ХИЏРА

Изненадно прихватање ислама од стране племена Евс и Хазреџ и могућност да се муслимани Мекке и муслимани Медине уједине силно су уплашили и разбеснели мушрике. Држање мекканских мушрика, који су чули за други бејат на Акаби, постало је веома жестоко и врло опасно. Муслиманима је останак у Мекки постао неподношљив. Последњим бејатом на Акаби Медина је постала место где ће муслимани наћи мир и уточиште. Желели су да на неки начин учине хиџру из овог града и да оду у крајеве где ће моћи бар мало да одахну и бар мало слободно да живе. Изнели су своје стање Посланику (саллаллаху алејхи ве селлем) и затражили дозволу за хиџру. Он је својим асхабима саветовао да се стрпе. Јер дозвола за напуштање Мекке још није била дошла. Најзад је стигла жељена божанска дозвола за хиџру. Тог дана наш вољени Посланик је радостан дошао асхаб-и кираму и рекао: „Обавештен сам о месту у које ћете учинити хиџру. То је Јесриб (Медина). Учините хиџру тамо. Тамо се уједините са својом браћом муслиманима. Аллах теала их је учинио вашом браћом. Јесриб (Медину) вам је учинио завичајем у коме ћете наћи сигурност и мир.“ По дозволи и савету Ресулуллаха муслимани су почели да, скупина за скупином, чине хиџру у Медину.1 Посланик је онима који су чинили хиџру строго налагао да буду крајње опрезни и обазриви. Да не би привукли пажњу мушрика, муслимани су полазили на пут у малим караванима и кретали се што је могуће тајније. Ебу Селема, који је први учинио хиџру у Медину, много је зла претрпео од мушрика. Мушрици, који су тек после неког времена схватили шта се дешава, почели су да враћају с пута муслимане који су кренули на хиџру, кад год би их видели, да одвајају жене од мужева и да бацају у тамницу оне које су могли савладати, и излагали су их разним мукама. Чинили су им свако зло да их одврате од вере. Али из страха да не избије унутрашњи рат, нису се усудили да их убијају. Муслимани су, упркос свему, користили сваку прилику и кретали на пут за Медину. Једног дана и хазрети Омер је опасао мач. Узео је са собом стреле и копље и пред свима седам пута обавио таваф око Ка’бе. Мушрицима који су ту били гласно је рекао: „Ево, и ја чиним хиџру на путу Аллаха теала да бих сачувао своју веру. Ко хоће да му жена остане удовица, деца сирочад и да му мајка плаче, нека ми изађе на пут иза ове долине!…“ Тако су хазрети Омер и двадесетак муслимана усред бела дана, без икаквог страха, кренули према Медини. Из страха од њега нико није смео да дирне тај караван. После тога сеобе се више нису прекидале и асхаб-и кирам су, скупина за скупином, стизали у Медину.

„Обавештен сам о месту у које ћете учинити хиџру. То је Јесриб (Медина). Учините хиџру тамо“ и „Тамо се уједините са својом браћом муслиманима. Аллах теала их је учинио вашом браћом. Јесриб (Медину) вам је учинио завичајем у коме ћете наћи сигурност и мир“ Хадис-и шериф

Пут хиџре

У међувремену је и хазрети Ебу Бекр затражио дозволу за хиџру. Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) му је рекао: „Стрпи се. Надам се да ће Аллах теала и мени дати дозволу. Учинићемо хиџру заједно.“ Када је хазрети Ебу Бекр упитао: „Нека су ти жртва и отац и мајка! Има ли такве наде?“, наш Посланик га је обрадовао речима: „Да, има.“ Хазрети Ебу Бекр је купио две камиле за осам стотина дирхема и почео да чека тај дан. У Мекки су сада остали само наш вољени Посланик, хазрети Ебу Бекр, хазрети Алија, сиромаси, болесни, старци и верници које су мушрици бацили у тамницу.

С друге стране, Мединци (енсарије) су веома лепо дочекали Мекканце који су учинили хиџру (мухаџире) и угостили их. Међу њима се успоставило чврсто јединство.

Због могућности да и Ресулуллах учини хиџру и стане на чело муслимана, меккански мушрици су се узнемирили. Окупили су се у Дарун-Недви, где су се састајали да расправљају о важним пословима, и почели да се договарају шта да чине. Шејтан је дошао међу мушрике у лику Шејх-и Неџдија, то јест у обличју старца из Неџда. Слушао је њихове разговоре. Изнети су разни предлози. Али ниједан се није допао. Тада се шејтан умешао у разговор и рекао своје мишљење: „Ништа од онога што сте смислили не може бити решење. Јер његово насмејано лице и слатка реч покварили би сваку смицалицу. Смислите неко друго решење.“

Поглавар Курејшија Ебу Џехл рекао је: „Изаберимо из сваког племена по једног снажног човека. Нека с мачевима у рукама нападну Мухаммеда. Нека га ударе мачевима и пролију му крв. Нека се не зна ко га је убио. Тако ће они, хтели-не хтели, пристати на крвнину (дија). А ми ћемо платити његову крвнину и ослободити се те невоље.“ И шејтану се тај предлог допао, па га је жарко подржао и препоручио.2

Док су мушрици били заузети тим припремама, дошао је Џибрил алејхисселам, јавио Ресул-и екрему одлуку мушрика, рекао му да те ноћи не спава у својој постељи и пренео му наредбу Аллаха теала о хиџри. По тој божанској наредби наш вољени Посланик је рекао хазрети Алији да легне у његову постељу и да ствари које су му биле поверене врати њиховим власницима, и додао: „Ноћас лези у моју постељу и спавај, и покриј се овим мојим огртачем! Не бој се, ништа ти се лоше неће догодити.“

Хазрети Алија је легао онако како му је Посланик наредио. Тада је имао двадесет три године. Био је спреман да без имало страха жртвује свој живот уместо Хабибуллаха.

У ноћи хиџре кафири су опколили Ресулуллахову мубарек кућу. Те ноћи спуштени су први ајети суре Јасин. Излазећи из своје мубарек куће, Посланик је над њима проучио девети ајет-и керим суре Јасин, чије је значење: „Ми смо пред њима преграду поставили и иза њих преграду, и тако смо их покрили, па они не виде“, па је узео са земље шаку прашине и посуо је по главама кафира. (Преноси се да су сви они на чију је главу пала та прашина погинули у бици на Бедру.) Ресулуллах је жив и здрав прошао између њих и стигао до куће хазрети Ебу Бекра. Нико од мушрика није могао да га види.

„О Ебу Бекре! Стрпи се. Надам се да ће Аллах теала и мени дати дозволу. Учинићемо хиџру заједно“ Хадис-и шериф

Мало касније неко је дошао мушрицима и упитао: „Шта овде чекате?“, а они су одговорили: „Да Мухаммед изађе из куће.“ Тај човек им је рекао: „Кунем се да је Мухаммед прошао између вас и отишао, а још вам је и прашину посуо по главама.“ Мушрици су се ухватили за главе. И заиста, на главама су нашли прашину. Обрисали су прашину с лица и с глава. Одмах су јурнули на врата и ушли унутра. Када су у постељи Ресула алејхисселам видели хазрети Алију, упитали су где је Ресул-и екрем.

Хазрети Алија је рекао: „Не знам! Зар сте мене поставили да га чувам?“ На то су хазрети Алију изгурали и истукли. Кафири су изашли напоље и почели да траже Ресулуллаха. А хазрети Алију су неко време држали затвореног поред Ка’бе, а затим су га пустили.3

Затим су отишли у кућу хазрети Ебу Бекра и питали његову кћер Есму. Када им није одговорила, истукли су је. Иако су претражили свако место, нису их нашли, па су побеснели. Најокорелији међу њима, Ебу Џехл, преко теллала је дао да се огласи по Мекки и околини да ће онима који пронађу и доведу нашег вољеног Посланика и хазрети Ебу Бекра, или који кажу где су, дати 100 камила. Чувши то обећање, неки људи похлепни за иметком наоружали су се, узјахали коње и дали се у потрагу.

Када је Ресулуллах дошао у кућу хазрети Ебу Бекра и рекао: „Дата ми је дозвола да учиним хиџру“, хазрети Ебу Бекр Сиддик је узбуђено упитао: „Нека лице своје протрем о прашину Ваших мубарек стопа, ја Ресулаллах!.. Идем ли и ја с Вама?“ Посланик је одговорио: „Да…“ Хазрети Сиддик је заплакао од радости. Кроз сузе је рекао: „Нека су Вам жртва и отац и мајка и мој живот, ја Ресулаллах! Камиле су спремне. Коју год желите, изволите је примити.“ Султан светова је рекао: „Не јашем камилу која није моја. (Само) ћу је купити за новац.“ Пред овом одлучном наредбом хазрети Сиддику није преостало ништа друго него да каже цену камиле. Хазрети Ебу Бекр је позвао човека по имену Абдуллах ибн Урејкит, познатог као водича, унајмио га уз плату да им показује пут и наредио му да камиле после три дана доведе у пећину на брду Севр.

Тринаесте године бисета, 27. дана месеца сафера, у четвртак, Посланик и Ебу Бекр Сиддик понели су нешто хране и кренули на пут.

Хазрети Ебу Бекр је ишао око Ресулуллаха час с десне, час с леве стране, час испред, час иза њега. Када га је наш Посланик упитао зашто то чини, рекао је: „Да спречим опасност која би могла доћи са стране. Ако дође некакво зло, нека најпре дође мени. Нека је мој живот жртва за Вас, ја Ресулаллах!“

Сервер-и алем је рекао: „О Ебу Бекре! Да ли би волео да невоља која треба да ме задеси задеси тебе уместо мене?“ Хазрети Сиддик је рекао: „Да, ја Ресулаллах! Кунем се Аллахом теала, који те је послао с правом вером као правог посланика, да бих волео да невоља која долази задеси мене уместо тебе.“4

Пошто су сандале нашег вољеног Посланика биле тесне, на путу су се распале, његове мубарек ноге биле су рањене и више није имао снаге да хода. С муком су се попели на брдо и стигли до пећине. Када су дошли до улаза, хазрети Ебу Бекр је рекао: „Аллаха ради, ја Ресулаллах, немојте улазити! Пустите мене да уђем. Ако унутра има нешто штетно, нека погоди мене, нека Вас не дотакне ни туга ни бол“, и ушао је унутра. Почистио је унутрашњост пећине. Лево и десно било је много већих и мањих рупа. Поцепао је свој огртач и њиме зачепио рупе, али је једна остала отворена. И њу је затворио својом петом и позвао Ресулуллаха унутра. Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) је ушао, положио своју мубарек главу у Ебу Бекрово крило и заспао.

Тада је хазрети Сиддика у ногу ујела змија. Да се Ресулуллах не би пробудио, трпео је и није се ни помакао. Али када је Ебу Бекрова суза капнула на Ресулуллахово мубарек лице, Ресулуллах је упитао: „Шта се догодило, о Ебу Бекре?“ Хазрети Ебу Бекр је рекао: „Из рупе коју сам затворио ногом ујела ме је змија за ногу.“ Када је Ресулуллах на Ебу Бекрову рану, да би зацелила, ставио своју мубарек пљувачку, бол је одмах престао и он је оздравио.

Док су Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) и Ебу Бекр Сиддик били унутра, мушрици су, пратећи траг, дошли до улаза у пећину. Видели су да је улаз оплео паук и да су два голуба свила гнездо. Трагач Курз ибн Алкама рекао је: „Ево, овде се траг прекида.“ Кафири су рекли: „Да су они ушли овде, паучина над улазом морала би бити покидана.“

Када су неки рекли: „Кад смо већ довде дошли, нека неко од вас уђе у пећину и погледа!..“, кафир Умејја ибн Халеф је рекао: „Зар немате нимало памети? Шта ћете у овој пећини на којој је паучина слој преко слоја? Кунем се да је овај паук своју мрежу исплео пре него што се Мухаммед родио.“

Док су се мушрици препирали пред улазом, хазрети Ебу Бекра унутра је обузела стрепња и рекао је: „Ја Ресулаллах! Аллаха ми, не бринем за себе. Али се бојим да се Вама нешто не догоди. Ако мене убију, ја сам само један човек, ништа се неће променити. Али ако Вама буде нанесено зло, пропашће цео уммет, срушиће се вера.“ Султан васионе је рекао: „О Ебу Бекре! Не тугуј!.. Заиста је Аллах теала с нама.“

Када је Ебу Бекр Сиддик рекао: „Ја Ресулаллах! Нека ти је мој живот жртва! Кад би неко од њих сагнуо главу и погледао, видео би нас!“, Посланик је рекао: „О Ебу Бекре! Ми смо двојица чији је трећи Аллах теала. Не тугуј!.. Заиста је Хакк теала с нама.“ Мушрици су се вратили не погледавши унутра.5

Аллах теала у Кур’ан-и кериму о овом догађају каже, по значењу: „Ако му ви (Мом Хабибу) не помогнете, (сетите се оног времена када) су га кафири (из Мекке) истерали као другог од двојице (с хазрети Ебу Бекром), док су били у пећини (на врху брда Севр), Аллах теала му је (Ресулуллаху) помогао. Тада је он рекао своме другу (Ебу Бекру Сиддику): ‚Не тугуј, помоћ и нусрет Аллаха теала заиста су с нама.‘ Аллах теала је на њега спустио Своју секину, која срцима даје спокој, оснажио га је (Свог Хабиба) војском (духовном) коју ви нисте видели (чувао га је мелецима) и реч кафира учинио је сасвим ниском. А реч Аллаха теала (реч тевхида) је највиша (име Аллах раширио је по целом свету и учинио га владајућим). Аллах теала је апсолутни Победник. Он је једини Власник пресуде и мудрости.“6

„Аллаха ради, ја Ресулаллах, немојте улазити! Пустите мене да уђем. Ако унутра има нешто штетно, нека погоди мене, нека Вас не дотакне ни туга ни бол“ Ебу Бекр Сиддик (радијаллаху анху)

Наш вољени Посланик и хазрети Ебу Бекр остали су у тој пећини три дана и три ноћи. Абдуллах, син хазрети Ебу Бекра, ноћу је долазио у пећину и јављао им шта је чуо у Мекки, а његов ослобођени роб и пастир његових стада Амир ибн Фухејра ноћу је доносио млеко и брисао трагове.

Четвртог дана, у ноћи уочи понедељка, у време сехура, наш вољени Посланик је напустио пећину Севр и узјахао своју камилу по имену Касва. Према једном предању, иза себе је посадио хазрети Ебу Бекра. На другу камилу узјахали су хазрети Амир ибн Фухејра и Абдуллах ибн Урејкит, који је добро познавао путеве.

Предводник светова (саллаллаху алејхи ве селлем) растајао се од Мекке-и мукерреме, коју је Аллах теала похвалио и која је највреднија међу градовима, од свог завичаја. Окренувши своју камилу према Харем-и шерифу, тужно је рекао: „Аллаха ми! Ти си најбоље од места која је Аллах теала створио и најмилије код мога Господара! Да ме нису истерали из тебе, не бих изашао. Нема за мене лепшег и милијег завичаја од тебе. Да ме мој народ није истерао из тебе, не бих изашао, нити бих иједно друго место осим тебе изабрао за завичај и дом.“

У том тренутку спустио се Џибрил алејхисселам и рекао: „Ја Ресулаллах! Да ли чезнеш за својим завичајем, да ли ти недостаје?“ Посланик је одговорио: „Да, чезнем!“ Џибрил алејхисселам му је проучио 85. ајет-и керим суре Касас, који доноси радосну вест да ће се на крају вратити у Мекку, и тако утешио његово мубарек срце.

Путовање је протицало мирно. Иако су мушрици претраживали свако место, нису могли да их нађу; Џенаб-и Хакк је чувао Свога Хабиба од њиховог зла. Када је Ресулуллах стигао у место звано Кудејд, зауставио се пред шатором жене по имену Умму Мабед, познате по дарежљивости, паметне и честите. Хтели су да за новац купе хране, хурми и меса. Умму Мабед је рекла: „Да имам, не бих тражила новац, него бих вас угостила и почастила. Због глади и тешког живота ништа нам није остало у рукама.“ Када су упитали: „Има ли млека?“, одговорила је: „Нема. Стока је јалова.“ Султан васионе (саллаллаху алејхи ве селлем), показујући на једну мршаву овцу која је стајала поред шатора, рекао је: „О Умму Мабед! Зашто је ова овца овде везана?“ Она је рекла: „Пошто је веома болесна и слаба, заостала је од стада. Није имала снаге да оде.“ Када је Посланик упитао: „Има ли она бар мало млека? Дозвољавате ли ми да помузем ову овцу?“, она је рекла: „Нека су Вам жртва и отац и мајка, она нема млека, али ништа Вас не спречава да је помузете.“

Ресулуллах је пришао овци и споменуо име Аллаха теала. Пошто је упутио дову за берекет, превукао је своју мубарек руку преко овчијег вимена. У том трену виме се напунило млеком и млеко је почело да тече. Одмах су донели посуду и напунили је. Најпре ју је дао Умму Мабед. Пошто се она напила, дао је хазрети Ебу Бекру и осталима и пили су док се нису напили. На крају је пио и сам. Затим је још једном својом мубарек руком дотакао овчије виме, помузао га и затражио највећу посуду у шатору. И њу је напунио и предао Умму Мабед. Према предању, та овца је живела још осамнаест година, и они су се, захваљујући берекету Поноса света, њеним млеком издржавали јутром и вечером. Пошто су отишли одатле, вратио се муж Умму Мабед и видео млеко. Обрадован, упитао је: „Одакле ово млеко?“, а Умму Мабед је рекла: „Дошао је један мубарек човек и почастио наш дом. Ово што видиш његов је химмет и берекет.“ Муж је упитао: „Можеш ли да га опишеш? Какве су му особине и лепота?“

Умму Мабед је рекла: „Тај мубарек човек кога сам видела био је веома складног стаса и насмејаног лица. У очима му је било мало црвенила, а у гласу благости. Мубарек трепавице биле су му дуге. Беоњача му је била веома бела, а зеница веома црна, као да су му очи по природи намазане сурмом. Коса му је била црна, а брада густа. Кад би ћутао, на њему се видело достојанство и озбиљност. Док је говорио, смешио се, а речи су му, слатке као нанизани бисери, текле из уста. Издалека је изгледао веома величанствено, а кад би се приближио, постајао је веома мио и привлачан. Они који су били с њим хитали су свим срцем да изврше његову наредбу.“ Тако је набројала још много његових лепих особина. Муж, који је то слушао са чуђењем, рекао је: „Кунем се да је то човек кога Курејшије траже. Да сам га срео, сматрао бих за част да га служим и не бих се одвајао од њега.“ Муж Умму Мабед пошао је за Ресулуллахом, стигао га у долини Рим и постао муслиман. Удостојио се да буде асхаб. Касније је и Умму Мабед постала муслиманка.7