ДОГАЂАЈ КОД БИР-И МАУНЕ

Исте године, у месецу саферу, у Медину је дошао Ебу Бера Амир ибн Малик, поглавар Амирових синова из арабијске области Неџд. Посетио је Ресул-и екрема (саллаллаху алејхи ве селлем). Посланик му је објаснио ислам и саветовао му да постане муслиман. Ебу Бера није постао муслиман, али је рекао да је ислам лепа и часна вера. Осим тога, затражио је да у Неџд пошаље неколико асхаба да би се тамо ширио ислам. Наш вољени Посланик рекао је: „Не верујем становницима Неџда када су у питању људи које ћу послати!“ Амир је рекао: „Ја ћу их узети под своју заштиту. Тада им нико неће моћи наудити.“

Предводник светова прихватио је ову чврсту обавезу и спремио изасланство од седамдесет људи из реда асхаб-и Суффе. Они су ноћима учили Кур’ан-и керим. Сви су били хафизи Кур’ана. Звали су их асхаб-и курра. Имена неких од њих су: Амир ибн Фехр, Амр ибн Замри, Атијја ибн Абдуллах, Енес ибн Муавија, Хакем ибн Кејсан, Харис ибн Симме, Ка’б ибн Зејд, Малик ибн Сабит, Мунзир ибн Амр, Рафи ибн Мезил, Саид ибн Хузам, Селим ибн Милхан, Сухејл ибн Амир, Туфејл ибн Ес’ад, Урва ибн Салт (радијаллаху теала анхум). По Ресулуллаховој наредби кренули су на пут под заповедништвом хазрети Мунзира ибн Амра. Ресулуллах је дао да се напишу и писма и послао их поглаварима Бени Амра и Бени Неџда.

Ебу Бера, који је желео да његово племе буде почашћено исламом, кренуо је на пут пре асхаб-и Суффе, дошао у своје племе, рекао да је изасланство узео под своју заштиту и упозорио да их нико не дира. Сви осим његовог синовца Амира ибн Туфејла пристали су да их не дирају. А Амир ибн Туфејл наоружао је људе из три племена, стао им на чело и опколио асхаб-и кирам који су дошли до Бир-и Мауне. Асхаби, опкољени са све четири стране, латили су се мачева и сви су се јуначки борили до последње капи крви. Сви осим двојице испили су шербет шехадета. Хазрети Амра ибн Умејју заробили су. Хазрети Ка’ба ибн Зејда оставили су мислећи да је мртав.

Последње речи ових мубарек асхаба који су пали као шехиди биле су: „Господару мој! Сада нема никога осим Тебе ко би Ресулуллаху јавио о нашем стању. Пренеси му наш селам!“ У том тренутку Џибрил алејхисселам, веома тужан, дошао је Посланику, пренео њихов селам и рекао: „Они су се сусрели са Аллахом теала. Аллах теала задовољан је њима, а и они су задовољни Аллахом теала.“

Пошто је одговорио: „Ве алејхисселам“, наш вољени Посланик веома тужан окренуо се асхаб-и кираму и јавио им шта се догодило: „Ваша браћа сусрела су се с мушрицима. Мушрици су их исекли и избушили копљима…“

„Они (шехиди Бир-и Мауне) сусрели су се са Аллахом теала. Аллах теала задовољан је њима, а и они су задовољни Аллахом теала“ Хадис-и шериф

Догађај код Бир-и Мауне

Твоја је душа тачка Аллаховог нура, ја Ресулаллах,
твоја лепота душу узноси и срца отвара, ја Ресулаллах.
Рођење твоје личности, која носи знаке милости,
растера таму куфра – то зна сваки верник, ја Ресулаллах.
У ружичњаку посланства ти си ружин грм,
а ипак, последња младица коју је Аллах подигао – ти си, ја Ресулаллах.
Подари дарежљивост, о Предводниче мој, часни доказу Мевлин!
Неџибовој бољци твој обилни фејз лек је, ја Ресулаллах.
Sultan III. Ahmed (Necîb)

У овом догађају, док се борио с непријатељем, хазрети Амиру ибн Фухејри неки човек по имену Џеббар забио је копље у леђа. У том тренутку хазрети Амир рекао је: „Аллаха ми, задобио сам џеннет!“ Затим се пред очима Џеббара и других мушрика уздигао према небу. Сви су се томе зачудили, али је од њих муслиман постао само Џеббар, који га је учинио шехидом.

Посланик се веома ожалостио због догађаја код Реџиа и Бир-и Мауне. Месец дана после сваког намаза упућивао је дову против племена која су починила то болно дело, да их снађе невоља. Аллах теала примио је дову Свог Ресула. Послао је на та племена страшну сушу и глад. Затим их је снашла заразна болест и умрло је седам стотина људи.1

Ти си лекар световима, а моје је срце веома болесно,
у нади да нађе шифу, њега сам теби донео.
На леђима ми је планина греха, од страха ми је лице пожутело као слама,
али нада ми је велика: донео сам га овамо да грехови нестану.
О Сервер-и алем! Заљубљен сам у тебе и задивљен;
растављен од тебе, плачем дању и ноћу.
Твоја велика милост је аб-и хајат, а ја сам жедан;
ако не буде ни капи, умрећу, душу ћу дати.
Хвалити га по његовом ахлаку – узалудан је труд,
а описати га речима још је теже од тога.
Он опрашта, дарежљив је и толико великодушан: из воде бисер,
из камена драгуљ, из трња ружа долази.
Ако сунце нур расипа, то је од његових нурова,
кап росе на ружи од његовог ружиног лица долази.
Описати га узвишеније је од овога,
али ако кажем још више, туђинци то поричу.
Свет у једну честицу сместити могуће би било,
а описати га речима још је теже од тога.
Мевлана Халид Багдади

„Аллаха ми, задобио сам џеннет!“ Амир ибн Фухејра (радијаллаху анху)

Поход на Бени Надир