БИТКА НА УХУДУ

Ко ће овом мачу дати његово право?

У једном жестоком тренутку, када ниједна страна више није могла да стоји на месту, наш вољени Посланик показао је мач који је држао у руци. На њему је био написан овај бејт:

У кукавичлуку је срамота, у јуришу част и углед.
Страхом се човек од кадера не спасава.

И чуло се како каже: „Ко ће од мене узети овај мач?“ Чувши то, многи од асхаб-и кирама одједном су пружили руке да га узму. Када је наш Посланик поново рекао: „Ко ће га узети да би му дао његово право?“, асхаб-и кирам су заћутали и повукли се. Од оних који су мач жарко тражили Зубејр ибн Аввам рекао је: „Ја ћу га узети, ја Ресулаллах.“ Наш Посланик није дао мач хазрети Зубејру. Наш Посланик није прихватио ни молбе Ебу Бекра, Омера и Алије (радијаллаху анхум).

Ебу Дуџана је упитао: „Ја Ресулаллах! Које је право овог мача?“ Наш вољени Посланик рекао је: „Његово право је да њиме удараш непријатеља док се не искриви и не савије. Његово право је да њиме не убијеш муслимана и да с њим не бежиш пред кафирима. Да се њиме бориш на Аллаховом путу док ти Аллах теала не подари победу или шехадет.“ Тада је Ебу Дуџана рекао: „Ја Ресулаллах! Ја га узимам да бих му дао његово право.“ Наш Посланик му је предао мач који је држао у руци.14

Ебу Дуџана (радијаллаху анху) био је колико храбар и јуначан, толико и веома лукав на бојним пољима и у потпуности се придржавао хадис-и шерифа „Рат је лукавство“15. Када је узео мач, хазрети Ебу Дуџана кренуо је према бојном пољу поносито, достојанствено и охоло, казујући стихове. На себи није имао ништа осим кошуље и црвене чалме на глави.

Овакав ход хазрети Ебу Дуџане асхаб-и кирам нису баш радо примили. Тада је Посланик рекао: „Ово је ход који, изван оваквих места (бојишта), изазива гнев Аллаха теала“ и тиме објавио да је охол ход дозвољен само пред непријатељем.

Не могавши више да чека, Халид ибн Велид је из мушричких редова кренуо у напад са одредима под својом командом. И наш вољени Посланик издао је наредбу за напад асхаб-и кираму, који нису могли да стоје на месту. У трену је бојно поље испунио узвик „Аллаху екбер!“ Сасвим напред, на челу неоклопљених одреда, хазрети Хамза почео је мачевима које је држао у рукама да удара сваког кафира који би му дошао. Одреди Халида ибн Велида, који су наваљивали с великом жестином, одмах су одбачени назад. Тада је Халид ибн Велид, да би кроз планински кланац ударио с леђа, направио широк лук и стигао до брда Ајнејн. Али хазрети Абдуллах ибн Џубејр и педесет јунака под његовом командом одбили су их кишом стрела.

Битка се већ распламсала. Обе стране бориле су се свом снагом. Сваки асхаб, борећи се са најмање четири мушрика, трудио се да продре напред.

„О асхаби моји! Онима којих је мало тешко је борити се с непријатељем. Ако они покажу постојаност и труд, Аллах теала их доводи до олакшања“ Хадис-и шериф

Хазрети Хамза с једне стране узвикивао је: „Аллаху екбер! Аллаху екбер!“, а с друге говорио: „Ја сам Аллахов лав!“ и напредовао сатирући непријатеља. Сафван ибн Умејја говорио је онима око себе: „Где је Хамза? Покажите ми га“ и претраживао бојно поље. Наједном је угледао једног човека који се борио са два мача и упитао је: „Ко је овај борац?“ Они око њега рекли су: „Онај кога тражиш! Хамза!“ Сафван је рекао: „До данас нисам видео другог човека тако жестоког и неустрашивог као што је он, који јуриша да побије свој народ.“

Када се битка сасвим распламсала, Зубејр ибн Аввам из реда мухаџира, ожалошћен што мач није дат њему, рекао је сам себи: „Тражио сам мач од Ресулуллаха, али он га је дао Ебу Дуџани. А ја сам син његове тетке Сафије. Уз то сам Курејшија. А и први сам га затражио. Да одем да видим шта ће то Ебу Дуџана учинити више од мене?“ Затим је почео да прати Ебу Дуџану. Хазрети Ебу Дуџана доносио је текбир „Аллаху екбер!“ и кога год би од мушрика срео, ударио би га и убио. Један од најокорелијих мушрика, крупне грађе, сав прекривен оклопима, тако да су му се виделе само очи, сукобио се са Ебу Дуџаном. Најпре је он напао хазрети Ебу Дуџану. Ебу Дуџана се од његовог ударца заштитио штитом. Мушриков мач заринуо се у Ебу Дуџанин штит. Повукао је свој мач, али није могао да га извуче. Сада је ред дошао на Ебу Дуџану. Једним ударцем мача убио је свог противника.

После тога Ебу Дуџана, обарајући сваког безверника који би му изашао на пут, стигао је све до жена које су у подножју брда дефовима подбуњивале мушрике. Али, иако је већ подигао мач, одустао је од тога да убије Ебу Суфјанову жену Хинду.16 Видевши то, Зубејр ибн Аввам рекао је сам себи: „Аллах и Његов Ресул боље од мене знају коме треба дати мач.“ И додао је: „Аллаха ми, нисам видео човека који се боље бори и боље удара од њега.“

Микдад ибн Есвед, Зубејр ибн Аввам, хазрети Алија, хазрети Омер, Талха ибн Убејдуллах и Мус’аб ибн Умејр – сви су они били као неосвојива тврђава. Видевши да се Посланик бори сасвим близу непријатеља и да изнова јуриша, славни асхаби нису могли да стоје на месту. Бојећи се да Ресулуллаху не буде нанета нека штета, окупљали су се око њега и непријатељу у оклопима нису давали да дође до даха. У то време видело се да је хазрети Абдуллах ибн Амр пао као шехид. Био је то први шехид Ухуда. Видевши да је пао као шехид, његови другови постали су као лавови и ради Аллаховог задовољства јурнули у саму средину непријатеља.

У једном тренутку када се битка жестоко распламсала, сусрели су се симбол јунаштва хазрети Абдуллах ибн Џахш и првак стрелаца хазрети Са’д ибн Ебу Веккас. Обојица су били рањени на разним местима. Хазрети Са’д ибн Ебу Веккас казује: „Био је то један од најжешћих тренутака битке на Ухуду. Наједном ми се примакао Абдуллах ибн Џахш, ухватио ме за руку и одвукао у подножје једне стене. И рекао ми је: ‚Сада ти овде упути дову, а ја ћу рећи Амин. Затим ћу ја упутити дову, а ти реци Амин!‘ Рекао сам: ‚Добро.‘ Упутио сам ову дову: ‚Аллаху мој! Пошаљи ми веома јаке и тешке непријатеље. Да се с њима немилице борим. Да их све побијем. Да се вратим као гази (победник).‘ На ову моју дову он је свим срцем рекао: ‚Амин.‘

Затим је он почео да упућује дову: ‚Аллаху мој! Пошаљи ми јаке непријатеље, да се с њима немилице борим. Да џихаду дам његово право. Да их све побијем. На крају нека ме један од њих учини шехидом. Затим нека ми одсече усне, нос и уши. Да дођем пред Тебе обливен крвљу. Када ме Ти упиташ: „Абдуллаху! Шта си учинио са својим уснама, носом и ушима?“, ја да кажем: „Аллаху мој! Њима сам много грешио, нисам их употребљавао на прави начин. Било ме је стид да их донесем пред Тебе. У бици у којој је био мој вољени Посланик упрљао сам се прашином и земљом и такав сам дошао.“‘ Срце ми није хтело да на такву дову каже Амин. Али пошто је он то желео и пошто сам му унапред дао реч, рекао сам невољно: ‚Амин.‘

Затим смо извукли мачеве и наставили борбу. Обојица смо убијали кога год бисмо срели пред собом. Он је нападао крајње јуначки и растурао непријатељске редове. Изнова и изнова ударао је на непријатеља и са неугасивом жељом да постане шехид поново јуришао. Док се борио узвикујући ‚Аллаху екбер! Аллаху екбер!…’, сломио му се мач. У том тренутку наш вољени Посланик пружио му је грану хурмине палме и наредио му да настави борбу. Та грана је муџизом постала мач и он је наставио да се бори са сваким ко би му дошао насупрот. Убио је много непријатеља. Пред крај битке постигао је шехадет који је желео, од стрела које је одапео један мушрик по имену Ебул-Хакем. Када је пао као шехид, кафири су се бацили на његово тело и одсекли му нос, усне и уши. Цео је био обливен крвљу.“

У муџахидским редовима био је један човек по имену Казман. Он је сломио корице свог мача и рекао: „Боље је погинути него побећи!“, па је голим мачем јурнуо међу мушрике. Казман је показао много јунаштва и одважности. Сам је убио седам-осам кафира. На крају је рањен пао на земљу. Када су асхаб-и кирам, задивљени тим његовим јунаштвом, то јавили Посланику, он је рекао: „Он је од становника џехеннема.“ Хазрети Катада ибн Ну’ман отишао је до Казмана и рекао: „О Казмане! Нека ти је шехадет мубарек!“, а Казман је одговорио: „Нисам се борио из ревности за веру, него да Курејшије не би дошли у Медину и упропастили мој хурмењак!“ Затим је стрелом пробушио вене на зглобу руке и убио сам себе. Тако се схватила мудрост Посланикових речи: „Он је од становника џехеннема!“

Од почетка битке сви асхаб-и кирам, а пре свих Предводник светова, наш вољени Посланик, водили су велику борбу. Жестоким нападима одбили су мушричку војску. Гомила мушрика, који су од кипова које су сами направили од камена и дрвета и које су обожавали узвикујући „Лат, Узза, Хубел!“ тражили корист и помоћ, пред тим јунаштвом муџахида почела је да се расипа и бежи. Жене које су дошле да их подстичу на борбу дизале су кукњаву и покушавале да стигну војнике који су бежали.

Када су курејшијски мушрици почели да напуштају бојно поље и, остављајући иметак који су донели са собом, да беже према Мекки, исламски војници су се обрадовали и захвалили Аллаху теала што су постигли победу коју им је обећао. Иако су бројем и снагом били вишеструко надмоћнији, мушрици су пред муслиманима били разбијени. Док су бежали газећи једни друге, славни асхаби су их гонили и убијали оне које би стигли. У тој гужви хазрети Ханзала ибн Ебу Амир, који се тек био оженио, стигао је врховног заповедника мушричке војске Ебу Суфјана, који је покушавао да побегне на коњу. Ударио је мачем коња по ногама и оборио га на земљу. Ебу Суфјан, оборен на земљу, почео је да кука из свег гласа: „О Курејшије!… У помоћ!… Ја сам Ебу Суфјан! Ханзала хоће да ме исече мачем!…“ Иако су то видели, мушрици који су заједно с њим покушавали да побегну мислили су само на свој живот и нису марили за свог заповедника.

„Рат је лукавство“ Хадис-и шериф

Али у том тренутку мушрик Шеддад ибн Есвед, који је стајао одмах иза хазрети Ханзале, забио је своје копље Ханзали у леђа. Иако је хазрети Ханзала хтео да још једном јурне узвикнувши „Аллаху екбер!“, пао је на земљу као шехид, а његова мубарек душа одлетела је у џеннет. Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Видео сам како мелеци између неба и земље купају Ханзалу кишницом у сребрној посуди.“ Ебу Усејди је казивао: „Када сам чуо ове Ресулуллахове речи, отишао сам до Ханзале. С главе му је капала кишница. Вратио сам се и јавио то Ресул-и екрему.“ Хазрети Ханзалу назвали су „Гасилул-мелаике“, то јест онај кога су окупали мелеци.17

Видевши да мушрици беже, неки од стрелаца у кланцу Ајнејн помислили су да је битка завршена и напустили своја места. Њихов заповедник Абдуллах ибн Џубејр и дванаест људи остали су на својим местима.18

Јунаштво хазрети Алије

У то време заповедник курејшијских стрелаца Халид ибн Велид, који је будно чекао и настојао да искористи сваку прилику, видео је да се број муџахида у кланцу смањио и покренуо је коњанике под својом командом.

Халид и Икрима ибн Ебу Џехл у трену су стигли до кланца Ајнејн. Хазрети Абдуллах ибн Џубејр и његови верни и одани другови поређали су се у ред и раширили. Сипали су стреле на непријатеља док им се стреле у тоболцима нису истрошиле. Затим су се борили копљима, а када су се сукобили прса у прса, узвикујући „Аллаху екбер! Аллаху екбер!“, мачевима су показали много јунаштва. Однос између оних с иманом и оних без имана био је веома неједнак: један према двадесет пет. Славни асхаб-и кирам борили су се до последње капи крви да би испунили наредбу свог Посланика. Један за другим испили су шербет шехадета, њихова мубарек тела пала су на земљу, а душе им одлетеле у џеннет (радијаллаху анхум).

Мушрици су из мржње свукли одећу хазрети Абдуллаха и избушили му мубарек тело копљима. Расекли су му стомак и извадили му утробу.

Када су Халид ибн Велид и Икрима учинили шехидима муџахиде у кланцу, брзо су напали исламску војску с леђа. Видевши непријатеља који им се изненада појавио за леђима, асхаб-и кирам нису стигли да се прегрупишу. Јер су многи од њих чак и оружје били одложили. Све се наједном изменило. Курејшијски мушрици који су бежали напред, видевши да је Халид ибн Велид прешао у напад с леђа, поново су се окренули. Муџахиди су се нашли између две ватре. Непријатељ је, нападајући и спреда и с леђа, почео да притешњава муџахиде. Веза асхаба једних с другима била је прекинута. Били су принуђени да се разиђу.19

Хазрети Алија је казивао: „Јурнуо сам у средину једног мушричког одреда у коме је био и Икрима ибн Ебу Џехл. Опколили су ме, а ја сам већину њих посекао мачем. Упао сам у други одред и избацио из строја велики број и од њих. Пошто ми није дошао смртни час, ништа ми се није десило. У једном тренутку нисам могао да видим Ресулуллаха. Рекао сам сам себи: ‚Кунем се, он није човек који би напустио бојно поље и отишао. Мора бити да га је Аллах теала због наших недоличних поступака узео и уздигао из наше средине! Сада ми не преостаје други пут осим да се борим док не погинем‘, и сломио сам корице свог мача. Када сам јуришао на мушрике и растерао их, видео сам да је Ресулуллах остао међу њима. Тада сам схватио да Аллах теала чува Ресулуллаха Својим мелецима.“

Непријатељски војници примакли су се сасвим близу Ресул-и екрема (саллаллаху алејхи ве селлем). Стање је било веома опасно. Наш вољени Посланик стајао је као стрма планина, остајао постојан и није се помицао са свог места. С једне стране борио се с непријатељем, а с друге, настојећи да окупи своје расуте асхабе, говорио је: „О тај и тај, дођи к мени! О тај и тај, дођи к мени! Ја сам Ресулуллах.

Ко се врати к мени, њему припада џеннет!“ Хазрети Ебу Бекр, хазрети Омер, Абдуррахман ибн Авф, Талха ибн Убејдуллах, Алија ибн Ебу Талиб, Зубејр ибн Аввам, Ебу Дуџана, Ебу Убејда ибн Џеррах, Са’д ибн Муаз, Са’д ибн Ебу Веккас, Хубаб ибн Мунзир, Усејд ибн Худајр, Сехл ибн Ханиф, Асим ибн Сабит и Харис ибн Симме (радијаллаху анхум) у трену су се у прстен поређали око нашег вољеног Посланика и, да би га заштитили, образовали живи бедем тврђаве.

У то време чуо се глас хазрети Аббаса ибн Убаде, који је викао да би окупио расуте асхаб-и кирам: „О браћо моја! Ова несрећа која нас је снашла последица је тога што нисмо испунили наредбу нашег Посланика. Не разилазите се! Дођите око нашег Посланика! Ако не заузмемо место поред оних који га бране и ако због нас Ресулуллаху буде нанета штета, пред нашим Господаром нећемо имати никаквог оправдања!“ Хазрети Аббас ибн Убада, заједно са Хариџом ибн Зејдом и Евсом ибн Еркамом, узвикујући „Аллаху екбер!“, јурнуо је голим мачем међу непријатеље. Јуначки су се борили на Ресулуллаховом путу, да би га заштитили. Хариџа ибн Зејд био је рањен на деветнаест места. Ни ране друге двојице нису биле мање. И сва тројица постигла су степен шехида за којим су толико чезнули.

У том веома опасном тренутку асхаб-и кирам почели су полако да се окупљају око Посланика. Мушрици су опколили нашег вољеног Посланика и његове славне асхабе, који су му својим телима били заклон. Напредујући са свих страна у одредима, сужавали су обруч. Видевши да је једна група Курејшија јурнула напред, Предводник светова рекао је асхабима поред себе, који су били спремни да жртвују своје животе: „Ко ће дочекати овај одред?“, а видело се како хазрети Вехб ибн Кабус излеће напред говорећи: „Нека ти је мој живот жртва, ја Ресулаллах! Ја ћу их дочекати!“ Тај јунак, коме име Аллаха теала није силазило с језика, упао је голим мачем међу мушрике. Посланик је рекао: „Доносим ти радосну вест о џеннету.“ А када је видео постојаност и труд које је показивао пред непријатељем, рекао је: „Аллаху мој! Смилуј му се! Сажали се на њега!“

Видевши да су мушрици опколили хазрети Вехба и копљима га учинили шехидом, Са’д ибн Ебу Веккас јурнуо је напред да му помогне, продро у средину непријатеља и показао невиђено јунаштво. Многе кафире избацио је из строја, а остале одбио и вратио се свом вољеном Посланику. Ресул-и екрем рекао је за хазрети Вехба: „Ја сам задовољан тобом. Нека је и Аллах теала задовољан!“ Видевши да једна група мушрика, пробивши обруч муџахида, напредује према њему, Хабиб-и екрем рекао је хазрети Алији: „Нападни их!“ Хазрети Алија је напао, убио Амра ибн Абдуллаха, а остале натерао у бекство. Када му се сломио мач, наш Посланик му је дао Зулфикар. Када је дошла друга група, Посланик је рекао: „О Алија! Одбиј од мене зло ових!“ Аллахов лав, који је свој живот жртвовао за Ресулуллаха, одмах је прешао у напад. Убио је Шејбу ибн Малика, а остале одбио. У том тренутку дошао је Џибрил алејхисселам и рекао Посланику: „Ја Ресулаллах! Ово је изванредно јунаштво које је показао Алија.“ Ресулуллах је рекао: „Он је од мене, а ја сам од њега.“

„Видео сам како мелеци између неба и земље купају Ханзалу кишницом у сребрној посуди“ Хадис-и шериф

А Џибрил алејхисселам рекао је: „А ја сам од вас двојице.“ У истом тренутку чуо се један глас: „Нема јунака као што је Алија, ни мача као што је Зулфикар.“

Када су схватили да не могу да приђу нашем вољеном Посланику, мушрици су почели да га гађају стрелама. Одапете стреле или су прелетале преко њега, или падале испред њега, или с његове десне или леве стране.

Чим су то видели, асхаб-и кирам, који су се, ставивши живот на коцку, борили да одбију непријатеља, окупили су се око Предводника светова и почели да га својим мубарек телима заклањају од стрела које су долазиле. Када је Посланик наредио својим асхабима да узврате стрелама, и асхаби су почели да гађају непријатеља стрелама. Наш вољени Посланик посадио је хазрети Са’да ибн Ебу Веккаса испред себе. Хазрети Са’д, који је био изврстан стрелац, почео је брзо, једну за другом, да сипа стреле на непријатеља. Сваки пут када би извукао стрелу из тоболца, то јест из торбе за стреле, говорио је: „Господару мој! Ово је Твоја стрела. Погоди њоме непријатеља!“, а Посланик је говорио: „Аллаху мој! Прими Са’дову дову! Аллаху мој! Усмери Са’дову стрелу!… Настави, Са’де! Настави! Мајка и отац нека су ти жртва!“ Тако је при сваком хицу Посланик понављао те исте дове.

Када су хазрети Са’ду нестале стреле, наш вољени Посланик дао му је своје стреле да гађа. Свака стрела хазрети Са’да ибн Ебу Веккаса погађала је или неког непријатеља или животињу коју је јахао.

Док су мушрици гађали стрелама, хазрети Ебу Талха заклањао је нашег вољеног Посланика спреда и својим телом и штитом био му је заклон од сваке стреле која би долетела, а повремено је испуштао бојне покличе који су збуњивали непријатеља. Посланик је рекао: „Глас Ебу Талхе у војсци бољи је од стотину људи.“ Кад год би нашао прилику, Ебу Талха није пропуштао да гађа мушрике стрелама; гађао је снажно и веома брзо, а ниједна његова стрела није промашила. Кад год би Ресул-и екрем, радознао да види његове стреле, подигао своју мубарек главу, Ебу Талха, бојећи се да Ресулуллаха не погоди стрела, говорио је: „Мајка и отац и мој живот нека су Вам жртва, ја Ресулаллах! Не подижите своју мубарек главу, да Вас не погоди непријатељска стрела и науди Вам! Моје тело је штит Вашем мубарек телу и Вама је жртва! Неће доћи до Вас док мене не закољу! Док ја не умрем, Вама се ништа неће десити!…“ Тако је нашег вољеног Посланика претпостављао самом себи.

На свим странама ухудског бојишта немилосрдна, страшна битка трајала је свом жестином; неки на коњима, а неки пешице водили су борбу имана и куфра. Асхаб-и кирам још нису били успели да се окупе. Око Посланика кружило је само тридесетак асхаба, као лептири око свеће. Своја тела стављали су као штит пред стреле, копља и ударце мачева. Њихова једина жеља била је да испуне Посланикову наредбу и да од њега отклоне сваку штету која би га могла снаћи. Предводник јунака хазрети Хамза у тој се гужви одвојио од Посланика. Борио се усред једне групе држећи у обе руке по мач и узвицима „Аллаху екбер!…“ уливао страх у срце непријатеља. До тог тренутка сам је убио тридесет једног мушрика, а многе је оставио без руке или ноге. Док је хазрети Хамза растеривао гомилу мушрика у коју је упао, Сиба ибн Умму Енмар позвао га је на мејдан: „Има ли јунака који може да ми се супротстави?“ Хазрети Хамза рекао је: „Дођи ми, о сине обрезивачице! Значи, ти изазиваш Аллаха и Његовог Ресула?“, па га је, не давши му да дође до даха, ухватио за ноге и оборио на земљу.20 Хазрети Хамза се спустио на њега и одвојио му главу од тела. Затим је видео да иза стене преко пута Вахши, који још није био муслиман, држи копље у руци и нишани у њега. Одмах је кренуо према њему, али када је стигао до јаруге коју су пред њим издубиле бујице, оклизнуо се и пао на леђа. У том тренутку оклоп му се отворио на стомаку. Уграбивши прилику, Вахши је бацио копље!… Копље је долетело, забило се у мубарек тело хазрети Хамзе и изашло на другу страну. Највећи међу јунацима клонуо је на том месту узвикнувши: „Аллаху мој!“ Пао је као шехид и стигао до степена за којим је чезнуо. Свој живот жртвовао је на путу Аллаха теала, за свог вољеног Посланика (радијаллаху анху).

„О Са’де! Мајка и отац нека су ти жртва! Господару мој! Доведи његове стреле до циља и прими његове дове!“ Хадис-и шериф

У то време неко је у непријатељским редовима подстицао мушрике да нападну Предводника васионе (саллаллаху алејхи ве селлем) говорећи: „О заједницо Курејша! Не престајте да се борите против Мухаммеда, који не поштује права сродства и који је поделио ваш народ. Ако се Мухаммед спасе, нека се ја не спасем!…“ Био је то глас Асима ибн Ебу Авфа. Хазрети Ебу Дуџана чуо је тај глас. Борећи се, пронашао је Асима ибн Ебу Авфа и одмах га убио. Али мушрик Мабед, који је био иза њега, свом снагом замахнуо је мачем на хазрети Ебу Дуџану. Аллаховом милошћу, Ебу Дуџана се изненадним и веома брзим покретом сагнуо до земље и избегао смртоносни ударац. Одмах је устао, ударио Мабеда мачем и убио га.

Циљ курејшијских мушрика био је Предводник светова. Да би му се приближили, улагали су сву своју снагу. Али никако нису могли да прођу кроз његове славне и часне асхабе, који су кружили око њега као лептири око свеће и који ни за трунку нису оклевали да жртвују своје животе од страха да му се не деси нека штета. Ових тридесет јунака рекли су пред Ресулуллахом: „Ја Ресулаллах! Да се никада не одвојимо од тебе, наша лица су пред твојим мубарек лицем заклон и штит; наша тела су жртва за твоје мубарек тело; само да си ти жив и здрав!“

Мушрици су нападали у групама. Понос света показао је на једну групу и рекао јуначким асхабима поред себе, који су му својим телима били штит: „Ко ће на путу Аллаха теала за нас жртвовати своје тело?“, на шта је петорица асхаба из Медине излетела напред. Ти јуначки лептири борили су се пред мубарек очима Ресулуллаха доносећи текбире и кружећи око њега. Најзад су четворица од њих ту одмах пала као шехиди. Када је пети, рањен на четрнаест места, пао на земљу, Предводник светова рекао је: „Примакните га к мени.“ Из сваког дела тела текла му је крв. Наш вољени Посланик сео је и своје мубарек стопало ставио му под главу као јастук. Тај срећни асхаб који је у том стању стекао част да постане шехид био је хазрети Умара ибн Језид.

Јунаштво Талхе ибн Убејдуллаха

У једном тренутку када су се мушрици сасвим приближили, наш Посланик је рекао: „Ко ће ове дочекати, ко ће их зауставити?“ Хазрети Талха ибн Убејдуллах хтео је да јурне напред говорећи: „Ја! Ја Ресулаллах!“ Посланик је рекао: „Ко још има као ти?“ Један од асхаба из Медине затражио је дозволу говорећи: „Ја Ресулаллах! Ја!“ Када је наш вољени Посланик рекао: „Хајде, ти их дочекај“, излетео је напред и бацио се на мушрике.

Показао је јунаштво коме нема равног. Пошто је убио неколико безверника, испио је шербет шехадета.21 Ресул-и екрем поново је рекао: „Ко ће се овима супротставити?“ Пре свих поново је изашао хазрети Талха. Када је Посланик упитао: „Ко још има као ти?“, један благословени човек из реда енсарија рекао је: „Ја ћу их дочекати, ја Ресулаллах.“ Наш Посланик је рекао: „Хајде, ти их дочекај.“ И он је, борећи се с мушрицима, пао као шехид. Тако су сви асхаби који су у том тренутку били уз Посланика, борећи се, постигли шехадет.

Уз Султана васионе сада није остао нико осим хазрети Талхе ибн Убејдуллаха. Бринући се да Ресулуллаху не буде нанета штета, хазрети Талха трчао је на све четири стране и немилице се борио с кафирима. То што је тако брзо замахивао мачем, што је у трену узвраћао непријатељу са сваке Ресулуллахове стране и што је своје тело стављао као штит пред ударце стрела, копља и мачева, било је нешто чему равно није виђено. Хазрети Талха кружио је као лептир око свеће и нимало није марио за мачеве који су га погађали. Његова жеља била је да заштити Султана васионе и да на том путу, као и његова друга браћа, постане шехид. На телу му није остало ниједно неозлеђено место, а на одећи му се ништа није видело осим крви. Па ипак, стизао је одједном на све четири стране. У то време до Ресул-и екрема стигли су хазрети Ебу Бекр и хазрети Са’д ибн Ебу Веккас.

У међувремену предводник јунака хазрети Талха пао је од губитка крви на врелу земљу и онесвестио се. Цело тело било му је избушено ударцима мачева, копља и стрела. Имао је шездесет шест великих и безброј малих рана. Наш вољени Посланик наредио је хазрети Ебу Бекру да одмах притекне у помоћ хазрети Талхи. Ебу Бекр Сиддик попрскао је водом мубарек лице хазрети Талхе да би се освестио. Чим је дошао к себи, хазрети Талха ибн Убејдуллах упитао је: „О Ебу Бекре! Је ли Ресулуллах жив и здрав?“ и тиме показао најлепшу љубав и оданост. Волети Ресул-и екрема и жртвовати свој живот за његово мубарек тело – већа љубав и оданост од ове не могу постојати. Када је хазрети Ебу Бекр рекао: „Ресулуллах је жив. Он ме је послао“, Талха је одахнуо и рекао: „Бескрајна хвала Аллаху теала. Кад је он жив, свака невоља је ништа.“ У то време стигло је још неколико асхаба.

Предводник светова, Мухаммед Мустафа (саллаллаху теала алејхи ве селлем) дошао је до хазрети Талхе. Рањени муџахид заплакао је од радости видевши Ресулуллаха живог. Пошто га је помиловао по телу, Посланик је подигао руке и упутио дову: „Аллаху мој! Подари му шифу (излечење) и снагу.“ Као Ресул-и екремова муџиза, хазрети Талха устао је на ноге потпуно здрав и поново почео да се бори с непријатељем. Наш вољени Посланик рекао је за њега: „На Дан Ухуда видео сам да на земљи осим Џибрила с моје десне стране и Талхе ибн Убејдуллаха с моје леве стране нема никог ко ми је близу.“22 „Ко жели да види човека од становника џеннета како хода по земљи, нека погледа Талху ибн Убејдуллаха.“

„Талха и Зубејр су моји суседи у џеннету“ Хадис-и шериф

На свим странама бојишта борба је трајала свом жестином. Око Посланика били су Ебу Дуџана, барјактар Мус’аб ибн Умејр, Талха ибн Убејдуллах, Несиба-хатун, која је дотрчала из задњих редова да брани нашег Посланика, и још неколико асхаба. Они су се заједно с Ресулуллахом борили против мушрика. Окорели мушрик Абдуллах ибн Хунејд, наоружан од главе до пете, у оклопу и са шлемом, када је угледао нашег вољеног Посланика, мамузнуо је коња. Викао је: „Ја сам Зухејров син. Покажите ми Мухаммеда. Или ћу ја њега убити, или ћу погинути поред њега!“ Док је терао коња према Посланику, хазрети Ебу Дуџана испречио му се на путу и рекао: „Хајде, дођи! Ја сам човек који својим телом штити мубарек тело Мухаммеда алејхисселам. Док мене не прегазиш, до њега не можеш доћи!“ Ударио је мачем коња по ногама, оборио Абдуллаха ибн Хунејда на земљу и, подигавши мач, рекао: „Узми, ово је од Харешиног сина!“, па га је једним ударцем уништио. Предводник светова, који је то посматрао, упутио је дову: „Аллаху мој! Као што сам ја задовољан Харешиним сином (Ебу Дуџаном), тако буди и Ти задовољан њиме!“

Један од мушрика, изврстан стрелац који је погађао сваком стрелом, Малик ибн Зухејр, свуда је тражио Посланика и желео да га погоди стрелом чим му се укаже прилика. Пришао је сасвим близу Ресулуллаха, затегао лук, нанишанио у мубарек главу нашег вољеног Посланика и одапео стрелу. Није било времена ни колико да се трепне. Хазрети Талха је у трену раширио длан и ставио га пред стрелу. Стрела се забила у длан хазрети Талхе и осакатила му руку. Све жиле на прстима биле су му пресечене, а кости шаке сломљене. И Понос света (саллаллаху алејхи ве селлем) видео је шта се догодило, веома се ожалостио и рекао: „Да си (када си пружио руку према стрели да ме заштитиш) рекао: ‚Бисмиллахир-рахманир-рахим‘, мелеци би те, док људи гледају у тебе, подигли на небеса.“23

Четворица мекканских мушрика по имену Абдуллах ибн Камиа, Убејј ибн Халеф, Утба ибн Ебу Веккас и Абдуллах ибн Шихаб Зухри договорили су се и заклели да ће окончати живот Ресул-и екрема. У том тешком тренутку Ресулуллах се са неколико асхаба поред себе немилице борио против непријатеља. Испред Посланика био је барјактар хазрети Мус’аб ибн Умејр. Због оклопа који је имао на себи, хазрети Мус’аб био је веома сличан нашем вољеном Посланику. И он је, држећи у десној руци исламску заставу, ушао у страшну борбу с мушрицима. У то време Ибн Камиа, сав у оклопима, приближио се ту на коњу. Вичући из свег гласа: „Покажите ми Мухаммеда! Ако се он спасе, нека се ја не спасем!“, потерао је коња према Посланику. Хазрети Мус’аб и Несиба-хатун супротставили су му се и почели да се боре, стављајући своја тела као заклон пред Посланика. Колико год да су тог кафира ударали мачем, ударци због оклопа нису имали дејства. Ибн Камиа ударио је Несибу-хатун мачем и расекао јој раме. Затим је спустио мач на десну руку хазрети Мус’аба којом је држао заставу. Мус’аб ибн Умејр, коме је десна рука била одсечена, није дао да мубарек исламска застава, коју је ценио више од свог живота, падне на земљу, него ју је узео у леву руку.

У том тренутку учио је ајет-и керим чије је значење: „Мухаммед алејхисселам је ресул. И пре њега су долазили ресули.“24 Овај пут Ибн Камиа ударио је мачем по левој руци хазрети Мус’аба. Славни барјактар, коме је и лева рука била одсечена, ни тада није пустио да исламска застава падне на земљу. Јуначки асхаб обухватио је заставу надлактицама, притиснуо је уз тело и наставио да је вије. Тада је Ибн Камиа забио копље у тело славног асхаба. И он је, као и његови други другови, пао као шехид и преселио на ахирет.

Када је хазрети Мус’аб пао, славна исламска застава није пала на земљу: одмах ју је зграбио један мелек који је узео Мус’абов лик. Када је наш вољени Посланик рекао: „Напред, о Мус’абе! Напред!“, мелек који је држао заставу рекао је: „Ја нисам Мус’аб.“ Тада је Султан васионе схватио да је то мелек и дао заставу хазрети Алији.25

А Ибн Камиа, пошто је мислио да је хазрети Мус’аб Посланик, журно је отишао међу мушрике и почео да виче: „Убио сам Мухаммеда!“ Чувши то, мушрици су, опијени задовољством што су постигли свој циљ, још више подивљали. А асхаб-и кираму, који нису могли да сазнају шта се заправо догодило, руке и ноге су се одузеле. Свуда около завладао је дух жалости. Чак су и хазрети Омеру руке клонуле, па је са својим друговима остао да седи где се затекао. Када их је Енес ибн Надр видео у том стању, упитао је: „Зашто седите?“

Они су одговорили: „Ресулуллах је пао као шехид!…“ Хазрети Енес је рекао: „Ако је Ресулуллах пао као шехид, његов Господар (Аллах теала) је вечан. Шта ћемо ми живи после Ресулуллаха! Хајде, устаните! За оно за шта се наш Посланик борио и жртвовао свој мубарек живот, жртвујмо и ми своје животе.“ Енес је сломио корице свог мача26 и уз узвике „Аллаху екбер!…“ голим мачем јурнуо у средину непријатеља. Посекао је многе кафире и пао као шехид. Само на лицу имао је седамдесет рана. Пошто је на телу имао безброј рана, нико осим његове сестре није могао да га препозна.

Многи од асхаб-и кирама били су расути, а један део њих постигао је шехадет. Искористивши то њихово расуло, мушрици су се окупили око Ресул-и екрема. Покушавали су каменом и мачем да учине шехидом Султана оба света. Пошто је на себи имао два оклопа, ударци нису имали дејства. Камење које је бацио Утба ибн Ебу Веккас погодило је мубарек лице нашег вољеног Посланика и ранило му доњу усну. Сломљен му је мубарек десни зуб ребаијја, то јест секутић у доњој вилици. У том тренутку дошао је и мушрик звани Ибн Камиа и ударио мачем по мубарек глави Предводника светова. Шлем нашег вољеног Посланика се распукао, а две његове карике забиле су му се у мубарек слепоочнице.

Још једним ударцем мача Ибн Камиа ранио га је у мубарек раме и он је пао на бок у дубоку јаму коју је ископао Ебу Амир да би у њу упадали муслимани. Наш вољени Посланик упутио је дову против подлог Ибн Камие: „Аллах теала нека те понизи и упропасти!“ Ибн Камиа, силно обрадован, отишао је Ебу Суфјану вичући: „Убио сам Мухаммеда! Убио сам Мухаммеда!…“ Мушрици су постигли свој циљ! Више нису марили за нашег Посланика. Удаљили су се од јаме у којој је био Посланик и почели да се боре с асхаб-и кирамом.27

„Ко жели да види човека од становника џеннета како хода по земљи, нека погледа Талху ибн Убејдуллаха“ Хадис-и шериф

Када је Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) пао у јаму, из мубарек образа текла му је крв. Када је мубарек рукама прешао преко лица, видео је да су му руке и мубарек брада обојене крвљу. Пре него што је и једна кап пала на земљу, стигао је Џибрил алејхисселам, прихватио ту мубарек крв и рекао: „Ја Хабибаллах! Хакка ми Аллаха теала, кад би једна кап ове крви пала на земљу, до Судњег дана на земљи не би никла трава.“ И Понос света рекао је: „Ако из мене кап крви падне на земљу, с неба ће сићи казна. Господару мој! Опрости мом народу! Јер они не знају“ и упућивао је дову да на прави пут (хидајет) дођу они који су покушали да га убију, који су ударили мачем по његовом мубарек телу, сломили му мубарек зубе и обојили крвљу његово мубарек лице.

У то време хазрети Ка’б ибн Малик викао је: „О муслимани! Радосна вест! Ево Ресулуллаха овде!…“ Чувши тај глас, славни асхаби обрадовали су се као да су поново оживели и дотрчали тамо. Хазрети Алија и Талха ибн Убејдуллах одмах су дошли и извукли Посланика из јаме. Хазрети Ебу Убејда ибн Џеррах зубима је извукао карике шлема које су се забиле у мубарек слепоочнице нашег вољеног Посланика. Док је вадио те комаде гвожђа, испала су му и два предња зуба. Један од асхаб-и кирама, хазрети Малик ибн Синан, исисао је крв која је цурила из Ресулуллаховог мубарек лица. Тада је Посланик рекао: „Онога чија се крв помешала с мојом крвљу неће дотаћи џехеннемска ватра.“

Мушрици су поново почели да навиру на њих. Асхаб-и кирам, с радошћу што су поново уз Посланика, у трену су се у прстен поређали око Ресулуллаха и нису пустили ниједног мушрика да приђе. Схвативши да Посланику више ништа не могу учинити, мушрици су почели да се пењу на врх брда. Султан оба света рекао је хазрети Са’ду ибн Ебу Веккасу, који је био поред њега: „Врати их назад.“ Када је хазрети Са’д упитао: „Ја Ресулаллах! Код себе имам само једну стрелу. Како да их њоме вратим?“, Ресул-и екрем поновио је исту наредбу. Тада је првак стрелаца хазрети Са’д ибн Ебу Веккас посегнуо руком у тоболац и одапео своју стрелу. Стрела је погодила циљ и оборила једног мушрика. Када је поново пружио руку у тоболац, видео је да је тамо још једна стрела. Пажљиво је погледао: то је била стрела коју је мало пре одапео. Погинуо је још један мушрик. То се поновило много пута. Била је то муџиза нашег вољеног Посланика: хазрети Са’д је сваки пут у тоболцу налазио стрелу коју је мало пре одапео. Видевши да им људе убијају једног за другим, Курејшије су одустали од пењања на брдо. Спустили су се и повукли.

Међу њима је Убејј ибн Халеф потерао коња према Посланику и почео да виче: „Где је тај што тврди да је посланик? Нека ми изађе насупрот и нека се бори са мном!“ Иако су асхаб-и кирам хтели да му изађу насупрот, наш вољени Посланик није дозволио. Узео је копље хазрети Хариса ибн Симме и сам иступио напред. Подли Убејј ошинуо је коња и приближио се говорећи: „О Мухаммеде! Ако се ти спасеш, нека се ја не спасем!“ Био је од главе до пете у оклопима. Предводник светова бацио је копље које је држао у руци у Убејјев врат. Копље је долетело и забило му се у врат између шлема и оковратника оклопа. Ричући као во, Убејј се скотрљао с коња на земљу. Сломила су му се ребра. Мушрици су га подигли и однели. На путу је издахнуо вичући: „Мухаммед ме је убио!…“ Ресулуллах је са асхабима који су били с њим почео да се пење према ухудским стенама. Када је стигао до стена, хтео је да се попне горе. Али пошто је био веома уморан, пошто је на себи имао два оклопа један преко другог и пошто је његово мубарек тело више од седамдесет пута било погођено мачем, није имао снаге. Тада га је хазрети Талха узео на леђа и изнео на стене. Наш вољени Посланик рекао је: „Када је Талха помогао Ресулуллаху, џеннет му је постао ваџиб.“ Пошто му није остало нимало снаге, подне-намаз клањао је седећи.

У подножју брда асхаби, од којих је сваки постао као лав, јуришали су на мушрике. Онима који су мачем ударили нашег Посланика претворили су свет у тамницу. У једном тренутку Хатиб ибн Ебу Белтеа дошао је нашем вољеном Посланику и упитао: „Нека ти је мој живот жртва, ја Ресулаллах! Ко ти је ово учинио?“ Посланик је рекао:

„Утба ибн Ебу Веккас гађао ме је каменом, погодио ме у лице и сломио ми зуб ребаијју.“ Тада је хазрети Хатиб поново упитао: „Ја Ресулаллах! На коју је страну отишао?“ Посланик му је знаком показао страну на коју је отишао. Хазрети Хатиб одмах је потрчао на ту страну. Тражећи дуго, пронашао је Утбу. Оборио га је с коња, једним ударцем му одсекао главу, донео ју је пред Ресулуллаха и јавио му радосну вест. Посланик је упутио дову за њега: „Нека је Аллах теала задовољан тобом. Нека је Аллах теала задовољан тобом.“ Мушрици нису могли да одоле асхаб-и кираму, који су се прикупили и поново прешли у напад. Изгубивши близу тридесет људи, напустили су бојно поље и кренули путем према Мекки. Вест да је Посланик пао као шехид већ је била стигла у Медину. Жене као што су хазрети Фатима, хазрети Аиша, Умму Сулејм, Умму Ејмен, Хамна бинт Џахш и Куајба дотрчале су на Ухуд. Хазрети Фатима заплакала је када је видела свог оца, Посланика, рањеног. Ресулуллах ју је утешио. Хазрети Алија донео је воду у свом штиту. Наша мајка Фатима том водом опрала је Посланиково мубарек лице и спрала крв. Али крв на лицу није престајала. Када је хазрети Фатима спалила комад хасуре и пепео притиснула на рану, крв је престала.28

Затим су сишли на бојно поље. Најпре су пронашли рањене и превили им ране. Мушрици су неке шехиде унаказили до непрепознатљивости.

Одсекли су им уши, носеве и друге делове тела и расекли им стомаке. Међу њима је био и хазрети Абдуллах ибн Џахш. Видевши то, наш вољени Посланик и његови асхаби веома су се ожалостили. Најодабранији асхаби испили су шербет шехадета, натопили ухудску земљу својом крвљу и одлетели у џеннет. Али такав поступак према шехидима није се могао поднети. Не само Посланику, него и свим асхабима срце се цепало од туге. Пред тим призором Предводник светова заплакао је. Док су му сузе текле из мубарек очију, рекао је: „Ја ћу на Судњем дану сведочити да су ови шехиди своје животе жртвовали на путу Аллаха теала. Сахраните их са њиховом крвљу. Аллаха ми, на Судњем дану доћи ће на махшер29 док им ране крваре. Боја њихове крви биће боја крви, а њихов мирис – мирис мошуса.“

Затим је наш вољени Посланик рекао: „Не видим Хамзу. Шта је било с њим?“ Хазрети Алија га је потражио и пронашао. Када је наш Посланик дошао тамо и угледао призор какав се не може замислити, није могао да издржи. Хазрети Хамзи биле су одсечене уши, нос и други делови тела, лице унакажено до непрепознатљивости, стомак расечен, а џигерица извађена. Док су му сузе текле из мубарек очију, Посланик се обратио хазрети Хамзи: „О Хамза! Никада никога није снашла, нити ће снаћи, оволика невоља као тебе. О стриче Ресулуллахов! О Хамза, лаве Аллаха теала и Његовог Ресула! О Хамза, који си чинио добра! О Хамза, заштитниче Ресулуллахов! Нека ти се Аллах теала смилује!…“

„Када је Талха помогао Ресулуллаху, џеннет му је постао ваџиб“ Хадис-и шериф

У то време видела се једна жена која је журно и забринуто долазила с друге стране. Била је то тетка нашег вољеног Посланика, наша мајка хазрети Сафија. И она је, као и друге жене, када је чула вест да је Ресулуллах пао као шехид, заборавила на све и трчећи дошла на Ухуд. Када је угледао своју тетку, Ресул-и екрем, мислећи да она неће моћи да поднесе призор шехида, рекао је њеном сину Зубејру ибн Авваму: „Врати своју мајку, нека не види тело свога брата.“ Хазрети Зубејр отрчао је до мајке. Мубарек жена рекла је узбуђено: „Сине мој! Јави ми вест о Ресулуллаху!…“ До њих је дошао и хазрети Алија. Када је он рекао: „Елхамдулиллах30, Ресулуллах је жив и здрав“, Сафији је лакнуло, али није могла да се уздржи да не каже: „Покажите ми га.“ Хазрети Алија знаком је показао Предводника светова. Наша мајка хазрети Сафија, када је видела сунце оба света живо, веома се обрадовала и захвалила Аллаху теала. Тада је хтела да пође напред да види у каквом је стању њен брат хазрети Хамза. Када јој је син Зубејр рекао: „Мајко мила! Ресулуллах наређује да се вратите“, хазрети Сафија рекла је: „Ако треба да се вратим да ми не би показали шта су му учинили, ја сам већ сазнала да је тело мог брата исечено и унакажено. Он је то доживео на путу Аллаха теала. Ми смо на овом путу задовољни и горим од тога. Награду за то очекиваћемо од Аллаха теала. Иншаллах, бићемо стрпљиви и издржаћемо.“ Када је хазрети Зубејр ибн Аввам дошао и то јавио, Посланик је рекао: „Онда је пусти да види.“

Хазрети Сафија села је поред тела хазрети Хамзе и тихо заплакала. Када је долазила, хазрети Сафија донела је са собом два огртача (хирке). Извадила их је и рекла: „Ово сам донела за свог брата Хамзу, умотајте га у њих.“ Хазрети Хамзу, „Сејјидуш-шухеда“, то јест предводника шехида, умотали су као у ћефин у један од тих огртача.31 Хабибуллах је дошао до узглавља барјактара Мус’аба ибн Умејра. Хазрети Мус’абу биле су одсечене руке и био је рањен на много места. Око њега је било језеро крви. Посланик се и ту веома ожалостио и, обраћајући се овим драгим шехидима, проучио двадесет трећи ајет-и керим суре Ахзаб, чије је значење: „Међу верницима има људи који су верно испунили реч дату Аллаху теала. Неки од њих испунили су реч да ће се борити док не постану шехиди (постали су шехиди). А неки још очекују да постану шехиди. Они своју реч нимало нису изменили.“ Затим је Посланик рекао: „И Ресул Аллаха теала сведок је да ћете ви на Судњем дану бити проживљени пред Аллахом теала као шехиди.“

Затим се окренуо онима поред себе и рекао: „Посећујте их. Назовите им селам. Кунем се Аллахом теала, ко им на овом свету назове селам, ови драги шехиди узвратиће му селам на Судњем дану.“

За хазрети Мус’аба ибн Умејра нису нашли ништа што би послужило као ћефин. Његов сопствени кафтан није сасвим покривао његово мубарек тело. Ако би му покрили главу, ноге би остале откривене, а ако би покрили ноге, глава би остала откривена. Хабиб-и екрем рекао је: „Главу му покријте кафтаном, а ноге травом изхир.“32

Тај срећни асхаб, који је свој живот провео служећи исламу и на том путу достигао степен шехида, отишао је са овога света са пола ћефина.33

Над осталим шехидима клањан је џеназа-намаз и сахрањени су у својој крвавој одећи, по двојица или тројица у један кабур (радијаллаху анхум). У бици на Ухуду пало је седамдесет шехида. Од њих шездесет четворица били су из реда енсарија, а шесторица из реда мухаџира.

Многим асхабима рођаци су пали као шехиди. Зато су им срца била рањена. Да би утешио оне који су остали, Хабиб-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Аллаха ми, колико бих волео да сам и ја заједно са својим асхабима пао као шехид и да ноћим у недрима брда Ухуд. Када су ваша браћа пала као шехиди, Аллах теала ставио је њихове душе у вољке зелених птица.

Оне долазе до џеннетских река и пију из њих воду. Једу џеннетске плодове. Посматрају све четири стране џеннета. Лете по његовим ружичњацима. Затим улазе у златне кандиле окачене испод Арш-и ала и у њима проводе вече. Када виде пријатност и лепоту таквог јела и пића, кажу: ‚Камо среће да наша браћа знају какве нам је почасти Аллах теала указао, па да не избегавају џихад и да, из страха од борбе, не окрећу лица од непријатеља!‘ А Аллах теала рекао је: ‚Ја ћу им обзнанити ваше стање.‘“ (И Џенаб-и Хакк спустио је ајет-и керим и рекао, по значењу:) „Никако не мислите да су мртви они који су пали као шехиди на путу Аллаха теала! Напротив, они су живи и код свог Господара им се даје нафака. Они се радују ономе што им је Аллах теала подарио (степеном шехида). Желе да обрадују оне иза себе који им се још нису придружили (шехадетом): ‚Они се ничега неће бојати и неће туговати.‘ Они се радују благодати и доброчинству од Аллаха теала и радосној вести да Аллах теала неће дати да пропадне награда верника.“34 „Аллах теала им се покаже и каже: ‚О робови Моји! Реците шта вам душа жели, па ћу вам дати да то окусите у обиљу.‘ Они кажу: ‚Господару наш! Нема благодати узвишеније од благодати које си нам Ти подарио, па да је тражимо. Ми у џеннету непрестано једемо шта год пожелимо. Али кад бисмо тражили, тражили бисмо да нам се душе врате у тела, да нас врате на свет и да поново будемо убијени борећи се на Твом путу.‘“

Ту више није било шта да се ради. Прикупили су се и спремили за пут. На Ухуду, куда су дошли ради џихада на Аллаховом путу, то јест ради ширења вере Аллаха теала, одиграла се битка каквој нема равне у историји. Посведочено је безброј јунаштава асхаб-и кирама, каква око не може видети и која превазилазе машту, а кафирима је дата још једна лекција.

„О Хамза! Никада никога није снашла, нити ће снаћи, оволика невоља као тебе. О стриче Ресулуллахов! О Хамза, лаве Аллаха теала и Његовог Ресула! О Хамза, који си чинио добра! О Хамза, заштитниче Ресулуллахов! Нека ти се Аллах теала смилује!…“ Хадис-и шериф

Предводник светова (саллаллаху алејхи ве селлем) кренуо је са својим мубарек асхабима према светлој Медини. Када су стигли до места званог Харра, поставио је своје асхабе у сафове, подигао мубарек руке и почео да преклиње Аллаха теала и да упућује ову дову: „Аллаху мој! Хвала и слава највише припадају Теби. Аллаху мој! Нема никога ко би на прави пут извео онога кога Ти оставиш у заблуди, нити ко би завео онога кога Ти изведеш на прави пут… Аллаху мој! Учини да нам иман буде мио. Украси наша срца иманом. Учини да нам буду мрски куфр, бахатост и преступање граница. Учини нас од оних који знају шта је штетно за нашу веру и наш свет и од оних који су нашли прави пут. Аллаху мој! Дај нам да живимо као муслимани и да умремо као муслимани. Придружи нас скупини добрих и честитих. Јер они нису ни од оних који су изгубили част и достојанство, ни од оних који су отпали од своје вере. Аллаху мој! Казни и кафире који Твог Ресула називају лажовом, који се окрећу од Твог пута и који ратују против Твог Посланика! Спусти на њих Своју казну, која је истина и стварност!… Амин!“

И асхаб-и кирам придружили су се тој дови говорећи: „Амин! Амин!“ Наш вољени Посланик са својим асхабима приближио се Медини. Жене и деца који су остали у Медини изашли су на путеве и, забринути и тужни, покушавали да међу војском која се враћала угледају Предводника васионе. Када су угледали његово светло лице, које обасјава свет, захвалили су Аллаху теала. Затим су се погледи упирали у војску, тражили су се очеви, мужеви, синови, ујаци и стричеви. Ако их не би видели… нису могли да задрже сузе. Видевши то тужно стање својих асхаба, и Ресул-и екрем, море милосрђа, веома се ожалостио, а из мубарек очију текле су му сузе.

У једном тренутку видело се како се Посланику приближава Кебша-хатун, мајка хазрети Са’да ибн Муаза. На Ухуду јој је пао као шехид син Амр. Када је дошла пред Посланика, рекла је: „Мајка и отац и мој живот нека су ти жртва, ја Ресулаллах! Елхамдулиллах, видела сам те живог и здравог. Кад си ти жив, све невоље за мене су ништа!“ Није питала за свог милог сина. Пошто јој је изразио саучешће због сина Амра, наш вољени Посланик рекао јој је: „О мајко Са’дова! Ево радосне вести за тебе и његове укућане: сви од њих који су пали као шехиди сабрали су се у џеннету и постали другови једни другима. Они ће чинити шефаат и за своје укућане.“

Кебша-хатун рекла је: „Задовољни смо свиме што долази од Аллаха теала, ја Ресулаллах! Ко ће за њима плакати после ових радосних вести! Ви упутите дову за оне који су остали за њима.“ Предводник светова упутио је ову дову: „Аллаху мој! Отклони тугу која је у њиховим срцима! А оне који су за њима остали учини најбољим од оних који су остали!“

Мислећи на борбу против телесних прохтева, Посланик је рекао својим асхабима: „(О асхаби моји! Сада) смо се вратили из малог џихада, почињемо велики џихад.“35 Затим је свима саветовао да се у својим кућама одморе, а рањенима да лече своје ране. И сам је био рањен. Отишао је право у свој благословени дом.

Поход на Хамраул-Есед

Пошто се Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) вратио у Медину, а постојала је могућност да се мушрици сваког тренутка врате и нападну Медину, предузео је мере.

У понедељак после битке на Ухуду, иако је и сам био рањен, да би показао да муслимани нису ослабили од јучерашње битке и да би застрашио непријатеља и спречио га да се врати у Медину, рекао је Билалу Хабешију: „Реци: ‚Ресулуллах вам наређује да гоните непријатеља! Нека не долазе они који се јуче на Ухуду нису борили заједно с нама, нека дођу само они који су учествовали у борби!’“ Када је Билал пренео ту наредбу асхабима, иако је већина њих била рањена, одмах су се спремили. Чак су и браћа по имену Абдуллах и Рафи, који су били тешко рањени, чим су чули тај позив Ресул-и екрема, упркос свим боловима и мукама, потрчали у муџахидске редове говорећи: „Зар да пропустимо прилику да с Ресулуллахом кренемо у газу?!“

Наш вољени Посланик са својим славним асхабима почео је да гони мушрике. На месту званом Ревха сазнали су да су се мушрици окупили и одлучили да нападну Медину и да униште муслимане. Показало се да је и ова мера била муџиза Посланика.

Када су чули да Ресул-и екрем долази на њих, мушрици су се уплашили, напустили место на коме су били и вратили се у Мекку.36

Посланик их је гонио до места званог Хамраул-Есед. Двојица мушрика су ухваћена. Муслимани су ту остали три дана, а затим су се вратили у Медину.

Аллах теала је ове часне асхабе који су ишли на Хамраул-Есед похвалио у ајет-и кериму, по значењу: „За оне који су се, и пошто су били рањени, одазвали позиву Аллаха теала и Његовог Посланика, а нарочито за оне од њих који чине добро и чувају се зла, постоји веома велика награда.“37

Од оних који су се на Ухуду заклели да ће убити нашег вољеног Посланика, Ибн Камиа, пошто се вратио у Мекку, једног дана попео се на брдо да обиђе своје овце. На врху брда нашао је своје овце. Један ован из стада дотрчао је и почео да боде Ибн Камиу. Бодући га, растргао га је на комаде и убио.

Абдуллаха Шихаба Зухрија, док је ишао у Мекку, ујела је змија са белим пегама и убила га.

Сви који су подигли руку на Посланика у току једне године примили су своју казну и помрли.

„О асхаби моји! Сада смо се вратили из малог џихада, почињемо велики џихад“ Хадис-и шериф

Ако његов пријатељ змијски отров попије, то му аб-и хајат буде,
а ако му душманин пије, у змијски се отров претвара вода.
У свакој капи хиљаду мора милости заталаса се
кад за абдест пружи руку и ружином лицу принесе воду.
„Да стигнем до праха његових стопа“, вековима без престанка
ударајући главом од камена до камена, лута скитница вода.
Сваку трунку праха с његовог прага жели нуром да обаспе,
с тог се прага не враћа, макар се у комаде разбила вода.
Грешници знају: понављати твој нат (похвалу) лек је,
као што, да отклони мамурлук,
пијаница пије воду.
Ја Хабибаллах, ја Хајрел-бешер, чезнем за тобом
као што жедне усне, горећи, желе воду.
Ти си то море дарежљивости, чију је у ноћи Мираџа
росу доброчинства до звезда и планета донела вода.