ДОГАЂАЈ КОД РЕЏИА

Хазрети Асим ибн Сабит, један од најбољих стрелаца у бици на Ухуду, у тој бици убио је мушрика Мусафија ибн Талху и његовог брата Хариса. Њихова мајка Сулафа бинт Са’д, позната по великој осветољубивости, обећала је да ће ономе ко донесе главу Асима ибн Сабита, који јој је убио оба сина, дати стотину камила. Заклела се да ће пити вино из лобање хазрети Асима. Осим тога, пошто је Абдуллах ибн Унејс, у једној серијји коју је послао Ресулуллах, убио Халида ибн Суфјана из Лихјанових синова, Лихјанови синови договорили су се са племенима Адел и Кара. Ова два племена, која су живела у околини Мекке, сковала су план и спремила изасланике. Рекли су им: „Рећи ћете да сте постали муслимани. Рећи ћете: ‚Даваћемо зекат и тражимо учитеље да га преузму и да нас уче исламу.‘ Део оних који дођу побићемо и осветићемо се. А део ћемо одвести у Мекку и продати Курејшијама.“

У месецу саферу четврте године по хиџри дошло је Посланику изасланство од шест или седам људи из ова два племена и рекло: „Постали смо муслимани, пошаљи нам учитеље који ће нас учити Кур’ан-и кериму и вери.“

У то време наш вољени Посланик био је спремио једну серијју од десет људи да провери да ли се меккански мушрици спремају за рат. Када је и из племена Адел и Кара дошло такво изасланство и затражило учитеље, послао је тај извиднички одред од десет људи заједно с придошлицама, да истражи стање, да га проучи и да јави.

У тој серијји били су, од асхаб-и кирама, Мерсед ибн Ебу Мерсед, Халид ибн Ебу Букејр, Асим ибн Сабит, Хубејб ибн Адиј, Зејд ибн Десинна, Абдуллах ибн Тарик, Муаттиб (Мугир) ибн Убејд и још тројица асхаба чија имена нису позната (радијаллаху анхум).

Тај извиднички одред, скривајући се дању и путујући ноћу, једног дана у зору стигао је до воде Реџи. Ту су се мало одморили и јели од добре врсте мединске хурме зване аџва. Затим су отишли одатле, попели се на једно оближње брдо и сакрили се.

До воде Реџи дошла је и једна жена из племена Хузејл која је чувала овце. Видевши коштице од хурми, схватила је да се ту јела мединска хурма. Повикала је: „Овде су били људи из Медине!“ и јавила то свом племену.

У то време један од изасланика племена Адел и Кара, који је био уз ову серијју од десет асхаба, под неким изговором одвојио се од њих. Одмах је отишао Лихјановим синовима и јавио им.

Примивши ту вест, Лихјанови синови кренули су. На ову малу серијју послали су снагу од две стотине људи, од којих је стотину било стрелаца. Та гомила мушрика пронашла је хазрети Асима ибн Сабита и његове другове на врху брда и опколила их. У међувремену им се придружио и човек који је мушрицима јавио о стању десет асхаба. Асхаб-и кирам тада су схватили да су преварени, одлучили су да се боре и извукли мачеве. Схвативши то, мушрици су покушали да их преваре и рекли: „Ако сиђете к нама, нећемо убити ниједног од вас. Дајемо вам чврсту реч. Аллаха нам, не желимо да вас убијемо. Али желимо да за вас од Мекканаца добијемо откуп (фидју).“

„За оне који су се, и пошто су били рањени, одазвали позиву Аллаха теала и Његовог Посланика, а нарочито за оне од њих који чине добро и чувају се зла, постоји веома велика награда“ Ал-и Имран: 172

Догађај код Реџиа

Асим ибн Сабит, Мерсед ибн Ебу Мерсед и Халид ибн Ебу Букејр (радијаллаху анхум) одбили су све њихове понуде рекавши: „Ми никада нећемо прихватити речи и заклетве мушрика.“ Хазрети Асим ибн Сабит рекао је: „Заклео сам се да никада нећу прихватити заштиту мушрика. Аллаха ми, нећу се, заваран њиховом заштитом и њиховим речима, спустити и предати.“ Подигао је руке и упутио дову: „Аллаху мој! Обавести Свог Посланика о нашем стању.“ Аллах теала примио је дову хазрети Асима и обавестио Ресулуллаха о њима.

Хазрети Асим рекао је мушрицима: „Ми се не бојимо смрти. Јер у својој вери видимо јасно (ако погинемо, бићемо шехиди и ући ћемо у џеннет).“ Када је поглавар мушрика рекао: „О Асиме! Немој упропастити ни себе ни своје другове, предај се!“, Асим ибн Сабит одговорио је стрелом. Док је одапињао стреле, казивао је ове стихове:

Ја сам снажан, никакве мане немам.
Дебела тетива мог лука је затегнута.
Смрт је истина, живот је празан и пролазан.
Све што је одређено, човеку ће доћи.
Људи ће се пре или касније Аллаху вратити.
Ако се ја с вама не будем борио,
мајка ће ми (од туге) памет изгубити.

У Асимовом тоболцу било је седам стрела. Сваком стрелом коју је одапео убио је по једног мушрика. Када су му стреле нестале, многе је избушио копљем. Али и копље му се сломило. Одмах је извукао мач, сломио корице и бацио их. (То је значило: „Борићу се док не погинем, нећу се предати.“) Затим је упутио ову дову: „Аллаху мој! Ја сам до данас чувао Твоју веру. Молим Те да на крају овог дана Ти сачуваш и заштитиш моје тело.“ Узвици „Аллаху екбер!“ хазрети Асима ибн Сабита и других асхаба орили су се планинама. Десет муџахида борило се на живот и смрт против две стотине људи, а они који би им се приближили добијали су казну за оно што су чинили. На крају је Асим (радијаллаху анху), рањен у обе ноге, пао на земљу. Пошто су га се кафири веома бојали, ни када је пао нису смели да му приђу, него су га стрелама из даљине учинили шехидом. Тога дана седморица од десет асхаба који су били тамо пала су као шехиди, а тројица су заробљена.

Лихјанови синови хтели су да одсеку мубарек главу Асима ибн Сабита да би је продали Сулафи бинт Са’д. Али пошто је Аллах теала примио дову хазрети Асима ибн Сабита, послао је тамо рој пчела. Оне су као облак стајале над Асимом ибн Сабитом. Мушрици нису могли да му приђу. На крају су рекли: „Оставите га, кад падне вече, пчеле ће се разићи, а ми ћемо му одсећи главу и однети је.“

Увече је Аллах теала спустио јаку кишу. Долинама су потекле бујице и однеле мубарек тело хазрети Асима ибн Сабита на непознато место. Колико год да су мушрици тражили, нису га нашли. Зато мушрици нису успели да одсеку ниједан део тела хазрети Асима ибн Сабита.

„Аллаху мој! Ја сам до данас чувао Твоју веру. Молим Те да на крају овог дана Ти сачуваш и заштитиш моје тело“ Асим ибн Сабит (радијаллаху анху)

Када би се споменуло како су пчеле чувале хазрети Асима, хазрети Омер би рекао: „Аллах теала, наравно, чува Свог роба верника. Као што је Асим ибн Сабит за живота био заштићен од мушрика, тако је и Аллах теала после његове смрти сачувао његово тело и није дао мушрицима да га дотакну.“ Зато су Асима ибн Сабита, када би га спомињали, називали „онај кога су чувале пчеле“.1

Тројица заробљених асхаба били су Хубејб ибн Адиј, Зејд ибн Десинна и Абдуллах ибн Тарик (радијаллаху анхум). Лихјанови синови везали су сву тројицу тетивама лукова. Међу њима Абдуллах ибн Тарик није пристао да буде одведен мекканским мушрицима. Опирао се и није хтео да иде. Узвикнуо је: „Моји другови који су пали као шехиди почаствовани су џеннетом!“ Покидао је везе на рукама, али су Лихјанови синови, засипајући га камењем, и њега учинили шехидом. Хазрети Хубејб ибн Адиј и Зејд ибн Десинна стрпели су се, мислећи: „Можда ћемо наћи прилику да извршимо извиђачки задатак који нам је дао Ресулуллах.“

Лихјанови синови одвели су обојицу у Мекку. Мушрици којима су најближи погинули у биткама на Бедру и Ухуду горели су од мржње и жеђи за осветом и тражили прилику. Хазрети Хубејба купио је мушрик Хуџејр ибн Ебу Ихаб Темими да би се осветио за свог брата погинулог у бици на Бедру, а хазрети Зејда ибн Десинну купио је Сафван ибн Умејја да би се осветио за свог оца Умејју ибн Халефа, погинулог у бици на Бедру. Намера мушрика била је да убију обојицу. Али пошто су били у месецима у којима су сматрали да је рат забрањен, држали су их у затвору и чекали да то време прође. Затворили су их на различитим местима. Оба асхаба показала су у том ропству велико стрпљење, издржљивост и племенитост.

Ослобођена робиња Мавија, која је живела у кући у којој је био затворен хазрети Хубејб ибн Адиј (ова жена је касније постала муслиманка), казивала је:

„Хубејб је био затворен у једној соби у кући у којој сам ја живела. Нисам видела бољег заробљеника од њега. Једног дана погледам, а у руци му грозд грожђа велик као ибрик. Јео је од њега. Сваки дан видели су га са таквим гроздом у руци. У то доба године, и то у Мекки, никако није било могуће наћи грожђе. Аллах теала му је давао нафаку. У соби у коју је био затворен клањао је намаз и учио Кур’ан-и керим. Жене које су слушале Кур’ан-и керим који је учио плакале су и сажаљевале га. Понекад, када бих га упитала: ‚Имаш ли неку жељу?’, рекао би: ‚Дај ми слатке воде, не доноси ми месо животиња закланих за кипове, и још – јави ми унапред када буду хтели да ме убију, ништа друго не желим.‘ Када је одређен дан у који ће га убити, отишла сам и рекла му. Када је то сазнао, нимало се није изменио и није показао ни трунку туге.

Када се тај дан приближио, рекао је да пре смрти жели да очисти тело и затражио бритву. Ја сам бритву дала свом детету у руку и послала га. Када је дете ушло к њему, наједном сам се уплашила. Рекла сам: ‚Јао! Овај човек ће заклати дете бритвом. Ионако ће њега убити.‘ Потрчала сам да видим дете. Хубејб је бритву коју сам послала узео детету из руке и посадио дете на колено да га помилује. Видевши то, веома сам се уплашила и почела да вриштим. Када је схватио о чему се ради, рекао је: ‚Мислиш ли да ћу убити ово дете? У нашој вери тако нечега нема. Неправедно одузимање живота није у нашој нарави, нити приличи нашем достојанству.‘“

Дошао је дан који су мушрици одредили да убију Хубејба ибн Адија и Зејда ибн Десинну. Тога дана рано ујутро скинули су заробљеницима ланце и одвели их на место звано Теним, изван Мекке. (Теним је удаљен 5–8 км од Ка’бе. Тамошње брдо зове се такође брдо Теним.) Становници Мекке и мушрички прваци окупили су се да гледају њихово погубљење. Унаоколо је била велика гомила.

На месту на коме ће погубити заробљенике мушрици су подигли двоја вешала. Када су хтели да хазрети Хубејба подигну на вешала и вежу, рекао је: „Пустите ме да клањам два реката намаза.“ Пустили су га и рекли: „Ено, клањај тамо.“ Хубејб је одмах стао на намаз и са хушуом (скрушеношћу) клањао два реката намаза. Окупљени мушрици, жене и деца узбуђено су га посматрали. Када је завршио намаз, рекао је: „Аллаха ми, да не бисте помислили да продужавам намаз из страха од смрти, продужио бих га и клањао бих више.“ Први који је пред погубљење клањао два реката намаза и тако постао узрок да то постане обичај и суннет јесте хазрети Хубејб ибн Адиј. Када је Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) чуо да је пред погубљење клањао два реката намаза, нашао је да је тај његов поступак на месту и исправан.2

Пошто је клањао намаз, хазрети Хубејба подигли су на вешала и везали. Лице су му окренули од кибле према Медини. Затим су рекли: „Хајде, отпадни од своје вере! Пустићемо те на слободу.“ Он је одговорио: „Аллаха ми, нећу отпасти! Кад би цео свет био мој и кад би ми га дали, ни тада не бих отпао од ислама!“

Добивши тај одговор, мушрици су рекли: „Да ли би сада волео да је на твом месту Мухаммед и да њега убију? Ако кажеш ‚да‘, спасићеш се и мирно ћеш седети код своје куће!“ Хубејб је рекао: „Ја никада не бих пристао ни да се Мухаммеду алејхисселам трн забоде у ногу!“

Мушрици су му се ругали, смејали се и рекли: „О Хубејбе! Отпадни од вере ислама! Ако не отпаднеш, сигурно ћемо те убити!“ Хубејб им је одговорио: „Кад је то на путу Аллаха теала, за мене моја погибија нема никакве важности.“

После тога Хубејб је упутио дову: „Аллаху мој! Овде не видим друго лице осим лица непријатеља. Аллаху мој! Пренеси од мене селам Свом Ресулу. Обавести Свог Ресула о овоме што нам је учињено!“ и рекао: „Есселаму алејке, ја Ресулаллах.“ Док је Хубејб упућивао ову дову, наш вољени Посланик седео је са асхаб-и кирамом. Зејд ибн Хариса казивао је: „Једног дана, док је седео са својим асхабима, Ресулуллах је рекао: ‚Ве алејхисселам.‘ Асхаб-и кирам упитали су: ‚Ја Ресулаллах! На чији је ово селам одговор?‘ Рекао је: ‚Ово је одговор на селам нашег брата Хубејба. Џибрил (алејхисселам) донео ми је Хубејбов селам.‘“3

Курејшијски мушрици који су се окупили око Хубејба подбадали су младиће да насрну на њега копљима говорећи: „Ево, то је човек који вам је побио очеве“, и они су почели да рањавају његово мубарек тело. У то време Хубејбово лице окренуло се према Ка’би. Мушрици су га окренули према Медини. Хазрети Хубејб упутио је дову: „Аллаху мој! Ако сам ја код Тебе примљен роб, окрени ми лице према кибли.“ Лице му се поново окренуло према кибли. Ниједан од мушрика није могао да му окрене лице на другу страну осим према Ка’би. У међувремену је Хубејб на вешалима изговорио песму у којој је казивао како га, усамљеног међу непријатељима, чине шехидом. Када су мушрици почели да га муче забадајући му у тело копља која су држали у рукама, рекао је: „Аллаха ми, кад већ гинем као муслиман, не марим на коју ћу страну пасти кад ме посеку! Све је ово на путу Аллаха теала.“

„Ја никада не бих пристао ни да се Мухаммеду алејхисселам трн забоде у ногу!“ Хубејб ибн Адиј (радијаллаху анху)

После тога Хубејб је овако проклео мушрике: „Аллаху мој! Уништи све курејшијске мушрике! Растури њихову заједницу! Узми им душе једну по једну, не остави их у животу!“ Чувши ту клетву, мушрици су се веома уплашили и један део њих побегао је одатле. Неки од оних који су остали почели су један за другим да му забадају копља. Један од њих забио му је копље у груди и копље му је изашло на леђа. Док му је крв шикљала из тела и док је на вешалима давао последњи дах, Хубејб је пао као шехид говорећи: „Ешхеду ен ла илахе иллаллах ве ешхеду енне Мухаммеден абдуху ве ресулуху.“4

Тело Хубејба ибн Адија (радијаллаху анху) висило је на вешалима четрдесет дана. Тело му није иструлило нити је заударало. Из њега је непрестано текла свежа крв. Наш вољени Посланик послао је од асхаб-и кирама хазрети Зубејра ибн Аввама и Микдада ибн Есведа да донесу његово тело. Ноћу су тајно ушли у Мекку. Скинули су Хубејба с вешала на која је био обешен, натоварили га на камилу и кренули путем према Медини. Сазнавши за то, мушрици су у великој гомили пошли на њих. Да би се одбранили, оба асхаба спустила су тело на земљу. Мало затим видели су да се земља на месту где су оставили тело раздвојила, примила тело у себе и затворила се, па су продужили путем за Медину.

И хазрети Зејда ибн Десинну везали су за друга подигнута вешала. Хтели су да га натерају да отпадне од вере. Али мушрици нису постигли ништа друго осим што су још више учврстили Зејдов иман. Тада су Зејда засули кишом стрела. На крају га је учинио шехидом Нистас, ослобођени роб Сафвана ибн Умејје.