ГОДИНА ТУГЕ

Бол за децом

Најстарији син Посланика (саллаллаху алејхи ве селлем), Касим, преселио је на ахирет када му је било седамнаест месеци. Годинама после тог болног догађаја преселио је на ахирет и његов други син Абдуллах. Док су му из мубарек очију текле сузе, Ресулуллах се окренуо према планини и рекао: „О планино! Да је тебе снашло оно што је снашло мене, не би издржала, срушила би се!“, и тако изразио своју тугу. На питање наше мајке хазрети Хатиџе: „Ја Ресулаллах! Где су они сада?“ одговорио је: „Они су у џеннету.“

Када су оба сина нашег вољеног Посланика, Султана васионе, преселила на ахирет, мушрици су се веома обрадовали. Кафири попут Ебу Џехла, сматрајући то приликом, подигли су вику на све стране: „Мухаммед је сада ебтер, лоза му је прекинута. Није му остао ниједан мушки потомак који би наставио његову лозу. Кад и он умре, заборавиће му се и име и спомен.“

На то је Аллах теала објавио суру Кевсер и утешио Свог Ресула. Њено значење је: „(Мој Хабибе!) Заиста, Ми смо ти дали Кевсер (подарили смо ти хавуз Кевсер и веома много добра). Зато клањај намаз ради свог Господара и закољи курбан. Заиста, безвредан и без потомства је онај који (говорећи да си без потомства) против тебе језик пушта. (Онај ко те назива ебтером, он сам је без порода, без части и без имена. А што се тебе тиче, о Мој Хабибе, твоја чиста лоза, твој углед и твоја част трајаће до Судњег дана. И на ахирету су ти одређене многе велике почасти какве ни на ум не могу пасти.)“1

Смрт Ебу Талиба

У данима после смрти синова Ресулуллаха (саллаллаху алејхи ве селлем) Ебу Талиб се разболео и болест му се из дана у дан погоршавала. Чувши то, курејшијски мушрици помислили су: „Док је био жив, Ебу Талиб се много трудио да заштити Мухаммеда. Сада му се приближило време да се пресели са овога света. Хајде да га посетимо, макар и у последњим часовима. Јер је муслиман постао и Хамза, арапски јунак без премца, и Омер, чији су страхопоштовање, снага и неустрашивост очигледни као сунце. Сваког дана из арапских племена долазе људи и чета за четом прихватају њега. Тако муслимана из дана у дан бива све више и њихов глас испуњава свет. У оваквом стању морамо или да им се придружимо или да будемо спремни за рат и борбу. Хајде да одемо код Ебу Талиба, да му испричамо како стоје ствари и да нас помири. Ми нећемо дирати Мухаммедову веру, а ни он нека не напада нашу.“ С том мишљу дошли су код Ебу Талиба. Познати људи попут Укбе, Шејбе, Ебу Џехла и Умејје ибн Халефа сели су на јастуке поред Ебу Талибове постеље. Рекли су: „Верујемо у твоју величину и признајемо твоју надмоћ. Зато ти се никада нисмо супротстављали. Бојимо се да ће се, кад ти умреш, Мухаммед обрачунавати с нама и да ће се непријатељство међу нама наставити. Помири нас, да не дирамо један другоме веру.“

„О планино! Да је тебе снашло оно што је снашло мене, не би издржала, срушила би се!“ Хадис-и шериф

Као и многи кабурови исламских великана, и турбе прве супруге нашег вољеног Посланика (саллаллаху теала алејхи ве селлем), наше мајке хазрети Хатиџе (радијаллаху анха), срушено је и уклоњено.

Ебу Талиб је позвао Посланика и рекао: „Сви курејшијски прваци моле те да се не мешаш у њихову веру. Ако то прихватиш, они ће радити по твојој наредби и бити ти помагачи.“ Предводник светова рекао је: „Стриче! Ја желим да их позовем само на једну реч, којом ће им се покорити сви Арапи, а и они који нису Арапи плаћаће им џизју.“ А курејшијским првацима рекао је: „Да! Ако ми кажете једну реч, њоме ћете завладати свим Арапима, а и они који нису Арапи покориће вам се.“ Ебу Џехл је рекао: „Може. Рећи ћемо је и десет пута. Каква је то реч?“ Када је Ресулуллах рекао: „Ако кажете ‚Ла илахе иллаллах‘ и ако уклоните и одбаците кипове којима се, мимо Аллаха теала, клањате“, мушрици су одмах рекли: „Тражи од нас нешто друго, а не то!…“ Посланик је рекао: „Па кад бисте ми донели сунце и ставили га у руке, ја од вас не бих тражио ништа друго.“

Мушрици су рекли: „О Ебул-Касиме! Износиш веома чудан предлог. Ми желимо да те уважимо, а ти нама не чиниш по вољи!“, па су устали и отишли. Када су отишли, Ебу Талиб је рекао Посланику: „Оно што си тражио од Курејшија било је сасвим умесно. Истину си рекао.“ Ове речи његовог стрица дале су Ресулуллаху наду; помисливши да ће Ебу Талиб примити иман, рекао је: „Стриче! Реци само једном ‚Ла илахе иллаллах‘!.. Да бих на Судњем дану могао за тебе да учиним шефаат.“ Ебу Талиб му је рекао да му је то тешко пало на душу: „Бојим се да ће ме људи корити говорећи: ‚Побојао се смрти, па је зато постао муслиман.‘ Иначе бих ти учинио по вољи.“ Како му се болест све више погоршавала, преминуо је.2

Смрт наше мајке хазрети Хатиџе

Десете године бисета, три дана после Ебу Талибове смрти, и мубарек наша мајка хазрети Хатиџа, Ресулуллахова сапатница у бризи и његова животна сапутница двадесет пет година, после трогодишње опсаде проведене у мукама и тузи, преселила је на ахирет на почетку месеца рамазана, три године пре хиџре, у 65. години живота.3 Понос васионе (саллаллаху алејхи ве селлем) својим мубарек рукама сахранио је нашу мајку хазрети Хатиџу. Растанак с њом веома га је ожалостио.

Узастопна смрт наше мајке хазрети Хатиџе и његовог стрица Ебу Талиба у истој години бацила је Посланика у тугу. Зато је та година названа „Сенетул-хузн“, то јест година туге.

Смрт наше мајке хазрети Хатиџе потресла је нашег вољеног Посланика и преко сваке мере га ожалостила. Јер је она прва примила иман и потврдила Ресулуллаха. Осим тога, била је његова највећа потпора и утеха. Када су сви били непријатељи, она је широм отворила своје срце и испунила га љубављу према нашем Посланику. Сав свој иметак, богатство и све што је имала потрошила је на путу ислама; да би служила нашем вољеном Посланику, спајала је ноћ с даном. Никада није ожалостила Ресулуллаха, нити га је икада повредила. Посланик је о томе с времена на време причао и тако спомињао врлине своје мубарек супруге.

„Стриче! Реци само једном ‚Ла илахе иллаллах‘!.. Да бих на Судњем дану могао за тебе да учиним шефаат“ Хадис-и шериф

Једног дана, док је наш Посланик био ван куће, хазрети Хатиџа изашла је да га потражи. Џибрил алејхисселам указао јој се у људском лику. Наша мајка хазрети Хатиџа хтела је да га упита за Посланика, али се, помисливши да би могао бити неки од непријатеља, вратила. Када је нашег вољеног Посланика видела код куће, испричала му је шта се догодило. Понос васионе рекао је: „Знаш ли ко је био онај кога си видела и кога си хтела да питаш за мене? То је био Џибрил (алејхисселам). Рекао ми је да ти пренесем његов селам. И рекао ми је да ти пренесем ово: у џеннету ти је припремљена грађевина од бисера. Наравно, тамо неће бити оваквих жалосних, тегобних, мучних и тешких ствари.“

Једноме је рука остала у ваздуху, други је ослепео

Наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) водио је са својим асхабима, најсрећнијим међу људима, разговоре каквима нема равних и обасјавао им срца нуром. Објашњавао је ајет-и кериме који су се спуштали и није остављао ништа неиспричано ни несхваћено. Уједно је, да би и мушрици примили иман, одлазио на места где су се окупљали и неуморно и без малаксавања позивао их у иман. Ебу Џехл и Велид ибн Мугира веома су се љутили због тога и говорили: „Ако овако настави, Мухаммед ће све обратити у своју веру и неће оставити никога ко се клања нашим киповима.“ Једног дана одлучили су да је једини начин да се ова ствар оконча – убити нашег вољеног Посланика, Предводника светова. Ебу Џехл је повео са собом Велида ибн Мугиру и неколико младића из Махзумових синова и дошао до Бејтуллаха. У том часу наш вољени Посланик клањао је намаз. Ебу Џехл је одмах јурнуо напред с каменом који је узео у руку. У тренутку када је подигао руку да удари каменом Хабиб-и екрема и Небијј-и мухтерема, руке су му остале непомичне у ваздуху. Ништа није могао да учини и запањио се. Такав се вратио одакле је дошао. Када је стигао међу мушрике, рука му се вратила у пређашње стање и камен му је пао на земљу. Тај исти камен зграбио је један од Махзумових синова и, рекавши: „Видећете! Ја ћу га убити!..“, кренуо према Посланику. Када се приближио, одједном је ослепео и више није видео ништа око себе. Тада су сви Махзумови синови заједно кренули према нашем вољеном Посланику. У тренутку када су му се сасвим приближили, више нису могли да га виде. Али чули су његов мубарек глас. Када би кренули онамо одакле глас долази, глас би се чуо иза њих, а када би се окренули, почињао је да долази с пређашњег места. То су видели неколико пута. На крају, запањени, оставили су то место не могавши ништа да учине Ресулуллаху.

Веридба с хазрети Аишом и хазрети Севдом

Када је хазрети Хатиџа (радијаллаху анха) преселила на ахирет, није остао нико ко би водио Ресулуллахов дом. Видевши то, Хавла бинт Хаким-хатун дошла је код Сервер-и алема. Рекла је: „Ја Ресулаллах (саллаллаху алејхи ве селлем)! Потребна Вам је сапутница која Вам пристаје и жена достојна да Вам служи. Ако желите, ја ћу Вам испросити једну.“ Ресулуллах је рекао: „О Хавла, где је жена достојна ове службе?“ Хавла је рекла: „Ако желиш девојку, то је Аиша, кћи твог пријатеља Ебу Бекра. Ако желиш удовицу, одговарала би Севда бинт Зема.“ Ресул алејхисселам рекао је: „Испроси ми обе.“ Ресулуллах се прво верио с хазрети Аишом, а затим са Севдом. Хазрети Севду довео је у своју кућу у Мекки. Свадба с хазрети Аишом била је у Медини, у месецу шеввалу друге године по хиџри.