ДОБА МЕДИНЕ-И МУНЕВВЕРЕ
Хиџром нашег вољеног Посланика у Медину, тринаесте године бисета, 12. ребиул-еввела, 622. године нове ере, почело је мединско доба, које ће трајати десет година. Када је Посланик почастио својим доласком кућу Халида ибн Зејда Ебу Ејјуба Енсарија, радије је изабрао да станује у приземљу и ту се сместио.1 Тако је овом мубарек човеку припала част да угости Предводника васионе и да га има у својој кући.
Хазрети Халид је причао: „Када је Ресулуллах почастио моју кућу, изабрао је да станује у приземљу. А ми смо становали на спрату и због тога смо били веома тужни. Једног дана рекао сам: ‚Нека су Вам жртва и отац и мајка, ја Ресулаллах! Срце ми не допушта да ја станујем горе, а Ви у приземљу, не сматрам то пристојним. То ми веома тешко пада. Молим Вас, дозволите да Ви станујете горе, а ми доле.‘ На то је он рекао: ‚О Ебу Ејјубе! Нама више одговара и згодније нам је да будемо у приземљу куће.‘ Да би лакше примао посетиоце који долазе, сматрао је за прикладно да остане у приземљу. А ми смо били на спрату куће.
Једног дана разбио нам се ћуп с водом. Бојећи се да вода која се пролила не прокапље на Ресулуллаха и узнемири га, жена и ја смо одмах на воду притиснули једини кадифени јорган којим смо се покривали.“
Ебу Ејјубу Енсарију било је веома непријатно што је на спрату. На крају је сам сишао у приземље, а Ресулуллаха је преместио на спрат. Хазрети Ебу Ејјуб је рекао: „Ресулуллаху смо увек спремали вечеру и слали му је. Када би нам вратио оно што је остало, ја и моја жена Умму Ејјуб тражили смо места која је дотакла Ресулуллахова рука, јели с тих места и тиме стицали берекет. Једне вечери Ресулуллах је вратио јело с луком или белим луком које смо спремили и послали. Када на њему нисам видео траг његове руке, отишао сам к њему јецајући и рекао: ‚Ја Ресулаллах! Нека су Вам жртва и отац и мајка! Ви сте вратили вечеру. Али на њој нисам видео траг Ваше мубарек руке. А ја и Умму Ејјуб тражимо у јелу које вратите места која је дотакла Ваша рука и тиме стичемо берекет.‘ Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) је рекао: ‚Осетио сам неки мирис у овом поврћу. Зато нисам јео од њега. Ја сам човек који разговара с мелеком.‘ Упитао сам: ‚Да ли је то јело харам?‘ Када је рекао: ‚Није! Али ми се није допало због његовог мириса‘, рекао сам: ‚Што се Вама не допада, не допада се ни мени!‘ Наш Посланик је рекао: ‚Ви га једите.‘ Тада смо га ми појели и више никада Ресулуллаху нисмо спремали јело од тог поврћа.
Други пут сам спремио јела колико је било довољно за Ресулуллаха и Ебу Бекра и однео им. Ресулуллах је рекао: ‚О Ебу Ејјубе! Позови тридесет људи од угледних енсарија.‘ Док сам мислио како је јела мало и да је можда Ресул-и екрем помислио да га има много, он је поново рекао: ‚О Ебу Ејјубе! Позови тридесет људи од угледних енсарија.‘ Обузет хиљадама мисли, позвао сам тридесет енсарија и они су дошли. Јели су од тог јела и наситили се. Када су схватили да је то муџиза, онима који су дошли ојачао је иман и поново су дали бејат. Затим су отишли. Пошто су ти одабрани асхаби отишли, овај пут је рекао: ‚Позови шездесет људи.‘ Пошто сам видео да се јело, као муџиза, није смањило, још више сам се обрадовао и позвао шездесет људи пред Ресулуллаха.
„Пустите камилу да прође! Њој је наређено где ће клекнути“ Хадис-и шериф
Медине-и муневвере и околина
Дошли су и јели од тог јела. Сви су се вратили потврђујући Ресулуллахову муџизу. Затим је рекао: ‚Позови деведесет енсарија.‘ Позвао сам их и дошли су. По Ресулуллаховој наредби седали су за софру по десеторица и јели; и сви су видели ову велику муџизу и отишли. Тако је сто осамдесет људи јело. А јела је било онолико колико сам однео и изгледало је као да га нико није ни дотакао.“2
Братимљење енсарија и мухаџира
Да би се у Медине-и муневвери успоставила још чвршћа повезаност, Посланик је мухаџире, који су учинили хиџру, и енсарије, који су их примили у своје куће, учинио међусобно браћом. Када је хазрети Алија остао последњи, помислио је да је заборављен и упитао: „Ја Ресулаллах! Јесте ли ме заборавили?“ Тада је Предводник светова рекао: „Ти си мој брат и на овом свету и на ахирету.“ Ово братство почивало је на материјалном и духовном међусобном помагању. Тако је требало да се бар донекле ублажи туга због одвојености од завичаја, дома и родбине. Медински муслимани су ионако својој браћи мухаџирима, који су напустили своју домовину да би могли живети по вери Аллаха теала и ширити је, раширили руке, позвали их у своје куће и свим срцем се трудили да им пруже сваку помоћ. Успостављањем овог братства још су се срдачније привили једни уз друге. Ресулуллах је сваког мухаџира учинио братом с једним енсаријом који му је био по нарави. Ово братство било је на таквом степену да су делили чак и иметак наслеђен од очева.3
Сваки Мединац је своју земљу, виноград, башту, кућу, иметак… шта год је имао делио на двоје и половину драге воље давао свом брату мухаџиру. Од мухаџира хазрети Абдуррахман ибн Авф је причао: „Када смо учинили хиџру у Медине-и муневверу, Ресулуллах ме је учинио братом са Са’дом ибн Ребијем. Тада ми је мој брат Са’д рекао: ‚О брате мој Абдуррахмане! Ја сам по иметку најбогатији међу мединским муслиманима. Поделио сам свој иметак на двоје, половина је твоја.‘ А ја сам рекао: ‚Нека ти Аллах теала учини твој иметак мубарек и нека ти донесе добро. Мени иметак није потребан. Само ме одведи на вашу пијацу, где тргујете, и то је довољно.‘“
Таква пожртвованост била је могућа само захваљујући исламском братству. Од Адема алејхисселам до тог времена било је много сеоба. Али тако смислене и узвишене хиџре, тако љубављу испуњеног зближавања и тако искреног загрљаја између дошљака и домаћег народа није било. Тако је Аллах теала рекао, по значењу: „Верници су само браћа.“4 Тиме је указано на то да права љубав и искреност не могу бити засноване на материјалној користи, него само на иману и вери. Ово стање асхаб-и кирама стицало се једним јединим Ресулуллаховим сохбетом. Фејз и берекет који су попут мора избијали из мубарек срца нашег вољеног Посланика текли су у срца асхаб-и кирама, и као плод тога волели су једни друге с невиђеном пожртвованошћу и претпостављали своју браћу себи.
„Господару мој! Као што нам је мио град Мекка, учини нам милом и Медину. Учини нам је милијом од Мекке. Господару мој! Подари берекет нашим мерама и мерицама. Учини град Медину здравим за нас. Учини њен ваздух лепим!“ Хадис-и шериф
Енсарије и мухаџири су у овом новом исламском средишту, руку под руку, срце уз срце, дали реч да ће поднети сваку жртву да би ојачала вера ислам и да ће најзад постићи степен шехида. Тако су, окупивши се око Ресулуллаха и следећи темеље вере ислама, заснивали нови поредак и срећан живот. Ислам је сада догађајем хиџре учинио први корак на путу да постане „држава“. А Медине-и муневвере је постајала колевка и средиште вере ислама.
У Медини је, осим асхаб-и кирама, било и хришћана, јевреја и мушрика који су се клањали киповима. Јевреји су се састојали од три племена: Бени Кајнука, Бени Курејза и Бени Надир. Они су били крајње непријатељски расположени према исламу, а нарочито према нашем вољеном Посланику.
У међувремену су меккански мушрици у томе што је Посланик у Медини своје асхабе зближио учинивши их браћом видели велику опасност по себе. Ако убрзо не изађу на крај с тим, муслимани ће ојачати и напасти Мекку, па би им могли отети земље, куће и завичај које су оставили… Од мекканских мушрика, обузетих тим мислима, почела су да стижу претећа писма мединским муслиманима. У једном од тих писама писало је: „Заиста нас ниједно арапско племе с којим смо у непријатељству није толико разгневило као ви. Јер, уместо да нам предате једног човека који је од нас, ви сте му помогли и раширених руку га заштитили. То је за вас веома велика кривица. Молимо вас, не стојте између њега и нас и препустите га нама. Ако његова ствар крене добро, највише ћемо се томе обрадовати ми. А ако буде супротно, опет је на нама да га обуздамо!..“
На ово писмо хазрети Ка’б ибн Малик написао је веома леп одговор, у коме је хвалио нашег Посланика.
Меккански мушрици писали су исто таква претећа писма и мединским мушрицима. И њима су претили речима: „Ако нашег човека не истерате из свог града или га не убијете, кренућемо на вас, побићемо вас, а ваше жене узећемо да нам служе!..“
На то су се медински мушрици окупили око мунафика Абдуллаха ибн Убејја и донели одлуку да науде Ресулуллаху чим им се укаже прилика.
Када су муслимани сазнали за то, уложили су сав могући труд да заштите нашег вољеног Посланика и чврсто су се збили око њега. Дошли су у такво стање да ноћу нису могли ни да изађу на улицу ни да спавају у својим кућама.
Убејј ибн Ка’б је причао: „Када су Ресулуллах и његови асхаби почастили Медине-и муневверу својим доласком, муслимани су постали мета непријатељства мушричких арапских племена. Асхаби су наоружани чували стражу до зоре.“
Асхаб-и кирам су постали као једно тело и у опасним приликама свом снагом су хитали у помоћ својој браћи муслиманима. На њиховом челу био је наш вољени Посланик. Као што је у свакој лепој особини био први, тако је Ресулуллах и у храбрости био испред својих асхаба. У који год сат ноћи да се зачује неки повик, наш Посланик би, пре него што би ико стигао, на свом коњу стизао тамо као муња, јављао својим асхабима да нема ничега чега би се требало бојати и смиривао их.
„О Алија! Ти си мој брат и на овом свету и на ахирету“ Хадис-и шериф
Султан оба света –
месец његовог рођења опет дође,
рудник знања и маарифа –
месец његовог рођења опет дође.
Нек дође ко шефаат тражи,
нек нађе радост ко њега воли,
онај што лепим ахлаком зрачи –
месец његовог рођења опет дође.
Пуни месец у тами, сунце јутра,
ружа из Аллаховог ружичњака,
Хакков хабиб Мустафа –
месец његовог рођења опет дође.
Где је искрени заљубљеник? –
нек му се смире душа и тело,
ризница тајне истине –
месец његовог рођења опет дође.
Ко њега, Худаји, воли,
до жељеног циља стиже,
Понос света, најбољи међу људима –
месец његовог рођења опет дође.
Стари поглед на Медину
Месџид-и Небеви / Медине-и муневвере
Земљиште на коме је клекнула камила Касва када је Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) учинио хиџру у Медине-и муневверу.
Наш вољени Посланик је купио ово земљиште и на њему дао да се подигне месџид.
На ахирет је преселио у својој кући, која је била прислоњена уз овај месџид,
и његов мубарек кабр-и шериф направљен је у тој соби.
Касније су у ову собу укопани хазрети Ебу Бекр и хазрети Омер (радијаллаху анхума).
Објављено је да ће на месту за једну особу поред њих
бити укопан Иса алејхисселам.