ПОХОД НА БЕНИ НАДИР
Амр ибн Умејја (радијаллаху анху), док је био заробљен код Мауне, ослободио се веза и, враћајући се у Медину, на путу наишао на двојицу мушрика из Бени Амира. Убио је та два кафира. Они су били под Ресулуллаховом заштитом (еманом), али Амр то није знао. Дошао је у Медину и испричао Ресулуллаху шта се догодило. Посланик је рекао да је Амр погрешио и наредио да се њиховим наследницима исплати крвнина (дија).
Између племена Бени Амир и Бени Надир постојало је пријатељство. Бени Надир су поштовали и право суседства. Зато је за исплату те крвнине било потребно посредовање племена Бени Надир.
После битке на Ухуду, у месецу ребиул-еввелу четврте године по хиџри, Ресулуллах је од асхаб-и кирама повео хазрети Ебу Бекра, Омера, Алију, Зубејра, Талху, Са’да ибн Муаза и Усејда ибн Худајра (радијаллаху анхум) и отишао код Бени Надира. Објаснили су им о чему се ради. Они су рекли да су спремни да помогну у исплати крвнине за та два кафира и додали: „Мало сачекајте, да спремимо јело.“ Ресул алејхисселам седео је тада наслоњен леђима на зид куће код које су се зауставили, а асхаби су се окупили и седели око њега. У том тренутку Хујејј ибн Ахтаб рекао је: „О Јевреји! Никада нам се више неће указати прилика да Мухаммеда нађемо овако усамљеног. Нека се неко од вас попне на кров ове куће и одатле му баци камен на главу, да га се отарасимо.“ Амр ибн Џехаш рекао је: „Ја ћу то учинити.“ Колико год их је Селлам ибн Мишкем од тога одвраћао, није помогло. Он је рекао: „Одустаните од тога. Њему ће то јавити. То ће бити узрок да се наш уговор раскине. Из тога могу проистећи веома лоше ствари.“ Јевреји Бени Надира нису га послушали. У том тренутку дошао је Џибрил алејхисселам и јавио то Ресулуллаху. Не рекавши ништа асхабима, Посланик је устао са тог скупа као да одлази због неког посла и отишао у Медину. Тако се њихова зла намера није остварила.
После тога Предводник светова послао је тој јеврејској заједници, која је раскинула уговор, Мухаммеда ибн Меслему и рекао: „Иди Јеврејима Бени Надира! Реци им: ‚Ресулуллах ме је послао да вам саопштим ову наредбу: Изађите из моје земље! Немојте овде живети са мном! Ви сте сковали заверу да ме убијете. Дајем вам рок од десет дана. Ко се од вас после тог рока буде видео овде, биће му одсечена глава.‘“
Када је хазрети Мухаммед ибн Меслема пренео ту наредбу, од страха су почели да се спремају за пут. Али поглавар мунафика Абдуллах ибн Убејј поручио им је: „Никако не излазите из своје тврђаве. Не остављајте своја имања и своју земљу. Долазимо вам у помоћ са две хиљаде мојих људи.“
Чувши то, Султан васионе кренуо је са својим асхаб-и кирамом на тврђаву Бени Надира, удаљену четири километра од Месџид-и Небевија. Као заменик у Медини остављен је хазрети Ибн Умму Мектум. Заставу је носио хазрети Алија. Тврђава је опкољена и почела је опсада. Јевреји, који су дотад изазивали асхаб-и кирам, нису се усудили да изађу из тврђаве. Ни помоћ мунафика није стигла.
Асхаб-и кирам држали су тврђаву под таквим надзором да ни птица није могла да излети. На крају опсаде, која је трајала више од двадесет дана, Јевреји су се предали. Оставили су муслиманима сво своје оружје, злато и сребро; један део њих протеран је у Шам (Сирију), а један део у Хајбер. Тако су од Јевреја у мединској области остали само Бени Курејза.1
„Јевреји су планирали да ме убију! Када ми је Џибрил то јавио, устао сам!“ Хадис-и шериф
Важни догађаји четврте године по хиџри
Ове године објављен је ајет-и керим који је забранио пиће.2 Једна од мубарек жена Ресул-и екрема (саллаллаху алејхи ве селлем), хазрети Зејнеб бинт Хузејма, преселила је на ахирет у ребиул-ахиру четврте године по хиџри, када је имала тридесет година, око осам месеци после никаха с Ресулуллахом.3 Такође је ове године рођен хазрети Хусејн, друго дете хазрети Алије и хазрети Фатиме.4 Муж хазрети Умму Селеме, који је био рањен у бици на Ухуду и касније преминуо, оставио је неколико деце. Наша мајка Умму Селема, већ у годинама, остала је у тешком положају. Наш вољени Посланик веома се сажалио на њу, указао јој милост и почастио је тиме што ју је узео за жену никахом.5
Смрт Фатиме бинт Есед
Ове године преселила је на ахирет и мајка хазрети Алије, Фатима бинт Есед.6 Наш вољени Посланик се због тога веома ожалостио и рекао: „Данас ми је мајка преселила на ахирет!“ После смрти свог деде Абдулмутталиба наш вољени Посланик одрастао је код ње. А када је објавио своје посланство, Фатима је одмах стекла част да постане муслиманка. Зато ју је Султан васионе сматрао мајком и указивао јој велико поштовање. Из милости према њој, скинуо је мубарек кошуљу коју је имао на себи и наредио да је у њу умотају као у ћефин. Пошто је предводио џеназа-намаз, објавио је да је у намазу било присутно седамдесет хиљада мелека. Отишао је до кабура и спустио се у њега. Да би јој живот у кабуру био миран и пријатан, направио је покрет као да га шири према угловима, а затим је легао у кабур.
Када је изашао из кабура, мубарек очи биле су му пуне суза, а мубарек сузе пале су у кабур. Господару мој! Каква је то била милост?… И каква је то срећна жена била?… Чак ни хазрети Омер није могао да издржи, па је упитао: „Нека Вам је мој живот жртва, ја Ресулаллах! Учинили сте овој жени оно што никоме нисте учинили!“, а наш вољени Посланик, највернији од верних, рекао је: „После Ебу Талиба нико ми није учинио толико добра колико ова мила жена. Она је била моја мајка. Док су њена деца била гладна, она је најпре мени пунила стомак. Док су њена деца била прашњава и упрљана, она је најпре мени чешљала косу и мазала је ружиним уљем. Она је била моја мајка! Обукао сам јој своју кошуљу као ћефин да би је обукли у џеннетску одећу. Легао сам поред ње у кабур да би јој живот у кабуру био благ и лак. Џибрил ми је од Аллаха теала донео вест: ‚Ова жена је од становника џеннета.‘“ После тога упутио је ову дову за нашу мајку Фатиму бинт Есед: „Аллах теала нека ти опрости, нека те помилује и нека те награди. О мајко моја! Аллах теала нека ти се смилује. Сама си била гладна, а мене си хранила. Сама се ниси облачила, а мене си облачила; сама ниси јела, а мене си хранила. Онај ко оживљава и ко усмрћује јесте Аллах теала. Он је вечно жив. Он не умире. Аллаху мој! Опрости и помилуј моју мајку Фатиму бинт Есед! Научи је њеном доказу (хуџџету). Прошири јој кабур. О Аллаху мој, Најмилостивији од милостивих! Ради хакка Твог Посланика, то јест мене, и ранијих посланика, прими ову моју дову.“
Други важни догађаји четврте године по хиџри
Преселио је на ахирет шестогодишњи Абдуллах, син хазрети Османа и хазрети Рукајје. Предводник светова предводио је џеназа-намаз над својим унуком и сам га спустио у кабур. Веома се ожалостио, а мубарек сузе пале су му у кабур. Својим мубарек рукама поставио је нишан и рекао: „Аллах теала се смилује онима међу Својим робовима који су милостиви и мека срца.“7
Ти си султан посланика, преславни шах, Предводниче мој.
Ти си вечна срећа беспомоћних, Предводниче мој.
У божанском дивану ти си први, Предводниче мој.
Ферманом „Леамрук“ потврђен си, Предводниче мој.
Ти си и Ахмед, и Махмуд, и Мухаммед, Предводниче мој,
од Хакка нама потврђени султан, Предводниче мој.
Чистим душама сјај даје твој драгуљ.
Место где мелеци лице трљају – прах твојих врата.
Огледало лица теџеллија – твој поглед,
Ебу Бекр, Омер, Осман и Алија – твоји су другови.
Ти си и Ахмед, и Махмуд, и Мухаммед, Предводниче мој,
од Хакка нама потврђени султан, Предводниче мој.
Твоја се хутба учи на минберу вечне земље.
Твој суд се извршава на суду Дана полагања рачуна.
Поклик твог доласка ори се на Аллаховом Аршу.
Твоја часна имена спомињу се на земљи и небу.
Ти си и Ахмед, и Махмуд, и Мухаммед, Предводниче мој,
од Хакка нама потврђени султан, Предводниче мој.
Şeyh Galib
„После Ебу Талиба нико ми није учинио толико добра колико ова мила жена (Фатима бинт Есед). Она је била моја мајка“ Хадис-и шериф
Поход на мали Бедр