ПОХОД НА МАЛИ БЕДР
Овај поход назива се и Бедрул-Мевуд и Бедрус-Сугра. Када је Ебу Суфјан, враћајући се са Ухуда, рекао: „Идуће године поново ћемо се борити на Бедру“, хазрети Фарук-и азам (радијаллаху анху), на знак Хабиб-и екрема (саллаллаху алејхи ве селлем), одговорио му је: „Нека буде тако.“ Ебу Суфјан је скупљао војску и подстицао Курејшије на рат и борбу. Али у срцу то није желео. Ипак је предводио народ, да не би говорили да није одржао реч. У то време у Мекку је дошао Нуајм ибн Месуд Ешџаи. Говорио је о томе како је исламска војска спремна за борбу и описивао њену снагу и моћ. Ебу Суфјан му је рекао: „Ако одеш у Медину и одвратиш Мухаммеда и његове асхабе од изласка у борбу, даћу ти двадесет трогодишњих камила. Нека Сухејл ибн Амр јамчи за ово моје обећање.“ Нуајм је пристао. Дошао је у Медину и разгласио да је војска кафира веома бројна. Један део асхаба остао је у недоумици. Али Ебу Бекр и Омер (радијаллаху анхума) дошли су код Посланика и предложили да се изађе из Медине. Ресулуллах се томе обрадовао. Рекао је: „Тако ми Аллаха, у чијој је моћи моја душа, сигурно ћу изаћи у борбу.“ Абдуллаха ибн Ревваху оставио је у Медини као заменика, а заставу је дао хазрети Алији.
У то време меккански мушрици кренули су према Бедру са две хиљаде војника под заповедништвом Ебу Суфјана, да спрече ширење ислама. Предводник светова стигао је на Бедр пре њих са хиљаду пет стотина јуначких асхаба. Када су сазнали да су муџахиди стигли на Бедр пре њих, мушрицима се увукао страх у срца. Успели су да стигну само до Мерруз-Захрана. Нису се усудили да се сукобе с јуначком исламском војском. Обузети страхом, изговарајући се и сушом те године, вратили су се у Мекку. Мекканци су им се ругали и извргли их руглу.
Муслимани су имали само два коња, али много трговачке робе. На Бедру су је продали за много новца. Била је средина месеца зулкаде. Добро су зарадили. Ресул-и екрем је са својим славним асхабима осам дана чекао мушрике на Бедру. Затим су се с радошћу и чашћу упутили назад у Медину.
Поход на Затур-Рика
Овај поход догодио се у месецу мухаррему. Један човек који је дошао у Медину да продаје овце јавио је муслиманима да племена Бени Енмар и Бени Селеме скупљају војску против њих. Та вест стигла је до Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем). Оставио је хазрети Османа у Медини као заменика, и муслимани су са четири стотине, а по једном предању седам стотина људи изашли из Медине у ноћи уочи недеље, десетог дана тог месеца. Стигли су до места где су мушрици живели. Тамо нису затекли никога осим жена. Мушкарци су им побегли у планине. Да мушрици не би поставили заседу и напали, та места су опљачкана, а околна мушричка племена застрашена и утишана.1 Пошто су петнаест дана провели у походу, вратили су се у Медину.
„Тако ми Аллаха, у чијој је моћи моја душа, сигурно ћу изаћи у борбу“ Хадис-и шериф
Битка код Мурејсија
Поход на Думетул-Џендел
Ресулуллах је са војском од хиљаду људи кренуо у поход на племена која су живела у Думетул-Џенделу, узнемиравала путнике који су ишли у Дамаск и враћали се одатле и претила Медине-и муневвери. Био је понедељак, крајем месеца ребиул-еввела. Сибу ибн Уртуфу оставио је у Медини као заменика. Када су чула да долази исламска војска, непријатељска племена су побегла. Пошто су ту остали неколико дана, око двадесетог ребиул-ахира вратили су се у Медину.2
Битка код Мурејсија
Ова битка назива се и битка с Бени Мусталиком. Мурејси је назив водених бунара племена Хузаа у Кудејду и утврђења подигнутог да те бунаре чува. То место било је уједно и истурена стража племена Бени Хузаа.
Пете године по хиџри поглавар Мусталикових синова, Харис ибн Ебу Дирар, окупио је велики број људи да се бори против Посланика. Намеравао је да их наоружа и крене на Медину. Када је та вест стигла до нашег вољеног Посланика, одмах је са одредом од седам стотина људи кренуо у поход на Мусталикове синове. Код бунара Мурејси подигнут је табор и Мусталикови синови најпре су позвани у ислам. Они то нису прихватили, него су започели битку гађајући муслимане стрелама. Извршавајући Ресулуллахову наредбу: „Сви заједно изненада јурните у напад!“, асхаб-и кирам убили су десеторицу Мусталикових синова. Поглавар племена спасао је живот бекством, али су његова кћи Берра и 600 људи из његовог племена пали у ропство. Плен је подељен. Берра је дошла пред Посланика и рекла: „Договорила сам се са власником коме сам допала у део да стекнем слободу за девет златника. Помозите ми!“ Посланик се смиловао, испунио јој ту жељу и откупио ју је. Затим ју је ослободио и дао јој слободу. Пошто јој је наш вољени Посланик пренео ислам, постала је муслиманка. Предводник светова, који се њеном преласку на ислам силно обрадовао, као награду почастио ју је браком са собом. Видевши то, сви асхаб-и кирам рекли су: „Стидимо се да рођаке наше мајке, која је сада Ресулуллахова породица, држимо као слуге“, и ослободили су своје заробљенике. Тај брак био је повод да стотине заробљеника буду ослобођени.
Наш вољени Посланик променио је име своје мубарек супруге из Берра у Џувејрија. О нашој мајци хазрети Џувејрији наша мајка хазрети Аиша говорила је: „Нисам видела жену бољу и берекетнију од Џувејрије.“3
Док је исламска војска с победом ишла путем светле Медине, околна мушричка племена била су уплашена и схватила су колико је опасно усудити се напасти муслимане.
Неки догађаји пете године по хиџри
При повратку из битке с Бени Мусталиком дунуо је јак ветар. Асхаби су помислили да непријатељ хоће да дође у Медину и опљачка је. Ресулуллах је рекао: „Не бојте се. Медина је безбедно место; на сваком њеном углу налазе се мелеци чувари. Али данас је умро један мунафик. То је био Зејд ибн Фураа, пријатељ Убејја ибн Селула.“
„Нисам видела жену бољу и берекетнију од Џувејрије“ Хазрети Аиша (радијаллаху анха)
У овом походу учествовале су и мајке верника хазрети Аиша и Умму Селема. Мунафици су потворили нашу мајку хазрети Аишу. Неки муслимани такође су насели тој потвори. Спуштени су ајет-и кериме, потворе мунафика разоткривене, а хазрети Аиша похваљена.4 Ресулуллах је рекао: „Радуј се, о Аиша! Хакк теала те је оправдао. Посведочио је твоју чистоту.“ Посланик алејхисселам окупио је асхабе у месџиду. Одржао је хутбу и проучио спуштене узвишене ајете. Берекетом тих ајет-и керима нестало је сумњи из срца верника. А они који су се усудили на ту потвору добили су своју казну. При повратку из тог похода спуштен је ајет о тејеммуму.5
Аишина (радијаллаху анха) огрлица се још једном изгубила на месту званом Салсала. То место било је близу Медине. Чекали су ту док се огрлица не нађе. Тамо није било воде, а ни асхаби нису имали воде код себе. Ресулуллах алејхисселам спавао је на крилу Аише Сиддике. Асхаб-и кирам изнели су хазрети Ебу Бекру невољу због безводице. Он је отишао код Ресулуллаха и Ресулуллах алејхисселам се пробудио. Аллах теала спустио је ајет о тејеммуму. Асхаби су узели тејеммум и клањали сабах-намаз. Затим су Аишу (радијаллаху анха) попели на камилу. Када је камила устала, огрлица се нашла.
Ти си данас нур света и миљеник Худаов,
Не одвајај ни за трен заљубљене од својих врата.
Нека ми часно име твоје не силази с језика ни часа,
Лек је мом болном срцу, душа у њему налази милину.
Надам се да ће ми свако твоје име засебно учинити шефаат:
Ахмед и Махмуд, Ебул-Касим, Мухаммед Мустафа.
Јер о њему је речено ‚Веш-Шемс‘, а и ‚Вед-Духа‘,
Зар је чудо ако му лице и чело упоредим са Сунцем и Месецом?
Kanûnî Sultân Süleymân (Muhibbî)