ГАЗЕ И СЕРИЈЈЕ

Сефер, газа и серијја

Да би чувао ред и мир у Медини и пратио стање непријатеља, Понос васионе саллаллаху алејхи ве селлем образовао је серијје (одреде за препад, чете), то јест мале војне јединице. Број оних који су учествовали у тим серијјама, које је Ресулуллах слао на кафире не учествујући лично, кретао се од пет до четири стотине. Битке у којима је Посланик учествовао и којима је лично руководио називају се газа (газве). Одлазак војске у битку назива се сефер, а ратно стање – сеферберлик (мобилизација).

Наш вољени Посланик је, да би спречио изненадне нападе непријатеља, увео у Медини стражу, слао патроле и тако предузео потребне мере безбедности.

Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) је водио двадесет седам газа. То су: Ебва (Веддан), Буват, Први Бедр (Сафван, или Рани Бедр), Зул-Ушејра, Бедр (Бедр-и кубра), Каркаратул-Кудр, Бени Кајнука, Севик, Гатафан (Енмар, Зи Емр), Бахран (Бени Сулејм, Неџран), Ухуд, Хамраул-Есед, Бени Надир, Мали Бедр (Бедр-и сугра), Затур-Рика, Думетул-Џендел, Мурејси (Бени Мусталик), Хендек (Ахзаб), Бени Курејза, Бени Лихјан, Габа (Зу-Карад), Хајбер, Вадил-Кура, освајање Мекке, Хунејн, Таиф и Тебук.

Само у девет од тих газа дошло је до сукоба. То су: Бедр (Бедр-и кубра), Ухуд, Мурејси (Бени Мусталик), Хендек (Ахзаб), Бени Курејза, Хајбер, Вадил-Кура, Хунејн и Таиф. Мекка је освојена без борбе и сви њени становници примили су ислам.

У осталим газама није било никаквог сукоба: у некима је склопљен уговор, у некима се непријатељ предао; један део кафира није се усудио да се суочи с исламском војском, а већина кафира је, чим би чула да исламска војска долази, бежала у планине и губила се.

Овом изреком све државе налазе спас и срећу:
„Буди спреман за рат ако желиш мир и спокој.“
Abdülhak Molla

„И ви се борите на путу Аллаха теала против оних који вама објаве рат. Али не прелазите границу и не претерујте“ Бекара: 190

Серијје које је послао Ресулуллах

Прве серијје – одред хазрети Хамзе

Требало је мушрике ослабити у трговини и привреди и довести их к памети. За то је било потребно пресећи трговачке путеве према Сирији. У то време чуло се да један мушрички караван пролази близу Медине. Почетком рамазана, седмог месеца прве године по хиџри, наш вољени Посланик је наредио да се одмах изврше припреме за поход и хазрети Хамзу поставио за заповедника тридесет коњаника. Пошто га је саветовао да се боји Аллаха теала и да лепо поступа с онима који су под његовом командом, рекао је: „Крените у газу на путу Аллаха теала, спомињући име Аллаха теала! Борите се против оних који не признају Аллаха теала…“ Хазрети Хамзи је дао белу заставу и испратио га.

Хазрети Хамза кренуо је са коњаницима под својом командом према мушричком каравану који је чувало три стотине коњаника. Када је караван, на путу из Дамаска у Мекку, стигао до места званог Сифул-Бахр, сусрео се с муџахидима. Славни асхаби одмах су се сврстали у бојни ред и спремили се за борбу. Тада је стигао Меџди ибн Амр Џухени, који се ту затекао, и стао између њих. Меџди ибн Амр Џухени био је савезник обеју страна. Видевши да је муслимана по броју веома мало, а мушрика много, помислио је да би муслимани могли бити поражени. Надајући се да ће муслиманска држава трајати довека, посредовао је и одвратио обе стране од сукоба. Потом су се хазрети Хамза и његови другови вратили у Медину. Када је Посланику пренето шта је Меџди учинио, изразио је задовољство и рекао: „Учинио је мубарек, добро и исправно дело.“1

Одред Убејде ибн Хариса

После тога серијје нису престајале. Хазрети Убејди ибн Харису дато је под команду шездесет или осамдесетак муџахида и он је послат у Рабиг. Чим су се две војске сусреле, обе стране почеле су да гађају једна другу стрелама. Прву стрелу у исламској војсци одапео је Са’д ибн Ебу Веккас. Две стотине мушрика под командом Ебу Суфјана, мислећи да је већи део исламске војске у заседи, уплашили су се муслимана и спас потражили у бекству.2

Борићемо се на Аллаховом путу, стећи ћемо славу, славу…
У Кур’ану победу обећава хазрети Јездан.

„Крените у газу на путу Аллаха теала, спомињући име Аллаха теала! Борите се против оних који не признају Аллаха теала“ Хадис-и шериф

Газе Ресулуллаха

Прве газе – поход на Веддан

Назива се и поход на Ебву. То је прва газа Ресулуллаха. Збила се дванаестог месеца по хиџри. У Медини је као заменик остављен хазрети Са’д ибн Убада. Са шездесет људи кренуло се на Курејш и племе Бени Дамра. Заставу је носио хазрети Хамза. На Мекканце нису наишли. Стигли су до места званог Веддан. С племеном Бени Дамра склопљен је писани уговор. Према њему:

1- Дамрини синови ни у ком случају неће помагати непријатељу,

2- живот и имовина Дамриних синова биће под заштитом муслимана,

3- заузврат, када их Посланик позове у неку битку, Дамрини синови ће одмах притећи у помоћ.

Поход на Буват

Ова газа је друга газа Ресулуллаха. Био је месец ребиул-еввел друге године по хиџри. У Медини је као заменик остављен хазрети Саиб ибн Осман ибн Мазун. Када се сазнало да мушрички караван од стотину људи, под управом Ебу Суфјана, са две хиљаде пет стотина камила иде у Дамаск, кренуло се са две стотине људи на курејшијски караван. Иако су све претражили корак по корак све до планине Буват, мушрике нису успели да ухвате.

Поход на Зул-Ушејру

Предузет је почетком шеснаестог месеца по хиџри. Стигла је вест да велики трговачки караван мекканских мушрика, под заповедништвом Ебу Суфјана, иде у Дамаск. Ресулуллах је на своје место као заменика оставио Ебу Селему ибн Абдулеседа. Заставу је дао хазрети Хамзи (радијаллаху анху). Имали су тридесет камила, које су јахали наизменично. Са сто педесет или око две стотине муџахида дошли су до места званог Ушејра и чекали неколико дана. Караван није било могуће ухватити. Склопили су мир с Мудлиџовим синовима и вратили се у Медину.

Први поход на Бедр

Назива се и поход на Сафван. Тек што је прошло неколико дана од повратка из похода на Буват, стигла је вест да је један Курејшија по имену Курз ибн Џабир Фихри са својим људима изненада напао планину Џемма и одатле одагнао говеда и камиле која су ту пасла.

Наш Посланик је, оставивши на свом месту као заменика Зејда ибн Харису, кренуо са нешто асхаба према месту догађаја. Заставу је овога пута дао хазрети Алији.

Када су муџахиди стигли на место догађаја, Курз и остали оставили су животиње и замели своје трагове. Иако су све до бедрске долине Сафван завирили под сваки камен, нису их нашли.

Одред Абдуллаха ибн Џахша (серијја Батн-и Нахле)

Посланик је једног дана хтео да пошаље серијју у Нахлу да мотри на курејшијске мушрике. За заповедника војника које је требало послати хтео је да постави хазрети Ебу Убејду ибн Џерраха. Када је Ебу Убејда ибн Џеррах примио ову наредбу, почео је да плаче од бола што ће бити далеко од нашег Посланика.

„Благо онима који умру на путу хаџа и онима који воде газу на Аллаховом путу!“ Хадис-и шериф

Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) је уместо њега за емира поставио хазрети Абдуллаха ибн Џахша.3

Абдуллах ибн Џахш био је од оних који су ислам живели с одушевљењем. Када је примио ислам, кафири су му наносили незамисливе муке, али им се он супротставио снагом имана и постојано подносио њихова злостављања. Зато је Посланик о њему рекао својим асхабима: „Он је онај међу вама који највише подноси и трпи глад и жеђ.“ Абдуллах ибн Џахш је, чувши радосне вести које је Ресулуллах дао за шехиде, увек жудео за шехадетом. У биткама се јуначки борио у првим редовима.

Хазрети Абдуллах ибн Џахш прича: „Тог дана Ресул алејхисселам ме је, када је клањао јација-намаз, позвао к себи и рекао: ‚Дођи ми рано ујутро. Нека ти и оружје буде уза те. Послаћу те на једну страну.‘

Када је свануло, отишао сам у месџид. Мач, лук, стреле и торба били су на мени, а и штит уза ме. Ресул алејхисселам је, пошто је предводио сабах-намаз, отишао кући. Пошто сам дошао раније, чекао сам пред вратима. Нашао је неколико мухаџира који ће ићи са мном. Рекавши: ‚Поставио сам те за заповедника над овим људима‘, дао ми је једно писмо и рекао: ‚Иди! Пошто будеш путовао две ноћи, отвори писмо. Поступи онако како је у њему наређено.‘ Упитао сам: ‚Ја Ресулаллах! На коју страну да идем?‘ Рекао је: ‚Држи се пута Неџдије. Упути се према Рекији, према бунару!‘“

Када је Абдуллах ибн Џахш одређен за поход на Нахлу, први пут му је дато звање Емирул-муминин. Он је био први емир у исламу кога су називали тим именом. Када су са одредом од осам или дванаест људи после два дана стигли до места Мелел, отворио је писмо, у коме је било написано:

„Бисмиллахир-рахманир-рахим. Када прочиташ ово писмо, иди с именом и берекетом Аллаха теала док не сиђеш у долину Нахла, између Мекке и Таифа. Немој ниједног од својих другова приморавати да иде с тобом! Мотри на Курејшије у долини Нахла и на курејшијски караван, прати их и надзири. Јављај нам вести о њима.“

Емирул-муминин хазрети Абдуллах ибн Џахш, пошто је прочитао писмо, рекао је: „Ми смо робови Аллаха теала и сви ћемо се Њему вратити. Чуо сам и покоравам се. Извршићу наредбу Аллаха теала и Његовог вољеног Ресула“, па је пољубио писмо и ставио га на главу. Затим се окренуо друговима и рекао: „Ко од вас жуди да постане шехид, нека пође са мном. Ко не жели да иде, може да се врати. Никога од вас не приморавам. Ако не пођете, ја ћу сам отићи и извршити наредбу Ресула алејхисселам.“ Другови су му сви у глас одговорили: „Чули смо наредбе Посланика. Ми се покоравамо Аллаху теала, Ресулуллаху (саллаллаху алејхи ве селлем) и теби. Иди куда хоћеш, уз берекет Аллаха теала.“

Ова мала војска, у којој је био и хазрети Са’д ибн Ебу Веккас, кренула је према Хиџазу и стигла у Нахлу. Сакривши се на једном месту, почели су да мотре на Курејшије који су ту пролазили. Тада је наишао један курејшијски караван. Камиле су му биле натоварене. Муџахиди су се приближили каравану и позвали људе у ислам, а када нису прихватили, почели су борбу. Једнога су убили, двојицу заробили, а једног, пошто је био на коњу, нису стигли. Сва имовина кафира припала је муџахидима. Абдуллах ибн Џахш је петину овог плена издвојио за Ресулуллаха. То је био први плен који су муслимани задобили.4

Посланик је заробљеницима објаснио ислам и позвао их да приме иман. Хакем ибн Кејсан је примио ислам. Осман ибн Кејсан је одбио ислам и отишао у Мекку.

Месџид-и Киблетејн

Откако је наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) учинио хиџру у Медине-и муневверу, прошло је седамнаест месеци. Дотле је намаз увек клањао окренут према Бејтул-Мукаддесу у светом Јерусалиму (Кудсу). Тих дана до Ресулуллаха су стигле речи Јевреја: „Чудне ли ствари! Вера му се разликује од наше, а кибла му је као наша!“ Те приче повредиле су његово мубарек срце.

Једног дана, када је дошао Џибрил алејхисселам, рекао му је: „О Џибриле! Желим да Аллах теала окрене моје лице од кибле Јевреја према Ка’би.“

Џибрил алејхисселам је одговорио: „Ја сам само роб. То замоли Аллаха теала!“

После тога објављен је 144. ајет-и керим суре Бекара. Речено је: „(О Мој Хабибе! Да би дошао вахј) заиста видимо како ти се лице непрестано окреће према небу. Зато ћемо те окренути према кибли којом ћеш бити задовољан. Окрени сада лице своје према Месџид-и хараму (према Ка’би). (О верници!) И ви, ма где били, окрећите у намазима лица своја на ту страну. Нема сумње, они којима је дата Књига сигурно знају да је ово окретање кибле истина од њиховог Господара. А Аллах теала није немаран према ономе што они чине.“

Када је средином месеца шабана, у уторак, објављен овај ајет-и керим, Ресулуллах је у месџиду Бени Селиме предводио своје асхабе у подне- или икиндија-намазу. Док је био у трећем рекату намаза, наређено је да се окрене према Ка’би. Чим је примио вахј, окренуо се према Ка’бе-и муаззами. И асхаб-и кирам, следећи Хабиб-и екрема, окренули су се на ту страну. Од тада се овај месџид назива Месџид-и Киблетејн, то јест „месџид с две кибле“.

Ресулуллах је отишао и у Кубу, својим мубарек рукама изнова направио михраб месџида који је први подигнут и обновио зидове месџида.5

„О Џибриле! Желим да Аллах теала окрене моје лице од кибле Јевреја према Ка’би“ Хадис-и шериф

Прва кибла муслимана био је Месџид-и Акса, који се налази на северозападу. Он је био и кибла Јевреја. Јевреји су, говорећи: „Муслимани се окрећу према нашој кибли“, исмевали асхаб-и кирам. Наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) упутио је дову Џенаб-и Хакку и затражио да наша кибла буде Ка’бе-и муаззама. Док је Ресулуллах у овом месџиду предводио подне-намаз (по другом предању икиндија-намаз), када је објављен ајет-и керим чије је значење „Окрените се према Ка’би“, окренули су се према Ка’бе-и муаззами, која се налази на југоистоку. Зато се овај месџид назива Месџид-и Киблетејн, што значи „месџид с две кибле“.