Како је Селман Фариси примио ислам
Из дана у дан нур ислама се ширио, а мубарек име Ресулуллаха, кад год би се чуло, почело је да заузима место у срцима. Учени људи који су с чежњом очекивали његов долазак, у потрази и узбуђењу, хитали су у Медину и удостојавали се имана. Један од њих био је хазрети Селман Фариси. Он је овако испричао како је постао муслиман: – Ја сам из села Џеј, у граду Исфахану, у Персији (Ирану). Мој отац је био најбогатији у селу и имали смо много земље и иметка. Био сам једино дете у кући и једини миљеник свог оца. Зато ме је подизао као девојчицу. Није ми дозвољавао да излазим из куће. Пошто је био меџусија (ватропоклоник), научио ме је меџусијској вери онако како је хтео, без икаквог недостатка. У кући је непрестано горела ватра, а ми смо јој се клањали и чинили сеџду.
Пошто је мој отац имао много иметка и имања, једном ме је извео напоље и рекао: „Сине мој! Кад ја умрем, ти ћеш бити власник овог иметка, зато иди и упознај свој иметак и своју земљу.“ И ја сам рекао: „Добро“, и обишао наше баште.
Једног дана, када сам пошао да обиђем њиве, наишао сам на једну цркву. Чуо сам гласове хришћана, а када сам им пришао, видео сам да унутра чине ибадет. Пошто тако нешто раније нисам видео, остао сам запањен. Јер наш ибадет није био ништа друго до паљење ватре и чињење сеџде пред њом. А они су чинили ибадет Аллаху, кога не виде. Рекао сам у себи: „Аллаха ми, њихова вера је истинита, а наша је лажна.“ До вечери сам их радознало посматрао. Пре него што сам стигао до наших њива, почео је да пада мрак. Када сам их упитао: „Где је извор ове вере?“, рекли су: „У Дамаску.“ Затим сам упитао: „Ако одем у Дамаск, хоће ли и мене примити?“, а они су одговорили: „Да, примиће те.“ Када сам упитао: „Има ли међу вама људи који ће ускоро ићи у Дамаск?“, споменули су да ће после неког времена кренути један караван. Људи с којима сам разговарао било је мало, а дошли су из Дамаска у Исфахан. Док сам се бавио њима, закаснио сам кући. Мој отац, видевши да се нисам вратио, почео је да ме тражи и послао је људе.
Тражили су ме, али ме нису нашли. Док су они били у страху, вратио сам се кући. Отац је рекао: „Где си био до сада? Није остало места где те нисмо тражили.“ Рекао сам: „Бабо мој! Данас сам изашао да обиђем њиве. Али на путу сам наишао на једну хришћанску цркву. Ушао сам унутра. Видео сам да верују у Аллаха, кога не виде и који влада свиме и све може. Задивио сам се њиховом ибадету. До вечери сам их посматрао. Схватио сам да је њихова вера истинита.“ Чувши то, отац је рекао: „Сине мој! Погрешно мислиш, вера твојих очева и дедова исправнија је од њихове вере. Њихова вера је искварена. Пази да се не превариш и не поверујеш!“ А ја сам рекао: „Не, њихова вера је боља од наше; њихова је истинита, а наша лажна.“ Отац се због тога силно наљутио, везао ми руке и ноге и затворио ме у кућу.
Док сам био у том стању, непрестано сам чекао вест о каравану који ће ићи у Дамаск. Најзад сам сазнао да хришћански свештеници спремају караван.
Одрешио сам се, побегао и отишао у цркву где је био караван. Рекао сам да не могу да останем у овим крајевима и, придруживши се каравану, кренуо путем Дамаска. У Дамаску сам се распитао за највећег учењака хришћанске вере. Показали су ми једног човека, отишао сам к њему и испричао му своје стање. Рекао сам да желим да останем код њега и да ћу му служити, и замолио га да ме научи хришћанству и да ме упозна са Аллахом теала. Пристао је. Почео сам да му служим и да обављам црквене послове. А он ме је учио хришћанству.
„Оно што чујете од мене причајте и својој браћи у вери! Преносите једни другима!“ Хадис-и шериф
Али касније сам схватио да је он рђав човек. Јер садаку, злато и сребро које су хришћани доносили да се подели сиромасима, он је скривао и није давао потребитима. Сакупио је пуних седам ћупова злата и сребра. То нико осим мене није знао. После неког времена је умро.
Хришћани су се окупили да га сахране. Рекао сам им: „Зашто му указујете толико поштовање, он није човек достојан тог поштовања!“ Рекли су: „Одакле ти то?“ и нису ми поверовали. Тада сам им показао где је злато које је сакупио. Ископали су седам ћупова злата и сребра, а затим рекли: „Овај човек није достојан да буде опремљен и сахрањен“, бацили га на једно место и затрпали камењем. На његово место дошао је други.1
Овај човек је заиста био учен и подвижник (захид) и уопште није придавао важност овом свету. Тежио је ахирету, увек је радио за ахирет и дан и ноћ непрестано чинио ибадет. Веома сам га заволео и дуго остао код њега. Служио сам му радо. Заједно смо чинили ибадет.
Једног дана упитао сам га: „О мој господине! Одавно сам код вас и веома сам вас заволео. Јер се покоравате наредбама Аллаха теала и клоните се онога што је Он забранио. Када преминете, шта да радим, шта ми саветујете?“ Одговорио је: „Сине мој, у Дамаску није остао нико ко би поправио људе. Коме год да одеш, исквариће те. Али у Мосулу има један човек, саветујем ти да га нађеш.“
Када је преминуо, прешао сам у Мосул, нашао човека кога је описао и испричао му шта ми се догодило. Примио ме је у службу. И он је, као и онај први, био веома вредан човек, није био везан за овај свет и непрестано је чинио ибадет. И њему сам дуго служио. Али једног дана се разболео. Пред његову смрт и њему сам поставио иста питања. Препоручио ми је једног човека у Нусајбину. После његове смрти одмах сам отишао у Нусајбин. Нашавши човека кога је споменуо, рекао сам му да желим да останем код њега. Пристао је, и неко време сам био у његовој служби. Када се разболео, замолио сам га да ме пошаље неком другом. Овај пут ми је описао другог човека, у византијском граду Амурији. После његове смрти кренуо сам путем Амурије. Нашавши и тог човека кога је споменуо, ступио сам у његову службу и дуго остао.
Онда се и његова смрт приближила. Када сам га замолио да ме упути неком, рекао је: „Аллаха ми, сада не знам таквог човека. Али приближило се време доласка ахир-земанског Пејгамбера.“ И набројао је његове знаке: „Он ће се појавити међу Арапима, учиниће хиџру из свог завичаја и настаниће се у граду пуном хурми, између каменитих поља.
Он прима поклон, а не прима садаку. Између његових рамена налази се печат посланства.“ Када је и овај човек преминуо, следећи његове речи, одлучио сам да одем у арапску земљу. Радећи у Амурији, стекао сам неколико волова и нешто оваца. Један караван из племена Бени Келб спремао се да крене у арапску земљу. Када сам им рекао: „Нека ови волови и овце буду ваши, одведите ме у арапску земљу!“, прихватили су мој предлог и повели ме са собом. Али када смо стигли у место звано Вадил-Кура, издали су ме и, рекавши да сам роб, продали ме једном Јевреју. Тамо где је био Јевреј видео сам баште хурми. Помислио сам: „Ово је, сигурно, место у које ће ахир-земански Пејгамбер учинити хиџру.“ Али никако се нисам могао привићи. Неко време сам служио овом Јевреју. Затим ме је продао свом брату од стрица. А он ме је купио и довео у Медину. Када сам стигао у Медину, одмах сам јој се привикао, као да сам је раније видео. Сада су ми дани пролазили у Медини, радио сам у винограду и башти Јевреја који ме је купио и служио му. А у исто време нестрпљиво сам чекао да постигнем свој прави циљ.
Једног дана сам се попео на једну хурмину палму и радио. Мој газда је под дрветом разговарао с неким. У једном тренутку су рекли: „Пропала племена Евс и Хазреџ! Неки човек је дошао из Мекке у Кубу. Каже да је посланик. А ова племена га прихватају и улазе у његову веру…“ Када сам чуо те речи, као да сам изгубио свест. Одмах сам сишао и рекао том човеку: „Шта кажеш?“ Мој газда ме је ошамарио и рекао: „Шта те се тиче, зашто питаш, гледај свој посао!“ Тог дана, када је пало вече, узео сам нешто хурми и одмах отишао у Кубу. Ушао сам код Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем) и рекао: „Ти си салих човек, а с тобом су и сиромаси. Донео сам ове хурме као садаку.“
Ресулуллах је рекао асхабима који су били с њим: „Дођите, једите хурме.“ Они су јели. А он сам уопште није јео. Рекао сам у себи: „Ево, ово је један од знакова. Он не прима садаку.“ Пошто је Ресулуллах почастио Медину, узео сам још нешто хурми и донео Ресулуллаху. Рекао сам: „Ово је поклон.“ Овај пут је јео заједно с асхабима који су били с њим. Рекао сам: „Ево, појавио се и други знак.“ Хурми које сам донео било је око двадесет пет. А коштица од поједених хурми било је око хиљаду. Ресулуллаховом муџизом хурми је било више. Рекао сам у себи: „Видео сам још један знак.“ Поново сам отишао Ресулуллаху. Сахрањивали су једног умрлог. Пошто сам желео да видим печат посланства, пришао сам сасвим близу. Схватио је моју жељу и подигао кошуљу. Када су му се открила мубарек леђа, видео сам печат посланства; одмах сам га пољубио и заплакао. У том тренутку изговорио сам келиме-и шехадет и постао муслиман.
Затим сам Ресулуллаху испричао, једно по једно, шта ми се догодило. То му се допало. Наредио ми је да то испричам и асхаб-и кираму. Асхаб-и кирам су се окупили, а ја сам испричао све што ми се догодило до најситнијих појединости…2
Када је Селман Фариси поверовао, пошто није знао арапски језик, затражио је тумача. Тумач Јевреј који је дошао преносио је његово хваљење нашег вољеног Посланика у супротном смислу. Тада је дошао Џибрил алејхисселам и Ресулуллаху тачно пренео речи хазрети Селмана. Када је Јевреј схватио шта се дешава, изговорио је келиме-и шехадет и постао муслиман.
Пошто је постао муслиман, Селман Фариси је још неко време остао роб. Када му је наш вољени Посланик рекао: „Ослободи се ропства, о Селмане!“, отишао је свом газди и рекао да жели да буде ослобођен. Јевреј, који је на то пристао нерадо, сложио се под условом да засади три стотине садница хурме и одгаји их док не почну да рађају и да плати хиљаду шест стотина дирхема злата (по једном предању око четири хиљаде дирхема сребра).
То је јавио Ресулуллаху. А он је рекао својим асхабима: „Помозите свом брату.“ Сакупили су за њега три стотине садница хурме. Ресулуллах је рекао: „Припреми им јаме, па кад завршиш, јави ми.“ Када је припремио јаме и јавио, Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) је дошао на то место и својим мубарек рукама засадио саднице. Једну од њих засадио је хазрети Омер. Осим оне коју је засадио хазрети Омер, све су, с допуштењем Аллаха теала, те године родиле хурме. Ресулуллах је ископао и ту једну садницу, поново је засадио својом мубарек руком, и она је родила чим је засађена.
„Приближило се време доласка ахир-земанског Пејгамбера. Он ће се појавити међу Арапима, учиниће хиџру из свог завичаја и настаниће се у граду пуном хурми, између каменитих поља. Он прима поклон, а не прима садаку. Између његових рамена налази се печат посланства“ Свештеник из Амурије
Хазрети Селман Фариси је причао: „Једног дана неки човек ме је тражио и питао: ‚Где је сиромашни мукатеб (роб који се са својим газдом погодио за одређену своту да би стекао слободу) Селман Фариси?‘ Нашао ме је и дао ми злато величине јајета које је имао у руци. Узео сам га, отишао нашем Посланику и изнео му како стоји ствар.
Ресулуллах ми је вратио злато и рекао: ‚Узми ово злато и исплати свој дуг!‘ Када сам рекао: ‚Ја Ресулаллах! Ово злато није тешко колико је Јевреј тражио‘, Ресулуллах је узео то злато и превукао га преко свог мубарек језика. Затим је рекао: ‚Узми ово! Аллах теала ће њиме исплатити твој дуг.‘ Аллаха ми, измерио сам то злато, било је тачно онолико колико је тражено. Однео сам га и предао. Тако сам се ослободио ропства.“3
Од тог дана Селман Фариси се придружио Асхаб-и суффи.
Мелеци су долазили да слушају
Наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) учио је Кур’ан-и керим тако лепо, тако слатко и дирљиво да су му се дивили и немуслимани који су га слушали. Много је било оних који су, слушајући га, постали муслимани.
Хазрети Бера ибн Азиб је причао: „Једном сам после јација-намаза слушао Ресулуллаха како учи суру Тин. Учио је тако лепо да нисам чуо никога чији су глас и учење савршенији од његовог.“
Међу асхаб-и кирамом било је много оних који су имали веома леп глас и који су плакали и расплакивали друге док су учили Кур’ан-и керим. Један од њих био је Усејд ибн Худајр. Једне ноћи везао је коња поред себе и почео да учи суру Бекара. Док је учио, коњ се изненада уплашио. Хазрети Усејд је ућутао, коњ се смирио. Почео је да учи, коњ се поново уплашио. Кад је ућутао, смирио се. Када је поново почео да учи, коњ се опет уплашио. Син Усејда ибн Худајра, Јахја, лежао је на месту близу коња. Бојећи се да коњ не науди детету, престао је да учи.
Када је погледао у небо, у некој магли налик на сенку белог облака приметио је нешто што је светлуцало као кандиљи. Када је престао да учи, видео је како се те светлуцаве ствари дижу ка небу и одлазе.
Када је свануло, отишао је пред нашег вољеног Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем) и испричао шта му се догодило.
Када је Ресулуллах упитао: „Знаш ли шта је то било?“, хазрети Усејд је одговорио: „Нека су ти жртва и отац и мајка, ја Ресулаллах! Не знам.“
Посланик је рекао: „То су били мелеци. Приближили су се твом гласу. Да си наставио да учиш, слушали би те до зоре, а и људи би их видели и посматрали. Не би се скривали од очију људи.“
Један од оних који су Кур’ан-и керим учили веома дирљиво био је и хазрети Ебу Бекр Сиддик. Кад би у намазу почео да учи, не би могао да се уздржи и из његових мубарек очију потекле би сузе. Они који би га видели дивили су се том његовом стању. Једног дана мушрици су се окупили и рекли: „Овај човек плаче док дирљиво учи оно што је донео посланик. Бојимо се да ће се наша деца и жене занети тим његовим стањем и постати муслимани.“
Како је Абдуллах ибн Селам примио ислам
Један од оних који су, видевши мубарек лице нашег вољеног Посланика, заволели га љубављу заљубљених и који су, слушајући његове мубарек речи и Кур’ан-и керим који је учио, остали задивљени и постали муслимани, јесте и хазрети Абдуллах ибн Селам.
Абдуллах ибн Селам, који је добро познавао Теврат и Инџил, пре него што је поверовао био је јеврејски учењак. Он овако прича како је постао муслиман: „Теврат и његова тумачења учио сам од свог оца. Једног дана мој отац ми је испричао особине и знаке посланика који ће доћи у ахир-земану и дела која ће чинити, и рекао: ‚Ако он буде из Харунове лозе, следићу га; ако не, нећу га следити!‘ Умро је пре Ресулуллаховог доласка у Медину.
Када сам чуо да је Ресулуллах у Мекки објавио своје посланство, знао сам његове особине, његово име и време његовог доласка. Зато сам га стално ишчекивао. Док нисам од некога чуо да је Ресулуллах одсео као гост у кући синова Амра ибн Авфа у месту званом Куба, близу Медине, крио сам ово своје стање од Јевреја и ћутао.
Једног дана, док сам у својој башти брао свеже хурме са хурмине палме, неко од Надирових синова је повикао: ‚Данас је дошао човек Арапа!‘ Обузео ме је дрхтај. Одмах сам изговорио текбир: ‚Аллаху екбер.‘ У том тренутку моја тетка Халида бинт Харис седела је под дрветом. Била је веома стара жена. Када је чула мој текбир, обрецнула се на мене: ‚Нека ти Аллах руку остави празну и нека те не доведе до онога чему се надаш! Аллаха ми, да си чуо да долази Муса ибн Имран4, не би се више обрадовао!‘ Рекао сам јој: ‚О тетко! Аллаха ми, он је брат Мусе ибн Имрана и посланик као и он. Он је на његовом путу и послат је с истим тевхидом с којим је послат и он.‘
На то ми је рекла: ‚О сине мога брата! Да није он онај посланик за кога нам је јављено да ће бити послат близу кијамета?‘ ‚Да‘, рекао сам. ‚Онда си у праву‘, рекла је.5
Када је Ресулуллах учинио хиџру у Медину, одмах сам се помешао с народом да га видим. Чим сам видео његову мубарек појаву, његово лице пуно нура, рекао сам: ‚Његово лице не може бити лице лажова!‘ Ресулуллах је окупљеним људима објашњавао ислам и давао савете. Први хадис-и шериф који сам ту чуо од Ресулуллаха био је овај: ‚Ширите селам међу собом, храните гладне, чините сила-и рахм (посећујте блиску родбину), клањајте намаз док људи спавају. Тако ћете ући у џеннет са селаметом.‘
Понос света (саллаллаху алејхи ве селлем) препознао ме је нуром посланства и рекао: ‚Јеси ли ти Ибн Селам, учењак Медине?‘ Када сам рекао: ‚Да‘, наш вољени Посланик је рекао: ‚Приђи ближе‘ и поставио ово питање: ‚О Абдуллаху! Реци Аллаха теала ради! Зар ниси у Теврату читао и научио моје особине?‘ А ја сам рекао: ‚Можете ли рећи какве су особине Аллаха теала?‘
На ово питање Ресулуллах је мало сачекао, и Џибрил алејхисселам спустио је суру Ихлас. Када сам чуо ову суру коју је Ресулуллах проучио, одмах сам рекао нашем Посланику: ‚Да, ја Ресулаллах! Истину говориш, сведочим да нема божанства осим Аллаха теала. Ти си Његов роб и Ресул‘, изговорио келиме-и шехадет и постао муслиман. Затим сам рекао: ‚Ја Ресулаллах! Јевреји су насилнички народ, који толико лаже да човека доводи у чуђење, који износи неосноване оптужбе и потворе. Ако они, пре него што их Ви упитате о мојој нарави и о свему мом стању, чују и сазнају да сам постао муслиман, сигурно ће ме пред Вама опасти невероватним потворама. Најпре их Ви упитајте за мене!‘ и сакрио сам се у један део куће. За мном је ушла једна скупина угледних Јевреја. Ресулуллах је упитао Јевреје: ‚Какав је човек Абдуллах ибн Селам, који је међу вама?‘ Јевреји су рекли: ‚Он је наш највећи учењак и син нашег највећег учењака! Ибн Селам је најбољи међу нама и син најбољег међу нама!‘ Тада је Ресулуллах упитао Јевреје: ‚Шта бисте рекли кад би он постао муслиман?‘
„Аллах теала ми је објавио да воли четворицу. Наредио ми је да волим ову четворицу. То су Алија, Ебу Зерр, Микдад и Селман“ Хадис-и шериф
Јевреји су одговорили: ‚Сачувао га Аллах од тога!‘
Тада сам изашао из места где сам се био сакрио и потврдио га речима: ‚О заједницо Јевреја! Бојте се Аллаха теала! Прихватите оно што вам је дошло. Кунем се Аллахом теала, а и ви сами знате: ово је ресул Аллаха теала, чије сте име и особине видели записане у Теврату који држите у рукама. Сведочим да нема бога осим Аллаха теала. И сведочим да је Мухаммед алејхисселам Његов роб и Његов ресул.‘ На то су Јевреји рекли: ‚Он је најгори међу нама и син најгорег међу нама!‘ и почели су да ме оцрњују, приписујући ми разне мане и измишљајући клевете. Рекао сам: ‚Управо сам се томе и бојао. Ја Ресулаллах! Зар Вам нисам рекао да су они народ насилника и лажова, који се не устручавају од зла и склони су клевети? Ето, све је изашло на видело!‘ Ресулуллах је рекао Јеврејима: ‚Ваше прво сведочење нам је довољно, а друго је сувишно.‘ После тога одмах сам се вратио кући.
Позвао сам у ислам своју породицу и рођаке. Сви су примили ислам, па и моја тетка.
То што сам примио иман веома је разгневило Јевреје. Зато су почели да ме притискају. Неки јеврејски учењаци су чак покушали да ме одврате од ислама говорећи: ‚Међу Арапима се не појављује посланик, а твој човек је владар‘, али у томе нису успели.“
Заједно с њим искрено су примили ислам Са’лаба ибн Саје, Усејд ибн Саје, Есед ибн Убејд и још неки Јевреји. Али неки јеврејски учењаци рекли су: „У Мухаммеда су поверовали само најгори међу нама. Да су били од наших најбољих, не би напустили веру својих предака.“ На то је Аллах теала, као одговор њима, објавио ајет-и керим и рекао, по значењу: „Нису сви они (следбеници Књиге) исти. Међу следбеницима Књиге постоји заједница која чини ибадет и покорна је, која у ноћним сатима, падајући на сеџду, учи ајете Аллаха теала.“6
Из дана у дан стање ми је све горе, ја Ресулаллах!
Нек се поправе дела моја – помози, ја Ресулаллах!
Мој ниски нефс се отео, за шејтаном ме поведе.
Како с толико греха да молим заштиту, ја Ресулаллах?
Зар је могуће спасти се од прохтева нефса и шејтана,
Ако ми од тебе не стигне хидајет, ја Ресулаллах?
Кад твоја милост и доброта грешнику стигне макар на трен,
Пут му је у оба света спасење, ја Ресулаллах!
Наредбе и забране поштовао сам, харам халалом нисам звао.
Крај сваког греха беше кајање, ја Ресулаллах!
О Ресуле људи и џина, најузвишенији међу људима,
За моју искреност подари ми шефаат, ја Ресулаллах!
„Ширите селам међу собом, нахраните гладне, одржавајте родбинске везе (сила-и рахм) и клањајте намаз док људи спавају. Тако ћете у џеннет ући у миру“ Хадис-и шериф
Један стари изглед Медине-и муневвере (1890)
Неки догађаји из прве године по хиџри
Прве године по хиџри преселили су на ахирет Ес’ад ибн Зурара, Бера ибн Марур и Кулсум ибн Хидм од енсарија, а од мухаџира Осман ибн Мазун. Осим тога, хазрети Ебу Бекр и Билал Хабеши (радијаллаху анхума), који нису могли да поднесу ваздух и воду Медине, оболели су од маларије. На то је Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) упутио дову: „Господару мој! Као што си нам учинио драгом Мекку, учини нам драгом и Медину, и подари нам у њој берекет и обилну нафаку.“ Џенаб-и Хакк је примио његову дову и мухаџирима учинио Медину драгом.
Први писани уговор
Пре Ресулуллахове хиџре Абдуллах ибн Убејј, поглавар племена Хазреџ у Медини, требало је да буде изабран за владара Медине. Када је после бејата на Акаби, а затим и после хиџре, већина племена Евс и Хазреџ примила ислам, од владавине Абдуллаха ибн Убејја није било ништа. Зато је Абдуллах ибн Убејј гајио кивност пре свега према Посланику и асхаб-и кираму који су били мухаџири, а затим и према асхабима из Медине, али своје непријатељство није смео отворено да покаже. Са неколицином њему сличних образовао је скупину мунафика (лицемера). Они су пред муслиманима говорили да су примили веру ислам, а иза њихових леђа су им се ругали. Почели су потајно да сеју семе лицемерја и да изазивају смутњу. У томе су отишли тако далеко да су покушали да мубарек речи Поноса света (саллаллаху алејхи ве селлем) преносе изврнуто и да их мењају.
У међувремену ни меккански мушрици нису мировали: покушавали су да Ресулуллаху у Медини учине оно што у Мекки нису успели. Као што су мединским мушрицима слали претећа писма, тако су и јеврејским племенима у Медини слали писма и поруке пуне претњи. Те њихове претње навеле су Јевреје да се приближе Ресулуллаху.
Тада су Јевреји дошли код Ресулуллаха и рекли: „Дошли смо да склопимо мир с вама. Хајде да закључимо уговор, да не наносимо штету једни другима.“ Наш Посланик је с њима склопио уговор од педесет пет тачака. Неке од тих одредаба су следеће:
1. Овај уговор је исправа коју је Ресулуллах Мухаммед алејхисселам написао између муслимана из Мекке и Медине, оних који их следе, оних који им се касније придруже и оних који се боре заједно с њима.
2. Нема сумње да су они заједница одвојена од осталих људи.
3. Свако племе ће заједнички плаћати откупнину за своје заробљенике (према правичности која важи међу муслиманима).
4. Муслимани ће устати против оних који међу њима изазивају нереде, па макар то били и њихови рођени синови.
5. Јеврејима који се придруже муслиманима неће бити учињена никаква неправда, него ће им се и помагати.
6. Јевреји ће заједно с муслиманима чинити једну скупину, а свако ће испуњавати оно што његова вера налаже.
7. Нико од Јевреја неће смети да крене у војни поход без дозволе Мухаммеда алејхисселам.
8. Нико неће чинити зло ономе с ким је склопио уговор, а ономе коме се чини неправда обавезно ће се помоћи.
9. Долина Медине је за оне који склапају овај уговор неприкосновено, харам подручје.
10. Меккански мушрици и они који им помажу ни под којим условом неће бити заштићени.
11. Против оних који нападну Медину муслимани и Јевреји помагаће једни другима.
Овим уговором Јевреји су требало да (наоко) буду пријатељи муслиманима, да не гаје мржњу према њима и да им не чине непријатељство.7
О Мој Хабибе, не тугуј
Јевреји, који су своје непријатељство скривали у себи, после потписивања горњег уговора долазили су Посланику у групама. Постављали су му питања која су сами сматрали веома тешким. Из одговора које су добили схватили су да је он истински посланик. Али из инада и зависти нису поверовали. На то је наш вољени Посланик рекао: „Да је у мене поверовало десет јеврејских учењака, поверовали би сви Јевреји.“ Аллах теала је Ресулуллаха, ожалошћеног због тога, утешио овим ајет-и керимом: „(О Мој Хабибе!) О славни Ресуле! Нека те не жалости (стање) оних који, иако срцем не верују, устима говоре ‚Верујемо‘ (мунафика) и оних Јевреја који хрле у куфр. Они непрестано слушају лажи и уходе (од Бени Курејзе) за други народ (хајберске Јевреје) који ти није дошао. Они мењају места речима које чују, истинама, и препричавају их тако да их удаље од истине. И говоре: ‚Ако вам се да ово (фетва), прихватите га, а ако вам се не да, чувајте се!‘ Кога Аллах теала хоће да падне у искушење, ти ни на који начин нећеш моћи да спречиш вољу Аллаха теала. То су они чија срца Аллах теала није хтео да очисти. Њима на овом свету припадају понижење и беда, а на ахирету веома велика казна.“8
Због склопљеног уговора неки асхаби су се спријатељили са својим комшијама Јеврејима. Аллах теала им је и то забранио рекавши: „О ви који верујете! Не узимајте за пријатеље друге осим своје браће по вери (кафире и мунафике). Они не пропуштају да вам чине зло и сеју смутњу и желе да западнете у невољу. Њихова мржња и непријатељство према вама избили су из њихових уста. А непријатељство које крију у срцима још је веће. Ако размислите и схватите – објаснили смо вам ајете о њиховом непријатељству (врло јасно смо вам показали на шта треба да пазите).“9
Меккански мушрици непрестано су подстицали мушрике у Медини, мунафике, Јевреје и племена око Медине и наставили да им прете. Настојали су да што пре угасе нур ислама и тражили су начине да са света уклоне мубарек биће нашег вољеног Посланика.
„Да је у мене поверовало десет јеврејских учењака, поверовали би сви Јевреји“ Хадис-и шериф
Против таквих поступака мунафика и мушрика Ресулуллах је увек бирао пут мира. Неки од асхаб-и кирама већ су веровали да је потребно супротставити се непријатељу и упућивали су дову: „Господару мој! За нас нема ничег вреднијег од борбе против ових мушрика на Твом путу. Ови курејшијски мушрици порекли су посланство Твога Хабиба и натерали га да оде из Мекке. Аллаху мој! Ти ћеш нам, сигурно, дозволити да се боримо против њих!..“ А Ресулуллах је на том путу чекао наредбу Аллаха теала и поступао онако како му буде наређено. И сада је дошло време. У вахју који је донео Џибрил алејхисселам речено је: „И ви се борите на путу Аллаха теала против оних који вама објаве рат. Али не прелазите границу и не претерујте. Заиста, Аллах теала не воли оне који претерују. Убијајте их (кафире) где год их нађете. Протерајте их као што су они вас протерали (из Мекке). Фитна њиховог ширка гора је од убиства. Не борите се с њима код Месџид-и харама док се они ту не боре с вама. Али ако вас они ту убијају, и ви њих ту убијајте. Таква је казна кафира. Ако престану с порицањем Аллаха теала и с борбом, (оставите их и ви. Јер) Аллах теала, заиста, много прашта и милостив је.“10
Затим је у ајет-и кериму који је објављен касније речено: „Борите се против тих мушрика док не нестане сваког трага фитне ширка и док вера не буде само Аллахова (док се ибадет не чини само Аллаху теала). Ако престану (са ширком), (нема насиља над њима.) Непријатељство (казна) је само против насилника.“11
Ма медахту Мухаммеден би макалати,
Лакин медахту макалати би Мухаммедин.
(Не могу да похвалим Мухаммеда алејхисселам,
Него њиме своје списе чиним вреднима.)
Имам Раббани (рахметуллахи алејх)