ВАСПИТАЊЕ АСХАБ-И КИРАМА

Месџид-и Небеви

Када је Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) почастио Медину својим доласком, као први посао желео је да се подигне месџид у коме ће васпитавати своје асхабе и клањати намаз у џемату. Тада је дошао Џибрил алејхисселам и рекао: „Ја Ресулаллах! Аллах теала ти наређује да Му сазидаш кућу (месџид) од камена и ћерпича.“ Хабиб-и екрем је одмах пожелео да од власника купи место на коме је клекнула његова камила Касва када су дошли у Медину. Власници су силно желели да му га поклоне, говорећи: „Ја Ресулаллах! Ми њену цену очекујемо само од Џенаб-и Хакка. Поклањамо Вам ово место ради Аллаховог задовољства.“ Упркос томе, Посланик није прихватио поклон, него је исплатио цену, и више од тога.1

С једне стране земљиште се равнало и уређивало, а с друге су се правили ћерпичи и довлачило камење. Најзад, када су све припреме биле обављене, окупили су се да поставе темељ. Први камен у темељ својим мубарек рукама положио је Мухаммед Мустафа (саллаллаху теала алејхи ве селлем). Затим је редом рекао: „Нека Ебу Бекр свој камен положи поред мога камена! Нека Омер свој камен положи поред Ебу Бекровог камена! Нека Осман свој камен положи поред Омеровог камена! Нека Алија свој камен положи поред Османовог камена!“ Када су његове наредбе извршене, асхаб-и кираму који су били ту рекао је: „Положите и ви своје камење.“ И они су почели да полажу.

У градњи месџида, почев од нашег вољеног Посланика, сви асхаб-и кирам радили су без престанка и без одмора. На својим мубарек леђима носили су камење и ћерпич. Камењем су темељ подигли метар и по увис, а изнад тога су зидали ћерпичем. Једног дана Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) је носио ћерпич. Један од његових асхаба пришао му је и с изузетном пристојношћу рекао: „Ја Ресулаллах! Да ли ми дозвољавате да ја носим ћерпич?“ Печат посланика (Хатем-ул-енбија) му је с још већом учтивошћу рекао да је њему самом севап још више потребан и није му дао ћерпич. Посаветовао га је да и он оде и донесе камен.

Један од оних који су највише радили на градњи Месџид-и Небевија био је и Ресулуллах. Носио је најтеже камење и, док су му се мубарек груди стезале, доносио га мајсторима. Док је носио то камење и ћерпиче, бодрио је своје асхабе говорећи о вредности посла који се ради и доносећи радосну вест о благодатима које ће се постићи.

Видевши овај Послаников труд, муслимани су радили с великом љубављу. Чак је Аммар ибн Јасир, док је свако носио по један ћерпич, носио по два – један за Посланика, а један за себе. Када је то видео, Ресулуллах му је пришао. Својом мубарек руком помиловао је хазрети Аммара по леђима и рекао: „О сине Сумејјин! Ти имаш две награде, а други једну!“

Зидови месџида брзо су завршени и он је покривен. Собе су, по арапском обичају, биле од грана хурминих палми, а одозго покривене филцем од длаке. На вратима им је висила само завеса. Собе су биле на југоисточној и северној страни месџида. Врата већине отварала су се према месџиду. Висина таваница била је за педаљ већа од човека средњег раста. Између соба хазрети Фатиме и хазрети Аише била су врата. Осим тога, уз месџид су за Ресулуллаха направљене две собе од ћерпича. И оне су покривене стаблима и гранама хурминих палми. Временом је број ових соба повећан на девет. Када је градња месџида завршена, Посланик се из куће хазрети Халида ибн Зејда преселио у кућу која је подигнута за њега.2

„Верници су само браћа“ Хуџурат: 10

ЈА РЕСУЛАЛЛАХ!
Што заљубљене вечно до лудила доводи
– то је твоје лице, ја Ресулаллах.
Што их јутром и вечером уздисати тера
– то је чежња за тобом, ја Ресулаллах!
Што ми дању и ноћу посао у јецај претвара,
што ми ватром чежње срце пали,
што ми без престанка очи на плач нагони
– то је растанак с тобом, ја Ресулаллах!
Аллахова благост коју асфија видеше,3
уживање и радост што их евлија окусише,4
узвишеност коју посланици стекоше, о шаху,
– то је твоја срећа и величина, ја Ресулаллах!
Смилуј се мени – туђинцу, луталици,
грешан сам, смилуј се црнога лица,
самилост према немоћном и беспомоћном
– то је твој обичај, ја Ресулаллах!
О заступниче грешника, нуре Јединога,
Насухи је твој роб, не терај га.
Учини доброту, од врата своје благости не одбиј га,
он је из твог уммета, ја Ресулаллах!
Nasûhî Üsküdârî

Јецање хурминог стабла

У Месџид-и Небевију било је једно усправљено стабло хурме. Посланик је петком држао хутбу ослањајући се на тај стуб у месџиду, по имену Ханнана.

Касније је дао да се направи минбер с три степеника. Једног петка Ресулуллах и асхаб-и кирам окупили су се у Месџид-и Небевију. Када се Посланик попео на нови минбер да одржи хутбу, суво стабло хурме на које се раније ослањао почело је, тако да су сви чули, да плаче и јеца гласом који је подсећао на плач бремените камиле. Сви асхаб-и кирам са чуђењем су слушали тај глас. Али глас никако није престајао. Тада је Предводник светова сишао с минбера и својим мубарек рукама помиловао стабло. У том трену плач и јецање су престали. Видевши ову љубав и чежњу сувог стабла хурме према нашем Посланику, асхаби нису могли да задрже сузе.

О овом догађају хазрети Енес ибн Малик је рекао: „Од његовог гласа задрхтао је чак и месџид“, а Ибн Ебу Веда: „Стабло хурме је напукло и помакло се са свог места. Тек када је Ресулуллах дошао и ставио своју мубарек руку на њега, умукло је.“

Посланик је рекао: „Кунем се Аллахом теала, у чијој је моћи мој живот, да га нисам помиловао, због чежње и туге за мном плакало би овако до Судњег дана.“ По другом предању, објављено је ово: Ресул алејхисселам окренуо се сувом стаблу хурме и рекао: „Ако хоћеш, вратићу те у башту у којој си био. Поново ћеш пустити гране и лишће и вратити се у пређашње стање. А ако хоћеш, засадићу те у џеннету, па нека пријатељи Аллаха теала једу од твојих плодова.“ Ресулуллах му је пригнуо ухо и чуо како каже: „Засади ме у џеннету, нека од мене једу пријатељи Аллаха теала, и нека будем на месту где нећу остарити ни иструнути.“ Ове речи стабла чули су и они који су били с Послаником. Тада му је Ресулуллах одговорио: „Учинићу оно што желиш.“ Затим се окренуо својим асхабима и рекао: „Изабрало је дар-и бека уместо дар-и фена (овог света).“5 Потом је по Ресулуллаховој наредби стабло хурме закопано.

Долазак чланова породице у Медину

Када су Сервер-и алем (саллаллаху алејхи ве селлем) и хазрети Ебу Бекр учинили хиџру, своју децу оставили су у Мекки. У хадис-и шерифу који преноси имам Бухари хазрети Аиша је казала да јој је Ресулуллах рекао: „О Аиша! Двапут си ми била показана у сну. Чини ми се да сам видео твоју слику на комаду зелене свилене тканине, и речено ми је: ‚Власница ове слике твоја је будућа супруга.‘“ После овог сна (годину дана после смрти наше мајке хазрети Хатиџе) Посланик и наша мајка хазрети Аиша верили су се још док су били у Мекки. Али свадба још није била одржана. Наша мајка хазрети Аиша то је испричала овако: „Када је Ресулуллах учинио хиџру у Медину, оставио је нас и своје кћери у Мекки. Када је почастио Медину, послао нам је свог ослобођеног роба Зејда ибн Харису и Ебу Рафија с 500 дирхема за пут, да купе две камиле и оно што би им могло затребати.

И мој отац је са њима послао Абдуллаха ибн Урејкита с две-три камиле и писмом наредио мом брату Абдуллаху да моју мајку, мене и моју сестру Есму посади на камиле и пошаље. Ја, моја мајка Умму Руман, Ресулуллахове кћери хазрети Фатима Зехра и Умму Гулсум, његова супруга Севда, као и Умму Ејмен и Усама, сви заједно смо кренули на пут. Када смо стигли у место Кудејд, Зејд је за 500 дирхема купио још три камиле. Каравану се придружио и Талха ибн Убејдуллах. Када смо од Мине стигли до места званог Бејд, моја камила је побегла. Била сам у носиљци. И мајка је била са мном. Мајка је запомагала: ‚Јао, кћери моја, јао, невесто моја!‘ Аллах теала је смирио нашу камилу и спасао нас. Најзад смо стигли у Медину. Ја сам сишла заједно са породицом мога оца. А Ресулуллахова породица сишла је пред његовим собама.“

„Да га (Ханнану) нисам загрлио, због растанка са мном плакало би до Судњег дана“ Хадис-и шериф

Наша мајка хазрети Аиша неко време је становала у кући свог оца хазрети Ебу Бекра. Њихова свадба одржана је после битке на Бедру.

Како је срећан онај човек
чије је учење Кур’ан!
Кад чује езан и икамет,
срце му је иманом пуно!

Езан-и Мухаммеди

Пошто је подигнут Месџид-и Небеви, није било начина да се у време намаза објави да је наступило време и да се муслимани позову у џамију. Говорило се само: „Ессалату џамиа (Хајде на намаз)“.

Једног дана Ресулуллах се посаветовао са својим асхабима и упитао их како треба позивати вернике у џамију у време намаза. Неки су предложили да се, као што чине хришћани, удара у накус, то јест у звоно, да би се објавило време намаза; неки да се, као што чине јевреји, дува у трубу. Неки су пак изнели своје мишљење: „Да у време намаза запалимо ватру и подигнемо је увис.“ Ресулуллах није прихватио ниједан од тих предлога.6

Абдуллах ибн Зејд ибн Са’лаба и хазрети Омер видели су у сну како се учи езан. Хазрети Абдуллах је дошао нашем вољеном Посланику и овако испричао свој сан: „Видео сам човека који је имао зелени шал, био опасан пештемаљем и у руци држао звоно. Упитао сам га: ‚Продајеш ли звоно које ти је у руци?‘ Рекао ми је: ‚Шта ћеш с њим?‘ Када сам рекао: ‚Ударићу у њега да објавим време намаза‘, тај човек ми је рекао: ‚Научићу те нечему бољем од тога‘, и, окренувши се према кибли, почео је гласно да учи: ‚Аллаху екбер, Аллаху екбер…‘ Када је завршио, рекао је: ‚И кад будеш устајао на намаз‘, поновио је езан и при крају додао речи ‚Кад каметис-салату‘.“

Тада је Ресулуллах рекао: „Сан је истинит. Научи Билала тим речима, нека он учи!“ Томе је дато име езан.7

А хазрети Билал се попео на један висок кров близу Месџид-и шерифа и проучио први езан речима којима је научен.

Када је хазрети Омер чуо глас езана, дотрчао је пред Ресулуллаха. Рекао је да је у сну видео управо оне речи које је изговорио хазрети Билал. Те ноћи и неки од асхаб-и кирама видели су исти сан. Управо тада спуштен је 9. ајет-и керим суре Џума и то је објављено и вахјем.

Једног дана, у време сабах-намаза, Билал Хабеши је пред вратима нашег вољеног Посланика двапут повикао: „Ессалату хајрун минен-невм“.8 То се Посланику допало. Рекао је: „О Билале, како су ово лепе речи! Кад учиш езан за сабах-намаз, реци и то.“ Тако су се у езану за сабах-намаз почеле изговарати и ове речи.

Билал Хабеши, који је био мујезин све до преласка нашег Посланика на ахирет, имао је снажан, веома леп и врло дирљив глас. Кад би почео да учи езан, свако би га слушао с великом љубављу и усхићењем и заборављао на себе. Док је учио езан, свакога би расплакао.

То што су асхаб-и кирам једни друге у време намаза позивали у џамију Езан-и Мухаммедијем мединским мушрицима и Јеврејима чинило се веома чудним. Док се учио езан, исмевали су га и шалили се с њим. На то њихово исмевање Аллах теала је у Кур’ан-и кериму рекао, по значењу: „Кад позивате на намаз езаном, они то узимају као игру и забаву. То је зато што су они народ који не разуме.“9

Огласи се мујезин, стаде, икамет донесе,
Ка Ка’би лице окрену, и нијет донесе.
Чувши то, људи имана с поштовањем слушаше,
Затим на намаз стадоше, Господару ибадет учинише.

Асхаб-и суффа

Посланик је дао да се уз северни зид Месџид-и Небевија од грана хурминих палми направи надстрешница. Наредио је да ту спавају и бораве неожењени асхаби који су учинили хиџру из Мекке и који нису имали ни иметка ни имања.10 Ови неожењени асхаби, као и сиромашни међу енсаријама и мухаџирима, живели су под великом надстрешницом поред Месџид-и Небевија, званом Суффа, и бавили се учењем и подучавањем знања. Број им се мењао између десет и четири стотине. Најчешће их је било седамдесет. Ови асхаби се никада нису одвајали од Ресулуллаха и нису пропуштали ниједан његов сохбет. Дан и ноћ учили су Кур’ан-и керим, стицали знање и памтили хадис-и шерифе. Већину дана проводили су постећи и ни часа се нису одвајали од ибадета и покорности. Они који су ту одгајани слати су у племена која су тек примила ислам и учили су их Кур’ан-и керим и суннет-и шериф, то јест веру ислам. Ови мубарек асхаби, обдарени многим врлинама, били су велика војска знања (ирфана). Посланик их је много волео, седео с њима, разговарао и заједно с њима јео. Онима који су ту боравили говорило се Асхаб-и суффа. Једног дана Ресулуллах је погледао Асхаб-и суффу и помислио колико су сиромашни. Иако су били у таквом стању, чинили су ибадет спокојна и светла срца. Посланик им се смиловао и рекао: „О асхаби Суффе! Благо вама! Ако од мог уммета остане неко ко је задовољан овим тешким условима у којима сте ви, он ће, заиста, бити од мојих пријатеља.“

„Кад позивате на намаз езаном, они то узимају као игру и забаву. То је зато што су они народ који не разуме“ Маида: 58

Хабиб-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) пре свега је подмиривао потребе ових својих одабраних асхаба, а тек онда настојао да подмири потребе свог ехл-и бејта. Ебу Хурејре је причао: „Кунем се Аллахом теала, осим кога нема другог божанства, да сам понекад од глади лежао стомаком на земљи, а понекад привијао на стомак камен који бих подигао са земље. Једном сам опет био у таквом стању. Тог дана седео сам на путу којим је Ресулуллах пролазио у месџид. Тада ми је, ширећи нур, пришао украс оба света, послат као милост световима. Схватио је моје стање, насмешио се и рекао: ‚О Ебу Хурејре!‘ Када сам рекао: ‚Нека ти је жртва мој живот, изволи, ја Ресулаллах!’, рекао је: ‚Хајде са мном.‘ Одмах сам пошао за њим. Ушао је у своју мубарек кућу. У кући је била једна чаша млека. Рекао је: ‚Хајде, иди код асхаба Суффе. Позови ми их.‘ Идући да их позовем, мислио сам у себи: ‚Како ће једна чаша млека бити довољна свим асхабима Суффе? Хоће ли и мени допасти бар гутљај?..‘ Позвао сам их, дошли смо у његову мубарек кућу, затражили дозволу и ушли. Пошто смо сели на одговарајућа места, Ресулуллах је рекао: ‚О Ебу Хурејре! Узми ову чашу млека и дај им!‘ Узео сам чашу и давао је редом својим друговима. Сваки је узимао чашу, пио док се не би напио и враћао ми је. Кад бих је узео од свакога, видео бих да се чаша нимало није смањила, него да је и даље пуна млека. Тако сам је пружио свим друговима који су дошли. Сви су пили и напили се. Затим је Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) узео чашу, насмешио ми се и рекао: ‚О Ебу Хурејре! Остали смо само ја и ти који нисмо пили млеко. Хајде, седи и ти и пиј!‘ Сео сам и пио. Рекао је: ‚Пиј још!‘ И пио сам. Посланик је неколико пута рекао: ‚Пиј!’, и ја сам сваки пут пио. Најзад сам рекао: ‚Нека су ти жртва и отац и мајка, ја Ресулаллах! Више не могу да пијем. Кунем се Аллахом теала, који те је послао с правом вером, да сам се добро напио.‘ Рекао је: ‚Онда ми дај чашу.‘ Дао сам му је. Пошто је изрекао хамд и хвалу Аллаху теала, проучио је бесмелу и попио млеко.“

Медински асхаби гајили су невиђену љубав према овим одличним асхабима, који су у месџиду учили знање не пропуштајући ниједан Ресулуллахов сохбет. Једне вечери један асхаб са Суффе, коме од глади више није било снаге, дошао је пред Ресулуллаха и изнео своје стање. Посланик је упитао укућане има ли у кући нешто за јело. Када је добио одговор: „Тренутно у кући нема ништа за јело осим воде“, рекао је асхабима који су ту били: „Ко ће угостити овог гладног?“ Један од мединских асхаба пожурио је пре свих и рекао: „Нека су ти жртва и отац и мајка, ја Ресулаллах! Ја ћу га угостити.“ Отишао је са својим гостом кући и рекао жени: „Спреми нешто да угостимо Ресулуллаховог госта.“ Жена је одговорила: „Тренутно у кући немамо ништа осим хране за децу.“ Асхаб је рекао: „Најпре успавај децу. Онда донеси ту храну“, па је узео храну, које је било довољно само за једног човека, и ушао у собу где је био гост. Поставио је софру и понудио га. Пошто су заједно почели да једу, устао је, правећи се да намешта светиљку, и угасио ју је. Поново је у мраку сео за софру. Правећи покрете као да једе, чекао је да се гост наједе. Када се гост најео, склонио је софру. Те ноћи су са децом гладни дочекали јутро. Ујутро, када су дошли пред Посланика, Ресулуллах је рекао: „Аллах теала је задовољан вашим ноћашњим поступком.“ Затим је Аллах теала, спустивши 9. ајет-и керим суре Хашр, рекао, по значењу: „Они (енсарије) претпостављају (мухаџире) себи, макар и сами били у сиромаштву и оскудици.“

Стих:

Шта год било, најслађе је говорити о вољеном!

Сохбет Султана срдаца

Понос васионе (саллаллаху алејхи ве селлем) је, да би васпитао и усавршио асхаб-и кирам, у Месџид-и Небевију држао сохбете којима нема равних и у њихова срца изливао фејз и берекет који му је Аллах теала подарио. Они који су се удостојили да буду на сохбету Посланика већ на првом сохбету осетили би у срцу велику промену и стигли би до веома високих божанских спознаја (маарифета). Захваљујући берекету тих сохбета асхаб-и кирам су почињали да воле, пре свега нашег вољеног Посланика, а затим и сву своју браћу асхабе, више него своје животе. Аллах теала их је похвалио у ајет-и керимима. Пред Ресулуллахом седели су веома пристојно и пажљиво, као да им је птица слетела на главу, па ће одлетети чим се помере. Тако су асхаб-и кирам постали, после посланика и великих мелека, највреднији и највиши међу створењима. Ресулуллах је својим асхабима до танчина објашњавао наредбе и забране наше вере и учио их њима: услове имана и ислама; све прописе о намазу, посту, хаџу и зекату; тефсире ајет-и керима; харам и халал јела и одећу; заклетве, завете11 и кефарете; знања о трговини; правила лепог понашања при јелу и пићу, облачењу, виђању и разговору, поздрављању; односе према комшијама, родбини и пријатељима; прописе о браку, издржавању (нафака), наслеђивању и оставини; парнице, казне, уговоре и ортаклуке; знања о здрављу; борбу с непријатељем, ратно право… једном речју, сва знања вере ислама од „а“ до „ш“, која се односе на ахирет и на овај свет, објашњавао је тако да свако разуме, а ствар коју је сматрао важном понављао је три пута.12 А знања која се тичу жена учио је преко својих мубарек супруга.

Хадис-и шериф о Џибрилу

Храбри имам муслимана, један од највећих међу асхаб-и кирамом, познат по томе што је увек говорио истину, наш вољени великан Омер ибн Хаттаб радијаллаху анху каже:

– Био је то један такав дан: неколицина нас од асхаб-и кирама била је у присуству и служби Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем). Тај дан, тај час био је тако частан, тако драгоцен и тако непоновљив. Тог дана удостојили смо се да будемо на Ресулуллаховом сохбету, поред њега, и да видимо његово лепо лице, које је храна душама и које срцима даје уживање и радост. (Да би објаснио част и вредност тог дана, рекао је: „Био је то један такав дан…“ Може ли бити тако частан и драгоцен тренутак као дан у коме је било суђено да се Џибрил алејхисселам види у људском лику, да се чује његов глас и да се знање потребно робовима чује веома лепо и јасно из Ресулуллахових мубарек уста?)

„О асхаби Суффе! Благо вама! Ако од мог уммета остане неко ко је задовољан овим тешким условима у којима сте ви, он ће, заиста, бити од мојих пријатеља“ Хадис-и шериф

Тада нам је пришао један човек, као кад месец изађе. Одећа му је била веома бела, а коса веома црна. На њему се нису видели знаци путовања, као што су прашина, земља и зној. Нико од нас, Ресулуллахових асхаба, није га познавао. То јест, није био од људи које смо видели и знали. Сео је пред Ресулуллаха. Своја колена прислонио је уз његова мубарек колена. (Онај који је дошао био је Џибрил. Узео је људски лик. Џибрил алејхисселам је овако сео да би указао на нешто важно. Тиме је показао да није исправно стидети се када се учи верско знање и да учитељу не доликују охолост и надменост. Џибрил алејхисселам је овим својим држањем показивао асхаб-и кираму да свако треба слободно и без устручавања да пита учитеље оно што жели да научи о вери. Јер није исправно стидети се у учењу вере, ни устручавати се у испуњавању права Аллаха теала, у подучавању и учењу.)

Тај часни човек ставио је своје руке на мубарек колена Ресул-и екрема и рекао: „Ја Ресулаллах! Објасни ми ислам, муслиманство.“

Ресул-и екрем је рекао: „Први од услова ислама јесте изговорити келиме-и шехадет. (Изговорити келиме-и шехадет значи рећи: ‚Ешхеду ен ла илахе иллаллах ве ешхеду енне Мухаммеден абдуху ве ресулуху‘. То јест, да разуман и балиг човек који може да говори каже: ‚Ни на земљи ни на небу, осим Њега, нема ничега и никога ко је достојан да му се чини ибадет и да му се клања.

Прави мабуд је само Аллах теала. Он је ваџибул-вуџуд. Свако савршенство је у Њему. У Њему нема никакве мане. Његово име је Аллах‘, и да у то срцем чврсто верује. И да исто тако каже: ‚Узвишени човек по имену Мухаммед, син Абдуллахов, из Хашимове лозе, ружичастог, бело-руменог, сјајног и милог лица, црних обрва и црних очију, отвореног мубарек чела, лепе нарави, чија сенка не пада на земљу, слатке речи, назван Арапином зато што је рођен у Арабији, у Мекки, роб је и ресул Аллаха теала, то јест Његов посланик.‘)

Затим – клањати намаз кад дође његово време. Давати зекат од иметка. У часном месецу рамазану постити сваки дан. Да онај ко је у могућности једном у животу обави хаџ.“

Када је тај човек чуо ове одговоре од Ресулуллаха, рекао је: „Истину си рекао, ја Ресулаллах!“ Ми који смо слушали зачудили смо се овим његовим речима: „И пита, и потврђује!“

Он је поново рекао: „Ја Ресулаллах! Обавести ме и шта је иман.“ (У овом хадис-и шерифу не треба мислити на језичко значење имана. Јер, пошто језичко значење јесте потврдити и веровати, није било никога међу незналицама Арапа ко то значење није знао. А камоли да га асхаб-и кирам (радијаллаху теала анхум еџмаин) нису знали! Џибрил алејхисселам је хтео да асхаб-и кирам научи значењу имана. Овде се пита шта се у исламу назива иманом.) Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) је објавио да је иман веровање у одређених шест ствари, овако: „Најпре веровати у Аллаха теала, у Његове мелеке, у Његове књиге, у Његове ресуле, у Судњи дан, у кадер и да су добро и зло од Аллаха теала.“ Он је опет потврдио рекавши: „Истину си рекао.“

Затим је поново рекао: „Ја Ресулаллах! Обавести ме и шта је ихсан.“ Ресулуллах је рекао: „То је да чиниш ибадет Аллаху теала као да Га видиш. Јер, иако ти Њега не видиш, Он тебе свакако види.“ Он је поново рекао: „Ја Ресулаллах! Обавести ме о кијамету!“ Ресул алејхисселам је рекао: „О томе онај кога се пита не зна више од онога који пита.“ Он је опет рекао: „Онда ми кажи његове предзнаке.“ Ресулуллах је рекао: „Кад робиње буду рађале оне који ће им бити владари и кад видиш босе, голе, сиромашне чобане (који су се обогатили) како се међусобно надмећу у подизању високих зграда.“ После тога се окренуо и отишао. Ресулуллах се окренуо мени и упитао: „О Омере! Знаш ли ко је био онај који је питао?“ Рекао сам: „Аллах теала и Његов Ресул знају боље.“ Тада је Ресулуллах рекао: „То је био Џибрил (Џебраил). Дошао је да вас научи вашој вери.“13 Посланик је својим асхабима објашњавао према њиховом степену у вери, тако да разумеју.

Хазрети Омер, један од највећих међу асхаб-и кирамом, видео је једног дана, идући у месџид, како Ресулуллах нешто објашњава Ебу Бекру Сиддику. Отишао је до њих и слушао. То су видели и други, али су се устручавали да дођу и слушају. Сутрадан, када су видели хазрети Омера, рекли су: „О Омере! Ресулуллах вам је јуче нешто објашњавао. Реци, да и ми научимо.“ Јер Ресулуллах је увек говорио: „Оно што чујете од мене причајте и својој браћи у вери! Преносите једни другима!“ Хазрети Омер је рекао: „Јуче је хазрети Ебу Бекр питао за значење једног ајет-и керима из Кур’ан-и керима који није могао да разуме, а Ресулуллах му је објашњавао. Слушао сам читав сат, али ништа нисам разумео.“ Јер је објашњавао према високом степену хазрети Ебу Бекра. Хазрети Омер је био толико узвишен да је Ресулуллах о њему рекао: „Ја сам последњи од посланика. После мене неће доћи посланик. Да после мене долази посланик, Омер би био посланик.“ Иако је био тако узвишен и иако је одлично знао арапски, који му је био матерњи језик, није могао да разуме тефсир Кур’ан-и керима који је објашњаван хазрети Ебу Бекру. Ебу Бекров степен био је много виши од његовог. Хазрети Ебу Бекр, па чак и Џибрил алејхисселам, питали су Ресулуллаха за значење и тајне Кур’ан-и керима. Ресулуллах је својим асхабима објаснио тефсир целог Кур’ан-и керима.

Наш вољени Посланик је, осим што је асхабе учио вери, разматрао и парнице, саслушавао сведоке и решавао најтеже спорове; улагао је велики труд да се ислам упозна и рашири и да још један човек буде спасен од ватре џехеннема; својим понашањем и поступцима био је узор људима, а старао се и да се предузму потребне мере како би се верници заштитили од зла мушрика.

„О Омере! Знаш ли ко је био онај који је питао? То је био Џибрил (Џебраил). Дошао је да вас научи вашој вери“ Хадис-и шериф

О лепото што си нур очију евлија,
помози, о рудниче Аллаховог нура!
Прах под твојим стопама сурма је очима асфија,
помози, о рудниче Аллаховог нура!
Без тебе нико не може стићи до Хакка,
милошћу твојом човек постаје прихваћен,
ти си „милост световима“, о Ресуле,
помози, о рудниче Аллаховог нура!
Безмерно сам грешио и греха чинио,
друговао сам с онима што страсти следе,
за моје грехе шефаат учини, о Дарежљиви,
помози, о рудниче Аллаховог нура!
О рудниче дарежљивости, Ресуле Узвишеног Аллаха,
овај Селими, пун греха, најнижи је међу твојим робовима,
у твоју дергаху утиче се, дар од тебе моли,
помози, о рудниче Аллаховог нура!
Yavuz Sultan Selim (Selîmî)