БИТКА НА БЕДРУ

Хазрети Рукајја преселила је на ахирет

Тог дана преселила је на ахирет хазрети Рукајја (радијаллаху анха), кћи нашег вољеног Посланика. Њен муж хазрети Осман предводио је џеназа-намаз. Вест о победи, која је стигла после ове туге, донела им је мало олакшања.

Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) је са асхабима захвалио Аллаху теала, који му је подарио победу на Бедру, пао на сеџду захвалности, а затим са заробљеницима кренуо према Медине-и муневвери.

Абдуллах ибн Ревваха и Зејд ибн Хариса, који су раније донели радосну вест, испричали су шта се догодило у бици на Бедру и ко је постао шехид. Деца, жене и они с дужностима, који су остали у Медини, веома су се обрадовали победи. Изашли су да дочекају Посланика. Међу шехидима био је и Хариса ибн Сурака. Мајка хазрети Харисе, Ребиа, сазнала је да је њен син погођен непријатељском стрелом и постао шехид док је пио воду из базена. Наша мајка Ребиа је, када је чула ту вест, рекла: „Док не дође Ресул алејхисселам, нећу плакати за сином. Када срећно стигне у Медину, питаћу га. Ако је мој син у џеннету, нећу уопште плакати. А ако је у џехеннему, из очију ћу уместо суза лити крв.“

Када је наш вољени Посланик са својим мубарек асхаб-и кирамом стигао у Медину, Ребиа је дошла пред њега и рекла: „Нека су ти жртва и мајка и отац, ја Ресулаллах! Знаш колико волим свог сина Харису. Да ли је постао шехид и ушао у џеннет? Ако је тако, стрпећу се. А ако није, лићу из очију крваве сузе.“ Хабиб-и екрем ју је обрадовао радосном вешћу: „О Умму Харисо! Твој син није у једном, него у више џеннета. Његово место је Фирдевс.“ На то је Ребиа рекла: „Сада више нећу плакати за сином.“ Султан васионе затражио је посуду воде. Из милости је загњурио своју мубарек руку у воду и извадио ју је. Ту воду дао је да пију мајка и сестра хазрети Харисе. Осим тога, том водом им је потрао главе и лица. Од тог дана лица Ребие и њене кћери била су веома светла од нура. И живот им је био веома дуг. Хоџа-и каинат (алејхи ефдалус-салават) поделио је седамдесет заробљеника доведених у Медину међу асхабе и наредио да се према њима лепо поступа. О судбини заробљеника још није био дошао вахј од Аллаха теала. Ресулуллах се посаветовао са асхабима и одлучио да заробљенике пусти на слободу уз откупнину (фидју).

Износ откупнине одређен је према имовини сваког заробљеника. Они који нису имали новца, а знали су да читају и пишу, требало је да у Медини десеторицу људи који не знају да читају и пишу науче читању и писању, па би после тога могли да оду у Мекку. Посланик је рекао свом стрицу Аббасу, који је био међу заробљеницима: „О Аббасе! Плати откупнину за себе, за синовца Укајла (Акила) ибн Ебу Талиба и за Невфела ибн Хариса. Јер ти си богат.“ Хазрети Аббас је рекао: „Ја Ресулаллах! Ја сам муслиман. Курејшије су ме на силу довеле на Бедр.“ Ресулуллах је рекао: „Твој ислам зна Аллах теала. Ако говориш истину, Аллах теала ће ти сигурно дати награду за то. Али ти си, по спољашњости, против нас. Зато мораш да платиш своју откупнину.“ Када је Аббас рекао: „Ја Ресулаллах! Немам другог иметка осим 800 дирхема које сте од мене узели као плен“, Посланик је рекао: „О Аббасе! А зашто не кажеш за оно злато?“ Он је упитао: „Које злато?“ Наш вољени Посланик је рекао: „Па оно злато које си, на дан када је требало да кренеш из Мекке, дао својој жени Уммул-Фадл, Харисовој кћери! Када си га давао, поред вас није било никога. Рекао си Уммул-Фадл: ‚Не знам шта ће ме снаћи у овом походу. Ако ме задеси несрећа и не вратим се, оволико је твоје, оволико за Фадла, оволико за Абдуллаха, оволико за Убејдуллаха, оволико за Кусема.‘“ Хазрети Аббас се запањио и рекао: „Кунем се да, када сам то злато давао жени, поред нас није било никога. Откуд Ви то знате?“ Када је Посланик рекао: „Аллах теала ме је обавестио“, Аббас је рекао: „Сведочим да си ти ресул Аллаха теала и да говориш истину“, и изговорио келиме-и шехадет.26 Када је хазрети Аббас примио ислам, Посланик му је дао задатак у Мекки: наредио му је да тамо штити муслимане и да шаље вести о онима који су непријатељи ислама.

„Тако ми мог Господара, који ме је послао као истинског посланика, кажем: ви ме не чујете ништа боље од њих (мушричких лешина). Али они не могу да одговоре“ Хадис-и шериф

Курејшу, пораженом у бици на Бедру, послата је порука да своје заробљенике може откупити уз откупнину. Али Надру ибн Харису, који је пре хиџре Предводнику посланика нанео много мука и мучења, одрубљена је глава. Убијен је и ниски Укба ибн Ебу Муајт, који је показао такву несрећну дрскост да је Ресулу алејхисселам, док је клањао у Ка’би, на мубарек леђа ставио камиљу утробу. Када је глава овог огорченог непријатеља ислама одвојена од тела, Ресулуллах је захвалио Аллаху теала. Пришао му је и рекао: „Аллаха ми, од оних који су порицали Аллаха теала, Његовог Ресула и Кур’ан-и керим и Његовог Посланика бацали из муке у муку, не знам никога тако лошег као што си ти.“

Заробљеници су остали код асхаб-и кирама (алејхимур-ридван) док их њихови не откупе. Сви асхаби веома су лепо поступали са заробљеницима и делили с њима своју храну.

Међу заробљеницима био је Ебу Азиз, брат Мус’аба ибн Умејра. Он је причао: „И ја сам био заробљеник у кући једног муслимана из Медине. Веома су лепо поступали са мном: хлеб који су имали за јело ујутро и увече давали су мени, а сами су морали да једу само хурме. Ако би неком од њих допао комад хлеба, донео би га право мени. Ја бих се постидео и вратио хлеб ономе ко га је донео. Али он би ми хлеб поново вратио.“

И један Курејшија по имену Језид, такође од заробљеника, причао је: „Када су муслимани ишли са Бедра у Медину, нас заробљенике посадили су на животиње, а сами су ишли пешице.“

Међу заробљеницима био је и Ебул-Ас ибн Ребиа, син сестре Хатиџе (радијаллаху анха) и Послаников зет. Ебул-Ас је био један од мекканских трговаца и имао је много иметка. Био је познат по поузданости и честитости. Када је из Мекке слата откупнина за заробљенике, хазрети Зејнеб је, да би допунила откупнину, послала и огрлицу коју јој је мајка поклонила на свадби. Када је стигла откупнина, Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) препознао је огрлицу и рекао: „О моји асхаби, ако сматрате да је прикладно, пошаљите мојој кћери Зејнеб њеног заробљеника заједно с њеном откупнином.“ Асхаби су пристали. Ебул-Асу је дозвољено да са својим иметком оде у Мекку, под условом да Зејнеб пошаље у Медину. Ебул-Ас је испратио Зејнеб и оне који су били с њом, заједно са својим братом Кинаном. Сазнавши за то, мушрици су се разгневили и послали за њима неколико својих људи. Стигли су их код Зи Туве. Када је Хеббар ибн Есвед бацио копље, камила се уплашила и збацила хазрети Зејнеб са себе на земљу. Кинана је просуо стреле испред себе и рекао да ће стрелом погубити свакога ко насрне на Зејнеб. Извео је Зејнеб из Мекке и довео ју је до конака. Хазрети Зејнеб се од задобијених повреда разболела. Била је трудна; када је стигла у Медину, побацила је. Ресул алејхисселам се, када је то чуо, веома ожалостио.

То што су мушрици поражени на Бедру и у очајном стању побегли с бојног поља изазвало је у Мекки велику пометњу. Догодио се исход какав нису очекивали, какав им ни на памет није пао. Речима онога који је први донео вест нису поверовали ни Ебу Лехеб ни остали мушрици. Када је Ебу Суфјан, који је побегао с бојног поља, стигао у Мекку, одмах су га позвали к себи. Ебу Лехеб га је упитао: „Синовче! Хајде, причај, како је било?“ Ебу Суфјан је ту сео на једно место. Многи су слушали стојећи. Ебу Суфјан је испричао:

„Не питај ништа; кад смо се сукобили с муслиманима, као да су нам руке и ноге биле везане. Радили су с нама шта су хтели: неке од нас су побили, неке заробили. Кунем се да не прекоревам и не кривим никога од наших. Јер смо се тада сусрели с људима обученим у бело, на сивим коњима, између неба и земље. Њима ништа није могло одолети, нико им се није могао супротставити!“

Ту је био и хазрети Ебу Рафи, Аббасов роб, који је примио ислам у првим данима ислама, али свој ислам није показивао из страха од зла мушрика. Ебу Рафи, који их је ћутке слушао, од радости је све заборавио и узвикнуо: „Аллаха ми, то су били мелеци!“

Ебу Лехеб га је снажно ошамарио, подигао га и треснуо о земљу. Затим га је дуго тукао. Тада Уммул-Фадл, жена хазрети Аббаса, која се ту затекла, није могла да издржи. Јер је и она већ раније била примила ислам. Узела је један од стубова у соби и, рекавши: „Сматраш га слабим зато што нема никога свог, је ли?“, снажно ударила Ебу Лехеба. Ебу Лехебу је пукла глава. Крварећи, понижен, презрен и осрамоћен, окренуо се и отишао. После седам дана Аллах теала му је дао болест која се зове „црни пришт“. Од те болести је умро. Синови су га две или три ноћи оставили несахрањеног. На крају је почео да заудара. Сви су од болести која је снашла Ебу Лехеба бежали као од куге и гадили се. На то је један Курејшија рекао Ебу Лехебовим синовима: „Тешко вама, зар вас није срамота? Оставили сте оца у кући док није почео да заудара. Бар га негде закопајте и уклоните.“ Синови су том човеку одговорили: „Бојимо се болести коју је имао!“ Овог пута тај човек им је рекао: „Ви идите, ја долазим, помоћи ћу вам.“ Затим су се сва тројица окупила. Понели су га и оставили на једном забаченом месту. Бацали су на њега камење док га није сасвим прекрило. Тако је Ебу Лехеб ушао у своје пребивалиште у коме ће вечно остати у казни и ватри – у свој мрачни кабур, јаму џехеннема.

Међу Курејшијама заробљеним на Бедру био је и Велид ибн Велид. Њега је заробио Абдуллах ибн Џахш. Велидова браћа Хишам и Халид ибн Велид, који тада још није био муслиман, дошли су у Медину. Абдуллах ибн Џахш није хтео да га пусти док се не плати фидје-и неџат, то јест откупнина за ослобођење. Од браће је Халид пристао, али Хишам, брат по оцу, од друге мајке, није прихватио. Ресулуллах је предложио да се да очево оружје и опрема. На то је Хишам пристао, али Халид није прихватио. Ипак су се на крају погодили за очев мач, оклоп и шлем вредне сто динара. Пошто су Велида ослободили ропства, кренули су на пут за Мекку. Али Велид се на путу за Мекку, у Зул-Хулејфи, четири миље од Медине, одвојио од њих, дошао код Посланика, примио иман и постао један од асхаб-и кирама. Неко време пошто је примио ислам, отишао је у Мекку код браће. Тада га је Халид ибн Велид упитао: „Кад си већ хтео да постанеш муслиман, што то ниси учинио пре него што је откупнина плаћена? Због тебе смо изгубили успомену на оца. Зашто си тако учинио?“, а Велид је одговорио: „Бојао сам се да ће Курејшије рећи: ‚Није издржао ропство, па је пошао за Мухаммедом алејхисселам.‘“

„О Аббасе! Твој ислам зна Аллах теала. Ако говориш истину, Аллах теала ће ти сигурно дати награду за то. Али ти си, по спољашњости, против нас. Зато мораш да платиш своју откупнину“ Хадис-и шериф

Веома разгневљена овим одговором, браћа су га затворила код неких муслимана из Махзумових синова – Ајјаша ибн Ебу Ребие и Селеме ибн Хишама (радијаллаху анхума). Велид ибн Велид (радијаллаху анху) лежао је годинама у тамници зато што је примио иман. Много је насиља и мука претрпео од стрица Хишама, једног од огорчених непријатеља ислама, и од рођака мушрика. Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) упутио је за Ајјаша ибн Ебу Ребиу, Селему ибн Хишама и Велида, које су мушрици тлачили, ову дову: „Аллаху мој! Спаси Велида ибн Велида, Селему ибн Хишама, Ајјаша ибн Ебу Ребиу и остале вернике који (притешњени у рукама кафира) изгледају слаби (и немоћни). Аллаху мој, сатри Мудар (Курејш) још жешће (веома тешко). Учини да им ове године (за њих) буду као Јусуфове године.“

Берекетом Ресулуллахове дове хазрети Велид је нашао прилику и побегао са места где је био везан. Дошао је у Медине-и муневверу и састао се с нашим вољеним Послаником. Када је Хабибуллах упитао за стање Ајјаша ибн Ебу Ребие и Селеме ибн Хишама, Велид му је јавио да су им ноге везане једна за другу и да се грче под тешким мукама и мучењима.

Султан васионе веома се ожалостио због њиховог стања и тражио начин да их спасе. Када је упитао ко би могао да их спасе, Велид, иако је годинама био под мукама, с великом храброшћу и љубављу одговорио је: „Ја Ресулаллах! Ја ћу их спасти и довести теби.“ Поново је дошао у Мекку и, пратећи једну жену која им је носила храну, сазнао где су муслимани које муче. Обојица су била затворена у једној згради без крова. Велид се ноћу, спреман на смрт, с великом храброшћу спустио низ зид и стигао до другова. Двојицу невиних, којима није било друге кривице осим што су примили иман, мушрици су били везали за један камен и подвргавали сваковрсном насиљу на жарком сунцу арабијске пустиње. Велид је спасао ову своју мубарек браћу и посадио их на своју камилу. Он сам кренуо је пешке, бос, у Медине-и муневверу, да што пре стигне код Ресулуллаха, кога је толико волео. Пекла га није пустињска жега, него чежња да се састане с Предводником светова.

У Медину је стигао гладан, жедан и бос за три дана. Прсти су му били сасвим раздерани од камења. Сав у крви, Велид ибн Велид састао се с Хабибуллахом, кога је толико волео.

Победа на Бедру испунила је муслимане великом радошћу. А мушрици су запали у велику тугу и очај. Када је и абисински владар Неџаши чуо да је Ресулуллах победио, одмах је отишао код асхаб-и кирама у својој земљи и обрадовао их радосном вешћу: „Хвала Аллаху теала, који је Свом Ресулу дао да победи на Бедру и подарио му победу.“

Догађаји после битке на Бедру

Наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) борио се у Медини и с Јеврејима, и с мунафицима као што је Абдуллах ибн Убејј, који су се приказивали као муслимани, и с мушрицима. Осим тога, позивао је у ислам мушричка племена изван Медине и трудио се да буду почашћени исламом. Газе као што су Каркара, Бени Кајнука, Севик, Гатафан, Бахран… све су вођене после битке на Бедру.

Неки догађаји друге године по хиџри

Те године стигла је наредба да је зекат фарз, да се даје садака-и фитр, да се клањају бајрам-намази и да се кољу курбани. Ресулуллах је своју кћер Умму Гулсум удао за хазрети Османа. Посланик је узео за своје супруге кћер хазрети Омера Хафсу и Зејнеб бинт Хузејма (радијаллаху анхума). Родио се хазрети Хасан, син хазрети Алије.

Брак с хазрети Аишом

Посланик се с хазрети Аишом верио док је био у Мекки, али њихова свадба још није била одржана. Хазрети Ебу Бекр је једног дана упитао Сервер-и алема: „Ја Ресулаллах! Шта те спречава да се састанеш са својом супругом?“ Ресулуллах је рекао: „Мехр.“ Хазрети Ебу Бекр послао је Ресулуллаху новац за мехр.27

Након тога одржана је свадба наше мајке хазрети Аише. Тада је Посланик имао педесет пет година.28 Наша мајка хазрети Аиша била је веома оштроумна и даровита и умела је да догађаје на лицу места изрази у стиховима. Оно што би научила и упамтила никада није заборављала. Била је веома мудра, оштроумна, учена, књижевно образована, чедна и честита. Пошто је имала веома снажно памћење, асхаб-и кирам су многе ствари питали њу и учили од ње. Похваљена је ајет-и керимом.

Поход на Каркаратул-Кудр

Стигла је вест да се једна скупина из Бени Сулејма и Гатафана окупила у Каркари. Тада је Посланик с две стотине мухаџира и енсарија кренуо из Медине. У Медини је као заменик остављен хазрети Ибн Умму Мектум. Белу заставу носио је хазрети Алија. Стигли су на то место, али никога нису нашли: мушрици, сазнавши да долази исламска војска, напустили су га. Напредујући кроз долину, наишли су на једног камилара. Упитали су га где су Бени Сулејм и Гатафанци. Камилар је рекао: „Унајмили су ме на пет дана да чувам њихове животиње. Сада не знам где су.“ Као плен заплењено је пет стотина камила. Заробљен је и пастир Јесар. Пошто су три ноћи преноћили у долини Каркаратул-Кудр, потерали су камиле и кренули према Медини. Посланик је у месту званом Дирар издвојио петину камила, а остатак поделио. Свакоме су припале по две камиле. Сутрадан, док су клањали сабах-намаз, видели су да тај камилар по имену Јесар клања намаз заједно с њима. Посланик је ослободио тог роба. Затим су се у миру вратили у Медину.

„Аллаха ми, од оних који су порицали Аллаха теала, Његовог Ресула и Кур’ан-и керим и Његовог Посланика бацали из муке у муку, не знам никога тако лошег као што си ти (Укба ибн Ебу Муајт)“ Хадис-и шериф

Свака душа што у ватри чежње изгори, нур постаје;
Срце које је бол љубави срушио поново се обнови.

Поход на Бени Кајнуку

Једног дана Јевреји из Бени Кајнуке хтели су да се изругују једној муслиманки. Један од асхаба, видевши то, одмах је потегао мач и убио тог Јеврејина. А Јевреји су се окупили и убили тог мубарек асхаба, који је постао шехид. Догађај је јављен Посланику. Ресул-и екрем их је окупио на тргу Кајнука и рекао: „О заједницо Јевреја! Бојте се да вас не снађе казна као што је она коју је Аллах теала дао Курејшу, и примите ислам. Добро знате да сам ја посланик кога је послао Аллах теала. То сте, као и завет Аллаха теала вама, прочитали у својој књизи…“

„Хвала Аллаху теала, који је Свом Ресулу дао да победи на Бедру и подарио му победу“ Неџаши Асхама (рахметуллахи алејх)

Поход на Бени Кајнуку

Упркос овој милости, Јевреји, који су прекршили уговор, изазвали су Султана светова: „О Мухаммеде! Нека те не завара то што си поразио народ који не зна да ратује! Кунемо се да смо ми ратници! Тек кад почнеш да се бориш с нама, схватићеш какви смо јунаци!…“ Тако су јавно показали да су прекршили ранији уговор и да изазивају. На то је Џибрил алејхисселам донео вахј у коме је речено, по значењу: „(О Мој Хабибе!) Ако се побојиш издаје (поступања противно уговору) неког народа који је (с тобом) склопио уговор, (пре него што почнеш рат) отворено им, по истини и правди, јави да си одбацио њихов завет. Јер Аллах теала не воли издајнике.“29

У другом ајет-и кериму речено је, по значењу: „О Мој Ресуле! Реци тим Јеврејима који су кафири: Сигурно ћете бити побеђени и бићете сакупљени и одвучени у џехеннем; а џехеннем је ружно пребивалиште!“30

Хабиб-и екрем је одмах, средином месеца шеввала, у суботу, образовао војску и кренуо на тврђаву у којој су били Јевреји Кајнуке. Белу заставу носио је хазрети Хамза, а у Медини је као заменик остављен Ебу Лубаба.31

Мубарек војска опсела је тврђаву Кајнука. Јевреји, који су говорили: „Какви смо ми ратнички јунаци!..“, не само да се нису супротставили, него се нису усудили да из своје тврђаве одапну ни једну стрелу. Ресулуллах је ставио под надзор улазе и излазе. Нико није могао да изађе. То стање трајало је петнаест дана.32

Јевреји су се уплашили и предали. Иако је сваки од њих заслуживао смрт, наш вољени Посланик, послат као милост световима, смиловао се и дозволио Јеврејима Кајнуке да оду у Дамаск. Никоме није дозвољено да остане у том крају. Тако су протерани с мединске земље.33 Бени Кајнука напустили су своју домовину. Њихова имовина и оружје постали су плен муслимана.

Поход на Севик

Када је Ебу Суфјан, побегавши из битке на Бедру, стигао у Мекку, заветовао се да „неће мазати главу уљем нити прилазити својим женама“ док се не освети Мухаммеду (саллаллаху алејхи ве селлем). Друге године по хиџри, петог дана месеца зулхиџе, у недељу, кренуо је с две стотине коњаника према Медини да испуни свој завет. Једне ноћи дошао је у Медини до нечије куће и питао за Посланика. Тај човек није обратио пажњу на њега.

Чак му није ни отворио врата. Ебу Суфјан је отишао одатле и одсео као гост код Селлама ибн Мишкема. Сутрадан је кренуо одатле и дошао у крај звани Ариз. Тамо је наишао на Мабеда ибн Амруша, од енсарија, и његовог слугу и убио их док су радили; они су постали шехиди. Запалио је један хурмин гај и, рекавши: „Испунио сам заклетву“, отишао одатле.

Када је Посланику (саллаллаху алејхи ве селлем) јављен овај догађај, оставио је Ебу Лубабу као заменика у Медини и с две стотине људи кренуо у потеру за Ебу Суфјаном.

„Сигурно ћете бити побеђени и бићете сакупљени и одвучени у џехеннем; а џехеннем је ружно пребивалиште!“ Ал-и Имран: 12

Чувши то, мушрици су почели да беже. Да би се спасли, оставили су ту свој товар и врсту зрнасте хране коју зову „севик“, заједно с лонцима које су донели да је кувају, и побегли. Муслимани су то нашли и узели као плен. Зато се ова газа назива поход на Севик.

Венчање хазрети Алије и хазрети Фатиме

Била је друга година по хиџри. Хазрети Фатима, кћи Поноса васионе саллаллаху алејхи ве селлем, напунила је петнаест година.

Једног дана хазрети Фатима ушла је код Ресул-и екрема због неког посла. Ресулуллах је приметио да је његова кћи стасала за удају. Од тог дана нашу мајку Фатиму Зехру просили су многи. Ресул алејхисселам није обраћао пажњу на њих и говорио је: „Њена ствар зависи од наредбе Хакка теала.“

Једног дана Ебу Бекр, Омер и Са’д ибн Муаз седели су у месџиду и разговарали: „Хазрети Фатиму су просили сви осим хазрети Алије. Нико није прихваћен.“ Хазрети Сиддик је рекао: „Мислим да ће бити суђена Алији. Хајдемо да га посетимо и отворимо ово питање. Ако се позове на своје сиромаштво, помоћи ћемо му.“ Са’д је рекао: „О Ебу Бекре! Ти увек чиниш добро. Устани, и ми ћемо ти бити друштво.“ Сва тројица изашла су из месџида и отишла да се виде с хазрети Алијом. Хазрети Алија је био повео камилу и отишао да залива хурмин гај једног од енсарија. Када их је видео, дочекао их је и упитао како су. Хазрети Ебу Бекр је упитао: „О Алија! Ти си први у сваком добром делу и код Ресул-и екрема си на степену какав никоме није подарен. Хазрети Фатиму су сви просили. Нико није прихваћен. Мислимо да ће бити суђена теби. Зашто не покушаш?“

Када је хазрети Алија то чуо, мубарек очи су му се испуниле сузама и рекао је: „О Ебу Бекре! Распалио си ми срце. Нико је не жели више од мене. Али моја оскудица ме у томе спречава.“ Хазрети Ебу Бекр је рекао: „Не говори тако. Код Аллаха теала и Његовог Ресула дуњалук није ништа. Сиромаштво у томе не може бити препрека. Иди и проси је.“

Хазрети Алија прича: „Ушао сам код Ресулуллаха стидећи се и устручавајући се. Био је у свој својој величанствености и достојанству. Сео сам пред њега, али нисам могао да проговорим. Ресулуллах је упитао: ‚Зашто си дошао, имаш ли неку потребу?‘ Ћутао сам. Када је рекао: ‚Сигурно си дошао да просиш Фатиму‘, једва сам изустио: ‚Да.‘ (Посланик је хазрети Фатими јавио да је хазрети Алија проси. Она је ћутала.) Посланик је упитао: ‚Шта имаш да даш Фатими као мехр?‘ Рекао сам: ‚Немам ништа што бих јој дао, ја Ресулаллах.‘“

Он је још упитао: „Где је хутами оклопна кошуља коју сам ти дао, шта је с њом?“ Када сам рекао: „Код мене је“, рекао је: „Продај је и донеси ми новац. То је довољно као мехр.“34 У другом предању, када је Ресулуллах упитао хазрети Алију: „Шта имаш?“, он је одговорио: „Имам коња и оклопну кошуљу“, а Ресулуллах је рекао: „Коњ ће ти требати, али оклоп продај.“ А у још једном предању рекао је: „О Алија, иди и изнајми себи кућу.“

Хазрети Алија је до женидбе живео заједно с Послаником. По Посланиковој наредби изнајмио је кућу Харисе ибн Ну’мана, која се налазила близу Месџид-и Небевија, преко пута собе хазрети Аише. Свој оклоп послао је на пијацу. Хазрети Осман (радијаллаху теала анху), обилазећи пијацу, препознао је оклоп хазрети Алије. Позвао је теллала и рекао: „Колико власник тражи за овај оклоп?“ Теллал је рекао: „Тражи четири стотине дирхема.“ Осман (радијаллаху анху) је рекао: „Дођи, узми новац.“ Затим је отишао својој кући. Узео је оклоп од теллала и платио му. Рекао је: „Овај оклоп не доликује никоме осим њему. Нека и овај новац потроши на свадбу. И нека прими наше извињење.“ Давши четири стотине дирхема и ставивши оклоп одозго, послао је то на поклон хазрети Алији. Када је хазрети Алија са оклопом и дирхемима дошао код нашег Посланика, Посланик је упутио многе дове за добро хазрети Османа и рекао: „Осман је мој друг у џеннету.“ Затим је позвао Билала Хабешија, дао му део новца и наредио: „Узми овај новац и иди на пијацу! Купи мало ружине водице, а за остатак новца мед, и у једној чистој посуди, на једном крају месџида, размутите га с водом. Направите медени шербет да га попијемо после склапања никаха. Позови у месџид моје асхабе од енсарија и мухаџира који су ту и објави људима да ће се склопити никах Фатиме и Алије.“

Билал Хабеши је изашао и објавио људима да ће се склопити никах хазрети Алије и хазрети Фатиме. Асхаб-и кирам дошли су у Месџид-и Небеви и испунили га изнутра и споља. Тада је Посланик устао и одржао ову хутбу: „Сва хвала и захвалност припадају Господару светова. Он је Онај кога хвале због благодати које даје, коме се чини ибадет због Његове бескрајне моћи и снаге, од чије се казне и обрачуна страхује, чија пресуда и заповест владају на земљи и на небесима. Он је Онај који је Својом моћи створио створења, Својим праведним одлукама их одвојио једне од других и почаствовао људе вером (исламом) и Послаником Мухаммедом (алејхисселам)… Аллах теала ми је наредио да своју кћер Фатиму венчам за Алију ибн Ебу Талиба. Сада вас узимам за сведоке: ја сам (по наредби Аллаха теала) уз мехр од 400 мискала сребра венчао Фатиму за Алију ибн Ебу Талиба. Нека их мој Господар сједини и нека им то учини мубарек. Нека им потомство учини чистим, кључем милости, рудником мудрости и поузданим за Мухаммедов уммет.

То је оно што сам имао да кажем. Од свог Господара тражим опрост за себе и за вас.“

И хазрети Алија је устао и одржао ову кратку хутбу: „…Доносим салават и селам на Мухаммеда алејхисселам, у чијем смо присуству, који ми је своју мубарек кћер Фатиму венчао уз мехр од 400 мискала сребра. О браћо моја по вери! Без сумње сте чули шта је Посланик рекао и били сте сведоци. И ја сам томе сведок и задовољан сам. Прихватам то баш тако. Аллах теала је сведок речима свих нас и свима нам је Заштитник.“35

„Осман је мој друг у џеннету“ Хадис-и шериф

Када је склапање никаха завршено, Посланик је наредио да се донесу свеже хурме и рекао: „Хајде, узмите од ових хурми и једите.“ Сви су узели и јели. Затим је хазрети Билал поделио медени шербет, и то су попили, а сви асхаби упутили су дову: „Барекаллаху фикума ве алејкума ве џемеа шемлекума.“ Када је склопљен никах, Фатима (радијаллаху анха) је имала петнаест, а Алија (радијаллаху анху) двадесет пет година.

После никаха хазрети Фатима је плакала. Посланик је дошао к њој и рекао: „О Фатимо! Шта ти је, зашто плачеш? Кунем се Аллахом теала да сам те удао за најученијег од оних који су те просили, за најизврснијег у благости и разборитости и за онога који је први примио ислам.“ Хазрети Фатима је рекла: „Бабо мој! Мехр сваке девојке која се удаје процењује се и одређује златом и сребром. Ако се и мој мехр тако одреди, каква ће бити разлика између тебе и других? На Судњем дану, колико год грешним верницима ти будеш чинио шефаат, ја желим да чиним шефаат њиховим женама. То је моја жеља.“

Када је Аллах теала објавио да је ова жеља хазрети Фатиме примљена, Ресулуллах је рекао: „О Фатимо, показала си да си дете посланика!“

Хазрети Алија је рекао: „Од тих догађаја прошло је неколико месеци. О томе на скуповима није било ни речи. А ја од стида нисам могао да отворим уста. Али Ресулуллах би понекад, кад би ме видео насамо, рекао: ‚Каква је добра жена твоја супруга! Радуј се, она је предводница жена света.‘“

Тих дана брат хазрети Алије, хазрети Укајл, рекао је: „О Алија! Овим браком смо се обрадовали. Али моја жеља је да ово двоје срећника буду заједно“, а хазрети Алија је рекао: „И ја то желим, али се стидим.“ Хазрети Укајл узео је хазрети Алију за руку, и када су дошли до Посланикове куће, срели су Умму Ејмен, Ресулуллахову робињу. Рекли су јој о чему је реч. Умму Ејмен је рекла: „За ово није потребно да ви долазите. Ми ћемо се договорити с чистим супругама (езваџ-и тахират) и јавити вам. Јер се у томе слуша реч жена.“

Умму Ејмен је то испричала Ресулуллаховим супругама. Тада су се и остале чисте супруге окупиле у кући хазрети Аише. Сетивши се хазрети Хатиџе, рекле су: „Да је она жива, ми не бисмо имали никакве бриге.“ Ресулуллах је заплакао и рекао: „Где је жена као Хатиџа? Док су ме људи проглашавали лажљивцем, она ме је потврдила и сав свој иметак потрошила на мом путу. Много је помогла вери исламу. Док је била жива, Хакк теала ми је наредио: ‚Обрадуј Хатиџу радосном вешћу: у џеннету јој је саграђен дворац од смарагда.‘“ Ресулуллахове супруге пренеле су му жељу хазрети Алије. Тада је Ресулуллах наредио Умму Ејмен да позове хазрети Алију. Када је Алија дошао, жене које су биле на скупу устале су и отишле. Хазрети Алија је сео оборене главе. Ресулуллах је упитао: „Желиш ли своју супругу, о Алија?“

Алија (радијаллаху анху) је рекао: „Да, ја Ресулаллах! Нека су ти жртва и мајка и отац.“ Ресул-и екрем је рекао Есми бинт Умејс: „Иди и припреми Фатимину кућу.“ Есма је отишла у кућу у коју ће Фатима ући као невеста. Направила је један душек од нове коже, један од закрпљене коже и један од рогозине и напунила их влакнима хурмине палме. Ресулуллах је после јација-намаза дошао у Фатимину кућу и прегледао шта је припремљено.

Наш Посланик је наредио да се за две трећине новца који је донео хазрети Алија купе храна, накит и мириси, а за једну трећину одећа, и дао је да се употпуне кућне ствари. У мираз и кућне ствари хазрети Фатиме спадало је ово: три душека које је припремила Есма бинт Умејс, један ћилим с ресама, један јастук напуњен влакнима хурмине палме, два ручна жрвња, једна мешина за воду, један земљани ћуп за воду, једна кожна чаша за воду, један пешкир, једна сукња, једна штављена овнујска кожа, један похабани шарени јеменски ћилим с којег је отпала вуна, један лежај исплетен од хурминог лишћа, две шарене хаљине јеменске израде и један сомотски јорган. После тога Ресулуллах је дао хазрети Алији нешто новца и рекао му да купи хурме и масла. Хазрети Алија је оно што је било после испричао овако:

„За пет дирхема купио сам хурме, а за четири масла. Донео сам их пред Ресулуллаха. Затражио је кожну софру. Својом мубарек руком помешао је хурме, брашно, масло и јогурт, направио једну врсту јела и рекао: ‚О Алија! Иди и доведи кога год нађеш.‘ Изашао сам напоље, видео много људи, све сам их позвао, ушао и рекао: ‚Ја Ресулаллах! Људи је много.‘

Предводник светова, Понос васионе, рекао је: ‚Уводи их по десеторо, нека једу јело.‘ Тако сам и учинио. Пребројали су: седам стотина мушкараца и жена јело је и наситило се.“

Пошто је поједена свадбена гозба (велима) хазрети Алије и Фатиме, према ономе што је пренела Умму Ејмен, Посланик је рекао хазрети Алији: „О Алија, моја кћи Фатима дошла је као невеста у вашу кућу. И ја ћу после акшам-намаза доћи и упутити дову. Чекајте ме.“

Када је хазрети Алија дошао кући, сео је у један угао. И хазрети Фатима је села у други угао куће. Затим је дошао Ресулуллах и покуцао на врата. Врата је отворила Умму Ејмен.

Ресулуллах је упитао: „Је ли мој брат овде?“ Умму Ејмен је рекла: „Нека су Вам жртва и мајка и отац, ја Ресулаллах! Ко је Ваш брат?“ Када је Ресулуллах рекао: „То је Алија ибн Ебу Талиб“, Умму Ејмен је упитала: „Зар сте своју кћер удали за свог брата?“ Ресулуллах је рекао: „Да.“ Из Ресулуллахових речи „Је ли мој брат овде?“ Умму Ејмен је помислила да никах неће бити дозвољен. А Ресулуллах је речју „Да“ указао на то да је препрека браку рођење од исте мајке.

Затим је Ресулуллах упитао Умму Ејмен: „Је ли и Есма бинт Умејс овде?“ Када је одговорила: „Јесте“, рекао је: „Значи, дошла је да служи Ресулуллаховој кћери.“ Када је Умму Ејмен рекла: „Јесте“, упутио јој је дову рекавши: „Нека постигне добро.“

„О Фатимо! Шта ти је, зашто плачеш? Кунем се Аллахом теала да сам те удао за најученијег од оних који су те просили, за најизврснијег у благости и разборитости и за онога који је први примио ислам“ Хадис-и шериф

Затим је наредио да се донесе посуда воде. Опрао је своје мубарек руке. У воду је капнуо мало мошуса. Затим је позвао хазрети Фатиму. Хазрети Фатима је од стида гледала у своју одећу. Ресулуллах је узео мало воде, попрскао њоме Фатимина груди, главу и леђа и упутио дову: „Аллахумме инни уизуха бике ве зурријјетиха минеш-шејтанир-раџим“ (Господару мој, утичем се Теби да њу и њено потомство сачуваш од зла раџима, то јест каменованог шејтана). Затим је исто учинио и хазрети Алији и упутио дову: „Аллахумме барик фихима ве барик алејхима ве барик лехума фи неслихима.“ Проучио је суре Ихлас и Муаввизетејн и рекао: „Уђи код своје супруге с именом и берекетом Аллаха теала.“ Затим је својим мубарек рукама ухватио оба крила врата, упутио дову за берекет и отишао.36

Хазрети Алија је рекао: „Четири дана после наше свадбе Ресулуллах је посетио нашу кућу. Саветовао нас је речима које освајају срца и пуне су мудрости и рекао: ‚О Алија! Донеси воде!‘ Устао сам и донео воду. Проучио је један ајет-и керим и рекао: ‚Попиј мало ове воде. Нека мало остане.‘ Тако сам учинио. Преосталом водом попрскао ми је главу и груди. Поново је рекао: ‚Донеси воде.‘ Опет сам донео воду. Оно што је учинио мени учинио је и Фатими. Затим ме је послао напоље.“

Када је Алија изашао, Ресулуллах је упитао кћер о хазрети Алији. Фатима је рекла: „Бабо мој, у њему су сва савршена својства. Али неке курејшијске жене говоре ми: ‚Твој муж је сиромах‘“, а Ресулуллах је рекао: „О кћери моја! Ни твој отац ни твој муж нису сиромашни. Понуђене су ми све ризнице и блага земље и неба. Нисам их прихватио. Прихватио сам оно што је примљено код Аллаха теала. О кћерчице моја! Кад би ти знала оно што ја знам, дуњалук би у твојим очима био презрен и низак. Тако ми Аллаха теала, твој муж је први међу асхабима. Он је и велики у исламу, а по знању најдубљи. О кћери моја! Аллах теала је из ехл-и бејта одабрао двојицу. Један је твој отац, а други твој муж. Никако му се не опири и не противи се његовој наредби.“

Понос васионе (алејхи ефдалус-салават), пошто је саветовао кћер, позвао је хазрети Алију. Поверио му је Фатиму рекавши: „О Алија! Пази на Фатимино срце. Она је део мене. Чувај је у задовољству. Ако њу ожалостиш, мене си ожалостио.“ Обоје их је поверио Аллаху теала. Затим, када је устао да пође, хазрети Фатима је рекла: „Ја Ресулаллах! Послове у кући обављаћу ја, а послове ван куће Алија. Ако ми подарите једну служавку, помагаће ми у неким пословима. Обрадоваћете ме.“ Ресулуллах је рекао: „О Фатимо! Да ти подарим нешто боље од слуге или да ти подарим слугу?“

Наша мајка хазрети Фатима рекла је: „Подари ми оно што је боље од слуге.“ Тада је Ресулуллах рекао: „Сваког дана, када лежеш, реци тридесет три пута ‚Субханаллах‘, тридесет три пута ‚Елхамдулиллах‘, тридесет три пута ‚Аллаху екбер‘ и једном ‚Ла илахе иллаллаху вахдеху ла шерике лех, лехул-мулку ве лехул-хамду ве хуве ала кулли шејин кадир‘. То је укупно сто речи. На кијамету ћеш наћи хиљаду хасена (добрих дела). На Мизану ће твоја добра дела бити тешка.“ Затим је Посланик изашао из куће своје кћери и отишао у свој мубарек дом.

Убиство Ка’ба ибн Ешрефа

Победом на Бедру страх је пао у срца Јевреја и мушрика у Медини који су обожавали кипове. Неки Јевреји су дошли к себи и, рекавши: „Ово је сигурно онај човек чија смо својства читали у нашим књигама. Сада му се више није могуће супротставити. Јер ће он увек побеђивати“, примили су ислам. А неки су рекли: „Мухаммед се борио с Курејшијама, који не разумеју рат. Зато је победио. Да се борио с нама, показали бисмо му како се ратује и како се стиче победа.“

И један Јеврејин по имену Ка’б ибн Ешреф, чувши да је исламска војска победила на Бедру, отишао је у Мекку из мржње према муслиманима. Окупио је тамошње мушрике, рецитовао им стихове да нападну Медину, подстицао их и подбуњивао. Договорио се с њима да се боре против Посланика. Чак је припремио и атентат на нашег вољеног Посланика. Аллах теала је то обзнанио Ресулуллаху и рекао, по значењу: „То су они које је Аллах теала проклео (удаљио од Своје милости)…“37

На то је Ресул-и екрем рекао својим часним асхабима: „Ко ће убити Ка’ба ибн Ешрефа? Јер је он вређао Аллаха теала и Његовог Ресула.“

Мухаммед ибн Меслема упитао је: „Ја Ресулаллах! Хоћеш ли да га ја убијем?“ Ресулуллах је рекао: „Да, хоћу.“ Мухаммед ибн Меслема је неколико дана размишљао о томе и правио планове. Отишао је код својих другова Ебу Наиле, Аббада ибн Бишра, Хариса ибн Евса и Ебу Абса ибн Џебра и открио им ствар. Сви су се сложили и рекли: „Убићемо га заједно.“ Заједно су дошли код Посланика и рекли: „Ја Ресулаллах! Ако дозволите, можемо ли, док будемо разговарали с њим, да кажемо о Вама неке речи које ће се допасти Ка’бу?“ Посланик им је дозволио да кажу шта желе.

Тада је Мухаммед ибн Меслема с друговима отишао код Ка’ба ибн Ешрефа. Рекао је: „Овај Мухаммед тражио је од нас садаку. Натоварио нам је много пореза. Зато сам дошао да од тебе узмем нешто на зајам.“ Ка’б се обрадовао, мислећи да Мухаммед ибн Меслема мисли као и он, и рекао: „Он ће вам још више дојадити.“ Мухаммед ибн Меслема је рекао: „Ето, једном смо га следили. Наставићемо да га следимо. Да видимо какав ће бити крај. Сада нам ти дај на зајам мало хурми.“ Ка’б је рекао: „Добро, даћу, али морате ми нешто дати у залог!“ Мухаммед ибн Меслема и они који су били с њим рекли су: „Шта хоћеш?“ Када је Ка’б рекао: „Хоћу ваше жене у залог“, нису пристали. Ка’б је рекао: „Онда ми дајте синове у залог.“ Рекли су: „Ни њих не можемо дати у залог. За неког од њих говориће се: ‚Дат је у залог за товар хурми једне-две камиле‘, а то би за нас била љага коју не бисмо могли заборавити. Али теби можемо дати у залог своје оружје и оклопе.“ Ка’б је прихватио ову понуду. Рекао им је и кад да дођу.38

„О Алија! Пази на Фатимино срце. Она је део мене. Чувај је у задовољству. Ако њу ожалостиш, мене си ожалостио“ Хадис-и шериф

Једне ноћи Мухаммед ибн Меслема дошао је код Ка’ба. С њим је био и Ебу Наила. Ка’б их је позвао у тврђаву, а сам је сишао да их дочека. Ка’бова жена је рекла: „Куда излазиш у ово доба?“ Ка’б је рекао: „Дошли су Мухаммед ибн Меслема и мој брат Ебу Наила.“ Жена је рекла: „Овај глас који чујем никако ми се не допада. Као да из њега капље крв.“ Ка’б је рекао: „Није то ништа, то су Мухаммед ибн Меслема и мој брат по млеку Ебу Наила. Он је добар момак. Кад би га ноћу позвали и на борбу мачевима, дошао би без оклевања. Такав је он.“ Мухаммед ибн Меслема увео је са собом у тврђаву двојицу, а по једном предању тројицу људи. То су били Ебу Абс ибн Џебр, Харис ибн Евс и Аббад ибн Бишр.39 Хазрети Мухаммед ибн Меслема рекао је друговима: „Када Ка’б дође, рећи ћу му да ћу помирисати његову косу, ухватићу га за главу и помирисати. Када видите да сам Ка’ба добро ухватио за главу, ударите мачевима.“ Ка’б ибн Ешреф дошао им је лепо обучен, ширећи пријатан мирис. Ибн Меслема је рекао: „Никад до сада нисам осетио тако пријатан мирис“ и пришао Ка’бу. Ка’б се хвалио: „Код мене су арапске жене најлепшег мириса.“ Мухаммед ибн Меслема је рекао: „Дозвољавате ли ми да помиришем вашу главу?“ Ка’б је рекао да дозвољава. Ибн Меслема га је помирисао, а дао је да помиришу и другови. Затим је рекао да жели поново да помирише. Овог пута Мухаммед ибн Меслема ухватио га је за главу и дао знак друговима да ударе мачевима.

Када је задат први ударац мачем, Ка’б је страшно повикао, али није умро. Тада га је Мухаммед ибн Меслема убио својим бодежом. Муџахиди који су убили Ка’ба одмах су напустили то место и стигли у Медину. Када су Ресулуллаху донели радосну вест, наш Посланик је захвалио Аллаху теала и упутио дову за муџахиде. Погибија кафира Ка’ба ибн Ешрефа бацила је Јевреје у велики страх. Јер, пошто је убијен вођа као што је Ка’б, и њихова погибија била је питање тренутка. Ујутро су се окупили и дошли пред Посланика. Жалили су се на оно што се догодило те ноћи. Ресул-и екрем је рекао: „Он нас је стално узнемиравао и против нас је рецитовао стихове. Ако ико од вас тако учини, нека зна да му је казна мач.“ После ове опомене Јевреји су из страха поново склопили уговор с Ресулуллахом…40

Поход на Гатафан

Ова газа назива се и „поход на Енмар“ и „поход на Зи Емр“. Једна скупина из Бени Са’лаба и Бени Мухариба окупила се на месту званом Зи Емр и одлучила да опљачка шта год нађе око Медине. Вођа им је био неки Дасур ибн Харис ибн Мухариб, звани Гаврес. Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) оставио је у Медини као заменика Османа ибн Аффана (радијаллаху анху) и с војском од четири стотине педесет људи кренуо из Медине. На путу су наишли на човека по имену Џеббар. Упитали су га за непријатеља. Он је рекао: „Они не желе да се боре с вама. Чим су вас видели, побегли су у планине.“ Ресулуллах му је понудио ислам. Он је прихватио и постао муслиман.

Док је исламска војска напредовала према долини, почела је да пада киша. Неко време падала је свом жестином, а затим је ослабила и престала. Сви муџахиди, а пре свих Посланик, били су мокри од главе до пете. Свако је на једној страни сушио своју одећу. И Ресулуллах је на једном осамљеном месту скинуо одећу да је осуши и раширио ју је по једном дрвету. Док се одмарао испод дрвета, кафири који су мотрили на исламску војску видели су Ресулуллаха самог и јавили то Дасуру ибн Харису. Он се тихо прикрао месту где се Ресулуллах одмарао да би га убио. Извукао је мач и рекао: „Ко те може спасти из мојих руку?“ Ресулуллах је рекао: „Аллах теала ће ме спасти.“ У том тренутку дошао је Џибрил алејхисселам, ударио Дасура у груди и оборио га на земљу, а мач му је испао из руке. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) узео је Дасуров мач и рекао: „Ко ће тебе спасти из мојих руку?“ Дасур је рекао: „Нико не може“, изговорио келиме-и шехадет и постао муслиман. Он је био узрок да многи људи приме иман.41 Дао је реч да никада више неће скупљати војску за рат. Вратили су се у Медину без оружаног сукоба. На том походу провели су једанаест дана.

Поход на Бахран

Овај поход назива се и „поход на Бени Сулејм“ или „поход на Неџран“. Стигла је вест да ће велики број мушрика окупљених код Бени Сулејма напасти Медину. Као заменик у Медини остављен је хазрети Ибн Умму Мектум. Ресулуллах је са војском од три стотине људи кренуо на непријатеља. Када је чуо да исламска војска долази, непријатељ је побегао у планине. Зато до сусрета није ни дошло. Поход је трајао дванаест дана.

„Он (Ка’б ибн Ешреф) нас је стално узнемиравао и против нас је рецитовао стихове. Ако ико од вас тако учини, нека зна да му је казна мач“ Хадис-и шериф

Твоја ме љубав од мене узе;
волим Те, Господару мој!
Твоја љубав тако је слатка;
волим Те, Господару мој!
Нит’ се богатству радујем,
нит’ за сиромаштвом тугујем.
Твојом љубављу се наслађујем;
волим Те, Господару мој!
Ибадете Ти нареди,
лепа стања похвали,
благодати бескрајне даде;
волим Те, Господару мој!
Какав ли ми је нефс незахвалан:
због свог ужитка увек ме сатире!
А ја сам прави ужитак нашао:
волим Те, Господару мој!
Ибадет лепо обавити,
и за овај свет се трудити –
то ми је посао дању и ноћу, јер
волим Те, Господару мој!
Само се речима не воли, о Хилми!
Твој Господар рече: „Трудите се!“
Нека се и по стању види:
волим Те, Господару мој!
Много је душмана ислама,
нападају веру подмукло;
ако мирујеш, зар је то право?
Волим Те, Господару мој!
Зар заљубљени лењо седи?
Зар да на вољеног прах падне?
Ућуткај душмана, па реци:
„Волим Те, Господару мој!“