МИРАЏ

Наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) објашњавао је ислам свакоме кога би видео и сваком племену, како онима који су долазили на хаџ, тако и онима који су у Мекку и на сајмове долазили ради трговине. Тражио је од њих да га штите и да му помогну у преношењу ислама људима. Али нико није ни постао муслиман ни пристао да га штити. Штавише, вређали су га, чинили му зулум, мучили га, исмевали и проглашавали лажљивцем. Предводник светова био је веома уморан, гладан, жедан, ожалошћен и дубоко тужан. Тако су му пролазили дани, а то стање трајало је до касно у ноћ. Меккански мушрици непрестано су ишли за њим и, као што су спречавали људе који су долазили да посете Ка’бу да постану муслимани, тако нису престајали ни да чине зулум Хабиб-и екрему. Ресулуллаху више није остало места куда би отишао. Свуда су били непријатељи. Неколико месеци у Мекки прошло је веома тешко.

Двадесет седме ноћи мубарек месеца реџеба дошао је право у кућу Умму Хани, кћери свог стрица Ебу Талиба, која се налазила у Ебу Талибовој махали. Умму Хани тада још није била примила иман. Када је упитала: „Ко је то?“, Ресулуллах је рекао: „Ја сам Мухаммед, син твог стрица. Ако прихватиш, дошао сам ти у госте.“

Умму Хани је рекла: „Нека ми је живот жртва за госта тако искреног, поузданог, племенитог и часног као што сте Ви. Само, да сте раније јавили да ћете доћи, нешто бих припремила. Сада немам ништа да Вас понудим.“ Ресулуллах је рекао: „Не тражим ни јела ни пића. Ни до чега од тога ми није стало. Довољно ми је место где ћу чинити ибадет свом Господару и преклињати Га.“

Умму Хани увела је нашег вољеног Посланика унутра и дала му простирку од рогоза, леген и ибрик. Указати почаст госту и штитити га од непријатеља сматрало се код Арапа најчаснијом дужношћу. Ако би се госту у кући догодило зло, то би за домаћина била велика срамота. Умму Хани је помислила: „Он у Мекки има много непријатеља. Има чак и оних који хоће да га убију. Да бих сачувала своју част, пазићу на њега до јутра.“ Узела је очев мач и почела да обилази око куће. Ресулуллах је тог дана био веома повређен. Узео је абдест и почео да преклиње свог Господара, да тражи опрост и да упућује дову да робови приме иман и стекну срећу. Био је веома уморан, гладан и ожалошћен. Чим је легао на простирку, заспао је.

У том часу Аллах теала рекао је Џибрилу алејхисселам: „Веома сам ожалостио Свог вољеног Посланика. Веома сам повредио његово мубарек тело и његово нежно срце. А он и у таквом стању опет Мене преклиње. Ни о чему не мисли осим о Мени. Иди, доведи Мог Хабиба! Покажи му Мој џеннет и Мој џехеннем. Нека види благодати које сам припремио за њега и за оне који га воле. Нека види казне које сам припремио за оне који у њега не верују и који га вређају својим речима, списима и делима. Ја ћу га утешити. Ја ћу превити ране његовог нежног срца.“

Када је Џибрил алејхисселам дошао Ресулуллаху, нашао га је како слатко спава.

Није имао срца да га пробуди. Био је у људском лику. Пољубио му је табан мубарек ноге. Пошто Џибрил нема ни срца ни крви, његове хладне усне пробудиле су Ресулуллаха. Посланик је одмах препознао Џибрила алејхисселам и, веома се уплашивши да се његов Господар наљутио на њега, рекао је: „Брате мој Џибриле! Зашто си дошао у ово неуобичајено време? Да нисам учинио какву грешку? Да нисам наљутио свог Господара? Или си ми донео неку горку вест?“

„Не тражим ни јела ни пића. Ни до чега од тога ми није стало. Довољно ми је место где ћу чинити ибадет свом Господару и преклињати Га“ Хадис-и шериф

Џибрил алејхисселам рекао је: „О највиши од свих створених! О миљениче Створитеља, о предводниче посланика, изворе доброчинстава, врело врлина, часни и велики Посланиче! Твој Господар ти шаље селам и позива те к Себи. Молим те, устани, хајдемо.“ Наш вољени Посланик узео је абдест. Џибрил алејхисселам ставио је Ресулуллаху на мубарек главу чалму од нура, обукао га у одећу од нура и око мубарек струка опасао му појас од рубина. У мубарек руку дао му је штап од смарагда, украшен са четири стотине бисера. Сваки бисер сијао је као звезда Даница. На мубарек ноге обуо му је сандале од зеленог смарагда.

Затим су, држећи се за руке, дошли до Ка’бе. Ту је Џибрил алејхисселам расекао мубарек груди нашег вољеног Посланика. Извадио му је срце и опрао га водом Земзема. Затим је донео једну посуду пуну мудрости и имана, излио је у њих и затворио му груди.

Наша прва кибла, Месџид-и Акса / Јерусалим

Затим је Џибрил алејхисселам, показујући на белу животињу по имену Бурак, коју је донео из џеннета, рекао: „Ја Ресулаллах! Узјаши ово! Сви мелеци чекају на твом путу.“ У том часу Посланика је обузела туга и утонуо је у размишљање. Тада се Аллах теала обратио Џибрилу алејхисселам: „О Џибриле! Упитај га зашто је Мој Хабиб тужан!“, а Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) одговорио је: „Видео сам толику почаст и уважење. Пало ми је на ум: какво ће бити стање мог слабог уммета на Судњем дану? Како ће педесет хиљада година стајати пешке на пољу Арасат и носити тежину толиких својих грехова и како ће прећи Сират-ћуприју, која је пут од тридесет хиљада година?“ Тада је стигла божанска наредба: „О Мој Хабибе! Буди спокојан. Твом уммету учинићу време од педесет хиљада година као један трен. Не тугуј!“

Посланик је узјахао Бурака. Бурак је ишао веома брзо; једним кораком стизао је даље него што поглед досеже. Током путовања Џибрил алејхисселам рекао је нашем вољеном Посланику да на неким конацима сиђе и клања намаз. Предводник светова на то је тачно три пута сишао и клањао намаз. А Џибрил алејхисселам упитао га је да ли зна места на којима је клањао. Сам му је одговорио и јавио да је прво место на коме је сишао Медина и да ће у тај град учинити хиџру. Јавио му је и да су остала места, редом, Тур-и Сина, где је хазрети Муса разговарао с Аллахом теала на начин који је без правца и који се не може знати, и, на крају, Бејт-и Лахм, где је рођен Иса алејхисселам. Затим су стигли до Месџид-и Акса у Јерусалиму (Кудсу).

У Месџид-и Акса Џибрил алејхисселам пробушио је прстом једну стену и за њу везао Бурака. Ту су се у људском лику биле окупиле душе неких од ранијих посланика. Да би се клањало у џемату, Адему, Нуху и Ибрахиму (алејхимусселам) редом је понуђено да предводе намаз. Извинили су се и нису прихватили. Џибрил је рекао: „Док си ти ту, нико други не може бити имам“, и извео Хабибуллаха напред.

Посланик је постао имам посланицима и предводио их у намазу од два реката. Оно што се затим догодило испричао је овако: „Џибрил (алејхисселам) донео ми је једну посуду џеннетског шараба и једну посуду млека. Узео сам млеко. Џибрил (алејхисселам) ми је рекао: ‚Изабрао си фитрат (срећу оба света).‘ Затим су ми понудили још две чаше. У једној је била вода, а у другој мед; пио сам из обе. Џибрил је рекао: ‚Мед је знак да ће твој уммет трајати до Судњег дана, а вода да ће се твој уммет очистити од својих грехова.‘ Затим смо се заједно уздигли на небо. Џибрил (алејхисселам) покуцао је на врата. ‚Ко си ти?‘ упитали су. ‚Ја сам Џибрил.‘ ‚А ко је с тобом?‘ ‚То је Мухаммед (алејхисселам).‘ ‚Да ли је њему послато (објава и позив на Мираџ, да се попне на небо)?‘ ‚Да, послато је‘, рекао је. ‚Мерхаба ономе који долази! Како је диван путник овај што долази!‘ рекли су, и врата су се одмах отворила, и нашао сам се пред Адемом (алејхисселам). Рекао ми је: ‚Мерхаба‘ и упутио дову… Десно и лево од Адема алејхисселам стајале су, као сенке, душе неких људи. Када би Адем (алејхисселам) погледао на десну страну, осмехивао би се, а када би погледао на леву, плакао би. Џибрил (алејхисселам) је рекао: ‚Ја Ресулаллах, ове сенке су душе Адемових потомака. Ови на десној страни су за џеннет, а ови на левој за џехеннем! Када погледа на десну страну, осмехује се, а када погледа на леву, плаче!‘

„О највиши од свих створених! О миљениче Створитеља, о предводниче посланика, изворе доброчинстава, врело врлина, часни и велики Посланиче! Твој Господар ти шаље селам и позива те к Себи. Молим те, устани, хајдемо“ Џибрил алејхисселам

Ту сам видео много мелека. Сви су стајали на кијаму, скрушено и понизно, заузети зикром ‚Суббухун куддусун раббул-мелаикети вер-рух‘. Упитао сам Џибрила: ‚Је ли ово ибадет ових мелека?‘ ‚Да. Они откако су створени па до Судњег дана стоје на кијаму. Замоли Хакка теала да овај ибадет подари твом уммету‘, рекао је. Замолио сам Хакка теала. Примио је моју дову. То је кијам у намазу.

(Ту) сам наишао на једну скупину. Мелеци су им разбијали главе, а главе би им се поново враћале у пређашње стање. Опет би их ударали и опет би биле као пре. Рекао сам: ‚Ко су ови?‘ Рекао је: ‚То су они који су остављали џуму и џемат и који нису потпуно обављали руку’ и сеџде.‘

Видео сам једну скупину. Били су гладни и голи. Зебаније су их гониле да пасу у џехеннему. Рекао сам: ‚Ко су ови?‘ Рекао је: ‚Они који нису имали милости према сиромасима и који нису давали зекат.‘

Прошао сам поред једне скупине. Пред њих су била стављена укусна јела. А с једне стране лежала је стрвина. Остављали су она укусна јела и јели стрвину. Рекао сам: ‚Ко су ови?‘ Рекао је: ‚Ово су мушкарци и жене који су остављали халал и окретали се хараму. То су људи који су, иако су имали халал иметка, јели харам.‘

Видео сам (неке) људе који од тешког терета на леђима нису имали снаге да се помере. Такви какви су, обраћали су се људима и тражили да им натоваре још терета. Рекао сам: ‚Ко су ови?‘ Рекао је: ‚Ово су они који су проневерили аманет. Иако су узели права људи, опет чине зулум.‘

Прошли смо поред групе људи који су секли сопствено месо и јели га. Рекао сам: ‚Ко су ови?‘ Џибрил (алејхисселам) је рекао: ‚Ово су они који оговарају и преносе туђе речи.‘

Видео сам групу људи црних лица и модрих очију, чије су горње усне досезале до чела, а доње висиле до ногу, и из чијих су уста текли крв и гној. У пехарима од ватре давали су им да пију отровну крв и гној што тече из џехеннема, а они су рикали као магарци. Рекао сам: ‚Ко су ови?‘ Рекао је: ‚Ово су они који пију алкохол.‘

Наишли смо на групу људи којима су језици били ишчупани из глава, а лик измењен и претворен у лик хинзира (свиње), и тако су били кажњавани. Џибрил (алејхисселам) је рекао: ‚Ово су они који лажно сведоче.‘

Наишли смо на други народ. Стомаци су им били надувени и висили наниже, боја им је помодрела, руке и ноге биле су им везане и нису могли да устану са својих места. Упитао сам Џибрила за њих. Рекао је: ‚Ово су они који једу камату.‘1

Наишли смо на неке жене. Лица су им била црна, а очи модре. Обукли су им одећу од ватре. Мелеци су их ударали буздованима од ватре. Оне су завијале као пси и свиње. Рекао сам: ‚Ко су ове?‘ Џибрил је рекао: ‚Ово су жене које чине блуд и које вређају своје мужеве.‘

Видео сам једну скупину. Било их је веома много. Били су затворени у џехеннемским долинама. Ватра их је спаљивала, они би поново оживели, а ватра би их опет спаљивала. Рекао сам: ‚Ко су ови?‘ Рекао је: ‚Ово су они који су били непослушни својим очевима.‘

Прошао сам поред једне скупине. Сејали су усеве, а усеви би за трен сазревали и давали класје. Рекао сам: ‚Ко су ови?‘ Џибрил је рекао: ‚Они који чине ибадет ради Аллаха теала.‘

Стигао сам до једног мора. Немогуће је описати чудесно стање тог мора. Било је беље од млека и имало је таласе као планине. Рекао сам: ‚Какво је ово море?‘ Рекао је: ‚Име овог мора је Море живота. Када Хакк теала буде оживљавао мртве, из овог мора спустиће кишу. Иструлела и распаднута тела оживеће и устати из кабурова као што трава ниче…‘

Затим смо се попели на друго небо. Џибрил (алејхисселам) поново је покуцао на врата. Речено је: ‚Ко си ти?‘ ‚Ја сам Џибрил.‘ ‚А ко је с тобом?‘ ‚То је Мухаммед алејхисселам.‘ ‚Да ли му је послата објава и позив на Мираџ?‘ ‚Да, стигао је‘, рекао је. ‚Мерхаба ономе који долази! Како је диван путник овај што долази!‘ речено је, и врата су се одмах отворила. Нашао сам се поред Исе и Јахје ибн Зекерије (алејхимесселам), синова двеју сестара. Рекли су ми: ‚Мерхаба‘ и упутили дову… (Иса алејхисселам био је средњег раста, беле пшеничне пути.)

Наишао сам на једну скупину мелека. Стајали су поређани у саф, сви на руку’у. Имали су свој посебан тесбих. Непрестано стоје на руку’у, не подижу главе и не гледају горе. Џибрил (алејхисселам) је рекао: ‚Такав је ибадет ових мелека. Замоли Хакка теала, нека се подари твом уммету.‘

Упутио сам дову. Он ју је примио и у намазу подарио руку’. Затим смо се попели на треће небо. После истог питања и одговора врата су се отворила и нашао сам се поред Јусуфа (алејхисселам). Погледам, а њему је дата половина лепоте. Рекао ми је: ‚Мерхаба‘ и упутио дову…

Видео сам много мелека. Сви су у сафовима били на сеџди. Откако су створени, на сеџди су и доносе тесбих својим посебним тесбихом. Џибрил (алејхисселам) је рекао: ‚Такав је ибадет ових мелека. Замоли Аллаха теала да твом уммету олакша ово дело.‘ Замолио сам Хакка теала. Примио је и то вам подарио у намазу.

Затим сам стигао на четврто небо. Имало је врата од нура, израђена од чистог сребра. На њих је била стављена брава од нура. На брави је било написано: ‚Ла илахе иллаллах Мухаммедун ресулуллах‘. После истог питања и одговора нашао сам се поред Идриса (алејхисселам). Рекао ми је: ‚Мерхаба‘ и упутио дову. Аллах теала рекао је о њему (по значењу): ‚Уздигли смо га на високо место.‘2

Видео сам једног мелека како седи на престолу (курсији), тужан и забринут. Око њега је било толико мелека да њихов број зна само Џенаб-и Хакк. С његове десне стране видео сам светле (нурани) мелеке. Били су обучени у зелено и од њих се ширио веома пријатан мирис. Од лепоте сваког од њих није се могло гледати у њихова лица. С његове леве стране били су мелеци којима је из уста сукљала ватра. Пред њима су била копља и бичеви од ватре. Имали су такве очи да нико није могао да издржи да их погледа. Мелек који је седео на престолу имао је очи од главе до пете. Непрестано је гледао у књигу пред собом и ни за трен није од ње одвајао поглед. Пред њим је било једно дрво. На сваком његовом листу било је написано име једног човека. Пред њим је било и нешто налик легену. Час би десном руком узео нешто из њега и предао светлим мелекима на својој десној страни, а час би левом руком узео нешто и дао мрачним мелецима на својој левој страни. Када сам погледао (тог) мелека, у срце ми је ушао страх. Упитао сам Џибрила: ‚Ко је овај мелек?‘ Рекао је: ‚То је Азраил. Нико нема снаге да му види лице.‘ Џибрил је отишао до њега и рекао: ‚О Азраиле!

„‚Мерхаба ономе који долази! Како је диван путник овај што долази!‘ рекли су, и врата су се одмах отворила, и нашао сам се пред Адемом (алејхисселам)“ Хадис-и шериф

Ово је ахир-земански Пејгамбер, хабиб Аллаха теала, Његов миљеник.‘ Азраил (алејхисселам) подигао је главу и осмехнуо се. Устао је, указао ми почаст и рекао: ‚Мерхаба! Хакк теала није створио никог часнијег од тебе. И твој уммет је изнад свих уммета. Ја сам према твом уммету милостивији од њихових очева и мајки.‘ Тада сам рекао: ‚Имам једну молбу за тебе. Мој уммет је слаб. Буди благ према њима. Узимај им душе нежно.‘ Рекао је: ‚Тако ми Аллаха теала, који те је послао као последњег посланика и учинио те Својим хабибом, Аллах теала ми дању и ноћу седамдесет пута наређује:

„Узимај душе Мухаммедовог уммета благо и лако и њихове послове обављај благонаклоно.“ Зато сам и ја према твом уммету самилоснији од њихових мајки и очева.‘ Затим смо се уздигли на пето небо. Тамо смо се срели с Харуном3 (алејхисселам). Рекао ми је: ‚Мерхаба‘ и упутио добру дову. Видео сам ибадет мелека петог неба. Сви су стајали на ногама и гледали у прсте својих ногу. Нимало нису гледали на другу страну и гласно су доносили тесбих. Упитао сам Џибрила (алејхисселам): ‚Је ли ово ибадет ових мелека?‘ Рекао је: ‚Да, замоли Хакка теала да овај ибадет подари твом уммету.‘ Упутио сам дову. Џенаб-и Хакк ју је испунио. Затим смо се уздигли на шесто небо. Тамо смо се срели с Мусом (алејхисселам). Рекао ми је: ‚Мерхаба‘ и упутио добру дову.

Затим смо се уздигли на седмо небо. После истог питања и одговора нашао сам Ибрахима (алејхисселам) како седи наслоњен леђима на Бејт-и Мамур. У тај Бејт-и Мамур сваког дана улази седамдесет хиљада мелека (и њима више не долази ред). Назвао сам селам Ибрахиму (алејхисселам). Примио је мој селам. Рекао је: ‚Мерхаба, честити посланиче, честити сине.‘ (Затим:) ‚О Мухаммеде! Тло џеннета је веома лепо, а земља му је чиста. Реци свом уммету нека тамо засаде много дрвећа.‘ Рекао сам: ‚Како се у џеннету сади дрвеће?‘ Рекао је: ‚Учећи тесбих „Ла хавле ве ла куввете илла биллах“‘ (а према једном предању: ‚Субханаллахи вел-хамдулиллахи ве ла илахе иллаллаху валлаху екбер‘). Затим ме је Џибрил (алејхисселам) одвео до Сидретул-мунтехе. Сидретул-мунтеха је дрво чији је корен на шестом небу, а стабло и гране изнад седмог неба; лишће му је као слоновске уши, а плодови као куле.4 Као да је то дрво које својом сенком заклања сва небеса и џеннет. Када се на њему укаже (тецелли) нур узвишености и величанства Аллаха теала, поприма разне боје, украшава се рубинима, смарагдима или њима сличним драгуљима и постаје толико лепо да нико од створења која је створио Аллах теала не може описати његову лепоту.

Џибрил (алејхисселам) одвео ме је даље од Сидретул-мунтехе и опростио се од мене. Рекао сам: ‚О Џибриле! Зар ме остављаш самог?‘ Џибрил (алејхисселам) се узнемирио. Почео је да дрхти од страхопоштовања пред Хакком теала и рекао: ‚О Мухаммеде! Ако закорачим (још) један корак, пропашћу од величанства Аллаха теала. Цело моје биће изгореће и нестати.‘“

Предводник светова дотле је дошао с Џибрилом алејхисселам. Џибрил алејхисселам ту се показао Ресулуллаху у лику у коме је створен, раширивши својих шест стотина хиљада крила, са сваког од којих су се расипали бисери и рубини.

Затим је стигао зелени џеннетски застирач по имену Рефреф, чији је сјај био јачи од сунца. Непрестано је био заузет зикром Аллаха теала, а глас тесбиха испуњавао је свет у коме се налазио. Назвао је селам Посланику. Ресулуллах је сео на Рефреф. За трен су се уздигли у велике висине и прошли седамдесет хиљада застора који се зову хиџаб. Размак између сваког хиџаба био је веома велик. На сваком застору били су задужени мелеци. Рефреф је Посланика проводио кроз те засторе један по један. Тако су прешли светове Курсије, Арша и духова. Хабиб-и екрем и Небијј-и мухтерем (саллаллаху алејхи ве селлем), пролазећи кроз сваки застор, чуо је наредбу: „Не бој се, о Мухаммеде! Приђи, приђи!“ Толико се приближио да је стигао до макама Кабе-кавсејн. На начин који се не може знати, схватити ни описати, стигао је до висина које је Аллах теала хтео. Без места, без времена, без правца, без својства догодио се рујет (виђење), то јест видео је Аллаха теала. Без очију, без ушију, без средства и без посредника разговарао је са својим Господаром. Стекао је благодати које ниједно створење не може ни знати ни схватити.

Хазрети имам Раббани у књизи „Мектубат“ каже: „Тај Сервер (алејхиссалату весселам) у ноћи Мираџа није видео свог Господара на овом свету; видео Га је на ахирету. Јер Ресул алејхисселам је те ноћи изашао изван оквира времена и места. Нашао је тренутак без почетка и без краја. Почетак и крај видео је као једну тачку. Те ноћи видео је како ће они који ће ући у џеннет ући у њега после хиљада година и како ће у њему бити. Дакле, виђење на том макаму није виђење на овом свету. То је ахиретско виђење.“

Када је Посланику речено: „Хвали свог Господара!“, он је одмах рекао: „Еттехијјату лиллахи вес-салавату вет-тајјибат“ (то јест: нека све похвале, хвалоспеви и славе који се изричу свим језицима, сва служења и покорности телом и сва доброчинства и дарежљивости иметком припадају Аллаху теала).

„Хакк теала није створио никог часнијег од тебе. И твој уммет је изнад свих уммета“ Азраил алејхисселам

Најпре је Аллах теала Свом Хабибу, без очију, без ушију, без посредника, без места, назвао селам рекавши: „Есселаму алејке ејјухен-небијју ве рахметуллахи ве берекатух“ (О Мој Ресуле! Нека је на теби Мој селам, Мој берекет и Моја милост). Посланик је одговорио: „Есселаму алејна ве ала ибадиллахис-салихин“ (Господару мој! Нека је селам и на нас и на Твоје честите робове).

Чувши то, мелеци су у један глас рекли: „Ешхеду ен ла илахе иллаллах ве ешхеду енне Мухаммеден абдуху ве ресулух“ (Знам и верујем као да сам видео својим очима да нема божанства достојног ибадета осим Аллаха теала. Мухаммед алејхисселам је Његов роб и Његов ресул).

Када је Посланик рекао: „Есселаму алејна…“, Аллах теала је рекао: „О Мој Хабибе! Овде нема никог осим нас двојице. Зашто си рекао ‚алејна‘ (на нас)?“ Ресулуллах је одговорио:

„Аллаху мој! Тела мог уммета, истина, нису са мном. Али њихове душе су са мном. Мој брижни поглед и сва моја пажња нису далеко од њих. Назвао си ми селам и удаљио ме од свих зала. Како да мој сиромашни, напаћени уммет, који је запао у смутњу ахир-земана, лишим ове велике почасти и доброчинства? Како да их оставим без удела у таквој благодати?“

Аллах теала рекао је: „О Мој Хабибе! Ове ноћи ти си Мој гост. Тражи од Мене – шта желиш?“ Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Желим свој уммет (Господару мој)!“

Према предању, Хакк теала поновио је ово питање седам стотина пута. Ресулуллах је сваки пут одговорио: „Желим свој уммет.“ Када је Аллах теала рекао: „Увек тражиш свој уммет“, он је замолио: „Господару мој! Ја сам тај који тражи, а Ти си Онај који даје. Поклони ми цео мој уммет.“ Џенаб-и Хакк рекао је: „Ако ти ноћас поклоним цео твој уммет, неће се показати ни Моја милост ни твоја почаст. Један њихов део поклонио сам ти ноћас. Два дела одложио сам. На Судњем дану ти тражи, а Ја ћу опростити. Да би се тако показале и Моја милост и твоја почаст (част).“

Наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је у једном хадис-и шерифу: „Те ноћи (ноћи Мираџа) тражио сам од Аллаха теала да рачун целог мог уммета повери мени. Хакк теала рекао је: ‚О Мухаммеде! Твоја је жеља да нико не сазна за мане твог уммета. А Моја жеља је ово: пошто си ти самилостив посланик, нека њихове мане и ружна дела буду скривени и од тебе, као што су скривени од туђинаца. О Мухаммеде! Ти си њихов водич. Ја сам њихов Господар. Ти си их тек видео. Ја сам на њих гледао и гледам од вечности без почетка до вечности без краја. О Мухаммеде! Да не волим да разговарам с твојим умметом, на Судњем дану не бих их позвао на рачун. Не бих их питао ни за један грех, ни велики ни мали.‘“

„Аллах теала рекао је: ‚О Мухаммеде! Отвори своје мубарек око и погледај под своје ноге.‘ Погледао сам и видео прегршт земље. Хакк теала рекао је: ‚Све што постоји је прах под твојим ногама. Јеси ли тај Мој прах донео пред пријатеља? Лакше Ми је да опростим твом уммету него прашину која се прилепила за скут пријатеља.‘“

Уммет твој теби дадох, о Хабибе!
Џеннет свој њима одредих за удео.
О Хабибе мој, шта је то што си тражио –
Зар си се за прегршт праха молио?

Посланик је у једном хадис-и шерифу рекао: „Поставио сам Хакку теала многа питања. Чуо сам одговоре. Покајао сам се што сам питао. (Неке од њих су ове:)

‚Господару мој! Џибрилу си дао шест стотина хиљада крила. Шта си, наспрам тога, дао мени?‘ Хакк теала рекао је: ‚Мени је једна твоја длака дража од шест стотина хиљада Џибрилових крила. Ради једне твоје длаке ослободићу на Судњем дану хиљаде непослушних грешника. О Мухаммеде! Када би Џибрил раширио своје крило, испунио би простор између истока и запада. Када ти учиниш шефаат, макар простор између истока и запада био пун непослушних, све ћу ти их поклонити.‘ Рекао сам: ‚Учинио си да мелеци учине сеџду мом праоцу Адему (алејхисселам). Какву си почаст, наспрам тога, указао мени?‘

Хакк теала рекао је: ‚Мелеци су учинили сеџду Адему зато што је на његовом челу био твој нур. О Мухаммеде! Теби сам дао нешто узвишеније од тога. Твоје име учинио сам блиским Мом имену и записао га на Арш-и ала. Тада Адем још није био створен, није било ни његовог имена ни трага. Твоје име записао сам на вратима небеса, на хиџабима, на вратима џеннета, на дворцима и дрвећу, на сваком месту у џеннету. У џеннету није било ничега на чему није било написано „Ла илахе иллаллах Мухаммедун ресулуллах“. Овај степен је узвишенији од степена датог Адему.‘

Кад те заволех, о часни,
Зар неће оба света бити твоја, о благи!
Твој зат огледалом Свог Зата учиних,
Твоје име уз име Своје записах.

‚Господару мој! Нуху (алејхисселам) дао си лађу. Шта си, наспрам тога, подарио мени?‘ Рекао је: ‚Дао сам ти Бурака, па сам те у једној ноћи довео са земље до Арша. Видео си џеннет и џехеннем. Твом уммету дао сам месџиде, па ће на Судњем дану твој уммет, као да се укрцава на лађе, сести у те месџиде, прећи Сират-ћуприју за трен ока и спасити се од џехеннема.‘ ‚Господару мој! Синовима Исраиловим спустио си кудрет-халву и месо птице налик препелици.‘ Хакк теала рекао је: ‚Теби и твом уммету подарио сам благодат и овог и оног света. Ликове синова Исраилових претворио сам из људског лика у лик медведа, мајмуна и хинзира. Ниједном од твог уммета то нисам учинио. Иако чине дела као њихова, нисам хтео да их задеси та несрећа. О Мухаммеде! Дао сам ти суру каквој нема сличне ни у Теврату ни у Инџилу. Та сура је сура Фатиха. Ко год учи ту суру, његово тело биће харам џехеннему. Олакшаћу казну његовој мајци и његовом оцу. О Мухаммеде! Нисам створио никога ко је екрем (драгоценији, узвишенији, часнији) од тебе. Теби и твом уммету учинио сам фарзом педесет намаза дању и ноћу.

„Те ноћи (ноћи Мираџа) тражио сам од Аллаха теала да рачун целог мог уммета повери мени“ Хадис-и шериф

О Мухаммеде! Ко прихвати Моју једноћу и не припише Ми друга, џеннет је његов. Таквом твом уммету учинио сам џехеннем харамом. Моја милост према твом уммету претекла је Моју срџбу.

О Мухаммеде! Код Мене си ти најдрагоценији и најчаснији од свих створења. На Судњем дану указаћу ти толике почасти да ће се цео свет дивити. О Мој Хабибе! Док ти не уђеш у џеннет, осталим посланицима и њиховим умметима забрањено је да уђу. Док твој уммет не уђе, неће ући ниједан други уммет. О Мухаммеде! Да ли желиш да видиш шта сам припремио за тебе и твој уммет?‘ Рекао сам: ‚Желим, Господару мој!‘ Обратио се Исрафилу и рекао: ‚О Исрафиле! Реци Мом робу, Мом поузданом и Мом ресулу Џибрилу нека одведе Мог Хабиба у џеннет и нека му покаже шта сам у џеннету припремио за Мог Хабиба и његов уммет. Да би се тако његово мубарек срце спасло од бриге.‘“

Предводник светова, наш вољени Посланик, дошао је заједно са Исрафилом алејхисселам до Џибрила алејхисселам. Да би извршио наредбу Аллаха теала, Џибрил алејхисселам одвео је Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем) у џеннет. Мелеци су чекали држећи у рукама тацне: на једној је била хулла (џеннетска одећа), а друга је била пуна нура. Џибрил алејхисселам рекао је: „Ја Ресулаллах! Они су створени осамдесет хиљада година пре Адема алејхисселам. На овом макаму нестрпљиво чекају да оно што је на тацнама поспу по теби и твом уммету. На Судњем дану, када ти и твој уммет, по наредби Аллаха теала, ступите на праг џеннета, ови мелеци посуће по вама драгуље са тацни.“ Дочекао их је мелек по имену Ридван, задужен у џеннету. Посланику је донео радосне вести и рекао: „Хакк теала поделио је џеннет на три дела, да би два дела дао твом уммету, а један умметима осталих посланика.“ Затим га је провео свуда по џеннету. Хабиб-и екрем рекао је: „Усред џеннета видео сам једну реку.

Тече изнад Арша. Из једног места излазе вода, млеко, шараб и мед. Никако се међусобно не мешају. Обала те реке била је од хризолита. Камење у њој било је од драгуља, муљ од амбре, а трава од шафрана. Око ње су поставили сребрне чаше, којих је било више него звезда на небу. Око ње су биле птице чији су вратови били као камиљи вратови. Ко год једе од њиховог меса и пије из те реке, задобиће задовољство Хакка теала. Упитао сам Џибрила: ‚Каква је ово река?‘ Рекао је: ‚То је Кевсер. Хакк теала дао га је теби. Из овог Кевсера тече вода у вртове осам џеннета.‘ На обали те реке видео сам шаторе. Сви су били од бисера и рубина. Упитао сам Џибрила за њих. Рекао је: ‚То су боравишта твојих жена.‘ У тим шаторима видео сам хурије. Лица су им сијала као сунце и све су певале разним напевима. Говориле су: ‚Ми смо радосне и веселе. Никаква туга нас не дотиче.

Ми смо накићене, никада нисмо голе. Ми смо младе, никада не старимо. Ми смо добре нарави, никада се не љутимо. Ми смо увек такве, никада не умиремо.‘ Њихови напеви и гласови допирали су до двораца и дрвећа среће и испуњавали свако место. Гласови су им били тако лепи да, када би ти напеви дошли на овај свет, на свету не би било ни смрти ни невоље. Џибрил је рекао: ‚Желиш ли да видиш њихова лица?‘ Рекао сам: ‚Желим.‘ Отворио је врата једног шатора. Погледао сам. Видео сам тако лепе ликове да, када бих целог живота описивао њихову лепоту, не бих могао завршити. Лица су им била беља од млека, образи црвенији од рубина и сјајнији од сунца. Кожа им је била мекша од свиле и светла као месец, а мирис лепши од мошуса. Косе су им биле веома црне: неким уплетене, неким скупљене, неким пуштене; кад би која села, коса би око ње била као шатор, а кад би устала, пружала би јој се до ногу. Пред сваком од њих стајао је по један слуга. Џибрил је рекао: ‚Ово је за твој уммет.‘“

Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) рекао је: „Видео сам вртове и баште осам џеннета и сваку врсту њихових благодати. Пало ми је на ум да видим и џехеннем и његове степене. Џибрил ме је узео за руку и одвео до Малика, највећег мелека џехеннема. Рекао је: ‚О Маличе! Хазрети Мухаммед жели да види места непријатеља у џехеннему, покажи му џехеннем.‘“ Када је Малик скинуо покривач са џехеннема, џехеннем је почео толико да кључа и да се надима да је Посланик (алејхиссалату весселам) својим очима видео како џехеннем све зграби и спали, видео казне жеђи у џехеннему, ланце, змије и шкорпије за кажњавање и неке од тамошњих казни.

„Малик је отворио слојеве џехеннема. Видео сам (свих) седам слојева. Седми слој зову Хавија. Његова казна била је вишеструко већа од казне осталих слојева. Упитао сам Малика: ‚Која се скупина кажњава у овом слоју?‘ Малик је рекао: ‚Кажњавају се фараон, Карун и мунафици твог уммета.‘ Шести слој је Леза. Тамо се кажњавају мушрици (они који немају никакве вере). Пети слој је Хутама. Тамо се кажњавају они који се клањају ватри и бику, и будисти.

Четврти слој је Џахим. Тамо се кажњавају они који се клањају сунцу и звездама. Трећи слој је Секар. Тамо се кажњавају хришћани. Други слој је Саир. Тамо се кажњавају јевреји. Први слој је Џехеннем. Његова казна била је мања од казне осталих слојева. (Упркос томе) тамо сам видео седамдесет хиљада мора од ватре. Свако море било је толико велико да, кад би у једно море бацили земље и небеса и наредили једном мелеку да их тражи, не би их могао наћи ни за хиљаду година. Зебаније (мелеци задужени у џехеннему) били су толико огромни да, кад би неко од њих ставио земље и небеса у један угао својих уста, уопште се не би приметило. Та мора су се таласала и из њих су излазили страшни звуци. Кад би на овај свет допро и мали део тог звука, сва жива бића би пропала.

‚За коју је скупину овај слој?‘ упитао сам. Малик није одговорио. Поново сам упитао. Ћутао је… Џибрил је рекао Малику: ‚Од тебе очекује одговор.‘ Он се извинио рекавши: ‚Опрости ми.‘ Рекао сам: ‚Шта год да је, одговори, да би се данас могао наћи лек за то.‘ Малик је рекао: ‚Ја Ресулаллах! За непослушне из твог уммета је; посаветуј их да се сачувају од овог страшног места. Нека се чувају онога што би њихова тела одвукло у овакву казну. Тога дана нећу имати милости према непослушнима. Нећу показати самилост ни њиховим старцима беле браде, ни младима.‘“

„Мираџ је место где престаје разум, а почиње иман“ Хадис-и шериф

Предводник светова почео је да плаче. Скинуо је чалму са своје мубарек главе и почео да чини шефаат и да преклиње (Аллаха теала). Говорећи о слабости свог уммета и о томе да неће моћи да издрже такву казну, толико је плакао да су заједно с њим плакали и Џибрил алејхисселам и сви мелеци. Тада је од Аллаха теала дошло обраћање: „О Мој Хабибе! Твој углед и твоја вредност код Мене су велики; твоја дова је примљена. Буди спокојан. Испунио сам ти жељу. Даћу ти такав макам да ћу твојим шефаатом опростити веома многим непослушнима, све док не кажеш ‚доста је‘. О Мој Хабибе! Ко год се држи Моје наредбе, спашће се од казне и кажњавања и задобиће Моју милост. Стећи ће част да Ме види у џеннету. Теби и твом уммету учинио сам фарзом педесет намаза дању и ноћу.“

Наш Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) наставио је и рекао: „Са тог макама (затим) стигао сам до Арша. Прошавши небеса, дошао сам до места где је био Муса (алејхисселам). Упитао ме је: ‚Шта је Хакк теала учинио фарзом теби и твом уммету?‘ Рекао сам: ‚Учинио ми је фарзом да се за сваки дан и ноћ клања педесет намаза.‘ Рекао је: ‚Врати се свом Господару и замоли Га да то мало олакша. Јер твој уммет то неће моћи понети. Ја сам искушао и опробао синове Исраилове.‘ На то сам се вратио свом Господару и рекао: ‚Господару мој! Олакшај мало (ову наредбу) мом уммету!‘ На то је педесет намаза умањио за само пет. Вратио сам се Муси (алејхисселам) и рекао (да је умањио за пет). Рекао је: ‚Врати се свом Господару! Замоли Га да још мало олакша. Јер твој уммет то неће моћи понети.‘ Тако сам ишао и враћао се између Мусе (алејхисселам) и свог Господара, и најзад је Аллах теала рекао: ‚Спустио сам овај намаз на пет. За сваки намаз има десет севапа. Тако их на крају опет бива педесет. Јер ко год науми неко добро дело, а не успе да га учини, њему се пише један севап. А ако га учини, пише му се пуних десет севапа за једно. Али ако науми грех, па га не учини, не пише му се ништа. Ако га учини, бележи му се само као један грех.‘ Затим сам сишао до Мусе (алејхисселам) и испричао му како стоји ствар. Опет је рекао: ‚Врати се, замоли Га да још мало олакша.‘ На то сам му рекао: ‚Толико сам преклињао свог Господара да ме је сада стид.‘“5 Тако је Аллах теала утешио мубарек срце нашег вољеног Посланика, рањено невољама које је подносио. Подарио му је благодати какве није дао ниједном Свом створењу и какве нико не може ни знати ни схватити.

Ходи амо, ти што гориш у ватри љубави,
Ти што себе сматраш заљубљеним у Вољеног.
Ходи, слушај јасно Мираџ тог Цара,
Ако си заљубљен, не стој – гори у ватри љубави.
Ноћ уочи понедељка беше – вест је то тачна,
Та ноћ, изгледа, беше Лејлетул-кадр.
Онај срећне судбине и узвишене вредности
Те ноћи беше у кући Умму Хани.
Пре њега нико не стиже до те почасти,
Нико не досегну ту висину.
Јер све виде и прође даље,
Стиже до тог узвишеног Присуства.
Тај Зул-Џелал, слободан од шест страна,
Без мере и начина показа му Свој џемал.
Јасно виде Господара моћи,
Тако ће Га на ахирету видети и његов уммет.
Ти што се на Мираџ попе и мољаше Ме,
Мираџем твог уммета учиних намаз.

„О Мој Хабибе! Ко год се држи Моје наредбе, спашће се од казне и кажњавања и задобиће Моју милост. Стећи ће част да Ме види у џеннету“ Хадис-и кудси