БИТКА С БЕНИ КУРЕЈЗОМ
Када се Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) после битке на Хендеку вратио у Медине-и муневверу, дошао је у кућу наше мајке хазрети Аише. Скинуо је оружје и оклоп. Мубарек тело било му је прашњаво. Окупао се. У том тренутку дошао је један коњаник у лику хазрети Дихје, с оклопом и оружјем на себи. Био је то Џибрил алејхисселам. Када му је Посланик пришао, саопштио му је наредбу: „О Ресуле Аллаха теала! Џенаб-и Хакк ти наређује да одмах кренеш на Курејзине синове!“ Султан васионе позвао је хазрети Билала и издао му ову наредбу да је објави асхаб-и кираму: „О асхаби моји! Устаните, узјашите своје коње и камиле! Они који су послушни нека икиндија-намаз клањају у земљи Курејзиних синова!“
Хабиб-и екрем одмах је обукао оклоп и опасао мач. Ставио је шлем на своју мубарек главу, штит пребацио на леђа, а копље узео у руку. Затим је узјахао коња. Дошао је међу своје асхабе, предао хазрети Алији заставу ислама и послао га као претходницу према тврђави Јевреја Курејзе, која се налазила у равници одмах југоисточно од Медине. Абдуллаха ибн Умму Мектума оставио је у Медини као заменика.1
Славни асхаби, окруживши нашег вољеног Посланика, изашли су из Медине уз текбире „Аллаху екбер! Аллаху екбер!“ На путу су наишли на Ганмове синове. Наоружани, чекали су Ресулуллаха. Посланик их је упитао: „Је ли неко прошао поред вас?“ Они су рекли: „Ја Ресулаллах! Поред нас је прошао Дихја Келби. Јахао је белу оседлану мазгу. На тој мазги био је кадифени покровац од атласа.“ Наш вољени Посланик рекао им је:
„То је Џибрил. Послат је Бени Курејзи да им уздрма тврђаве и унесе страх у срца…“ До доласка пред тврђаву Јевреја Курејзе број исламске војске попео се на три хиљаде. Хазрети Алија побо је заставу ислама испред тврђаве Јевреја Курејзе. Видевши то, Јевреји су изговарали ружне речи против Посланика. Хазрети Алија отишао је и испричао Посланику шта се догађа. Пошто је Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) са три хиљаде војника стигао тамо, из своје милости позвао их је у ислам. Јевреји нису прихватили тај лепи предлог. Одбили су и предлог нашег вољеног Посланика: „Онда се покорите наредби Аллаха теала и Његовог Ресула, сиђите из тврђаве и предајте се.“
На то је Предводник светова рекао хазрети Са’ду ибн Ебу Веккасу, мајстору стрелаца: „О Са’де! Иди напред и обаспи их стрелама!“ Хазрети Са’д и остали стрелци почели су да уз гласове текбира одапињу стреле из својих тоболаца на јеврејску тврђаву. И они су одговорили стрелама и камењем и тако је почела борба. Ова јеврејска руља, која је муслимане у тешким тренуцима ударала с леђа и из зависти није признавала посланство Мухаммеда алејхисселам, није имала храбрости да отвори капију тврђаве и изађе на мегдан.
„О асхаби моји! Устаните, узјашите своје коње и камиле! Они који су послушни нека икиндија-намаз клањају у земљи Курејзиних синова!“ Хадис-и шериф
Борба се наставила као опсада. Мунафици у исламској војсци кришом су слали поруке у тврђаву: „Никако се не предајте! Чак и ако траже да одете из Медине, не пристајте! Ако наставите борбу, помоћи ћемо вам свом снагом и ништа нећемо од вас пожалити. А ако вас протерају из Медине, и ми ћемо изаћи и отићи с вама!..“ Јевреји, који су примили ту поруку и очекивали помоћ мунафика, наставили су одбрану с новом одлучношћу и надом. Опсада се одужила; иако је прошло близу месец дана, од мунафика није стигла никаква помоћ. Страх им је ушао у срца и поручили су да желе споразум.
Да би склопио споразум, Јеврејин по имену Неббаш ибн Кајс дошао је код Ресулуллаха и рекао: „О Мухаммеде! Покажите и нама милост коју сте показали Надировим синовима. Нека наш иметак и наше оружје буду ваши! Само нам не проливајте крв. Дозволите нам да са децом и женама изађемо из своје земље. Дозволите нам и да, осим оружја, свака породица понесе по један товар камиле!..“ Предводник светова је рекао: „Не! Тај предлог не могу да прихватим!“ Овог пута Неббаш је рекао: „Одустали смо од тога да носимо иметак. Не проливајте нам крв! Дозволите нам да поведемо жене и децу!“ Наш вољени Посланик је рекао: „Не! Немате другог излаза него да се безусловно покорите мојој пресуди, послушате и предате!“ Јеврејин Неббаш, сав утучен, вратио се у тврђаву и пренео разговор. Курејзини синови тада су утонули у велико безнађе и тугу.2 Њихов првак Ка’б ибн Есед, приклонивши се правичности, свом народу је ово признао и предложио: „О народе мој! Као што видите, задесила нас је велика невоља. У оваквом стању имам вам три савета. Изаберите који хоћете и према њему поступите! Први: да следимо овог човека и прихватимо његово посланство! Аллаха ми, сви знамо да је он посланик кога је послао Аллах и чија смо својства видели у својим књигама. Ако поверујемо у њега, спашћемо своје животе, своју децу, своје жене и свој иметак. Једини разлог зашто га не следимо јесте наша завист према Арапима и то што он није од синова Исраилових. А то је ствар коју зна Аллах. Хајде да га следимо!..“ Јевреји су се сви одреда успротивили и рекли: „Не! То не прихватамо и нећемо следити никога ко није од нас!“
Тада је Ка’б изнео други предлог: „Хајде да сви побијемо своју децу и жене, па кад иза нас не остане нико о коме бисмо морали да бринемо, да кренемо на муслимане и боримо се до смрти!..“ Јевреји су и то одбили.
У трећем предлогу Ка’б је рекао: „Ноћас је ноћ уочи суботе. Пошто муслимани знају да се ми те ноћи не боримо, могу бити безбрижни и непажљиви. Хајде да исукамо мачеве и сви заједно изађемо на капију. Таквим препадом можда бисмо победили!..“
Јевреји су рекли: „Не можемо прекршити забрану рада у суботу!“ и одбили и тај предлог. Само су браћа Есид и Са’лаба и њихов стричевић Есед прихватили први предлог и примили ислам. Изашли су из тврђаве и придружили се асхаб-и кираму.3 Јевреји су се дуго препирали међу собом. На крају су истакли заставу предаје и затражили од Посланика да им одреди пресудитеља (хакема) који ће о њима донети пресуду. Ресулуллах је рекао: „Изаберите за пресудитеља кога хоћете од мојих асхаба.“ Они су рекли: „Пристајемо на пресуду коју донесе Са’д ибн Муаз.“ Посланик је то прихватио и наредио да се доведе хазрети Са’д ибн Муаз.
Са’д ибн Муаз био је тешко рањен у бици на Хендеку. Ресулуллах га је лечио у једном шатору у Месџид-и Небеви. Када је изабран за пресудитеља, хазрети Са’да су на носилима однели до тврђаве Курејзе. На путу је хазрети Са’д говорио сам себи: „Аллаха ми, на путу Аллаха теала нећу марити за прекор ниједног прекоритеља!“ Пред Ресулуллахом спустили су га с носила. Посланик је рекао: „О Са’де! Ови су пристали да се предају по твојој пресуди. Хајде, саопшти ми своју пресуду о њима.“ А Са’д ибн Муаз је рекао: „Нека је мој живот жртва за тебе, ја Ресулаллах! Заиста су Аллах теала и Његов Ресул достојнији да донесу пресуду.“ Ресулуллах је рекао: „Аллах теала ти је наредио да о њима донесеш пресуду.“ Хазрети Са’д узео је од Јевреја чврсту реч да ће пристати на његову пресуду. Обе стране почеле су напето да чекају пресуду која ће бити донета. Тада је хазрети Са’д објавио ову величанствену пресуду, која је показала његову надмоћ, од које се ледила крв у жилама и која је била достојна његовог угледа:
„Моја пресуда је да се свим мушкарцима који су разумни и балиг одрубе главе! Њихове жене и деца нека буду заробљени, а иметак нека се подели међу муслиманима!..“
Пред том одлучном пресудом Јевреји су се укочили. Јер, и у њиховој сопственој књизи казна за оне који се тако обесно понашају била је управо таква. Тамо је писало: „Када дођеш у неки град да ратујеш против њега, позови их на мир. Ако то прихвате и отворе ти своје капије, нека ти сви који су у њему плаћају данак и служе ти. А ако одлуче да ратују, опседни их. Када их, даром Аллаха теала, победиш, све њихове мушкарце посеци мачем. Њихове жене, децу и иметак узми као плен!..“
Пошто је пресуда коју је донео хазрети Са’д ибн Муаз била у складу с божанском пресудом, Предводник светова, наш вољени Посланик, честитао му је и изразио своје признање речима: „Пресудио си о њима у складу с пресудом коју је Аллах теала донео изнад седам небеса, на Левх-и махфузу!“
Јевреји нису могли да оспоре ту пресуду, наведену у њиховој сопственој књизи. Свим разумним и балиг мушкарцима руке су везане за врат и одведени су у Медину. Сутрадан су, по Ресулуллаховој наредби, хазрети Алија и хазрети Зубејр извршили пресуду. Деца, жене и иметак подељени су међу асхаб-и кирамом.4 Тако је Медина с околином очишћена од тог подмуклог, издајничког и разорног народа, који је муслимане у њиховим најтежим тренуцима ударао с леђа, кршио све уговоре и још од Посланиковог детињства покушавао да га уклони. Међу заробљеницима једна жена стекла је срећу да постане муслиманка. Та жена, по имену Рејхана, допала је у део Посланику. Ресулуллах јој је оставио на вољу да, ако хоће, остане у својој вери, а ако хоће, постане муслиманка. Рејхана је рекла да жели да остане у својој вери. Послата је у кућу Умму Мунзир. Касније се, саветима и трудом Са’лабе ибн Саје, њено срце загрејало за ислам. На то јој је наш Посланик рекао: „Желиш ли да кренеш путем Аллаха теала и Његовог Ресула? Ја сматрам да је тако прикладно.“ Рејхана је рекла: „Да.“ Наш вољени Посланик, веома обрадован тим њеним поступком, из милости, да би се и она обрадовала и да би њен степен у џеннету био веома висок, ослободио ју је и примио за супругу. Дао јој је мехр и узео ју је никахом. И њихова свадба била је у кући Умму Мунзир. Тако је Рејхана (радијаллаху анха) стекла част да постане мајка свих муслимана.5
„Не! Немате другог излаза него да се безусловно покорите мојој пресуди, послушате и предате!“ Хадис-и шериф
Шехидска смрт Са’да ибн Муаза
Пошто је донео пресуду о Јеврејима Бени Курејзе, Са’д ибн Муаз поново је однет у свој шатор. Рана му се погоршала и стање постало тешко. Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) дошао је до њега, загрлио га и упутио дову: „Аллаху мој! Са’д се борио на Твом путу ради Твога задовољства. И потврдио је Твог Ресула. Олакшај му…“ Када је чуо ове мубарек речи нашег вољеног Посланика, хазрети Са’д ибн Муаз отворио је очи и прошапутао: „Ја Ресулаллах! Шаљем ти селам и поштовање. Сведочим да си ти посланик Аллаха теала.“ После тога рођаци Са’да ибн Муаза пренели су га из шатора у коме је лежао у кућу Абдулешхелових синова. Те ноћи стање му се веома погоршало. Посланику је дошао Џибрил алејхисселам и рекао: „Ја Ресулаллах! Ко је тај из твога уммета који је ноћас преселио на ахирет и чије је пресељење међу мелецима објављено као радосна вест?“ На то је Султан васионе одмах упитао за стање Са’да ибн Муаза. Рекли су му да су га однели кући. Посланик је с неким од асхаб-и кирама пошао код Са’да ибн Муаза. Пошто су на путу ишли веома брзо, асхаб-и кирам рекли су: „Уморили смо се, ја Ресулаллах!“ Посланик им је објаснио зашто журе: „Као што су мелеци били пре нас на Ханзалиној џенази, тако ће и на Са’довој џенази бити пре нас. Нећемо стићи пре њих.“
Када је стигао до Са’да ибн Муаза, Посланик га је затекао преминулог. Стао је крај његовог узглавља и, ословивши Са’да ибн Муаза његовом кунјом, рекао: „О Ебу Амре! Био си најбољи међу поглаварима. Нека ти Аллах теала подари срећу, берекет и најбољу награду! Испунио си реч дату Аллаху теала. И Аллах теала ће ти дати оно што ти је обећао!“ У том тренутку мајка Са’да ибн Муаза, плачући, изговорила је овај бејт:6
Како да издржи, јао, несрећна му мајка!
Стрпљења треба; плачем над оним што ме снађе!
Еслем ибн Харис испричао је овако: „Ресулуллах је дошао у кућу Са’да ибн Муаза. Ми смо чекали на вратима. Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) ушао је унутра; ишао је веома широким корацима. И ми смо пошли за њим. Када нам је Ресулуллах дао знак да станемо, стали смо и вратили се. Унутра није било никога осим Са’дове џеназе. Пошто је мало постојао унутра, Ресулуллах је изашао напоље. Био сам радознао, па сам упитао: ‚Ја Ресулаллах! Која је мудрост у томе што сте ишли тако широким корацима?‘ На то је рекао: ‚Никада нисам био у тако многољудном скупу. (Мелеци су испунили кућу.) Један мелек узео ме је на своје крило и тек сам тако могао да седнем.‘ Затим је, ословивши Са’да ибн Муаза кунјом, рекао: ‚Благо теби, о Ебу Амре! Благо теби, о Ебу Амре! Благо теби, о Ебу Амре!‘“
Његово пресељење на ахирет веома је ражалостило Ресулуллаха и асхаб-и кирам, па су лили сузе и плакали. На његову џеназу окупили су се сви асхаб-и кирам. Наш вољени Посланик предводио је џеназа-намаз и носио његову џеназу. Док су носили џеназу Са’да ибн Муаза, асхаб-и кирам рекли су: „Ја Ресулаллах! Никада нисмо видели џеназу која се тако лако носи!“ На то је Посланик рекао: „Спустили су се мелеци, они је носе.“ Када су, док је џеназа одмицала, мунафици, да би га оцрнили, рекли: „Како је само лака!“, наш вољени Посланик рекао је: „На Са’дову џеназу спустило се седамдесет хиљада мелека. До сада се никада нису спустили на земљу у тако великом броју.“
Ебу Саид Худри пренео је да је његов деда рекао: „И ја сам био један од оних који су копали кабур Са’да ибн Муаза. Када смо почели да му копамо кабур, из кабура се око нас раширио мирис мошуса!“ А Шурахбил ибн Хасена рекао је: „Док су сахрањивали Са’да ибн Муаза, неко је узео прегршт земље из његовог кабура. Када ју је затим однео кући, та земља претворила се у мошус. Док су џеназу спуштали у кабур, наш Посланик је седео крај кабура; мубарек очи су му се напуниле сузама, држао је руком своју мубарек браду и био веома тужан. Рекао је: ‚Због смрти Са’да ибн Муаза задрхтао је Арш.‘“ Једном је нашем Посланику поклоњена веома скупоцена одећа. Када су асхаб-и кирам рекли колико је лепа, он је рекао: „Марамице Са’да ибн Муаза у џеннету лепше су од ове.“
Ебу Суфјанова жеља за осветом
Пошто се вратио из битке на Хендеку, Ебу Суфјан је једног дана, седећи међу својим племеном, рекао им: „Зар нема никога ко ће нам се осветити Мухаммеду?!“ Један бедуин чуо је те речи и дошао код Ебу Суфјана. Рекао је: „Ако ми подмириш потребе, ја ћу то учинити. И пут добро знам. И оштар бодеж имам. И никога се не бојим.“ Ебу Суфјан му је подмирио потребе и испунио жеље. Купио је камилу, предао му ју је и рекао му да ту ствар држи у тајности. Бедуин је ноћу изашао из Мекке и за кратко време стигао у Медину. Сазнао је да је Посланик алејхисселам код племена Бени Абдулешхел. Свезао је камилу на једном месту и пешке отишао тамо. Посланик алејхисселам држао је поуку у месџиду тог племена. Угледавши бедуина издалека, рекао је: „Овај човек који долази има рђаву намеру. Али благонаклоност и дар Аллаха теала биће завеса између мене и њега.“
Бедуин је кренуо према Ресулуллаху. У том тренутку Усејд ибн Худајр га је ухватио и повукао назад. Рекавши: „Даље од Ресулуллаха, проклетниче!“, посегао му је за појас. Угледао је бодеж за појасом. Схватио је да има рђаву намеру. Бедуин му је пао пред ноге и завапио: „Не проливај моју крв!“ Усејд га је одвео Ресулуллаху. Посланик алејхисселам рекао је: „О бедуине, реци истину, ко си ти? Ништа ти неће користити осим истините речи. Ако слажеш, Аллах теала ми је већ обзнанио твоју намеру.“ Бедуин је затражио еман и испричао како стоји ствар. По наредби Ресулуллаха алејхисселам затворили су га.
Сутрадан га је позвао к себи и рекао: „Дао сам ти еман, иди куда хоћеш. Али да ти предложим нешто вредније од тога.“ Бедуин је упитао: „Шта је то?“ Посланик алејхисселам рекао је: „Желим да посведочиш Аллахову једноћу и моје посланство.“ Бедуин је одмах изговорио келиме-и шехадет и рекао: „Ја Ресулаллах, никада се никога нисам бојао. Када сам те угледао, памет ми је стала. Сазнао си шта ми је било на уму. То нико није знао осим мене и Ебу Суфјана. Схватио сам да си ти Аллахов Ресул и да си под Његовом заштитом, а Ебу Суфјанова намисао је шејтанска намисао.“
„Аллаху мој! Са’д се борио на Твом путу ради Твога задовољства. И потврдио је Твог Ресула. Олакшај му“ Хадис-и шериф
Пошто је од Ебу Суфјана потекло такво зло, Хоџа-и каинат (саллаллаху алејхи ве селлем) наредио је Амру ибн Умејји и Дамри ибн Еслему да оду у Мекку и, ако нађу прилику, убију Ебу Суфјана. Док су та два асхаба, стигавши у Харем, обављала таваф, препознала их је једна робиња. Повикала је: „О Мекканци, не будите безбрижни! Ово су Амр ибн Умејја и Дамра ибн Еслем!“ Када их је народ препознао, њих двојица су се раздвојила. Амр се сакрио у једну пећину у мекканским планинама. А Ибн Еслем је отишао у Медину. Након неколико дана Амр је изашао из пећине. Пред њега су изашла двојица Ебу Суфјанових ухода. Једног је погодио стрелом и убио, а други је побегао. Затим је Амр жив и здрав стигао у Медину. Када је Ебу Суфјан то сазнао, веома се уплашио.
Неки важни догађаји пете године по хиџри
Ресул-и екрем се у месецу зулкаде оженио Зејнеб бинт Џахш.7 Те године спуштени су ајет-и кериме о хиџабу и муслиманкама је наређено да се покривају.8 Племе Музејна, које је живело близу Медине-и муневвере, послало је изасланство, примило ислам и убројано је међу мухаџире.9 Те године догодили су се и земљотрес и помрачење Месеца. Осим тога, те године хаџ је постао фарз. После битке на Хендеку, део околних племена признао је снагу исламске државе. Почели су да мисле да је најисправнији пут живети у пријатељству с муслиманима, па чак и примити ислам. Неки од њих дошли су код Посланика и примили ислам.
Предводник светова (саллаллаху алејхи ве селлем) образовао је одреде од својих асхаба и слао их да околна племена позивају у ислам, како би се вера ислам ширила. Нека племена посетио је и лично. Племена попут народа Думетул-Џендела прихватила су савете и примила ислам. А племена попут Гатафанаца и Лихјанових синова, бојећи се сусрета с исламском војском, побегла су. Тако су околна племена била застрашена.
Поход на Бени Лихјан
Мушрици су у догађају код Реџиа учинили шехидима Асима ибн Сабита, Хубејба ибн Адија и њихове другове (радијаллаху анхум еџмаин). Посланик је због тога био веома тужан и потресен. Чекао је погодно време да Бени Лихјан позове на одговорност за то што су учинили, јер су починили издају. Када су се стекли услови, кренуо је на Бени Лихјан са силом од две стотине људи. У Медини је као заменика оставио Абдуллаха ибн Умму Мектума. Да би заварали непријатеља, правили су се да иду у Шам и дошли су до воде Реџи, где су ти верници постали шехиди. Ту су од Џенаб-и Хакка тражили опрост за Асима и његове другове. Када су чули да долази исламска војска, људи из Бени Лихјана побегли су у планине.
Ту су остали један дан. Војници су послати на све стране, али и поред свег трагања непријатеља није било могуће пронаћи. Тај страх им је био довољан. Затим су стигли у Усфан. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је хазрети Ебу Бекру (радијаллаху анху): „Са силом од десет људи претражите околину до Ганима и вратите се.“ Кафири су чули глас исламске војске и страх им је ушао у срца. Нестали су у планинама. Нису наишли ни на кога. Али овај поход био је за околне мушрике као повеља о надмоћи. Затим су се вратили у Медину. Тај поход трајао је четрнаест дана.
Поход на Габу
Назива се и поход на Зу-Карад. Ресулуллах је имао двадесет камила с младима. Пасао их је у пољу син Ебу Зерра (радијаллаху анху). Неко по имену Ујејна ибн Хисн из племена Фезара дошао је у ноћи уочи среде са четрдесет коњаника и учинили су шехидом Ебу Зерровог сина. Камиле су отерали.
Када је та вест стигла до Ресулуллаха, оставио је у Медини Абдуллаха ибн Умму Мектума као заменика, а сам је кренуо на пут са пет стотина коњаника. Хазрети Микдаду ибн Есведу (радијаллаху анху) дао је заставу и послао га с делом асхаба напред као претходницу. На кафире је послао и Селему ибн Екву (радијаллаху анху). Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) подигао је табор на месту званом Зу-Карад.
Претходница је стигла до заштитнице непријатеља. Ебу Катада (радијаллаху анху) убио је кафира Месаду Фезарија. Уккаша (радијаллаху анху) убио је кафира по имену Иббан ибн Амр. Од муслимана је један постао шехид. Селема ибн Еква (радијаллаху анху) кренуо је у потеру за кафирима. Био је одличан стрелац. Убио је многе од тих проклетника, а многе ранио. Натерао их је да оставе много ствари. Отео је из руку кафира десет камила. Када је Ебу Катада (радијаллаху анху) дошао у табор, Ресулуллах је за њега упутио дову: „Аллаху мој! Подари Ебу Катади здравље и дај да до краја живота остане чио!“ Ресулуллах је коња и оружје Месаде Фезарија дао хазрети Ебу Катади. После Ебу Катаде дошао је и Селема ибн Еква. Са собом је имао и два коња која су остала од мушрика. Наш Посланик је и њега примио, честитао му и рекао: „Данас је најбољи од наших коњаника Ебу Катада, а најбољи од наших пешака Селема ибн Еква.“
Овај поход био је незаборавна поука мушрицима, који су се с великом дрскошћу машили Посланикове имовине, и осталим племенима. У Зу-Караду су остали једну ноћ и један дан. Затим су се вратили у Медину. Тај поход трајао је пет дана.
„Марамице Са’да ибн Муаза у џеннету лепше су од ове“ Хадис-и шериф
Твој долазак милост је, радост и милина, ја Ресулаллах,
Твоја појава лек је за бол заљубљених, ја Ресулаллах.
Посланик си био док је Адем још био између воде и глине,
Достојно је да будеш имам посланика, ја Ресулаллах.
Савршенство савршених твојим је нуром постало,
Твоје биће потпуно је очитовање Худаово, ја Ресулаллах.
По теби стигоше до Зата и до сваке врсте сласти,
Твој је посао даривати потребите, ја Ресулаллах.
Учини шефаат Худајију, и јавно и скровито,
Он је просјак што се твојим вратима приклонио, ја Ресулаллах!
Aziz Mahmûd Hüdâyî