БЕЈАТИ НА АКАБИ

Први бејат на Акаби

Једанаесте године бисета, у месецу зулхиџе, Ес’ад ибн Зурара и једанаест његових другова поново су у време хаџа дошли у Мекку. Од њиховог претходног сусрета с Предводником светова протекла је пуна година. Те године мушрици су муслиманима наносили више зла и мука него било које године пре тога. Непрестано су пратили Ресулуллаха и мучили свакога ко би с њим разговарао. Сазнавши за то, Мединци су се договорили да се с нашим Послаником састану ноћу на Акаби. Када је пала ноћ, састали су се. Изразили су му своју оданост, обећали да ће се покорити свим његовим наредбама и жељама и дали му бејат. Тим уговором обавезали су се „да Аллаху теала неће приписивати друга, да неће чинити блуд, да неће красти, да ће се чувати потворе и да своју децу неће убијати из страха од срамоте и оскудице“.1

Наш вољени Посланик је ових дванаест људи, од којих су двојица били из племена Евс, а остали из племена Хазреџ, поставио за представнике њихових племена. Требало је да они својим племенима објашњавају ислам и да у њихово име буду јемци пред Ресулуллахом. Ес’ад ибн Зурара био је одређен за представника свих њих. Петорица који су претходне године били на сусрету на Акаби и седморица који су тек примили ислам били су: од синова Малика ибн Неџџара Ес’ад ибн Зурара, Авф ибн Харис и Муаз ибн Харис; од синова Зурејка ибн Амира Рафи ибн Малик и Зекван ибн Абдулкајс; од синова Ганма ибн Авфа Убада ибн Самит; од Гусајниних синова Језид ибн Са’лаба; од синова Аџлана ибн Зејда Аббас ибн Убада; од синова Харама ибн Ка’ба Укба ибн Амир; од синова Севада ибн Ганма Кутба ибн Амир; од синова Абдулешхела ибн Џушема Ебул-Хејсем Малик ибн Тејјихан и од синова Амра ибн Авфа Увејм ибн Саида.

Сунце које је изашло у Медини

Пошто су се после првог бејата на Акаби (уговора) вратили у Медину, хазрети Ес’ад ибн Зурара и његови другови су дан и ноћ својим племенима објашњавали ислам и позивали их у праву веру. Као плод тог позива ислам је почео брзо да се шири у Медини, и то толико да су се племена Евс и Хазреџ, која су раније била непријатељи, ујединила и затражила од Ресулуллаха учитеља да би боље научила ислам. Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) је у Медину као учитеља послао хазрети Мус’аба ибн Умејра, једног од својих асхаба у Мекки, да их учи Кур’ан-и керим и ислам. Хазрети Мус’аб је одсео у кући хазрети Ес’ада. Заједно су ишли од куће до куће и свакоме казивали о исламу. Тражили су од људи да заволе Ресулуллаха и да обећају да ће свим срцем настојати да га заштите од свих његових непријатеља. Тако су их припремали за бејат који ће дати Ресулуллаху. Поглавар племена хазрети Ес’ада ибн Зураре био је Са’д ибн Муаз, и они су били рођаци. Пошто је тада међу Арапима био обичај да се рођаци не вређају, Са’д ибн Муаз, који још није био примио иман, није отишао у кућу хазрети Ес’ада ибн Зураре да спречи тај посао. Као поглавар племена није хтео сам у то да се меша. Зато је Усејду ибн Худајру, једном од угледних људи свог племена, рекао: „Иди у нашу махалу, види тог човека што је дошао и учини шта мислиш. Да Ес’ад није син моје тетке, не бих то препустио теби.“

Тада је Усејд ибн Худајр узео копље и отишао у кућу у којој је био хазрети Мус’аб ибн Умејр. Када је стигао тамо, почео је гневно да говори: „Зашто сте нам дошли? Обмањујете људе! Ако нећете да изгубите живот, одмах одлазите одавде!“ Видевши га тако гневног, Мус’аб ибн Умејр му је веома благо и учтиво одговорио: „Седи најпре мало и саслушај шта говоримо! Схвати шта хоћемо, па ако ти се допадне, прихватићеш. Ако не, спречићеш нас…“ Усејд се смирио и рекао: „Право си рекао“, па је забо копље у земљу и сео. Слушао је слатки говор хазрети Мус’аба, његове речи које продиру у срце и ајете Кур’ан-и керима које је учио лепим гласом. Занесен, промрмљао је: „Како је ово лепо!“ Затим је упитао: „Шта треба учинити да би се ушло у ову веру?“ Објаснили су му, и Усејд ибн Худајр је изговорио келиме-и шехадет и постао муслиман. Не могавши од радости да се смири на месту, хазрети Усејд је рекао: „Отићи ћу и послати вам једног човека. Ако он прими ислам, у Медини од његовог народа неће остати нико ко није примио иман…“, па је брзо устао и отишао. Отишао је право Са’ду ибн Муазу. Када га је видео, Са’д ибн Муаз је рекао: „Кунем се да се Усејд не враћа с оним лицем с којим је отишао.“ Затим је упитао: „Шта си урадио, о Усејде?“ Пошто је силно желео да Са’д ибн Муаз прими ислам, хазрети Усејд ибн Худајр му је одговорио: „Разговарао сам с тим човеком (с Мус’абом ибн Умејром) и нисам код њих видео никакво зло. Само смо чули да су Бени Хариса, посумњавши да твој брат од тетке Ес’ад у својој кући крије таквог човека, кренули да га убију.“ Ове речи су Са’да ибн Муаза веома погодиле. Јер неколико година раније, у једном рату, победили су Бени Харису и натерали их да се склоне у Хајбер. Годину дана касније опростили су им и дозволили им да се врате у свој крај. Упркос томе, сама помисао да се они тако понашају силно је разгневила Са’да ибн Муаза. А у ствари ничег таквог није ни било. Прибегавши овом лукавству, Усејд ибн Худајр је хтео да спречи да Са’д ибн Муаз науди својој тетки и њеном сину Ес’аду ибн Зурари, а тиме и Мус’абу ибн Умејру. Тако је припремио тле да пређе на њихову страну и да најзад прими ислам. На ове речи Усејда ибн Худајра Са’д ибн Муаз је скочио са свог места и отишао хазрети Ес’аду ибн Зурари. Када је стигао тамо, видео је да Ес’ад и Мус’аб ибн Умејр седе и разговарају у потпуном миру и спокоју. Пришао им је и рекао: „О Ес’аде! Да међу нама нема сродства, ти ово не би могао да радиш…“ На ове речи хазрети Мус’аб ибн Умејр му је одговорио: „О Са’де! Стани мало, седи, саслушај нас, схвати… Ако ти се наше речи допадну, тим боље, а ако ти се не допадну, нећемо ти то нудити, а ти ћеш устати и отићи!“ Пред овим благим и слатким речима Са’д ибн Муаз се смирио, сео по страни и почео да их слуша. Мус’аб ибн Умејр је Са’ду ибн Муазу најпре причао о исламу. Објаснио му је темеље ислама. Затим му је слатким и лепим гласом проучио нешто из Кур’ан-и керима. Што је више учио, Са’ду ибн Муазу се стање све више мењало и све се више заносио. Пред непревазиђеном речитошћу Кур’ан-и керима срце му је омекшало и био је силно дирнут. Не могавши да се уздржи, упитао је: „Шта ви чините да бисте ушли у ову веру?“ Мус’аб ибн Умејр га је одмах научио келиме-и шехадет. И он је постао муслиман изговоривши: „Ешхеду ен ла илахе иллаллах ве ешхеду енне Мухаммеден абдуху ве ресулуху“. Од спокоја и радости што је постао муслиман Са’д ибн Муаз није могао да се смири на месту. Одмах је отишао кући и узео гусул, како је научио. Затим је затражио да се окупи његов народ. Повевши са собом Усејда ибн Худајра, дошао је на место где се народ налазио. Обраћајући се Абдулешхеловим синовима, упитао је: „О Абдулешхелови синови! Какав сам ја по вама?“ Они су у један глас одговорили: „Ти си наш поглавар и наш старешина, ми те следимо!“ На те њихове речи Са’д ибн Муаз је рекао: „Онда свима вама објављујем: почашћен сам тиме што сам постао муслиман. Желим да и ви поверујете у Аллаха теала и Његовог Ресула. Ако не поверујете, нећу ни с ким од вас ни разговарати ни виђати се!…“

„Онда свима вама објављујем: почашћен сам тиме што сам постао муслиман. Желим да и ви поверујете у Аллаха теала и Његовог Ресула“ Са’д ибн Муаз (радијаллаху анху)

Сенетус-сурур (Година радости)

Чим су чули да је њихов поглавар Са’д ибн Муаз постао муслиман и да и њих позива у ислам, Абдулешхелови синови су сви заједно постали муслимани. Тог дана су до вечери небо Медине испуњавали гласовима келиме-и шехадета и текбира.2 Недуго пошто су Абдулешхелови синови скупно примили ислам, цео народ Медине, и племена Евс и Хазреџ, прихватио је ислам. Свака кућа обасјала се нуром ислама. Са’д ибн Муаз и Усејд ибн Худајр поразбијали су све кипове који су припадали њиховим племенима. Када је то јављено нашем вољеном Посланику (саллаллаху алејхи ве селлем), веома се обрадовао. Муслимани у Мекки били су пуни радости. Зато је ова година (621. нове ере) названа „Сенетус-сурур“ (година радости).

Ессалату весселаму алејке ја Ресулаллах!
Ессалату весселаму алејке ја Хабибаллах!
Ессалату весселаму алејке ја Сејјидел-еввелине вел-ахирин!

Други бејат на Акаби

Дванаесте године бисета насиље мекканских мушрика над муслиманима достигло је врхунац и постало неподношљиво. А у Медини су, захваљујући труду Ес’ада ибн Зураре и Мус’аба ибн Умејра, припадници Евса и Хазреџа горели таквом љубављу и жаром да су били спремни да муслиманима раширених руку пруже уточиште, да их привију на груди и да за њих поднесу сваку жртву. Желели су да Ресулуллах што пре почасти Медину својим доласком и давали су реч да за њега неће штедети ни иметак ни живот. Дошло је време хаџа. У месецу зулхиџе, заједно с Мус’абом ибн Умејром, у Мекку су из Медине дошла 73 муслимана и 2 муслиманке. После хаџа сви су се поново састали с нашим Послаником на Акаби. Дванаест представника, међу њима и Ес’ад ибн Зурара, у име својих племена замолили су нашег Посланика и предложили му да учини хиџру у Медину. Ресулуллах им је проучио неколико ајет-и керима из Кур’ан-и керима, а затим је од њих затражио чврсту реч да ће и њега чувати онако како чувају и пазе своје животе, своју жену и децу. Ту је био и Ресулуллахов стриц хазрети Аббас, који још није био муслиман. Скупини која је дошла ради бејата обратио се овим речима: „О Мединци! Ово је син мога брата. Међу људима њега највише волим. Ако га сматрате истинитим и верујете у оно што је донео од Аллаха, и ако желите да га поведете са собом, морате ми дати чврсту реч која ће ме умирити. Као што знате, Мухаммед алејхисселам је од нас. Ми смо га штитили од оних који не верују у њега. Он међу нама живи заштићен, у угледу и части. Упркос свему томе, окренуо је леђа свима и одлучио да вам се придружи и да пође с вама. Ако имате толику ратну снагу да се одупрете свим арапским племенима када се уједине и нападну вас, онда се упустите у овај посао. Добро се о томе договорите и посаветујте међу собом, да се после не бисте разишли. Хоћете ли остати при датој речи и моћи да га заштитите од његових непријатеља? Ако то можете учинити како доликује, тим боље. А ако ћете га оставити самог када изађете из Мекке, одустаните одмах, па нека живи у свом завичају, заштићен и у части.“ Ове речи хазрети Аббаса ражалостиле су мединске муслимане. Било им је као да су чули речи које кажу да Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем), кад га одведу у свој крај, неће моћи заштитити од мушрика и да ће га напустити кад их притисне невоља. Од мединских асхаба хазрети Ес’ад ибн Зурара окренуо се Посланику и рекао: „Ја Ресулаллах! Ако дозволите, имам неколико речи. Дозволите да их изнесем пред Вас.“ Када му је Понос васионе дао дозволу, хазрети Ес’ад је рекао: „Нека су Вам жртва и отац и мајка, ја Ресулаллах! Сваки позив има свој благи или строги пут и начин. Ви нас сада позивате у нешто што људи веома тешко прихватају. Јер људима је врло тешко да напусте кипове којима се клањају од давнина и да приме ислам. Упркос томе, ми смо ислам прихватили свим срцем. Затим сте нам наредили да прекинемо везе с рођацима који су мушрици, и то смо искрено прихватили. Знате да је и то врло тешко прихватити. Вама, кога чак ни Ваши стричеви нису заштитили, него су Вам постали непријатељи, раширили смо руке и ову часну дужност сматрали смо за себе ваџибом и обавезом. Сви смо сложни у овим речима. Шта год говоримо језиком, то срцем потврђујемо. Кунемо се да ћемо Ваше мубарек тело чувати до последње капи крви, као што чувамо своју жену и децу. Ако прекршимо овај завет, нека будемо у скупини несрећника који нису остали при речи датој Аллаху теала. Ја Ресулаллах! Ми смо искрени у овој речи. Нека Аллах теала да успех!“ Затим је наставио: „Ја Ресулаллах! Можете од нас узети јемство које желите за себе и поставити услове.“

Посланик их је подстакао на ислам и проучио им Кур’ан-и керим. Затим је рекао: „Мој услов од вас за мога Господара јесте да чините ибадет Аллаху теала и да Му ништа не приписујете као друга. А мој услов за мене и моје асхабе јесте да нас примите код себе, да мени и мојим асхабима будете помагачи и да и нас браните од онога од чега браните и чувате себе.“

Бера ибн Марур је рекао: „Кунем се Аллахом теала, који те је послао као посланика с правом вером и Књигом, да ћемо и тебе бранити као што бранимо и чувамо своју жену и децу! Прими од нас бејат, ја Ресулаллах!“ Од мединских муслимана Аббас ибн Убада, да би учврстио договор склопљен с Послаником, рекао је својим друговима: „О људи из Хазреџа! Знате ли зашто прихватате Мухаммеда алејхисселам?“ Они су одговорили: „Знамо.“ Тада је рекао: „Ви га прихватате и следите и за време мира и за време рата. Ако ћете нашег Посланика оставити самог и без помоћи када вам иметак претрпи штету и када вам рођаци и најближи изгину, учините то одмах. Аллаха ми, ако тако нешто учините, пропашћете и на овом свету и на ахирету! А ако сте сигурни да ћете му остати верни у ономе у шта позива, иако вам пропадне иметак и иако вам буду убијени најближи рођаци, онда га се држите. Аллаха ми, то је добро и за ваш овај свет и за ваш ахирет.“ На то су његови другови рекли: „Нећемо одустати од нашег Посланика, па макар нам пропао иметак и макар нам изгинули најближи. Никада се нећемо одвојити од њега. Радије смрт него отпадништво!“

„Ако прекршимо овај завет, нека будемо у скупини несрећника који нису остали при речи датој Аллаху теала. Ја Ресулаллах! Ми смо искрени у овој речи. Нека Аллах теала да успех!“ Ес’ад ибн Зурара (радијаллаху анху)

Затим су се окренули Посланику и упитали: „Ја Ресулаллах! Ако испунимо овај завет, шта нас чека?“ Тада је наш вољени Посланик рекао: „Задовољство Аллаха теала и џеннет!“ Сваки од њих дао је реч као представник и опуномоћеник свога народа. Најпре је хазрети Ес’ад ибн Зурара рекао: „Дајем бејат да ћу испунити реч дату Аллаху теала и Његовом Ресулу и остварити своје обећање да ћу му помагати својим животом и иметком“, и руковао се. После њега је сваки на исти начин дао бејат и изразио своје задовољство и покорност речима: „Прихватили смо позив Аллаха теала и Његовог Ресула, чули смо и покорили смо се.“ Тако су без оклевања ставили своје животе и иметке на Ресулуллахов пут. Бејат са женама обављен је само речју. Наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) узео је од њих реч „да Аллаху теала ништа неће приписивати као друга, да неће красти, потварати ни чинити блуд, да неће убијати своју децу, да неће лагати и да се неће противити добрим делима…“ Док су Мединци давали бејат Посланику, са брда Акабе неки глас је повикао: „О ви који сте се улогорили на Мини! Посланик и медински муслимани договорили су се да ратују против вас!“ Наш Посланик је за тај глас рекао: „Ово је шејтан Акабе“, а ономе који је викао рекао је: „О непријатељу Аллаха теала! Обрачунаћу се и с тобом!“ А Мединцима који су дали бејат рекао је: „Вратите се одмах у своја преноћишта.“ Аббас ибн Убада је рекао: „Ја Ресулаллах! Кунем се, ако хоћеш, сутра ујутро ћемо кренути на кафире који су на Мини и све ћемо их сасећи мачевима.“ Посланик се томе обрадовао, али је рекао: „Нама још није наређено да тако поступимо. Засад се вратите на своја места.“ Према предању које имам Несаи преноси од Абдуллаха ибн Аббаса, они од енсарија који су били на бејату на Акаби постали су и мухаџири тиме што су дошли Ресулуллаху.3

Чемпрес се охоли и не чује гугуткину молбу,
осим ако му се пред ноге баци и замоли вода.
Ружа би лукаво да пије крв славуја,
осим ако у нарав ружине гране уђе и спасе га вода.
Своју чисту нарав пред целим светом обзнанила је,
путем Ахмеда Мухтара пошла је вода.
Предводник људског рода, море одабраних бисера –
његове муџизе за ватру зликоваца су вода.
Да би обновио сјај ружичњака посланства,
његовом муџизом из тврде стене потекла је вода.
Његова муџиза у свету је бескрајно море,
из њега је и до огњишта кафира стигла вода.
Ко ово чује, у чуду ће прст да гризе:
у тешком дану енсаријама из прстију његових потече вода.