта год Курејш од мене затражи, прихватићу, под условом да се поштује Бејт-и шериф“ Хадис-и шериф

Пут на Худејбију

Њихова понизност пред Аллахом теала, док су своја часна чела стављали на земљу, улила је љубав према исламу у срца неких курејшијских коњаника. Када су асхаб-и кирам предали селам и завршили намаз, заповедник курејшијских коњаника рекао је са жаљењем: „Да смо искористили то њихово стање и напали, побили бисмо већину њих!.. Зашто их нисмо напали док су били на намазу?“ Затим је својим друговима поручио да овог пута неће пропустити прилику: „Не брините. Ионако ће стати на још један намаз, који им је дражи и од живота и од деце!..“ Те њихове речи Аллах теала је вахјем преко Џибрила алејхисселам обзнанио Посланику. У ајет-и кериму који је спуштен речено је: „(О Мој Хабибе!) Када будеш међу њима и будеш им (својим асхабима) предводио намаз (наспрам непријатеља), (подели их на два дела,) нека један део стоји с тобом (на намазу, а други наспрам непријатеља). Нека узму своје оружје уза се. Они који су с тобом на намазу клањали један рекат нека оду (чувајући се поступака који кваре намаз) наспрам непријатеља. Затим нека дође други део, који још није клањао, и нека с тобом клања други рекат, а нека и они узму уза се своје оклопе, заштитну опрему и оружје. (Нека с тобом проуче тешеххуд. Када ти предаш селам, нека они, не предајући селам, оду наспрам непријатеља; нека се они који су први клањали један рекат врате, сами клањају још један рекат и предају селам. А нека и они који су други рекат клањали с имамом опет дођу, клањају још један рекат, доврше намаз и предају селам.) Кафири желе да будете непажљиви према свом оружју и стварима, па да вас изненада нападну… Ако вам од кише буде каква невоља или ако сте болесни, није вам грех да одложите оружје. Али ипак предузмите све мере опреза. Заиста је Аллах теала кафирима припремио понижавајућу казну.“2 Када је у време икиндије хазрети Билал проучио езан, курејшијски коњаници поново су стали између Мекке и асхаб-и кирама, спремни за напад. Посланик је својим асхабима предводио намаз онако како је наведено у ајет-и кериму. Мушрици су се зачудили томе како опрезно муслимани клањају намаз. Аллах теала улио им је страх у срца. Нису се усудили да ишта предузму. Отишли су одатле да однесу вест у Мекку. И Посланик и његови асхаби кренули су одатле према Мекки. Када су стигли до границе свете Мекке, Ресулуллахова (саллаллаху алејхи ве селлем) камила Касва изненада је клекла, без икаквог видљивог разлога. Много су се трудили да је подигну, али није устала. На то је Султан васионе рекао: „Она нема обичај да тако клекне. Али Аллах теала, који је некада задржао (Ебрехиног) слона да не уђе у Мекку, сада је задржао и Касву. Кунем се Аллахом теала, у чијој је моћи моје биће: шта год да Курејш од мене затражи од онога што је Аллах теала забранио да се чини на подручју Харема (као што је одустајање од борбе и проливања крви), сигурно ћу им испунити ту жељу!“

Онда су хтели да подигну Касву. Камила је скочила и устала. Није ушла унутар граница Харема, него је стала тачно на граници, на месту званом Худејбија. Посланик и асхаб-и кирам улогорили су се на том месту, где је било мало воде.

„Мисле ли курејшијски мушрици да имају неку снагу? Аллаха ми, никада нећу престати да се борим с њима, све док ова вера, ради чијег ширења ме је послао Аллах теала, не превлада и не надвиси све, све док ми се глава не одвоји од тела!“ Хадис-и шериф

Ресул-и екрем дао је да се његов шатор подигне изван границе мубарек Мекке. Почео је да чека ту са својим асхабима. Када би наступило време, намазе су клањали унутар граница Мекке-и мукерреме. У бунарима није остало воде ни за пиће ни за употребу. Вода је постојала само у Посланиковом ибрику. Асхаби, који су се нашли у тешком положају, рекли су: „Нека су наши животи жртва за тебе, ја Ресулаллах! Воде имамо само у твом ибрику. Пропали смо.“

Предводник светова рекао је: „Док сам ја међу вама, нећете пропасти.“ Затим је изговорио „Бисмиллах“ и ставио своју мубарек руку на ибрик. Када ју је подигао и рекао: „Узимајте!..“, између његових мубарек прстију потекла је вода као са чесме. Асхаб-и кирам напили су се до миле воље, узели абдест, напунили све своје мешине и напојили коње и камиле. Наш вољени Посланик, море милосрђа, који је с осмехом посматрао своје асхабе, донео је хамд Аллаху теала. Хазрети Џабир ибн Абдуллах, који је тог дана био тамо, рекао је: „Било нас је хиљаду четири стотине. Да нас је било и сто хиљада, та вода би свима била довољна.“

Бејат-и Ридван

Док је Ресул-и екрем био на Худејбији, Будејл, поглавар племена Хузаа, које је од давнина било пријатељ муслимана, дошао је код њега и јавио да се курејшијска војска, уз придружена околна племена, утаборила на Худејбији и да су се заклели да ће се борити док им се војска не распрши. На то је Посланик рекао: „Ми нисмо дошли овамо да се боримо ни с ким. Дошли смо само да обавимо умру, да посетимо Ка’бе-и муаззаму и обиђемо је тавафом. Ипак, ко покуша да нас спречи да посетимо Бејтуллах, борићемо се с њим. Нема сумње да су ратови Курејш веома исцрпли, ослабили и нанели му велике штете. Ако желе, одредићу им рок примирја. Током тог рока нека буду безбедни од мене. Нека се не мешају између мене и других племена; нека ме оставе насамо с њима. Ако ја победим та племена, а Џенаб-и Хакк им подари хидајет па постану муслимани, и курејшијски мушрици, ако хоће, могу постати муслимани као они. А ако ја, како они мисле, не победим остале заједнице, онда ће и они сами наћи мир и ојачати. Ако курејшијски мушрици ово не прихвате и почну да се боре са мном, кунем се Аллахом теала, у чијој је моћи моје биће, да ћу се борити с њима за ову веру коју настојим да раширим, све док ми се глава не одвоји од тела. Тада ће и Аллах теала несумњиво испунити Своје обећање да ће ми помоћи!“

Будејл, поглавар племена Хузаа, кренуо је да Посланикове речи пренесе у курејшијски табор. Пошто су од Будејла саслушали Ресулуллахове речи, мушрици су Посланику послали једног од својих првака, Урву ибн Месуда, да преговара. Када је Урва јавио да су Курејшије чврсто одлучили да никога не пусте у Мекку, Хабиб-и екрем рекао је: „О Урва! Реци, Аллаха ради! Може ли се спречити да се ове курбанске камиле принесу као курбан и да се ова Ка’бе-и муаззаме посети и обиђе тавафом?“ Затим је и Урви испричао оно што је рекао поглавару племена Хузаа.

Урва је, с једне стране, слушао Посланика, а с друге је пазио на држање и понашање асхаб-и кирама, на то како се односе једни према другима и према Предводнику светова, на њихово уважавање и поштовање. Пошто је саслушао предлог нашег вољеног Посланика, устао је и пошао да то исприча Курејшијама. Када је дошао код њих, рекао је: „О курејшијски народе! Знате да сам као изасланик одлазио пред многе владаре, као што су византијски цар (кајсер), Неџаши и ирански цар (кисра). Кунем се да до сада нисам видео да се иједном владару указује поштовање и уважавање какво муслимани указују Мухаммеду. Нико од његових асхаба не говори ако од њега не добије дозволу. Ако му с главе падне једна длака, грабе је и чувају у недрима ради берекета. Када говоре у његовом присуству, стишавају глас да се једва чује. Из поштовања према њему не могу да га погледају у лице, него оборе поглед. Ако својим асхабима да неки знак или нешто нареди, труде се да то изврше макар по цену живота.

О скупе курејшијски! Колико год се машали за мачеве и прибегли свим средствима, они вам неће предати ни једну длаку свог Посланика. Чак неће дати ни да му се нанесе икаква штета, ни да га ико дотакне. Ето, такво је стање. Добро размислите шта ћете даље! А кад је тако, Мухаммед нам нуди добро примирје, искористите то!“

Курејшијски мушрици нису прихватили те речи, понели су се грубо према Урви и увредили га. Када из курејшијског табора није стигла никаква вест, Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) послао је као изасланика Хираша ибн Умејју да понови своје предлоге. Мушрици су се према изасланику ислама понели веома грубо. Заклали су му камилу и појели је, а на њега самог насрнули да га убију. Хираш ибн Умејја, који им се једва отео из руку, дошао је код Посланика и испричао шта се догодило, а Посланик се веома ражалостио због увреде нанете његовом изасланику. У то време из мушричког табора појавио се Хулејс, поглавар племена Ахабиш. Долазио је према Посланику. Мушрици су му поверили дужност изасланика. Када је видео да долази Хулејс, наш вољени Посланик рекао је: „Овај што долази је из народа који поштује курбан и који се труди да извршава наредбе Аллаха теала и да чини ибадет. (О асхаби моји!) Потерајте курбанске камиле према њему, нека их види!“ Асхаб-и кирам пустили су курбанске камиле према њему и донели телбију: „Леббејк, Аллахумме леббејк!“ Када је угледао курбане везаних вратова и обележених ушију, Хулејс их је дуго посматрао. Очи су му се напуниле сузама и није могао да се уздржи да тужним гласом, који је долазио из дубине његове душе, не каже: „Муслимани немају никакву другу намеру осим да обиђу и посете Ка’бу. Како је ружно спречавати их у томе! Кунем се Господаром Ка’бе, Курејшије ће због тог погрешног поступка пропасти!“ Чувши те речи, Предводник светова рекао је: „Да, тако је, брате из Кинаниних синова.“ Хулејс од стида није могао да дође пред Ресулуллаха, па чак ни да га погледа у мубарек лице. Вратио се у курејшијски табор. Испричао је шта је видео и отворено рекао своје мишљење: „Не сматрам исправним што га спречавате да посети Ка’бу.“ Курејшијски мушрици су се веома разљутили и оптужили Хулејса за незнање.

„О Урва! Реци, Аллаха ради! Може ли се спречити да се ове курбанске камиле принесу као курбан и да се ова Ка’бе-и муаззаме посети и обиђе тавафом?“ Хадис-и шериф

Овог пута мушрици су као изасланика послали Микреза ибн Хафса, познатог по својој окрутности. И он је добио свој одговор и вратио се. После Микрезовог посланства мушрике је обузео страх да би их муслимани могли изненада напасти.

Посланик није желео да ствар остави на пола пута и хтео је да пошаље неког од својих асхаба који је био угледан код Курејшија. На крају је одлучено да се пошаље хазрети Осман. Наш вољени Посланик рекао је Осману ибн Аффану: „Реци им: ‚Ми нисмо дошли овамо да се боримо ни с ким. Дошли смо само да обиђемо тавафом и посетимо Ка’бе-и муаззаму. Заклаћемо курбанске камиле које имамо са собом и вратити се‘, и позови их у ислам!“ Осим тога, наложио му је да муслиманима у Мекки донесе радосну вест да ће Мекка ускоро бити освојена.3

Хазрети Осман отишао је код мушрика и пренео им Посланикове речи тачно онако како их је рекао. Они су одбили и предлог који је донео хазрети Осман. Рекли су да, ако хоће, само он може да обави таваф око Бејтуллаха. А хазрети Осман је рекао: „Док Ресул алејхисселам не обави таваф око Бејтуллаха, нећу ни ја!“ Мушрици, који су се због тога силно разљутили, задржали су га. До асхаба је стигла вест: „Осман је убијен као шехид.“ Када су то јавили Посланику, веома се ражалостио и рекао: „Ако је ова вест истинита, нећемо отићи одавде док се не сукобимо с тим народом.“ Затим је сео под дрво по имену семура и позвао своје асхабе на бејат речима: „Аллах теала ми је наредио да ми дате бејат.“ Јуначки асхаби ставили су руке на мубарек руку Посланика и дали реч: „Дали смо бејат да ћемо се борити пред тобом и остварити освојење док ти Аллах теала не подари победу, или да ћемо на том путу постати шехиди!“ Посланик је ставио једну своју руку на другу и сам себи дао бејат у име хазрети Османа, који није био присутан. Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) био је веома задовољан тим бејатом својих асхаба и рекао је: „Ниједан од оних који су под дрветом искрено дали бејат неће ући у џехеннем.“ Тај бејат назван је „Бејат-и Ридван“.4 Асхаб-и кирам (радијаллаху анхум), исуканих мачева, сада више нису могли да мирују на својим местима и чекали су само знак Ресула алејхисселам. У то време курејшијске уходе, које су мотриле исламски табор, виделе су да су муџахиди нашем вољеном Посланику дали бејат да ће се на том путу борити док не испију шербет шехидства и да се спремају. Одмах су отишле у курејшијски табор и испричале шта се догодило. Посланик је, за сваки случај, ноћу постављао стражаре да чувају асхабе. Једне ноћи, у данима док је хазрети Осман био задржан, група од педесет мушрика под вођством Микреза напала је да изненади исламске војнике у сну. Те ноћи на стражи су били Мухаммед ибн Меслема и његови другови. После кратке борбе чврсто су похватали кафире који су дошли. Само је Микрез успео да побегне. Заробљенике су довели пред Ресулуллаха. Један део је затворен, а један део помилован. Мушрици су и следеће ноћи хтели да изведу препад, али су опет похватани. Посланик је и њих помиловао и пустио.

Мировни уговор на Худејбији

Кафирску војску обузео је страх када је схватила да исламска војска дању и ноћу чека спремна за борбу и да може да нападне у сваком тренутку. Видевши да нема другог излаза осим споразума, на брзину су изабрали изасланство. Том изасланству, изабраном под вођством Сухејла ибн Амра, речено је: „Склопите споразум под условом да ове године не уђу у Мекку.“

Наш вољени Посланик примио је курејшијске изасланике. Први захтев изасланика био је да се пусте њихови заточени људи. Предводник светова рекао је: „Док не пустите моје асхабе које сте задржали у Мекки, нећу пустити ове ваше људе!“ Сухејл је рекао: „Право да кажем, поступили сте с нама веома праведно и поштено“, и постарао се да буду пуштени хазрети Осман, задржан у Мекки, и десетак асхаба које су раније били затворили. После тога пуштени су и мушрици који су похватани и затворени приликом препада.

После дугих разговора постигнут је споразум. Дошао је ред да се напише. За писара је изабран хазрети Алија. За писање мировног уговора припремљени су папир и мастионица. Хабибуллах, послат као милост световима, рекао је хазрети Алији: „Пиши!“

„Бисмиллахир-рахманир-рахим!“ Сухејл се томе одмах успротивио: „Кунем се, не знам шта значи реч ‚Рахман‘. Немој тако писати; пиши ‚Бисмике Аллахумме‘! Иначе нећу пристати на мир!“ Посланик је у склапању мира видео веома велике мудрости. Зато је рекао: „И ‚Бисмике Аллахумме‘ је лепо“ и наредио хазрети Алији да тако напише. Пошто је то написано, Посланик је рекао: „Ово су тачке о којима се Мухаммед Ресулуллах споразумео и помирио са Сухејлом ибн Амром и које је потписао да би стране испуниле њихове услове“, а Сухејл је ухватио хазрети Алију за руку. Окренуо се Посланику и рекао: „Кунемо се, да смо признали да си ти Аллахов ресул, не бисмо ти се супротстављали и не бисмо те спречавали да посетиш Ка’бу. Зато уместо ‚Ресулуллах‘ напиши ‚Мухаммед, Абдуллахов син‘!“

Посланик је прихватио и то и рекао: „Аллаха ми, иако ме сматрате лажљивцем, ја сам ипак, без икакве сумње, ресул Аллаха теала. То што ћу дати да се напише моје име и име мога оца неће укинути моје посланство. О Алија! Избриши то и напиши ‚Мухаммед ибн Абдуллах‘.“

Ниједан од асхаб-и кирама није се срцем мирио с брисањем речи „Ресулуллах“. Заборавивши у трену на све, рекли су: „О Алија! Напиши ‚Мухаммед Ресулуллах‘, иначе ће између нас и ових мушрика пресудити само мач!..“ Посланик је био задовољан том ревношћу својих асхаба, али им је својим мубарек рукама дао знак да ућуте. Када је наредио хазрети Алији да то избрише, он се извинио: „Нека је мој живот жртва за тебе, ја Ресулаллах! Не може ми рука да избрише ово твоје мубарек својство!..“ Наш вољени Посланик затражио је да му покаже то место. Када му је показао, узео му је запис из руке, избрисао те речи својим мубарек прстом и дао да се напише „Абдуллахов син“. Затим су почеле да се пишу тачке: 1) Споразум ће важити десет година; за то време две стране неће ратовати једна против друге.

„Ниједан од оних који су под дрветом искрено дали бејат неће ући у џехеннем“ Хадис-и шериф

Муслимани ове године неће посетити Ка’бу, али ће моћи да је посете после годину дана. 3) Муслимани који дођу да посете Ка’бу остаће три дана и код себе неће имати другог оружја осим путничког. 4) Док муслимани обилазе Ка’бу тавафом, меккански мушрици изаћи ће из Ка’бе и омогућити им да слободно обаве таваф.

Ако неко од Курејшија ко прими ислам оде у Медину без дозволе свог старатеља, биће враћен; ако неко од муслимана пређе на страну Курејша и оде у Мекку, неће бити враћен. Када је хазрети Омер за ову тачку упитао: „Ја Ресулаллах! Зар ћеш прихватити и тај услов?“, наш вољени Посланик се осмехнуо и рекао: „Да. Оне који би од нас отишли њима нека Аллах теала удаљи од нас!“
Ако неко од асхаба дође у Мекку с нијетом да обави хаџ или умру, његов живот и иметак биће безбедни.
Ако неко од мушрика, путујући у Шам, Египат или негде другде, сврати у Медину, и његов живот и иметак биће безбедни.
Остала арапска племена моћи ће да ступе под заштиту стране коју желе и биће слободна да се удруже с муслиманима или с мушрицима.5

Дошао је ред на потписивање споразума. У том тренутку угледали су неког човека који је, вукући ланце на ногама, долазио према исламској војсци. Приближавао се све више и викао: „Спасите ме!..“ Чувши тај глас, поглавар курејшијског изасланства одмах је скочио са свог места. Узео је трновиту грану и почео да га удара по глави и лицу. А он је прикупио сву снагу, бацио се пред мубарек колена Ресулуллаха и преклињао: „Спаси ме, ја Ресулаллах!“ Био је то један муслиман кога је отац оковао у ланце зато што је у Мекки примио ислам. Свакога дана подвргавали су га тешким мукама и терали га да се клања киповима. Искористивши то што су мушрици отишли на Худејбију, покидао је ланце, изашао из Мекке тако да га нико не види и бацио се међу муслимане. Тај мубарек човек, који је стекао хидајет, био је хазрети Ебу Џендел, син Сухејла, поглавара мушричког изасланства. Сухејл је показао на свог сина Ебу Џендела и рекао Посланику: „По споразуму који смо малопре написали, ово је први човек кога мораш да ми вратиш!“

И Посланик и асхаби били су веома потресени. Сви су напето чекали какав ће одговор дати Ресулуллах. С једне стране мировни уговор, а с друге један асхаб под мукама… Предводник светова рекао је Сухејлу: „Ми овај мировни уговор још нисмо потписали!“ Сухејл је упорно рекао: „О Мухаммеде! Тачке споразума написали смо до краја пре него што је мој син дошао овамо. Ако ми не вратиш сина, ја никада нећу потписати мировни уговор!“ Иако је Посланик рекао: „Изузми га из споразума, мене ради“, мушрици то нису прихватили. Док је Сухејл ибн Амр вукао свог сина, Ебу Џендел је запомагао: „Ја Ресулаллах! О браћо моја муслимани!.. Иако сам примио ислам и потражио уточиште код вас, зар ме предајете мушрицима? Зар сматрате прикладним да ме сваки дан муче неподношљивим мукама? Ја Ресулаллах! Зар ме враћате да би ме одвратили од вере?!..“

Било је веома тешко поднети то срцепарајуће преклињање. Асхаби, рањених срца, почели су да плачу. И мубарек очи нашег вољеног Посланика, мора милосрђа, напуниле су се сузама. Отишао је до Сухејла и замолио: „Хајде, немој! Поклони ми га!“ Али Сухејл је одговорио: „Немогуће, не поклањам!“ На то је наш вољени Посланик утешио Ебу Џендела речима: „О Ебу Џенделе! Стрпи се још мало! Поднеси оно што ти чине! Награду за то тражи од Аллаха теала. Аллах теала ће теби и муслиманима слабим и без заштитника као што си ти сигурно подарити олакшање и излаз“, и додао: „Не приличи нам да не одржимо дату реч.“ Он је рекао: „Добро, ја Ресулаллах“, и тако дао до знања да ће се стрпети.

Тај срцепарајући догађај нису могли да поднесу ни мушрици у изасланству, па су рекли: „О Мухаммеде! Тебе ради узимамо Ебу Џендела под своју заштиту. Нећемо дати Сухејлу да га мучи!“

После тога Ресулуллах и асхаб-и кирам мало су се смирили. (Сухејл ибн Амр примио је ислам после освајања Мекке и постао један од асхаб-и кирама.) Мировни уговор написан је у два примерка и обе стране су га потписале. Мушрици су се вратили у свој табор.6 Курејшијско изасланство било је веома радосно због ових тачака, које су изгледале као да су на штету муслимана. Напротив, овај мировни уговор био је велика победа за вернике и ове тачке биле су у корист муслимана. Пре свега, мушрици су признавали да су муслимани држава. Ако би неки мушрик из Мекке, путујући ради трговине или неког другог посла у Шам или Египат, свратио у Медину, његов живот и иметак били би безбедни. Тако ће мушрици изблиза видети како муслимани живе, дивиће се правди ислама и лепом опхођењу асхаба једних према другима и заволеће ислам. На крају ће примити ислам и придружити се редовима асхаба. Тим споразумом, који је требало да траје десет година, муслимани ће се умножити и ојачати. Ислам ће се раширити на све стране. Али тачка: „Ако неко од Курејшија прими ислам и пожели да потражи уточиште у Медини, биће враћен“ веома је ражалостила Посланика и он је рекао: „Аллах теала ће им сигурно створити олакшање и излаз.“ Са мушрицима више није било посла. Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је асхаб-и кираму: „Устаните! Закољите своје курбане. Пошто обријете главе, изађите из ихрама.“ Посланик је пре свих заклао свој курбан. Затим га је обријао његов берберин, хазрети Хираш ибн Умејја. Асхаб-и кирам грабили су у ваздуху те мубарек власи пре него што би пале на земљу и чували их ради берекета. И асхаби су заклали своје курбане; један део њих обријао је косу, а један део ју је скратио.7

„О Ебу Џенделе! Стрпи се још мало! Поднеси оно што ти чине! Награду за то тражи од Аллаха теала. Аллах теала ће теби и муслиманима слабим и без заштитника као што си ти сигурно подарити олакшање и излаз“ Хадис-и шериф

На Худејбији су остали око двадесет дана. Посланик је са својим друговима кренуо да се врати у Медину. На путу је Аллах теала објавио Посланику суру Фетх и донео му радосну вест да ће употпунити Своју благодат и помоћ. У данима када је Султан васионе (саллаллаху алејхи ве селлем) као победник почастио светлу Медину својим доласком, Ебу Басир из курејшијског племена Секиф примио је ислам. Схвативши да не може да живи међу мушрицима, Ебу Басир је пешке дошао у Медину. Али, како је то налагао споразум са Худејбије, отишао је из Медине и настанио се на месту званом Ис, на обали Црвеног мора.8

То место налазило се на трговачком путу којим су курејшијски мушрици ишли у Шам. После тога, они из Курејша који су примали ислам напуштали су Мекку и одлазили не у Медину, него у Ис, код Ебу Басира. Први од њих био је хазрети Ебу Џендел. Затим се то више није прекидало. Било их је педесет, сто, две стотине, три стотине. Курејшијски караван на путу у Шам морао је да пролази туда. Хазрети Ебу Басир и муслимани који су били с њим хватали су мушрике који су туда пролазили и тражили од њих да приме ислам. С онима који нису примали ислам борили су се и доводили их у тежак положај. Видевши да су им трговачки путеви за Шам пресечени, меккански мушрици послали су изасланство у Медину. Преклињали су да се укине тачка мировног уговора са Худејбије: „Ако неко од Курејшија ко прими ислам оде у Медину без дозволе свог старатеља, биће враћен!..“ Посланик се смиловао и прихватио тај њихов захтев. Тако су се Курејшијама поново отворили трговачки путеви за Шам. А муслимани су, као награду за своје стрпљење, дошли у Медину, код Посланика.

О НАЈЛЕПШИ ОД ЛЕПИХ!

О најлепши од лепих, спалио си ме љубављу својом!
Око ми ништа не види, ум ми сваког часа о теби сања!
Ти си шах (Кабе-кавсејн), а ја залутали роб,
Како да овај збуњени рекне да ти буде гост?
Смиловао си се и погледао, мртва срца оживео си,
Утекох твом бескрајном милосрђу и закуцах на твоја врата!
Ти си извор доброте, море си лекова!
Удели ми кап благости, без лека за бол остадох!
Свако долази у Мекку, Ка’би, Сафи и Мерви,
А ја сам ради тебе планине и брда прешао!
Синоћ ми у једном сну глава дотаче небеса,
Помислих да су ми слуге са твојих врата на шију стале!
О хазрети Џами, славују мога вољеног!
Између твојих стихова изабрах овај бејт:
Као шугави пси, исплажена језика,
Надајући се капљици, стигох до мора твога дара.
Мевлана Халид Багдади (куддисе сиррух)

„Ми смо ти, заиста, подарили јасну победу“ Фетх: 1

Ресулуллахова писма позива

Сунце свет не би обасјало
да та драга душа не дође,
светлост свету не би дало
да не сване час мевлуда.
Од кристала и од радости
не би лице ружино саздано било,
да се с нуром што у срца сија
у тело није уобличило.
Eyyübî