БИТКА НА ХЕНДЕКУ

Севнула је муња

Копање рова почињало је сваког дана рано ујутро и трајало до вечери. Једног дана током копања хазрети Алија ибн Хакем повредио је ногу. Попели су га на коња и довели пред Посланика. Предводник светова изговорио је „Бисмиллахир-рахманир-рахим“ и погладио му ногу. Посланиковом муџизом крв му је из ноге у трену престала да тече и бол је нестао. Копање рова се настављало. Асхаби су у једном тренутку наишли на веома тврдо место. Није се могло копати. Дошли су код Ресул-и екрема и обавестили га о томе. Он је дошао и сишао у ров. Затражио је суд воде. Узео је гутљај и вратио га у суд. Затим је ту воду попрскао по тврдом тлу. Узео је маљ и једним ударцем раздробио то место као песак. Сада се оно лако копало. Када се при том ударцу открио мубарек стомак нашег вољеног Посланика, присутни су видели да је од глади на свој мубарек желудац везао камен. Видевши Ресулуллаха у таквом стању, хазрети Џабир ибн Абдуллах дошао је код њега и затражио дозволу: „Нека су ти отац и мајка жртва, ја Ресулаллах! Ако ми дозволиш, да скокнем до куће.“ Шта је било пошто је добио дозволу, хазрети Џабир је испричао овако:

„Пошто ми је дозвољено, дошао сам кући и упитао жену: ‚Видео сам код Ресула алејхисселам такву глад да се не може поднети. Има ли у кући нешто за јело?‘ Она је рекла: ‚Нема ничега осим овог јарета и неколико шака јечма.‘ Одмах сам заклао јаре, а жена је самлела јечам на ручном млину у брашно. Затим је од њега замесила тесто. Месо је ставила у лонац и почела да га пече у тандиру. Док сам се враћао Ресулуллаху, жена ми је строго напоменула да се не осрамотимо због тога што је јела мало. Затим сам отишао код Ресулуллаха и рекао: ‚Ја Ресулаллах! Имам врло мало јела. Поведите са собом једног-два човека и изволите код нас на обед!‘

Ресулуллах ми је рекао: ‚Реци жени да не вади из тандира ни лонац с месом ни хлеб док ја не дођем.‘ Затим се окренуо муџахидима и рекао: ‚О људи с Хендека! Џабир нам је приредио гозбу, позива нас на обед. Његово јело је и обилно и укусно. Устаните! Идемо на Џабирову гозбу!‘ На ту наредбу асхаб-и кирам су се окупили и пошли за нашим Послаником. Ја сам се одмах вратио кући, испричао жени шта је било и рекао: ‚Шта ћемо сада?‘ Она ме је упитала: ‚Зар Ресул алејхисселам није питао колико има јела?‘ Рекао сам: ‚Питао је и рекао сам му.‘ Жена је упитала: ‚Да ли си асхаб-и кирам позвао ти или Ресулуллах?‘ Када сам рекао: ‚Позвао их је Ресулуллах‘, утешила ме је речима: ‚Ресул алејхисселам боље зна.‘

Мало затим на нашим вратима указало се озарено лице Посланика. Многобројним асхабима рекао је: ‚Уђите унутра не гурајући се.‘ Моја браћа асхаби сели су у групама од по десет људи. Небијј-и мухтерем упутио је дову да хлеб и месо буду берекетни. Затим је, не вадећи лонац из тандира, кутлачом вадио оно што је у њему, стављао то на хлебове које је узимао и нудио својим асхабима. Тако је наставио док се сви асхаби нису наситили. Кунем се да су хлеб и месо остали исти као пре, иако је оних који су јели било више од хиљаду. Пошто смо и ми јели, остатак смо поделили комшијама.“3

Хазрети Селман Фариси веома је добро копао ров. Сам је радио посао десеторице људи. Док је са својим друговима копао део који им је био додељен, наишли су на веома тврду и велику белу стену. Много су се мучили да је разбију, али сав труд био им је узалудан. Штавише, поломили су им се и маљеви, пијуци и лопате. Хазрети Селман дошао је код нашег вољеног Посланика и изнео му невољу: „Нека су ти отац и мајка и мој живот жртва, ја Ресулаллах! Док смо копали ров, наишли смо на тврду стену. Иако нам се поломило све гвоздено оруђе, нисмо могли ни да је померимо с места.“ Хабиб-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) дошао је на то место и затражио маљ. Асхаб-и кирам који су били ту радознало су чекали исход. Султан посланика сишао је у ров. Изговорио је „Бисмиллахир-рахманир-рахим“, подигао маљ и тако снажно ударио стену да је од тог ударца севнула муња која је осветлила Медину, а од стене се одломио комад.

Ресул-и екрем донео је текбир: „Аллаху екбер!“ Чувши то, и асхаби су донели текбир. Затим је други пут ударио маљем. Поново муња која је осветлила све наоколо!…

„И ја желим да будем ортак у севапу који ви зарађујете радом“ Хадис-и шериф

И комади који су се одломили од стене… Наш вољени Посланик поново је донео текбир: „Аллаху екбер!“ За њим су текбир донели и асхаб-и кирам. Када се маљ спустио трећи пут, севнула је још једна муња која је осветлила све наоколо и стена се распала у комаде. Предводник светова поново је донео текбир: „Аллаху екбер!“ Његови часни асхаби повели су се за њим и опет донели текбир.

Хазрети Селман пружио је руку. Наш вољени Посланик изашао је горе. Селман Фариси је рекао: „Нека су ти отац и мајка и мој живот жртва, ја Ресулаллах! Сада сам видео нешто што у животу никад нисам видео. Која је мудрост овога?“ На то се Посланик окренуо својим асхабима и упитао: „Да ли сте и ви видели оно што је видео Селман?“ Они су рекли: „Да, ја Ресулаллах! Када сте ударили маљем по стени, видели смо како је севнула снажна муња. Када сте ви донели текбир, донели смо га и ми.“ Посланик је рекао: „У светлости првог ударца указали су ми се дворци кисре, иранског цара (у Медаину). Дошао је Џибрил (алејхисселам) и обавестио ме: ‚Твој уммет ће завладати тим крајевима.‘ При другом ударцу указали су ми се црвени дворци византијске покрајине (Шама). Дошао је Џибрил (алејхисселам) и рекао: ‚Твој уммет ће завладати и том земљом.‘ При трећем су ми се указали дворци Сане (Јемена). Џибрил (алејхисселам) ме је обавестио: ‚И тим местом ће завладати твој уммет.‘“

Када је затим Султан васионе описао палату персијског кисре у Медаину, хазрети Селман, који је био одатле, рекао је: „Нека је мој живот жртва за тебе, ја Ресулаллах! Кунем се Аллахом теала, који те је послао с правом вером и Књигом, да су ти дворци тачно онакви какве си их описао. Сведочим да си ти ресул Аллаха теала.“ Посланик је рекао: „О Селмане! Шам ће сигурно бити освојен. Ираклије ће побећи у најзабаченији крај своје земље. Ви ћете завладати целим Шамом. Нико вам се неће моћи супротставити. Јемен ће сигурно бити освојен. И овај ‚Дијар-и Мешрик‘ сигурно ће бити освојен, а кисра ће бити убијен. Аллах теала ће вам та освајања подарити после мене.“4

Селман Фариси је казивао: „Видео сам да су се обистиниле све ове Ресулуллахове радосне вести.“

Непријатељ је само што није стигао. Ров се копао највећом брзином и настојало се да се што пре заврши. Муџахиди су посао остављали само у нужди, уз Посланикову дозволу, а када би обавили потребу, поново су хитали на свој посао.

Мунафици су, пак, били крајње немарни: долазили су на посао кад су хтели и одлазили кад су хтели, не тражећи дозволу. Осим тога, ругали су се таквом раду асхаба, па су чак и о радосним вестима које је Посланик дао говорили: „Ми се из страха од непријатеља склањамо у ровове, а он нам обећава дворце Јемена, Византије и Персије. Чудимо се овом вашем стању!..“

На то је у ајет-и кериму који је спуштен о муџахидима речено, по значењу: „Прави верници су само они који верују у Аллаха теала и Његовог Ресула и који, када су с њим (с Ресулуллахом) ради неког заједничког посла (друштвеног, који се тиче свих), не одлазе док од њега не затраже дозволу. Они који од тебе (о Мој Хабибе!) траже дозволу, то су заиста они који верују у Аллаха теала и Његовог Ресула. Када ти ти верници затраже дозволу за неке своје послове, ти дозволи коме од њих хоћеш и замоли Аллаха теала да им опрости. Заиста је Аллах теала Гафурур-Рахим, Онај који много прашта и веома је милостив.“5

А у ајет-и керимима спуштеним о мунафицима речено је, по значењу: „Не изједначавајте позив Ресула Аллаха теала с тим како ви једни друге дозивате! Аллах теала сигурно зна оне међу вама који се, заклањајући се једни иза других, кришом (искрадају и) беже. Нека се чувају они који се противе његовој наредби да их на овом свету не задеси смутња, а на ахирету болна казна! Пазите! Све што је на небесима и на земљи припада Аллаху теала. Он зна и у каквом сте стању (сва ваша својства, ваше намере, да ли сте верници или мунафици). Аллах теала ће вас на Судњем дану, када Му будете враћени, обавестити о свему што сте радили. Аллах теала све зна.“6

Од почетка копања рова прошло је шест дана. Свако је свој посао ваљано завршио. Само једно место, јер није било довољно времена, није могло бити ископано довољно широко и дубоко. Посланик је изразио забринутост због тог места и рекао: „Мушрици не могу проћи нигде другде осим овуда.“ Ту је поставио стражаре.

Аллах теала је најбољи заштитник

Када се мушричка војска сасвим приближила Медини, Хујејј, поглавар јеврејских Надирових синова, јавио је заповеднику курејшијске војске да су Јевреји Курејзе у Медини у уговору с муслиманима, али да може да превари њиховог поглавара Ка’ба ибн Еседа и привуче га на своју страну. Заповедник му је рекао: „О Хујејју! Одмах иди код Ка’ба ибн Еседа. Нека раскину уговор који су склопили с муслиманима и нека нам помогну.“ Једна од тачака тог уговора гласила је: „Ако нека непријатељска војска нападне Медину, удружити се с муслиманима и супротставити се непријатељу.“

Јеврејин Хујејј одвојио се од мушричке војске и ноћу дошао до куће Ка’ба, поглавара Бени Курејзе. Покуцао је на врата, представио се и рекао: „О Ка’бе! Довео сам целу курејшијску војску и многа племена, као што су Кинанини и Гатафанови синови, као војску од десет хиљада људи. Мухаммед и његови асхаби сада се неће спасти. Заклели смо се с Курејшијама да одавде нећемо отићи док их потпуно не уништимо!..“ Ка’б је изразио своју бојазан: „Ако Мухаммед и његови асхаби не буду убијени, а Курејшије и Гатафанци се врате у своје земље, остаћемо овде сами. Бојим се да ће нас на крају све побити!..“ Хујејј му је одговорио: „Да би тај страх нестао, тражи од Курејшија и Гатафанаца седамдесет људи као таоце. Док су ти таоци код тебе, они одавде не могу отићи. Ако буду поражени и оду, ја се од вас нећу одвајати. Невоља која задеси вас задесиће и мене.“ Тако је преварио Ка’ба, а затим и остале Јевреје. Натерао их је да поцепају уговор с муслиманима. Тако је уговор био раскинут.

Хујејј се вратио у мушричку војску и испричао шта је било. Јавио је да ће Бени Курејза ударити муслимане с леђа.

„О људи с Хендека! Џабир нам је приредио гозбу, позива нас на обед. Његово јело је и обилно и укусно. Устаните! Идемо на Џабирову гозбу!“ Хадис-и шериф

Седмог дана мушрици су са великом војском од десет хиљада људи дошли на северну и северозападну страну Медине и подигли свој табор. Тај табор налазио се наспрам места где је ископан ров. Мушрици су намеравали да том великом војском Медину од краја до краја спале и сруше, да уклоне Посланика и његове асхабе и да униште ислам. Била је то, на изглед, веома велика војска којој је било тешко одупрети се. Када су угледали препреку рова, која им ни на памет није падала, мушрици су се збунили и клонули духом. Јер, ров је био толико широк да га ни добар коњ у трку није могао прескочити. Ко би у њега пао, не би лако изашао. А човеку у оклопу било је нарочито тешко да се попне горе. Сазнавши да су мушрици стигли, наш вољени Посланик одмах је окупио своје асхабе, уморне од шестодневног непрекидног рада, и подигао табор с ове стране рова, у подножју брда Сел. Иза њих су били брдо Сел и Медина, пред њима ров, а с оне стране рова непријатељ… И опет је Ибн Умму Мектум остављен у Медини као Послаников заменик. Жене и деца смештени су у утврђења. Исламска војска од три хиљаде људи имала је тридесет шест коњаника. Заставе су носили хазрети Зејд ибн Хариса и Са’д ибн Убада.7 Ресулуллахов шатор од коже подигнут је у подножју брда Сел. Асхаб-и кирам, који ће опет показати многа јунаштва, почели су пажљиво да прате кретање непријатеља. У то време хазрети Омер дошао је код нашег вољеног Посланика и рекао: „Ја Ресулаллах! Колико сам чуо, Јевреји Курејзе раскинули су уговор између нас и спремају се за рат против нас!“ На ту неочекивану вест Предводник светова одговорио је: „Хасбуналлаху ве нимел-векил (Аллах теала нам је довољан. Како је Он диван Векил!)“ Био је веома ожалошћен. Исламска војска сада се нашла између две ватре. На северу и западу биле су мушричке војске, а на југоистоку Јевреји. Ресулуллах је послао хазрети Зубејра ибн Аввама у тврђаву Курејзиних синова. Хазрети Зубејр је отишао и сазнао какво је стање. Када се вратио, испричао је шта је видео: „Ја Ресулаллах! Видео сам их како поправљају тврђаве и изводе ратне вежбе и маневре. Осим тога, скупљали су и своју стоку.“ На то је Хабиб-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) послао Са’да ибн Муаза, Са’да ибн Убаду, Хаввата ибн Џубејра, Амра ибн Авфа и Абдуллаха ибн Ревваху Курејзиним синовима да их посаветују и обнове уговор.8 Тих пет асхаба, којима је поверен задатак, отишли су у тврђаву Јевреја Курејзе и посаветовали их. Али савет није помагао. Штавише, почели су и да их вређају. Као последњу реч рекли су: „Протеравши нашу браћу, Надирове синове, из њиховог завичаја, сломили сте нам крила. А ко је уопште тај Мухаммед! Између нас и њега нема никакве речи ни уговора. Заклели смо се да ћемо сви заједно напасти вашег Посланика и убити га. Сигурно ћемо стати иза своје браће и помоћи им!..“ Хазрети Са’д ибн Муаз и његови другови дошли су код Ресулуллаха и изнели му стање прикривено, тако да не може свако да разуме. Посланик је рекао: „Држите своју вест у тајности. Откријте је само ономе ко већ зна. Јер рат се састоји од опреза и варке.“9

Асхаб-и кирам чекали су Посланика с ове стране рова и радознало се питали како ће поступити. Мало затим Султан васионе дошао је међу своје јуначке асхабе и донео текбир: „Аллаху екбер! Аллаху екбер!“ Чувши то, славни асхаби донели су текбир у један глас, огласили узвишеност часног имена Џенаб-и Хакка и унели страх у срца кафира који су се с оне стране рова комешали као песак. Када су чули текбире, мушрици су рекли: „Мухаммеду и његовим асхабима сигурно је стигла нека радосна вест.“

Посланик је својим асхабима рекао: „О џемате муслимана! Радујте се победи и помоћи Аллаха теала!“ и тако им донео радосну вест да ће победити. Славни асхаби до тада су учествовали у многим серијјама (војним одредима) и у биткама на Бедру и на Ухуду. Мушрике, бројније и јаче од себе, сваки пут су поразили с дозволом Аллаха теала и берекетом дове Ресул-и екрема. Када им је на челу била „круна“ свих бића, није могло бити посла који не би могли обавити ни невоље коју не би могли поднети. Било је хладно, оскудица тешка, а глад велика… Многи су, међу њима и Посланик, везали камење на своје мубарек стомаке. Наспрам њих непријатељ се комешао као песак!… Али за славне асхабе ни бројност непријатеља ни муке које су трпели нису имали никакав значај. Аллах теала је био најбољи заштитник… Њему су се предали, на Њега су се ослонили, код Њега су потражили уточиште. Пре него што су донели одлуку о општем нападу, водећи курејшијски заповедници и вође осталих племена која су дошла с Курејшијама почели су да траже око рова место где би могли да пређу. Обишли су ров од једног до другог краја. Најзад су се зауставили код уског места, које је због журбе остало недовршено, и одлучили да је најбоље напасти одатле. И мушрички војници ишли су за својим заповедницима и чудили се, гледајући час у ров, час у славне асхабе. Говорили су: „Кунемо се, ово није начин коме прибегавају Арапи. Ово је сигурно саветовао онај Персијанац!“ Када су курејшијски заповедници, показујући војницима уско место рова, упитали: „Ко може да прескочи одавде на другу страну?“, из њихових редова издвојило се пет коњаника. Требало је да они пређу на другу страну рова да би се борили један на један. Славни асхаб-и кирам и мушрички војници почели су радознало да прате шта ће учинити тих пет коњаника. Коњаници су се повукли уназад да узму залет. Затим су окренули главе коња према најужем месту рова и потерали их. Пет расних коња у пуном галопу успело је да једним скоком пређе на другу страну рова. Многи коњаници хтели су да их следе, али нису успели и остали су с оне стране рова. Међу онима који су прешли био је један веома снажан рвач по имену Амр ибн Абдуд, коме леђа никад нису дотакла земљу; сви су га се бојали и нико није смео да му изађе на мегдан. Сам је вредео колико цела војска. То што је из војске од десет хиљада људи баш он изашао овамо показивало је управо то. Од главе до пете био је у оклопу. На коњу је изгледао веома застрашујуће. Тај човек, чија је појава уносила страх у срца, викнуо је према муџахидима: „Ако има неко ко може да се бори са мном, нека изађе на мегдан!…“ Видевши тај споменик охолости, хазрети Алија дошао је пред нашег вољеног Посланика и затражио дозволу: „Нека је мој живот жртва за тебе, ја Ресулаллах! Да се ја борим с њим.“ На себи није имао чак ни оклоп.

„О Селмане! Шам ће сигурно бити освојен. Ираклије ће побећи у најзабаченији крај своје земље. Ви ћете завладати целим Шамом. Нико вам се неће моћи супротставити. Јемен ће сигурно бити освојен. И овај ‚Дијар-и Мешрик‘ сигурно ће бити освојен, а кисра ће бити убијен. Аллах теала ће вам та освајања подарити после мене“ Хадис-и шериф

Асхаб-и кирам гледали су га с племенитом завишћу. Наш вољени Посланик скинуо је свој мубарек оклоп и обукао га хазрети Алији. Опасао му је свој мач. Скинуо је чалму са своје мубарек главе и својим мубарек рукама лично му ју је омотао око главе. Затим је упутио дову, преклињући: „Аллаху мој! У бици на Бедру постао је шехид мој стричевић Убејда, а у бици на Ухуду мој стриц Хамза. Уз мене је остао Алија, мој брат и стричевић. Ти га сачувај. Подари му Своју помоћ. Не остављај ме самог!“ Асхаб-и кирам рекли су: „Амин!“ Међу довама и текбирима Лав Аллаха теала, који је пешке ишао напред, стао је пред Амра ибн Абдуда, који је као утвара седео на коњу. Амр, коме је све осим очију било покривено оклопом, није препознао тог јунака и упитао га је ко је. Када се он представио: „Ја сам Алија ибн Ебу Талиб“, Амр му је тобож сажаљиво рекао: „О синовче! Твој отац ми је пријатељ. Зато не желим да пролијем твоју крв. Зар нема неког од твојих стричева да изађе преда ме?“ А хазрети Алија га је подбо речима: „О Амре! Аллаха ми, ја желим да пролијем твоју крв. Само, зар не треба да обојица будемо у једнаком положају? Зар то не приличи и угледу јунаштва? А ја сам пешак, а ти на коњу!…“

Чувши то, Амру је проврела јуначка крв; одмах је сјахао с коња, мачем исекао коњу ноге и гневно стао пред хазрети Алију. Када се спремао да насрне, Лав Аллаха теала упитао је: „О Амре! Чуо сам да си се заклео да ћеш, кад се сукобиш с неким из Курејша, испунити једну од његове две жеље. Је ли то истина?“ Када је он одговорио: „Да, истина је“, хазрети Алија позвао га је у иман: „Онда је моја прва жеља да поверујеш у Аллаха теала и Његовог Ресула и постанеш муслиман!“ Чувши то, Амр се наљутио и рекао: „Прођи се тога! То ми не треба!“ Хазрети Алија рекао је: „Моја друга жеља је да одустанеш од борбе и вратиш се у Мекку. Јер ако Ресул алејхисселам победи непријатеља, ти ћеш му тим поступком помоћи!…“ Када је Амр рекао: „Прођи се и тога! Заклео сам се да нећу стављати мирис на себе док се не осветим. Ако имаш неку другу жељу, реци је!“, хазрети Алија је рекао: „О непријатељу Аллаха теала! Сада ништа није остало осим да се борим с тобом!“

Амр се насмејао на те речи и рекао: „Право чудо! Није ми ни на памет падало да у арапској земљи постоји јунак који би смео да ми изађе на мегдан! О синовче! Кунем се, не желим да те убијем. Јер твој отац ми је био пријатељ. Желео сам да преда ме изађе неко од курејшијских великаша, као што је Ебу Бекр, као што је Омер.“ Када је хазрети Алија рекао: „Нека је и тако, ја сам овамо изашао да те убијем“, Амру је крв ударила у главу. Подигао је мач и у истом трену га спустио. Лав Аллаха теала, хазрети Алија (керремаллаху веџхеху), који је тако нешто и очекивао, скочио је као муња у страну и дочекао ударац штитом. Али Амр је разбио многе такве штитове. Његовом ударцу нису могли да одоле ни најјачи штитови. Тако је било и сада. Штит хазрети Алије се распао, а мач му је, уз то, окрзнуо главу и ранио га. Сада је ред да удари дошао на хазрети Алију.

Потраживши уточиште код Аллаха теала, повикао је: „Ја Аллах!..“ и спустио Зулфикар на Амров врат. Чим га је спустио, у исламској војсци почели су да се оре гласови „Аллаху екбер!.. Аллаху екбер!..“, од којих су одјекивали земља и небо, а у војсци кафира подигли су се јауци… Да, дова Султана посланика, круне свих бића, била је примљена. Горостасни Амр лежао је опружен на земљи; из тела му је крв шикљала као из олука, а глава му је одлетела заједно са шлемом. Видевши да је пао Амр, у кога су се највише уздали, његови другови одмах су насрнули на хазрети Алију. Видевши то, асхаб-и кирам притрчали су тамо. Зубејр ибн Аввам ранио је Невфела ибн Абдуллаха и оборио га заједно с коњем у ров.

Хазрети Алија сишао је у ров и пресекао Невфела на два дела. Остали су једва прешли ров и побегли назад. А главни заповедник мушричке војске запао је у велико безнађе већ на почетку битке.

Сада се видело какав ће бити ток битке. Ров је спречавао борбу прса у прса. Обе стране покушавале су да једна другој нанесу губитке гађањем стрелама. То ни чему није служило осим одуговлачењу исхода. Схвативши да на тај начин не могу победити, мушрици су закључили да је најбољи пут напасти са свих страна рова и прешли су у напад. Огромна непријатељска војска од десет хиљада људи упињала се да пређе ров, а славна исламска војска од три хиљаде људи трудила се да их стрелама и камењем не пусти преко рова. Почела је страшна борба. Та борба трајала је до вечери.

Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) ноћу је на разна места рова поставио стражаре. И сам је почео да стражари на уском месту. У Медину је послао патролу од пет стотина људи и наредио им да на улицама гласно доносе текбире. Тако ће се на време спречити опасност која би могла доћи од Јевреја или курејшијских мушрика, а жене и деца биће заштићени.

Јевреји Курејзе, пак, послали су Хујејја ибн Ахтаба мушрицима и затражили силу од две хиљаде људи за ноћне препаде. Намеравали су да ноћу нападну жене и децу, који су остали без одбране. Али то што су муџахиди до зоре патролирали и доносили текбире узвицима „Аллаху екбер!“ унело им је велики страх у срца. Повукли су се у своје тврђаве и почели да чекају прилику. С времена на време покушавали су у малим групама да уђу у Медину.

Једне ноћи Газзал, један од првака Курејзиних синова, са одредом од десет људи успео је да дође до куле у којој је била Посланикова тетка, наша мајка Сафија. Унутра су биле жене и деца. Нису имали ни једног јединог оружја да се одбране. Јевреји су најпре почели да гађају кулу стрелама, а затим да покушавају да уђу унутра. Један од њих успео је да пређе у унутрашње двориште и почео да извиђа около да би ушао. У том тренутку јуначка тетка нашег вољеног Посланика напоменула је онима око себе да не пуштају ни гласа, сишла доле и дошла до врата. Пошто је чврсто повезала главу марамом и попримила изглед мушкарца, узела је у руку мотку, а за појас задела нож. Полако је отворила врата, пришла том Јеврејину иза леђа и снажно га ударила мотком по глави. Не губећи ни часа, убила је Јеврејина који је пао на земљу. Затим је главу убијеног Јеврејина бацила Јеврејима који су напољу гађали стрелама. Угледавши одсечену главу свог друга пред својим ногама, Јевреји су се силно уплашили и почели да беже.

Бежећи, гунђали су: „Јавили су нам да муслимани код куће нису оставили ниједног мушкарца, него су све послали у рат!..“10 Ујутро се битка наставила истом жестином. Стреле су фијукале кроз ваздух. Предводник светова (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је својим славним асхабима: „Кунем се Аллахом теала, у чијој је моћи моје биће, да ће невоље с којима смо се суочили сигурно бити уклоњене с вас и да ћете бити изведени у олакшање“, саветовао им да буду стрпљиви и донео им радосну вест да ће победа припасти онима који верују. Примивши ту радосну вест, јуначки асхаби заборавили су муке као што су глад и оскудица.

„О џемате муслимана! Радујте се победи и помоћи Аллаха теала!“ Хадис-и шериф

Борили су се свим срцем и душом и ниједном мушрику нису дали да пређе ров.

Хазрети Са’д ибн Муаз, један од првака асхаб-и кирама, борио се показујући велико јунаштво. Током борбе рањен је у руку стрелом коју је одапео један мушрик по имену Хиббан ибн Кајс ибн Арака. Стрела је погодила артерију и проузроковала велики губитак крви. Рањени хазрети Са’д, видевши како се они око њега труде да зауставе крв, схватио је да му је стање озбиљно и упутио дову: „Господару мој! Ако ће Курејш наставити рат, подари ми живот. Јер ни у чему не уживам толико колико у борби против ових мушрика који су узнемиравали Твог Ресула и сматрали га лажљивцем. Ако се рат међу нама завршава, уздигни ме на степен шехида. Али не узимај ми душу пре него што видим крај Бени Курејзе.“ Дова му је примљена и крв је престала да тече. А мунафици попут Абдуллаха ибн Убејја, који су се правили да се боре међу асхаб-и кирамом, били су крајње спори и нису се приближавали предњим редовима. Осим тога, чинили су све што су могли да поколебају дух муџахида и покушавали да изазову смутњу говорећи: „Мухаммед вам непрестано обећава благо византијског цара (кајсера) и иранског цара (кисре). А ми смо сада заточени у рову. Од страха не можемо ни нужду да обавимо. Аллах и Његов Ресул ништа нам не чине осим што нас варају, а ни од овог света нам ништа не обећавају!…“ Када би их притегло, напуштали би своја места дужности изговарајући се да би непријатељ могао напасти њихове куће. И ти поступци мунафика били су посебна невоља и посебна мука. Мушричка војска трошила је сву своју снагу да што пре дође до исхода, али пред јуначком одбраном часних асхаба није могла ништа да постигне. Највише су нападали уски пролаз. Наш вољени Посланик није се одатле удаљавао и подстицао је своје асхабе на борбу. Асхаб-и кирам, који су желели да стекну част да се боре уз самог Посланика, показивали су на бојном пољу невиђена јунаштва. У једном тренутку примећено је да су мушрици почели жестоко да гађају стрелама. Мета им је био шатор у коме је био Султан васионе.

Мубарек тело нашег вољеног Посланика покривао је оклоп. На мубарек глави имао је шлем. Стајао је усправно испред шатора и, према току битке, издавао наредбе својим асхабима. Мушрици би понекад изненада навалили на место које је изгледало најслабије, а мубарек асхаби би притрчали тамо и с усхићењем се борили док не би одбили непријатеље вере.

„Један Алијин ударац мачем вреднији је од ибадета свих људи и џина“ Хадис-и шериф

Битка на Хендеку

Та невиђена борба била је веома жестока: јуначки асхаби нису имали времена ни да се осврну око себе. Борба, која је тог дана почела ујутро, трајала је до касних сати. Кад год би наступило време намаза, славни асхаби говорили би: „Ја Ресулаллах! Нисмо могли да клањамо намаз“, а Предводник светова, Султан васионе, одговарао би у великој тузи: „Аллаха ми, ни ја нисам могао да клањам.“ Око времена јације веома жестоким нападом потиснули су и растерали мушричку гомилу која им није дала да обаве ибадет. Курејшије и Гатафанци, који нису могли да се приберу из тог расула, повукли су се у своје таборе да преноће. И муџахиди су пошли према шатору нашег вољеног Посланика. Тада Понос света (саллаллаху алејхи ве селлем), послат као милост световима, иако није имао часни обичај да изриче клетву, није могао да издржи због намаза и изрекао је клетву против мушрика: „Као што су нас до заласка сунца држали у борби и спречили нас да клањамо намаз, нека и Аллах теала њихове куће, њихове стомаке и њихове кабуре напуни ватром!“ Пошто је као каза клањао пропуштене подне-намаз, икиндија-намаз и акшам-намаз, предводио је јација-намаз.

Господару мој, порази кафире

После тих борби које су водили да потпуно униште ислам, мушрици су схватили да муслимани не могу бити поражени дању. По њима, једини излаз био је да истом жестином организују ноћне препаде. Само би тако муслимани могли бити побеђени. Ту одлуку одмах су спровели у дело и заједно с јеврејским Курејзиним синовима почели да изводе ноћне препаде. Поделивши војнике у групе, мушрици су наизменично јуришали. То је трајало данима. Наш вољени Посланик на челу и јуначки асхаб-и кирам, иако гладни, неиспавани и уморни, наставили су одбрану. Ниједном непријатељском војнику нису дали да пређе ров на ову страну. Та одбрана, вођена свим срцем и душом, била је страшнија, жешћа, тежа и мукотрпнија од свих ранијих битака.

Код мушрика, који су се данима борили, почела је да се осећа несташица хране. И коњи и камиле почели су да им угибају, јер на земљи нису налазили ни прегршт суве траве. Због тога је заповедник мушрика послао један одред под заповедништвом Дирара ибн Хаттаба Јеврејима Курејзе по храну. Јевреји, који су кафирима жртвовали све што су имали, одмах су натоварили двадесет камила пшеницом, јечмом, хурмама и сламом за стоку и предали им. Док се Дирар са својим војницима радосно враћао, у близини Кубе наишли су на групу асхаба. Јуначки асхаби одмах су јуришали. После крвавог сукоба натерали су мушрике у бекство, натоварене камиле предали Посланику и постали достојни многих његових дова.11 Султан васионе (саллаллаху алејхи ве селлем) сажаљевао је своје јуначке асхабе, који су се у тој жестокој борби, што је трајала близу месец дана, нашли у веома тешком положају, и показивао им вишеструко већу нежност него њихови очеви. Због тих натчовечанских напора својих славних асхаба, стављао је своје мубарек чело на земљу и за њих овако преклињао Аллаха теала:

„О Ти који притичеш у помоћ онима у невољи! Аллаху мој, који примаш дову потребних и беспомоћних! Ти сигурно видиш и знаш стање моје и мојих асхаба. Господару мој! Порази кафире, посеј раздор међу њима, подари нам помоћ против њих и подари нам победу!..“

Наш вољени Посланик последњих дана често је понављао ову дову. Због патњи које им је доносила и оскудица, мушрици су трошили сву своју снагу да што пре униште муслимане. Једне вечери, док су се тако борили, код Посланика је дошао један човек из мушричке војске, у чије је срце ушла љубав према исламу. Био је то Нуајм ибн Месуд из племена Гатафан. Рекао је нашем вољеном Посланику: „Ја Ресулаллах! Дошао сам да потврдим да је Аллах теала један и да си ти прави посланик. Хвала Аллаху, почаствован сам тиме што сам постао муслиман. До сада сам се борио против вас. Од сада ћу се борити против кафира. Спреман сам да учиним шта год ми наредиш! Ја Ресулаллах! Ни мој народ не зна да сам постао муслиман.“ Ресул-и екрем је упитао: „Можеш ли да уђеш међу ове кафире, посејеш раздор и покушаш да их одвојиш једне од других?“ Он је одговорио: „Ја Ресулаллах! С помоћу Аллаха теала могу да их одвојим једне од других. Само, имам ли дозволу да кажем шта год хоћу?“ Посланик је рекао: „Рат је варка, можеш рећи шта хоћеш.“

Хазрети Нуајм ибн Месуд најпре је отишао код Јевреја Курејзе и рекао: „Знате колико вас волим. Само, нека ово о чему ћемо разговарати остане међу нама, нико да не сазна!“ Јевреји су се заклели: „Нико неће сазнати.“ На то је хазрети Нуајм рекао: „Посао овог човека (Посланика) права је невоља. Знате шта је учинио Надировим и Кајнукиним синовима. Сви сте видели како их је протерао из њихове земље и њихових домова. Сада су дошли Курејшије и Гатафанци и боре се с муслиманима, а ви им помажете. Иако се данима боримо, још нисмо дошли ни до каквог исхода. Ако се овако настави, изгледа да ће опсада потрајати. Иметак, имања, земља и деца Курејшија и Гатафанаца нису овде као ваши. Ако у овом рату нађу прилику и победе, покупиће плен и отићи. А ако буду поражени, повући ће се и оставити вас насамо с муслиманима. А ви немате ни снаге ни моћи да изађете на крај с муслиманима. Садашње стање рата, пак, показује да ће муслимани победити. Ако буде како претпостављам, муслимани вас неће оставити док вас све не посеку мачем. Зато треба хитно да предузмемо неку меру!…“12 Јевреји, који су те речи слушали с великим узбуђењем и страхом, били су веома задовољни што хазрети Нуајм толико мисли на њих и рекли су: „Ти си нам ваљано показао своје пријатељство. Реци нам и какву меру треба да предузмемо.“ Нуајм ибн Месуд, који је то и чекао, рекао је: „Право је ово: никако не улазите у рат с муслиманима док не узмете за таоце неке од великаша Курејша и Гатафана! Док су таоци код вас, они не могу побећи из рата и отићи!“ Јевреји, који су прихватили да је и то веома добра мера, захвалили су му и указали му почаст и гостопримство. Хазрети Нуајм отишао је од Јевреја право у курејшијски табор. Рекао је њиховим заповедницима: „Знате моје непријатељство према Мухаммеду и колико вас волим. Сазнао сам нешто и сматрао сам великом дужношћу, како то наше пријатељство налаже, да вам то пренесем. Само, морате ми дати реч и заклети се да ово што ћу вам рећи нећете никоме пренети!“ И они су се заклели и радознало рекли: „Говори, слушамо те.“ Он је рекао: „Знајте да су се Јевреји Курејзе покајали што су се удружили с вама и послали су Мухаммеду поруку: ‚Да узмемо таоце од Курејша и од гатафанских првака и предамо их теби да им одрубиш главе. Затим ћемо се удружити с тобом и борити се док не истребимо мушрике! Само, ти мораш опростити нашој браћи, Надировим синовима, и вратити им њихову земљу!‘ И Мухаммед је прихватио те захтеве Јевреја! Ако Јевреји од вас затраже таоце, никако не пристајте, све ће их побити! Пазите да ово што сам рекао нико не чује!…“ Курејшије су много захвалили хазрети Нуајму на тој важној вести и указали му велику пажњу.

„Кунем се Аллахом теала, у чијој је моћи моје биће, да ће невоље с којима смо се суочили сигурно бити уклоњене с вас и да ћете бити изведени у олакшање“ Хадис-и шериф

Нуајм ибн Месуд (радијаллаху анху) отишао је одатле и дошао код Гатафанаца. И њима је рекао оно што је испричао Курејшијама.

Дан касније курејшијски заповедник поручио је Курејзиним синовима: „Нама је постало веома тешко да овде останемо. Јер хладно је, а стока нам скапава од глади. Ноћас се добро припремите, да сутра сви заједно кренемо у жесток напад.“ Јевреји су одговорили: „Ми, прво, суботом не ратујемо, а друго, да бисмо могли да се укључимо у борбу заједно с вама, морате нам дати за таоце многе од ваших првака. Ако опсада потраје, а ви останете немоћни и вратите се у своју земљу, предаћете нас Мухаммеду. А ако дате таоце, нећете нас напустити и отићи!…“ Када је та вест стигла до курејшијског заповедника, он је рекао: „Нуајм ибн Месуд је, дакле, говорио истину!“ Курејшије су поново поручили Јеврејима: „Нећемо вам дати за таоца ни једног јединог човека. Ако сутра дођете и борите се заједно с нама, тим боље; ако не, ми одлазимо у своју земљу. А ви ћете остати насамо с Мухаммедом и његовим асхабима!…“

Чувши то, Јевреји Курејзе помислили су да су се Нуајмове речи обистиниле и одговорили: „У том случају ни ми се нећемо удружити с вама у борби против муслимана…“ Тако је страх ушао у срца обе стране.13 Посланику је дошао Џибрил алејхисселам и донео радосну вест да ће Аллах теала уништити мушрике олујом. На то је Предводник светова клекнуо на своја мубарек колена, пружио своје мубарек руке и рекао: „Аллаху мој! Захваљујем Ти што си се смиловао мени и мојим асхабима“, и тако изразио захвалност Аллаху теала. Затим је ту радосну вест саопштио својим јуначким асхабима. Та ноћ била је ноћ уочи суботе. Све је прекрила страшна тама, да се прст пред оком није видео. А онда је пао љути мраз, а за њим је почео да дува веома јак ветар.

Хазрети Хузејфе ибн Јеман ту ноћ је овако описао: „Били смо у таквој ноћи да дотад никад нисмо видели мрачнију ноћ. Уз ту густу таму почео је да дува и страшан ветар, уз хуку налик грмљавини. У то време Посланик нам је јавио да је мушричку војску обузела пометња и страх и да су се међусобно завадили. Од љуте хладноће, глади и страхоте ноћи нисмо могли да устанемо, него смо, покривши се нечим, чекали тамо где смо били. Ресулуллах је стао на намаз и део ноћи провео клањајући намаз.

Затим се окренуо према нама и рекао: ‚Има ли међу вама неко ко ће отићи до мушричке војске, извидети њихово стање и донети ми вест? Замолићу Аллаха теала да онај ко донесе ту вест буде мој друг у џеннету.‘ Присутни нису могли да устану од љуте глади и хладноће. Онда је Ресулуллах дошао до мене. Од хладноће и глади седео сам згрчен, клечећи на оба колена. Ресулуллах ме је дотакао и упитао: ‚Ко си ти?‘ Рекао сам: ‚Ја сам Хузејфе, ја Ресулаллах.‘ Ресулуллах је рекао: ‚Иди и види шта ради тај народ! Док се не вратиш к мени, не гађај их ни стрелом ни каменом и не удри ни копљем ни мачем. Док се не вратиш к мени, нећеш претрпети штету ни од хладноће ни од врућине, нећеш бити заробљен нити мучен.‘

Узео сам мач и лук и спремио се да пођем. Ресулуллах је за мене упутио дову: ‚Аллаху мој, сачувај га спреда и састраг, здесна и слева, одозго и одоздо.‘

Пошао сам према мушрицима. Као да сам ишао кроз хамам. Аллаха ми, у мени није било ни страха, ни зиме, ни дрхтавице. Најзад сам стигао у мушрички табор. Њихови заповедници и прваци наложили су ватру у једном заклону и грејали се. Ебу Суфјан је говорио: ‚Одавде треба отићи.‘ Одмах ми је пало на памет да га ту убијем. Извадио сам стрелу из тоболца и ставио је на лук. Хтео сам да га погодим користећи светлост ватре. Баш кад сам хтео да одапнем, сетио сам се Ресулуллахових речи: ‚Док се не вратиш к мени, нећеш изазивати никакав догађај‘ и одустао сам од тога да га убијем. После тога осетио сам у себи снажну храброст. Ушао сам међу мушрике и сео поред ватре. Невиђено снажан ветар и невидљива војска Аллаха теала (мелеци) чинили су им оно што им је било досуђено. Од ветра им се превртало посуђе, гасиле су им се ватре и светиљке, а шатори им се рушили на главе. У једном тренутку заповедник мушричке војске Ебу Суфјан устао је и рекао: ‚Међу вама може бити извидника и ухода. Пазите, нека свако погледа ко је поред њега! Нека свако узме за руку онога ко седи до њега!‘ Ебу Суфјан као да је наслутио да се међу њих увукао неки странац. Одмах сам пружио руке, ухватио за руке двојицу који су седели здесна и слева од мене и пре њих их упитао за имена. Тако сам спречио да ме препознају. Најзад се Ебу Суфјан овако обратио својој војсци: ‚О Курејшије! Нисте на месту где се може остати. Коњи и камиле почели су да угибају. Оскудица је завладала на све стране.

Видите шта нас је снашло од ветра. Одмах се дижите и одлазите! Ево, ја одлазим!‘ рекао је и узјахао камилу. Мушричка војска, разбијена, окупила се и кренула према Мекки. Засипали су их песак и шљунак.14 Када је мушричка војска отишла, и ја сам кренуо према Ресулуллаху. Када сам стигао до пола пута, преда мном се појавило двадесетак коњаника с белим чалмама (мелеци). Рекли су ми: ‚Јави Ресулуллаху: Аллах теала је уништио непријатеља…‘ Када сам се вратио Ресулуллаху, он је клањао намаз на једном ћилиму. Али чим сам се вратио, поново ме је спопала зима и дрхтавица као пре поласка. После намаза Ресулуллах ме је упитао какву вест доносим. Јавио сам му у каквом су расулу мушрици и да су отишли. Ресулуллах се веома обрадовао тој вести и насмешио се. Данима нисмо спавали. Наш Посланик ме је привукао к себи и покрио ме једним крајем ћилима који је био на њему. Тако смо дочекали јутро. У сехерско време Ресулуллах ме је пробудио. Када је свануло, од мушричке војске није остало ни трага.“ Све док се нису приближили Мекки, за њима је дувао јак ветар и иза себе су непрестано слушали гласове текбира.

Када су курејшијски мушрици напустили свој табор и побегли, и остала мушричка племена која су дошла за њима напустила су Медину. Утонули су у тугу и јад због веома великог пораза који никада неће моћи да забораве. Док су они доживљавали тај пораз, Предводник васионе (саллаллаху алејхи ве селлем) и његови славни асхаби (радијаллаху анхум) падали су на сеџду захвалности Аллаху теала, доносили Му хамд и изражавали захвалност.

„Аллаху мој! Захваљујем Ти што си се смиловао мени и мојим асхабима“ Хадис-и шериф

Муџахиди су уз узвике „Аллаху екбер!.. Аллаху екбер!..“ кренули путем светле Медине. Улице Медине у трену су преплавила деца која су изашла да дочекају Султана васионе и своје мубарек очеве, стричеве, ујаке и старију браћу. И Посланик им је, смешећи се, отпоздрављао… У бици на Хендеку пало је шест шехида… О тој бици Аллах теала у ајет-и керимима каже, по значењу: „Аллах теала је те кафире (у бици на Хендеку) вратио с њиховом срџбом, а да нису постигли никакво добро ни победу. Тако је Аллах теала (мелецима и ветром) био довољан верницима у борби (да би однели успех). Аллах теала је кадар све. Он је Азиз, над свим надмоћан.“15

„О ви који верујете! Сетите се благодати Аллаха теала према вама. Када су на вас (у бици на Хендеку) навалиле војске, Ми смо на њих послали ветар и војске (од мелека) које ви нисте видели…“16

После те битке наш вољени Посланик рекао је: „Сада је ред на вама. Од сада Курејш неће моћи да крене на вас.“

Битка с Бени Курејзом