Путовање Мекка – Таиф

Позив Таифљанима у иман

Иако су од нашег вољеног Посланика видели многе муџизе, мушрици из инада нису примали иман; штавише, нису престајали да узнемиравају и тлаче своју децу, браћу, рођаке и пријатеље који су постали муслимани. Њихов зулум и мучења, која су бивала све жешћа, веома су ожалостили нашег вољеног Посланика. Наумио је да оде у Таиф, који се налази близу Мекке, и да позове његове становнике у ислам. Зато је повео са собом Зејда ибн Харису и отишао у Таиф.

Састао се с таифским првацима, Амровим синовима Абду Јалилом, Хабибом и Месудом. Објаснио им је ислам и затражио од њих да поверују у Аллаха теала. Они не само да нису поверовали, него су га и вређали, па још рекли: „Зар Аллах теала није нашао никог другог осим тебе да га пошаље као посланика? Зар је Аллах теала немоћан да неког другог осим тебе пошаље као посланика? Излази из наше земље и иди куда хоћеш!.. Твој народ није прихватио оно што говориш, па си зато дошао овамо, зар не? Заклињемо се да ћемо се и ми држати далеко од тебе. Нећемо испунити ниједну твоју жељу.“

Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) отишао је од њих ожалошћен. Десет дана или месец дана позивао је племе Секиф у ислам, али не само што нико од њих није поверовао, него су га исмевали, мучили и извиждали. Децу и младиће поређали су поред пута којим је требало да прође и натерали их да навале на њега и да га засипају камењем. Хазрети Зејд је својим телом заклањао нашег Посланика од камења које су бацали таифски младићи и трудио се да му се не догоди никакво зло. Хазрети Зејд се вртео око нашег вољеног Посланика и упињао се да камење не дотакне њега. Да се његовом мубарек телу не би догодило зло, није марио за камење које је погађало њега самог. Зар није баш тих дана чекао прилику да жртвује свој живот? Ето, сада су каменовали Предводника светова и, узнемиравајући га и мучећи, покушавали да га истерају из своје земље.

Што је хазрети Зејд више трчао лево и десно да заштити Посланика, то га је камење више погађало, један камен за другим, у главу, у тело и у ноге. Зато је хазрети Зејд био сав у крви. Улагао је сву своју снагу да заштити свог вољеног Посланика и колико га је грло носило викао на насилнике који су бацали камење: „Немојте!.. Не ударајте! Он је Предводник светова! Он је Ресулуллах! Мене раскомадајте, само нека се нашем Посланику не догоди никакво зло!“ Камење које је прелетало преко Зејда ибн Харисе и погађало Ресулуллаха окрвавило је његове мубарек ноге.

Ожалошћен, уморан и рањен, наш вољени Посланик приближио се винограду двојице браће по имену Утба и Шејба. Тамо је Ресулуллах, за кога су сви верници желели да жртвују своје животе, обрисао крв која је текла из његових мубарек ногу.

Узео је абдест и испод дрвета клањао намаз од два реката. Затим је подигао своје мубарек руке и почео да упућује дову, преклињући свог Господара.

Власници винограда посматрали су то. Видели су шта је снашло Ресулуллаха и били сведоци његове усамљености у туђини. Покренула се у њима самилост. Послали су му грожђе по свом робу по имену Аддас. Када је почео да једе грожђе, наш вољени Посланик проучио је бесмелу. Роб који је донео грожђе био је хришћанин. Чувши бесмелу, зачудио се и упитао: „Годинама сам овде и ни од кога нисам чуо такве речи. Какав је то говор?“

Ресулуллах је упитао: „Одакле си?“ Аддас је рекао: „Из Ниниве сам.“ Ресулуллах је рекао: „Значи, ти си из краја Јунуса (алејхисселам).“ Аддас је рекао: „Одакле ти знаш Јунуса? Овде га нико не зна.“ Ресулуллах је рекао: „Он је мој брат. И он је, као и ја, био посланик.“

Аддас је рекао: „Власник овог лепог лица и ових слатких речи не може бити лажљивац. Поверовао сам да си ти Аллахов Ресул.“ Постао је муслиман и рекао: „Ја Ресулаллах! Годинама сам служио као роб овим насилницима, овим лажљивцима. Једу свачије право. Свакога варају. Немају ниједне добре стране. Да би згрнули овоземаљска добра и задовољили своје страсти, спремни су на сваку подлост. Мрзим их. Желим да пођем с Вама, да се почастим служењем Вама, да будем мета непоштовања које ће Вам указивати незналице и глупаци и да се жртвујем да бих заштитио Ваше мубарек тело.“2

Ресулуллах се осмехнуо и рекао: „Засад остани код својих власника! Ускоро ћеш моје име чути свуда. Тада дођи к мени.“

„Немојте!.. Не ударајте! Он је Предводник светова! Он је Ресулуллах! Мене раскомадајте, само нека се нашем Посланику не догоди никакво зло!“ Зејд ибн Хариса (радијаллаху анху)

Пошто су се мало одморили, кренули су према Мекки. Када је до Мекке остало два конака, видео је да их један облак заклања својом сенком. Када је пажљиво погледао, схватио је да је то Џибрил алејхисселам. Овај догађај наш вољени Посланик касније је испричао нашој мајци Аиши Сиддики.

У „Сахих-и Бухарију“ и у „Муснеду“ Ахмеда ибн Ханбела саопштено је следеће: једног дана наша мајка хазрети Аиша упитала је: „Ја Ресулаллах! Да ли ти је прошао неки дан тежи од дана Ухуда?“ Ресулуллах је овако одговорио: „Аллаха ми, од твог народа поднео сам такве муке какве нисам поднео ни од кафира у бици на Ухуду. Када сам себе понудио Ибн Абду Јалилу ибн Абду Кулалу (то јест, када сам му саопштио своје посланство и позвао га у веру), није прихватио. Од њих сам отишао с тако великом патњом да нисам дошао к себи све док нисам стигао до места које се зове Карнус-Сеалиб. Ту сам подигао главу. Видео сам да ме један облак заклања својом сенком. Погледам, а у облаку стоји Џибрил (алејхисселам). Позвао ме је и рекао: ‚О Мухаммеде! Хакк теала чуо је шта је твој народ рекао о теби. Сазнао је и да те не желе заштитити. Послао ти је овог мелека задуженог за планине, да му наредиш шта год желиш.‘ И тај мелек ме је позвао, назвао ми селам и рекао: ‚О Мухаммеде! Као што је рекао Џибрил, Хакк теала послао је мене, мелека планина, теби, да ми наредиш шта год желиш. Спреман сам за твоју наредбу. Ако желиш да се ова два стрма брда (брдо Куајкијан и брдо Ебу Кубејс) споје једно с другим тако да се сруше на Мекканце (и потпуно сатру мушрике), нареди, па ћу их спојити.‘ Нисам на то пристао, него сам рекао: ‚(Не! Ја сам послан као милост световима.) Упућујем дову да Аллах теала из потомства ових мушрика изведе нараштај који ће чинити ибадет само Џенаб-и Хакку и неће Аллаху теала приписивати ништа као друга.‘“

Враћајући се из Таифа у Мекку, Посланик се мало одморио на месту које се зове Нахла. У једном тренутку стао је на намаз. Једна група џина из Нусајбина, пролазећи туда, чула је ајете Кур’ан-и керима које је учио наш вољени Посланик, па су стали и слушали. Затим су разговарали с Послаником и постали муслимани. Посланик им је рекао: „Када дођете свом народу, пренесите и њима мој позив у иман. Позовите и њих у иман.“

Када су ти џини отишли свом народу и обавестили га о томе, сви џини који су то чули поверовали су.3 О томе се говори у сури Џин у Кур’ан-и кериму и у познатим збиркама хадис-и шерифа под именом „Бухари“ и „Муслим“.

Када се приближио Мекки, верници су поручили Ресулуллаху: „Курејшије су чули за ружно поступање таифских ниткова према Вама. Ако сада дођете, могли би да појачају свој зулум.“ Када је стигао до Хире, Посланик је послао једног човека код Сухејла ибн Амра с молбом да га узме под своју заштиту. Пошто тај несрећник није пристао, поручио је Мутиму ибн Адију. Он је ову молбу прихватио. Хабиб-и екрем и Небијј-и мухтерем ушао је у Мекку под заштитом Мутима ибн Адија. Мутим је о томе обавестио и Курејшије. Ресулуллах је обавио таваф око Бејт-и шерифа и пољубио Хаџер-и есвед. После неколико дана рекао је Мутиму: „Нећу више остајати под твојом заштитом.“ Мутим је то прихватио. Џенаб-и Хакк чувао је Свог Хабиба под Својом заштитом.

Спасите се говорећи „Ла илахе иллаллах“

Ресул алејхисселам наставио је да позива људе на прави пут. На то су мушрици поново подивљали и почели да муслимане муче и тлаче још више него пре. Тада је Џенаб-и Хакк наредио Посланику да се у време посећивања Ка’бе састаје с арапским племенима која долазе у посету и да их позива у ислам. После ове наредбе наш вољени Посланик почео је да одлази на сајмове Зул-Меџаз, Указ и Меџенна, који су се одржавали у околини Мекке.

Често је одлазио онамо и позивао племена у једноћу Аллаха теала и у ибадет Њему, и говорио им да прихвате да је он посланик. Саопштавао им је да ће им, ако прихвате, Џенаб-и Хакк дати џеннет. Нажалост, на ове позиве, које је Посланик упућивао готово преклињући, нико од њих није обраћао пажњу; неки су се понашали грубо и вређали га, а неки су се мрштили и изговарали ружне речи. А курејшијски мушрици ишли су за њим и кварили племена која је обилазио.

Према ономе што су саопштили имам Ахмед, Бејхеки, Табарани и Ибн Исхак, Ребиа ибн Аббад је пренео: „Био сам млад. С оцем сам отишао на Мину. Ресул алејхисселам је одлазио на места где су одсела арапска племена и говорио: ‚О синови тог и тог! Ја сам ресул Аллаха теала, који вам наређује да одбаците ове кипове којима се клањате и да Аллаху теала чините ибадет не приписујући Му никаквог друга, да верујете у мене и да ме потврдите, и да ме штитите док не објасним и не извршим дужност са којом сам послан од Хакка теала!…‘

За њим је ишао један разроки човек са уплетеном косом и говорио: ‚О синови тог и тог! Овај вас одвраћа од клањања нашим киповима Лату и Уззи и позива вас у веру коју је сам измислио!.. Чувајте се! Не слушајте га и не покоравајте му се!..‘ Упитао сам оца: ‚Ко је овај што иде за њим?‘ Рекао је: ‚То је његов стриц Ебу Лехеб.‘“

Табарани је пренео од Тарика ибн Абдуллаха: „Видео сам Ресула алејхисселам на сајму Зул-Меџаз. Да би људи чули, обраћао им се гласно: ‚О људи! Реците „Ла илахе иллаллах“ (нема божанства осим Аллаха теала) и спасите се!‘ А један човек који је ишао за њим бацао му је у ноге камење које би дохватио и говорио: ‚О људи! Не верујте!.. Чувајте га се! Јер је он лажљивац!..‘ Иако му је камење које га је погађало окрвавило мубарек ноге, он је и даље, не посустајући и не замарајући се, настављао свој позив. Људи су питали: ‚Ко је овај младић?‘ Неко је одговорио: ‚Један младић из Абдулмутталибових синова.‘ Када су упитали: ‚Ко је тај што баца камење?’, рекао је: ‚Његов стриц Ебу Лехеб.‘“

Имам Бухари у „Тарихул-кебиру“ и Табарани у „Му’џемул-кебиру“ наводе: Мудрик ибн Муниб пренео је од свог оца, а он од свог оца, који је рекао: „С оцем сам дошао на Мину и тамо смо одсели. Наишли смо на једну скупину. Један човек им је говорио: ‚О људи! Реците Ла илахе иллаллах и спасите се!‘ Неки од људи око њега пљували су у то његово лепо лице, неки су му сипали земљу на главу, а неки су га псовали и разним речима вређали. То је трајало до подне. Тада је онамо дошла једна девојчица са судом за воду у руци. Када га је видела у таквом стању, почела је да плаче. Онај човек се напио воде, окренуо се девојчици и рекао: ‚Кћери моја! Не бој се да ће твог оца намамити у замку и убити, нити да ће бити понижен!‘ Тада смо упитали оне који су били тамо: ‚Ко је ово, а ко је та девојчица?‘ Рекли су: ‚Ово је Мухаммед из Абдулмутталибових синова, а она поред њега је његова кћи Зејнеб.‘“

„Он (Јунус алејхисселам) је мој брат. И он је, као и ја, био посланик“ Хадис-и шериф

Саид ибн Јахја ибн Саид Емеви у књизи „Мегази“ пренео је од свог оца. А он је пренео од Ебу Нуајма и од Абдуррахмана Амирија, а Абдуррахман Амири од многих људи. Они су рекли: једног дана наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) отишао је на сајам Указ. Дошао је до племена Бени Амир и упитао их: „О Бени Амир! Како код вас стоји заштита онима који код вас нађу уточиште?“ Они су рекли: „Нико не сме ни реч да нам добаци, нико се без нашег знања не може огрејати на нашој ватри!..“ Посланик је рекао: „Ја сам ресул Аллаха теала. Ако дођем к вама, хоћете ли ме штитити док не пренесем људима дужност посланства коју ми је дао мој Господар?“ Упитали су: „Из којих си Курејшија?“ Када је Посланик рекао: „Из Абдулмутталибових синова“, они су рекли: „Кад си већ из Абдулмутталибових синова, зашто те они не штите?“ Ресулуллах је рекао: „Они су први међу онима који су ме прогласили лажљивцем.“ Скупина Бени Амира рекла је: „О Мухаммеде! Нити ћемо те одбацити, нити ћемо поверовати у оно што си донео. Али штитићемо те док не пренесеш људима своју дужност посланства.“

На то је Посланик сео код њих. Тада је један од првака Бени Амира, Бејхара ибн Фарис, завршивши своју трговину на сајму, дошао до њих и, показујући на Посланика, упитао присутне: „Ко је ово?“ Рекли су: „То је Мухаммед ибн Абдуллах.“ Када је Бејхара рекао: „Шта имате с њим, па сте га посадили поред себе?“, рекли су: „Нашао је код нас уточиште, каже да је Аллахов ресул и тражи да га штитимо док људима не пренесе дужност посланства.“ На то се Бејхара окренуо Посланику и рекао: „Узети те у заштиту значи изложити своје груди стрелама свих Арапа.“ А свом народу је рекао: „Нема племена које се у своју земљу вратило с нечим горим од вас. Значи, ви ћете ратовати са свим Арапима и изложити своја тела њиховим стрелама, а!.. Да је његов народ видео у њему неко добро, прво би га сами штитили. Ви покушавате да примите човека кога је његов народ прогласио лажљивцем и отерао од себе и да му помогнете!.. Веома погрешно мислите!..“

Затим се онај несрећник окренуо нашем вољеном Посланику и дрзнуо се да каже: „Одмах се одвоји од нас и врати се свом народу!.. Заклињем се, да ниси међу мојим народом, сад бих ти одсекао главу!..“ После ових речи Предводник светова у великој тузи узјахао је своју камилу. А онај дрски Бејхара оборио је Ресулуллаха с камиле. Видевши тај догађај, једна жена из асхаб-и кирама по имену Дабаа бинт Амир повикала је и обратила се својим рођацима: „Како можете сматрати допуштеним ово што се чини Хабибу Аллаха теала? Зар нема никога ко би, мени за љубав, спасао Ресулуллаха из руку ових људи?“ Тројица њених стричевића одмах су навалила на несрећног Бејхару. Иако су двојица из Бејхариног народа хтела да му помогну, остали су Бејхару и његове помагаче изударали и истукли. Посматрајући то, наш вољени Посланик упутио је дову за ону тројицу који су се за њега тукли: „Господару мој! Подари овим људима Свој берекет!“, а за Бејхару и његове помагаче: „Господару мој! Удаљи их од Своје милости!“

Они за које је упутио добру дову почаствовани су тиме што су постали муслимани, а остали су умрли као кафири. Када су се припадници племена Бени Амир вратили у своју земљу, испричали су шта им се догодило у Мекки једном старцу из свог племена који је читао небеске књиге. Када је тај човек чуо Посланиково име, укорио их је: „О Бени Амир! Шта сте то урадили? Нико од Исмаилових синова до сада није лажно тврдио да је посланик. Нема сумње, оно што је говорио било је истинито и право. Ову пропуштену прилику сада је веома тешко надокнадити!..“

Док је с Џибрилом разговор водио,
Рефреф пред њега дође и селам му назва,
Понесе тада тог владара света
И до Сидре га однесе одмах.

„О људи! Реците Ла илахе иллаллах и спасите се!“ Хадис-и шериф

Исра и Мираџ