ОПСАДА

Почетак опсаде

Седма година бисета… Мушрици су се непрестано трудили да спрече да ислам продре у срца и да се шири. Ипак, муслимана је из дана у дан бивало све више. Мучења и зулуми којима су их излагали нису их одвраћали с њиховог пута; напротив, још су се више зближавали и чвршће држали један другога. Нико од њих није отпадао од своје вере и нису се устезали да жртвују живот на Ресулуллаховом путу. Када су то чула племена изван Мекке, њихова радозналост је расла, а светлост ислама допирала је до све даљих крајева. Када су мушрици сазнали да људи које су послали у Абисинију нису постигли што су хтели, штавише, да је Неџаши Асхама примио ислам, да штити муслимане и да лепо поступа с њима, побеснели су. Да би се за то вишеструко осветили и искоренили ислам, окупили су се и донели ову страшну одлуку: „Где год био, где год га видели, Мухаммед мора бити убијен!…“

Кафири су се за то заклињали, заклетвом на заклетву.

Сазнавши за ову одлуку мушрика, Ебу Талиб се веома ожалостио. Забринуо се за живот свог мубарек синовца, свог милог чеда. Окупио је своје племе и наредио им да Султана васионе штите од курејшијских мушрика. Хашимови синови, из ревности према сродству, ујединили су се да изврше ту наредбу. Зато су Посланика и све његове асхабе који су у њега поверовали позвали у Шиб-и Ебу Талиб, то јест у Ебу Талибову махалу, која се налазила на узвишењу северно од Мекке, око три километра од Бејтуллаха. Ресулуллах (саллаллаху алејхи ве селлем) окупио је своје асхабе и почео да живи у Шибу. Од Хашимових синова једино се Ебу Лехеб успротивио одлуци да се Посланик штити и није отишао у Шиб. Мушрици, а међу њима и он, удружили су се и почели да вребају прилику да убију нашег Посланика.1

Када су мушрици видели да су се Посланик и његови асхаби окупили у Ебу Талибовој махали, поново су се скупили. Затим су донели ову одлуку: „Док Мухаммед алејхисселам не буде предат Курејшијама да буде убијен, од Хашимових синова неће се узимати девојке за жене!… Неће им се давати девојке!… Ништа им се неће продавати!… Ништа се од њих неће куповати!… С њима се неће састајати ни разговарати, неће се с њима виђати!… Неће се улазити у њихове куће и махале!… Никакав њихов захтев за помирење неће се прихватити!… Никада их нико неће пожалити!…“

Ову одлуку записао је на папир један мушрик по имену Мансур ибн Икрима, а они су је запечатили. Окачили су је на зид Ка’бе-и муаззаме, да је сви виде и да је се придржавају.

Када је та вест стигла до нашег вољеног Посланика, веома се ожалостио и упутио дову. Његова дова је одмах примљена, и несрећном Мансуру руке су се у трену осушиле. Мушрици су се збунили и рекли: „Гледајте! Као казна за зулум који смо учинили Хашимовим синовима, Мансуру су се осушиле руке и задесила га је несрећа.“ Уместо да се уразуме, још су више подивљали. На почетке путева који воде у Шиб поставили су стражаре. Нису дозвољавали да се онамо унесе храна и одећа. Трговцима који су долазили у Мекку рекли су да не улазе у Шиб и да не носе онамо своју робу, а да ће је, ако треба, они сами откупити по високој цени. Мислили су да ће тако становнике Шиба уморити глађу, или да ће се Хашимови синови покајати и предати им Посланика. Такво стање трајало би сваке године до времена посећивања Ка’бе.

„О Мој Посланиче! Довољни су ти Аллах и они од верника који иду твојим стопама!“ Енфал: 64

По обичајима, у то време није се проливала крв. Зато су Хашимови синови слободно одлазили у Мекку и, купујући и продајући, настојали да подмире потребе за целу годину. Када би неко од њих дошао код неког трговца да купи робу, мушрици попут Ебу Лехеба и Ебу Џехла, који су били међу мушричким првацима, одмах би стигли и рекли трговцима: „О трговци! Веома подигните цене Мухаммедовим асхабима, тако да због скупоће нико ништа не може да купи! Ако вам због тога роба остане непродата, ми смо спремни да је сву откупимо.“ И трговци би за своју робу тражили високе цене, а муслимани би се враћали не купивши ништа…

На том путу наш вољени Посланик, наша мајка хазрети Хатиџа и Ебу Бекр Сиддик потрошили су сав свој иметак и трудили се да утишају плач деце, који је од глади допирао до неба. Давали су им да једу кору дрвећа, корење траве, па чак и комаде осушене коже. Мајке и очеви од немоћи су остали кост и кожа. С Послаником на челу, асхаб-и кирам су од глади везивали камење на своје мубарек стомаке. Ако би се неки мушрик сажалио и кришом донео нешто, тукли би га и тешко вређали. Једном речју, свако долажење и одлажење било је пресечено, и верници су запали у тешко стање.

Мушрици су и даље чекали да се Хашимови синови, под овим жестоким зулумом, уразуме и да им Ебу Талиб преда Посланика. А муслимани у Ебу Талибовој махали, сасвим супротно њиховим мислима, штитили су Посланика и предузимали сваку меру да му се не догоди зло. Да би спречио могући атентат, Ебу Талиб је на место где је Ресулуллах спавао постављао стражаре који су се смењивали и тако омогућавао да мирно спава у својој кући. А Посланик, не устежући се ни од чега, ниједну секунду није трошио узалуд, него је извршавао наредбу Аллаха теала и ширио ислам; позивајући људе у веру, трудио се да постане узрок њиховог спаса од џехеннема и стрпљиво их је и даље саветовао. Да би и курејшијски мушрици, који су га сматрали лажљивцем, схватили шта значи глад, Ресулуллах је једног дана упутио дову: „Аллаху мој! Као у време Јусуфа (алејхисселам) седам година суше, дај и њима седам година казне сушом и тако ми помози!“ У данима после тога с неба није пала ни кап кише. Земља је изгорела од суше. На тлу више није било ни трага зеленилу. Курејшијски мушрици нису знали шта их је снашло. Покушавали су да се спасу од смрти једући стрвине стоке угинуле од глади и смрдљиве псеће коже.

И њихова деца почела су да плачу и запомажу од глади. Многи од њих помрли су од глади. Када би од глади погледали у небо, видели би као да је дим прекрио све стране. Као да су дошли к себи и схватили колики је зулум који су учинили. Из своје средине послали су Ебу Суфјана Посланику. Ебу Суфјан је дошао, заклео се и рекао: „О Мухаммеде! Ти кажеш да си послан као милост световима, наређујеш нам да верујемо у Аллаха и да пазимо на права сродства. А твој народ гине и умире од суше и глади. Упути једну дову свом Господару да се ова несрећа скине с нас; Аллах прима дову коју ти упутиш. Ако упутиш такву дову, сви ћемо поверовати!…“

Тако су, оставивши по страни свој зулум и мучења, запали у невољу и почели да преклињу Ресулуллаха. Посланик им није пребацио оно што су урадили; на њихове речи „Повероваћемо“ подигао је своје мубарек руке и упутио дову Џенаб-и Хакку. Аллах теала примио је дову Свог Хабиба и на Мекку послао обилну кишу; земља се напојила водом и биље је почело да зелени. Иако су се спасли од суше и глади, мушрици су заборавили дату реч и наставили да истрајавају у куфру…

Аллах теала им је одговорио у ајет-и керимима које је објавио; рекао је, по значењу: „Не, они (не верују ни у Аллаха теала ни у Мухаммеда алејхисселам; у погледу Кур’ан-и керима, ахирета и поновног оживљења…) у сумњи се забављају. Зато (о Мој Хабибе!) очекуј дан када ће небо донети очигледан дим. Тај дим ће потпуно прекрити све људе. То је врло тешка казна! (Људи ће рећи:) ‚Господару наш! Отклони од нас ову казну, па ћемо поверовати.‘ А где су код њих размишљање и поука, када им је дошао посланик који им објашњава истине? Затим су се од њега окренули и рекли: ‚Он је подучени луђак.‘ Када ми мало отклонимо ову казну, ви ћете се опет вратити у пређашње стање. На дан када их будемо зграбили великом жестином (на дан Бедра), Ми ћемо им се, заиста, осветити. Тако Ми Моје узвишености, Ми смо пре њих (курејшијских мушрика) искушали и фараонов народ. Дошао им је од Нас часни посланик (то је Муса алејхисселам). Он им је рекао: ‚Предајте ми Аллахове робове (синове Исраилове). (Пошаљите их са мном. Пустите их, не мучите их.) Ја сам вам, заиста, од Аллаха теала послан објавом као поуздан посланик. Не охолите се према Аллаху теала. Јер ја сам вам дошао с доказом који показује да је мој позив истинит, с јасном муџизом. Знајте да ја тражим уточиште код Аллаха теала, мог и вашег Господара, од тога да ме каменујете и убијете; Он ће ме сачувати. Ако ме не потврдите и не поверујете у мене, оставите ме на миру. (Одустао сам од вашег добра; бар нек ме не дотакне ваше зло.)‘ (Пошто не само да нису поверовали и прогласили су га лажљивцем, него су почели да га узнемиравају и муче) Муса (алејхисселам) упутио је дову Аллаху теала и рекао: ‚Господару мој! Ово је народ који истрајава у куфру.‘ Аллах теала му је послао објаву и рекао: ‚Изађи ноћу (из Египта) с Мојим робовима (синовима Исраиловим)! Када фараон и његове присталице чују да сте изашли, сигурно ће кренути за вама. Када с народом пређеш море, остави га какво јесте (немој поново ударити штапом и затворити путеве који су се отворили; остави их отвореним). Јер фараон и његова војска ући ће у те путеве и потопиће се, удавиће се.‘“2

Укидање опсаде

Мушрици су се одрекли својих речи „Повероваћемо“ и поново почели да чине зулум. Једног дана Аллах теала је објавом обавестио Посланика „да је на повељу окачену на Ка’би послао црва (мољца) и да је тај црв појео све што је написано, осим имена Аллаха теала“. Посланик је рекао Ебу Талибу: „Стриче! Аллах теала, мој Господар, послао је црва на повељу Курејшија. Од свега што је у њој било написано – зулума, кидања родбинских веза, клевете… – није оставио ништа осим имена Аллаха теала; све је уништио.“

„Аллаху мој! Као у време Јусуфа (алејхисселам) седам година суше, дај и њима седам година казне сушом и тако ми помози!“ Хадис-и шериф

Када га је Ебу Талиб упитао: „Да ли ти је то јавио твој Господар?“, Посланик је рекао: „Да.“ Тада је Ебу Талиб рекао: „Сведочим да ти увек говориш само истину.“ Одмах се обукао и отишао до Ка’бе. Мушрички прваци седели су тамо. Видевши да Ебу Талиб долази, рекли су: „Сигурно долази да нам преда Мухаммеда!..“ Када им је Ебу Талиб пришао, рекао је: „О Курејшије! Мој синовац, Ел-Емин, који никада није слагао, јавио ми је да је црв појео све што је написано на листу који сте написали, осим имена Аллаха теала. Хајде, донесите тај папир који сте написали против нас, да видимо!.. Ако су ове речи истините, заклињем се да ћемо га сви штитити док не умремо! А и ви се сада окањте овог зулума и злих поступака…“ Мушрици су узбуђено скинули лист са зида Ка’бе и донели га. Када је Ебу Талиб рекао: „Читајте!“, један од њих отворио је лист да чита и видео да је избрисано све што је било написано осим речи „Бисмике Аллахумме“.3 Мушрици нису знали шта да кажу ни шта да раде. Пошто су неки од њих одустали, укинули су ову тешку опсаду, која је трајала три године, донела незаборавне патње и отворила дубоке ране у срцима. Али од свог непријатељства никако нису одустали; штавише, показали су још већу жестину. На све начине покушавали су да спрече ширење ислама. Упркос свим тим напорима, ислам се брзо ширио: наш вољени Посланик Мухаммед алејхисселам трудио се да спасе људе који су се гушили у мраку (зулмету) доба џахилијјета и доводио их је до праве среће. Они који су достигли ту срећу захваљивали су на великој благодати коју су стекли и нимало нису посустајали пред вређањем и мучењем мушрика. Многа срца која су видела муџизе Мухаммеда алејхисселам и постојаност муслимана у вери обасјавала су се нуром ислама.

Цепање Месеца на два дела

Једна од великих муџиза Посланика јесте и цепање Месеца на два дела. Једна група мушрика, међу којима су били и Ебу Џехл и Велид ибн Мугира, рекла је Ресул-и екрему (саллаллаху алејхи ве селлем): „Ако си ти заиста посланик, расцепи Месец на два дела, тако да се једна половина види изнад брда Куајкијан, а друга изнад брда Ебу Кубејс!..“ Ресулуллах је рекао: „Ако то учиним, хоћете ли поверовати?“ Они су рекли: „Да, повероваћемо.“ Ресулуллах је упутио дову Аллаху теала да се Месец расцепи на два дела. Џибрил алејхисселам одмах је дошао нашем вољеном Посланику и рекао: „О Мухаммеде! Обавести Мекканце да ноћас посматрају муџизу.“ Посланик је објавио да ће се четрнаесте ноћи месеца, када је месец пун (бедр), то јест када је потпуно округао и најсјајнији, Месец расцепити на два дела, и да га посматрају они који желе да узму поуку. Те ноћи, када је наш вољени Посланик показао својим мубарек прстом, Месец се расцепио на два дела. Један његов део видео се изнад брда Ебу Кубејс, а други изнад брда Куајкијан. Затим су се делови поново спојили на небу.

Ресулуллах је рекао: „Ебу Селема ибн Абдулесед, Еркам ибн Ебул-Еркам! Будите сведоци!“, а затим и осталим асхабима који су били с њим: „Будите сведоци!“ А мушрици су својим очима видели још једну очигледну муџизу. Али не само што нису одржали реч и поверовали, него су, да би спречили и друге да поверују, рекли: „Ово није ништа друго него Мухаммедова чаролија на нама! Али он не може зачарати баш све људе!.. Хајде да питамо и људе који долазе из других крајева. Да видимо, јесу ли и они били сведоци истог догађаја? Ако су видели, Мухаммедова тврдња о посланству је истинита. У супротном, ово је чаролија.“ Питали су оне који су долазили, па чак и слали људе у друге крајеве да питају. Од свих су чули исто: „Да, те ноћи видели смо да се Месец расцепио на два дела!“ Ипак, опет су порицали. На челу порицатеља био је Ебу Џехл. Да људи не би стекли благодат имана, кварио је срца говорећи: „Чаролија Ебу Талибовог сирочета деловала је и на небо!..“4 Због тог његовог порицања Аллах теала објавио је ајет-и кериме, чије је значење:

„Час (кијамет) се приближио и Месец се расцепио (на два дела). Када они (курејшијски кафири) виде неку муџизу (која указује на посланство Мухаммеда алејхисселам), окрећу се (од размишљања о њој и од поверовања) и говоре: ‚Ово је непрекидна (која се не прекида, свеобухватна, снажна) чаролија.‘ Они су (посланика или муџизу) порекли и пошли за својим прохтевима (за жељама и захтевима својих нефса). А свака ствар стиже до свог (циља ка коме је усмерена) исхода, налази своје место. Заклињем се, дошле су им (мекканским мушрицима) многе важне вести (прописи, забране) које би их одвратиле (од зла). (Ове наредбе и знања) – савршена су мудрост. Али посланици, опомене и застрашивања (њима) нимало не користе. Зато се и ти (о Мој Хабибе, ако упорно истрајавају у порицању) окрени од њих. На дан када их онај који позива (Исрафил алејхисселам) позове на нешто невиђено и непознато (на махшер, на обрачун), они ће, понижених и спуштених погледа (не знајући од страха и ужаса куда ће), изаћи из кабурова као раштркани скакавци. Кафири, (повијених вратова) журећи ка оном који позива, говориће: ‚Како је ово тежак и мучан дан за нас!’“5

Нека и вама мој Господар подари хидајет

Након што се завршила трогодишња блокада коју су мушрици спроводили против муслимана, код Ресулуллаха дошла је једна група из Неџрана. Било их је двадесетак; за ислам су чули од асхаб-и кирама који су учинили хиџру у Абисинију, и дошли су у Мекку да упознају ислам и стекну срећу да виде Посланика. С Ресулуллахом су се састали поред Ка’бе-и муаззаме. Поставили су много питања и добили одговоре лепше и савршеније него што су желели. А курејшијски мушрици посматрали су их са стране. Наш вољени Посланик, послан као милост световима, проучио им је неке ајет-и кериме из Кур’ан-и керима. То их је веома дирнуло; нису могли да задрже сузе и заплакали су. Затим су, на Послаников позив, крајње задовољни и с великом радошћу изговорили келиме-и шехадет и почаствовани су тиме што су постали муслимани. Када су затражили дозволу да се врате у своју земљу, пришао им је Ебу Џехл и изговорио увредљиве речи: „Нисмо видели никог глупљег од вас!.. Само што сте једном седели поред њега, одвојили сте се од своје вере и потврдили све што је рекао!..“ Ови људи, тек почаствовани тиме што су постали асхаби, одговорили су: „Желимо да Аллах теала и вама подари хидајет (прави пут). Ову увреду и незнање које сте показали према нама ми вама нећемо узвратити. Ми, уосталом, нисмо погазили ниједно ваше право. Али добро знајте ово: због речи неколико незналица нипошто не желимо да изгубимо ову велику благодат коју смо стекли и нећемо отпасти од ове праве вере.“6

„Стриче! Аллах теала, мој Господар, послао је црва на повељу Курејшија. Од свега што је у њој било написано – зулума, кидања родбинских веза, клевете… – није оставио ништа осим имена Аллаха теала; све је уништио“ Хадис-и шериф

Аллах теала је поводом овог догађаја у ајет-и керимима које је објавио рекао, по значењу: „Многи од оних којима смо пре овога (пре Кур’ан-и керима) дали Књигу верују у њега (у Кур’ан-и керим). Када им се он (Кур’ан-и керим) чита, рекли су: ‚Поверовали смо у њега. Нема сумње, он је истина (која долази) од нашег Господара. Ми смо, заиста, и пре њега били од оних који су прихватили ислам.‘ Њима ће, зато што су били стрпљиви (и постојани), награда бити дата двоструко. Они зло одбијају добрим. Од онога што смо им дали као нафаку (на добро) троше. Када чују ружну реч, окрену се од ње и кажу: ‚Наша дела су наша, а ваша дела ваша. Селам вам (будите од нас безбедни). Ми не тражимо незналице (и не желимо њихово пријатељство).‘“7

КАСИДА О ВОДИ8
Не сипај, око, сузе на ватру у срцу – узалуд је вода,
Ватри што се овако разбуктала лека не да вода.
Не знам је ли боје воде свод небески што се окреће,
Или је из мојих очију свод небески обавила вода.
Није чудо ако ми се срце од сласти твог мача распада,
Јер протичући пукотине у зиду оставља вода.
Рањено срце о врху твоје стреле са страхом збори9,
Јер с опрезом пије рањеник кад му се пружи вода.
Нек вртлар пусти ружичњак низ воду и нек се не мучи,
Ружа као лице твоје не цвета, ма хиљаду башта појила вода.
Ниједан писар не може насликати твој савршени лик,
Ма гледао као перо док му на очи не сиђе црна вода.
Шта мари ако ми се трепавице овлаже кад се сетим лица твога,
Не пропада трну дата, у нади на ружу, вода.
У дан туге не ускрати болном срцу свој поглед као мач,
Добро је дело кад се болнику у тамној ноћи да вода.
О срце, ишти врх његове стреле, угаси жар растанка,
Жедан сам; у овој пустињи нек ми се потражи вода.
Као што испосници Кевсер желе, ја за твојим уснама чезнем,
Као што пијаном годи вино, а трезноме вода.
У твоју џеннетску улицу непрестано тече,
Ваљда се у тај чемпрес милог хода заљубила вода.
Постаћу прах и пут јој у тој улици заградити,
Нећу пустити да онамо оде, јер мој супарник је вода.
О пријатељи, ако умрем у чежњи да му руку пољубим,
Од мог праха крчаг справите, нек у њему Вољеном оде вода.

„Многи од оних којима смо пре овога дали Књигу верују у њега. Када им се он (Кур’ан-и керим) чита, рекли су: ‚Поверовали смо у њега. Нема сумње, он је истина (која долази) од нашег Господара. Ми смо, заиста, и пре њега били од оних који су прихватили ислам‘“ Касас: 52–53

Џеннетул-Муалла

Гробље на коме се налазе турбета многих асхаб-и кирама, на првом месту наше мајке
хазрети Хатиџе (радијаллаху анха).
Данас та турбета више није могуће видети. Нажалост, сви ови дивни
историјски споменици срушени су.