ХИЏРА У АБИСИНИЈУ

Прва хиџра у Абисинију

Пете године Ресулуллаховог посланства (бисета), упркос мучењима мушрика, број муслимана је и даље растао. Али и мушрици су појачавали своја мучења и чинили све што су могли. Посланика је веома жалостило што његови асхаби трпе неподношљива мучења, што их ужадима за ноге везују за камиле и растржу вукући на супротне стране. Ова мучења су из дана у дан постајала све жешћа и његово срце, пуно милосрђа, није могло да их поднесе.

Једног дана окупио је асхаб-и кирам и рекао: „О моји асхаби! Сада се раштркајте по земљи. Аллах теала ће вас ускоро поново сабрати на једно место.“

Они су упитали: „Ја Ресулаллах! Куда да идемо?“ Наш Посланик је мубарек руком показао земљу Абисинију и рекао: „Ено тамо! Идите у абисинску земљу!1 Јер тамо је владар који никоме од оних око себе не чини зулум. А то је и земља истинитости. Останите тамо док вам Аллах теала не отвори излаз и пут спаса из невоља у којима сте.“

Тако је Сервер-и алем Мухаммед Мустафа (саллаллаху алејхи ве селлем) одлучио да своје асхабе спасе од мучења, а да борбу против мекканских мушрика сам настави. Наш вољени Посланик, који је, кад се родио, рекао: „Уммете мој! Уммете мој!“, сада је жртвовао себе ради спаса својих асхаба. По том његовом допуштењу један део асхаб-и кирама напуштао је своју домовину и чинио хиџру!.. Али пошто су се растајали од нашег вољеног Посланика, и њихова туга била је веома велика.

У тој првој хиџри учествовали су хазрети Осман и његова жена хазрети Рукајја бинт Ресулуллах, Ебу Хузејфа и његова жена Сехла бинт Сухејл, Зубејр ибн Аввам, Мус’аб ибн Умејр, Абдуррахман ибн Авф, Ебу Селема ибн Абдулесед и његова жена Умму Селема, Хатиб ибн Амр, Амир ибн Ребиа и његова жена Лејла бинт Ебу Хасма, Осман ибн Мазун, Ебу Себра ибн Ебу Рухм и његова жена Умму Гулсум бинт Сухејл, Сухејл ибн Бејда и Абдуллах ибн Месуд (радијаллаху анхум).2 Посланик је за хазрети Османа рекао: „Нема сумње, Осман је први човек који је после посланика Лута учинио хиџру заједно са својом женом.“

Један део асхаб-и кирама јашући, а један део пешице, тајно су напустили Мекку. Када је караван стигао у Шуајбу, по милости узвишеног Аллаха ту су била пристала два трговачка брода. Асхаби су трговцима платили по пола златника и укрцали се на бродове. У то време мушрици, који су то сазнали, пошли су у потеру за асхабима. Када су стигли на морску обалу, мухаџири су се већ били укрцали на бродове и испловили на море, тако да ниједног нису могли да ухвате. Њихов труд остао је узалудан и вратили су се разочарани. Асхаби су преко Црвеног мора стигли у Абисинију живи и здрави.3 Абисински владар Неџаши примио је муслимане у своју земљу. Према њима се понео веома лепо.

„О моји асхаби! Сада се раштркајте по земљи. Аллах теала ће вас ускоро поново сабрати на једно место“ Хадис-и шериф

Пошто су асхаби отишли у Абисинију, објављена је сура Неџм. Када је Ресулуллах у Месџид-и хараму учио ову суру Курејшијама и стигао до места у 19. и 20. ајет-и кериму где се помињу кипови мушрика, проклети шејтан је убацио нешто као: „Кипови су узвишени кипови, од њих се очекује шефаат.“ Мушрици су помислили да је то рекао Ресулуллах. Рекли су: „Кад се он већ сложио с нашом вером, и ми смо се помирили с њим.“ У то време дошао је Ресулуллаху и Велид ибн Мугира и рекао: „Од сада те нећемо дирати“, па се Посланик зачудио. Вест о том „миру“ (!) мушрика стигла је до асхаба у Абисинији крајем мубарек месеца рамазана. Муслимани у Абисинији добили су вест: „У Мекки су мушрици и муслимани склопили споразум!“ На то су помислили: „Наша хиџра, то што смо напустили своје место и завичај, била је због непријатељства мушрика. Сада се њихово непријатељство претворило у пријатељство. Онда хајде да одемо и почастимо се служењем Ресул-и екрему (саллаллаху алејхи ве селлем).“ У то време Џибрил алејхисселам обавестио је Ресулуллаха о овој шејтановој сплетки. Ресулуллах се веома ражалостио. Џенаб-и Хакк је објавио 52. ајет-и керим суре Хаџ, чије је значење: „Кад год су ресули, власници шеријата, које смо послали пре тебе, и неби који су их следили хтели да уче ајет-и керим или да кажу нешто од себе, шејтан је у оно што уче или говоре убацивао нешто. Аллах теала одваја оно што је шејтан убацио од исправног. Затим учвршћује Своје ајете. Аллах теала зна стања људи и извршава Своју пресуду.“ Када су чули овај ајет, мушрици су поново почели са злостављањем и мучењем. Мухаџири су, добивши дозволу од абисинског владара, у месецу шеввалу дошли у Мекке-и мукеррему. Али су сазнали да је вест коју су добили била погрешна.4 Када су сазнали шта се догодило, били су збуњени. Затим су дошли код Посланика и о Абисинији рекли: „Тамо смо нашли добро суседство и заштиту. Нико није дирао нашу веру, нико нас није вређао. Нисмо чули ни реч која би нам била непријатна. У миру смо чинили ибадет Аллаху теала.“5 Дуго су причали да абисинска вода, ваздух и воће дају снагу, да тамо постоје четири богомоље, да се на тим местима сваког дана кољу камиле и овце, да се сиромаси и странци позивају и лепо угошћују, да их је њихов владар посетио, дао им аман и отклонио им тешкоће, и изразили своје задовољство.6 Остали су у Абисинији више од два месеца.

Како је хазрети Хамза постао муслиман

Шеста година бисета… Глас ислама из дана у дан ширио се од уха до уха, допирао до срца и сезао још даље. То је излуђивало курејшијске мушрике: упркос свим напорима, нису могли да спрече ширење ислама. У књигама „Делаилун-нубувве“ и „Меариџун-нубувве“ објављено је следеће:

Један од мушрика, по имену Велид, имао је кип. Окупљали су се на брду Сафа и чинили ибадет том кипу. Једног дана Посланик је отишао к њима и позвао мушрике у иман. Један џин, који је био кафир, ушао је у тај кип и изговорио о нашем вољеном Посланику непримерене речи. Понос света (саллаллаху алејхи ве селлем) се ражалостио. Другог дана неко невидљив назвао је Посланику селам и рекао: „Ја Ресулаллах! Један џин кафир рекао је о Вама непримерене ствари. Нашао сам га и убио. Ако изволите, хоћете ли сутра доћи на брдо Сафа? Ви ћете их опет позвати у ислам. А ја ћу ући у тај кип и изговорити речи које Вас хвале.“ Посланик је прихватио предлог тог џина по имену Абдуллах.

Сутрадан је наш вољени Посланик отишао тамо и поново позвао мушрике у иман.

И Ебу Џехл је био ту. Муслимански џин ушао је у кип који су мушрици држали у рукама и изговорио лепе речи и стихове који описују нашег вољеног Посланика и ислам. Када су чули те речи, мушрици су разбили кип који су држали у рукама и насрнули на Ресулуллаха. Његова мубарек коса била је сва разбарушена. Мубарек лице облило му се крвљу. Подносећи та њихова злостављања и мучења, рекао је: „О Курејшије! Тучете ме. Али ја сам ваш Посланик.“ Затим је отишао одатле и дошао кући. Једна слушкиња видела је тај догађај од почетка до краја. У то време хазрети Хамза ловио је у планини. Када је хтео да одапне стрелу на једну газелу, газела је проговорила: „О Хамзо! Боље би било да, уместо што гађаш мене, гађаш оне који хоће да убију твог синовца.“ Чудећи се тим речима, хазрети Хамза хитро је кренуо кући. Био је његов обичај да, кад се врати из лова, сврати у Харем-и шериф да обави таваф, а тек онда оде кући. Тога дана, док је обављао таваф, слушкиња му је пришла. Испричала му је шта је Ебу Џехл учинио Мухаммеду алејхисселам. Када је чуо да је Посланик увређен, у хазрети Хамзи је прекипела рођачка ревност. Узео је оружје и дошао тамо где су били мушрици. Рекавши: „Јеси ли ти тај који је мом синовцу рекао ружне речи и повредио му срце? Ево, и моја вера је његова вера. Ако можеш, учини и мени оно што си учинио њему!“, луком који му је висио о врату разбио је Ебу Џехлу главу. Кафири који су ту били хтели су да насрну на хазрети Хамзу. Али Ебу Џехл је рекао: „Не дирајте га, Хамза је у праву. Рекао сам ружне речи његовом синовцу.“ Пошто је хазрети Хамза отишао одатле, Ебу Џехл је рекао онима око себе: „Пазите, не дирајте га! Наљутиће се на нас и постаће муслиман. Тиме ће Мухаммед ојачати.“ Јер је Хамза био угледан, цењен и снажан. Ебу Џехл је пристао и да му се разбије глава само да хазрети Хамза не би постао муслиман. Хазрети Хамза је дошао код Посланика и рекао: „О Мухаммеде! Осветио сам те Ебу Џехлу. Облио сам га крвљу. Не тугуј, радуј се!“ Наш вољени Посланик је рекао: „Ја се таквим стварима не радујем.“ Када је хазрети Хамза рекао: „Учинићу шта год хоћеш да те обрадујем и да те избавим из туге!“, Посланик је рекао: „Ја се радујем само томе да ти примиш иман и спасеш своје драгоцено тело од џехеннемске ватре.“

Хазрети Хамза је одмах постао муслиман. О њему је објављен ајет-и керим. Према речима хазрети Абдуллаха ибн Аббаса, онај о коме се у 122. ајет-и кериму суре Ен’ам каже да је „оживљен и доведен до нура…“ јесте хазрети Хамза, а онај о коме се говори да „лута у тминама…“ јесте Ебу Џехл.

Хазрети Хамза је отишао међу мушрике, објавио да је постао муслиман и да ће Хабиба Аллаха теала, Мухаммеда алејхисселам, бранити макар по цену свог живота, и проучио једну касиду. У тој касиди рекао је: „Хвала Аллаху теала што је моје срце склонио исламу и истини. Ову веру послао је Аллах теала, Господар светова, који зна све што Његови робови чине, који се према свакоме односи Својом благошћу и чија моћ надвладава све. Када се учи Кур’ан-и керим, сузе теку из очију оних који имају срца и разума. Кур’ан-и керим објављен је Мухаммеду алејхисселам у виду ајета изложених јасним и речитим језиком. Он, Мухаммед Мустафа, мубарек је човек међу нама, чија се реч слуша и пред којим се повијају вратови. О мушрици! Немојте, изгубивши памет и помрачивши вид, говорити о њему оштре, тешке и грубе речи. Ако вас обузме таква помисао, нико га не може дирнути а да не пређе преко лешева нас муслимана.“

„О Курејшије! Тучете ме. Али ја сам ваш Посланик“ Наш вољени Посланик Мухаммед алејхисселам

Наш вољени Посланик (саллаллаху алејхи ве селлем) веома се обрадовао што је хазрети Хамза постао муслиман. И муслимани су, кад им се и он придружио, веома ојачали. Примањем ислама хазрети Хамзе стање се променило. Јер Мекканци су знали да је хазрети Хамза ратник, храбар, мушки човек, пехливан и велики јунак. Зато курејшијски мушрици више нису могли без икаквог разлога лоше да поступају с муслиманима, а нарочито су се прибојавали оштрине мача хазрети Хамзе.7

Пођох путем с љубављу према теби,
Шефаат, ја Ресулаллах!
Грешан сам, лице ми је црно,
Шефаат, ја Ресулаллах!

Како је хазрети Омер постао муслиман

Вера ислам ширила се из дана у дан, нур Кур’ан-и керима обасјавао је душе. Они којима је било суђено примали су иман као доброчинство Аллаха теала и налазили хидајет. Ти мубарек људи, почашћени тиме што су постали асхаб-и кирам (радијаллаху анхум), држећи се руку под руку, срца уз срце, кружили су око Ресулуллаха као лептири око свеће. Његову најмању жељу и знак сматрали су великом наредбом, такмичили се да их испуне и на том путу нису се устезали ни да жртвују своје животе. А узнемиреност и брига мушрика достигли су врхунац. Јер и хазрети Хамза, један од јунака на које се прстом показивало, постао је муслиман и заузео место у Ресулуллаховим редовима. Тај неочекивани догађај сасвим је разбеснео мушрике. Због тога је Хаттабов син Омер (који још није био постао муслиман) једног дана изашао из куће с намером да Ресулуллаха убије где год га види.

Нашао је нашег вољеног Посланика у Месџид-и хараму док је клањао намаз. Док је чекао да заврши намаз, привукло му је пажњу оно што је учио и почео је радознало да слуша. Хабиб-и екрем учио је суру Хакка. По значењу: „Кијамет, чији је долазак истина!.. Шта је кијамет чији је долазак истина (знаш ли)? Шта ти је дало да знаш шта је кијамет чији је долазак истина? Семуд и Ад (народи) порекли су и сматрали лажним кијамет од чијег ће ужаса срца задрхтати. Народ Семуд уништен је због своје обести (криком Џибрила алејхисселам).

А што се тиче народа Ад, и они су уништени ветром (орканом) који све пустоши, који хучи, бесан и жесток. Аллах теала је тај оркан непрестано седам ноћи и осам дана држао над њима. (Дошли су у такво стање да би,) да си тада био тамо, видео како су помрли и попадали као шупља стабла хурминих палми ишчупана из корена! Видиш ли сада ишта што је од њих остало (иједног човека, иједно живо биће)? И фараон, и они пре њега, и становници преврнутих градова (Лутов народ) сви су чинили ту грешку (ширк и непокорност)… Тако су се побунили против посланика свог Господара (против Лута алејхисселам и других). Тада их је захватила казна жешћа од казне која је стигла друге уммете… Заиста смо Ми, када је (у Нуховом потопу) вода прекрила све, вас (ваше претке, који су узрок вашег постојања) носили у лађи, да вам то буде поука и да га уши које чују сачувају и запамте.

Када се у Сур једном дуне, а земља и планине буду подигнуте са својих места и снажно ударене једна о другу, па се распрше, тог дана ће наступити кијамет. Тог дана ће небо, изгубивши снагу и чврстину, пући и распасти се.

Мелеци ће бити по рубовима неба (чекајући наредбу свог Господара). Тог дана ће Арш твог Господара (од оних који су око неба) носити осам мелека. Тог дана бићете изведени (на рачун пред Аллаха теала), тако да (Аллаху теала) неће остати скривена ниједна ваша тајна (за коју сте мислили да сте је на овом свету сакрили). Тада ће онај коме књига буде дата у десну руку рећи (радујући се): ‚Ево, читајте моју књигу! Ја сам, заиста, поуздано знао да ћу се суочити са својим рачуном.‘

Он је у животу којим је задовољан, у узвишеном џеннету… Чији (плодови) су близу, да се лако уберу. (Њима ће се рећи:) ‚Једите и пијте, у здравље, као награду за добра дела која сте унапред послали у прошлим данима (на овом свету).‘

А онај коме књига буде дата у леву руку рећи ће: ‚Јао! Камо среће да ми књига није дата… И да нисам ни знао какав је мој рачун. Јао! Камо среће да је она (смрт) била коначни крај (мог живота) (па да нисам оживљен)! Мој иметак ми није нимало користио. Сва моја власт (моја моћ, мој доказ, све што сам имао) отишла је од мене и пропала!..‘ (Аллах теала ће рећи мелецима задуженим у џехеннему:) ‚Ухватите и њега и свежите га (руке му везите за врат)!.. Затим га баците у Џахим (најжешће место казне у џехеннему)! Затим га увуците (поново) у ланац дуг седамдесет аршина!.. Јер он није веровао у Аллаха теала Узвишеног. Није подстицао да се сиромах нахрани (а камоли да га сам нахрани). Зато овде данас нема никог блиског (ни пријатеља) (ко би му се смиловао). Нема ни хране осим гислина (гноја становника џехеннема помешаног с крвљу). Њу не једе нико осим оних који (свесно) греше (кафира)…’“8 Хазрети Омер је с дивљењем слушао оно што је Посланик учио. У животу није чуо тако лепе речи. То је касније и сам испричао овако: „Био сам задивљен красноречивошћу, складом и сажетошћу речи које сам слушао. Рекао сам себи: ‚Кунем се, ово мора бити песник, као што кажу Курејшије!’“ У том тренутку наш Посланик је наставио да учи ајет-и кериме: „Кунем се оним што видите и оним што не видите, нема сумње да је он (Кур’ан-и керим) говор који је донео (од свог Господара) веома часни Ресул код Аллаха теала. Он није реч песника. Како мало верујете!..“9 Хазрети Омер је испричао: „Опет сам рекао себи: ‚Ово мора бити кахин, јер је схватио шта ми пролази кроз главу!..‘“ Ресулуллах је наставио да учи суру: „Он није ни реч кахина. Како мало размишљате!.. Он (Кур’ан-и керим) спуштен је од Господара светова (Мухаммеду алејхисселам преко Џибрила алејхисселам). Да је он (Посланик) сам од себе измислио о Нама неке речи (које Ми нисмо рекли), свакако бисмо га снажно ухватили, а затим му, нема сумње, пресекли животну (вратну) жилу и уништили га!

„(О стриче!) Ја се радујем само томе да ти примиш иман и спасеш своје драгоцено тело од џехеннемске ватре“ Хадис-и шериф

Ниједан од вас то не би могао спречити! Нема сумње, он (Кур’ан-и керим) јесте коначна поука за богобојазне. Ми, свакако, знамо да међу вама има оних који га сматрају лажним (као што има и оних који га потврђују). Заиста је он (Кур’ан-и керим) за кафире (неизбежан) јад (кад на ахирету виде благодати дате онима који су га потврдили). Заиста је он (Кур’ан-и керим) хаккул-јакин (он је, свакако, истина поузданог знања, он је само поуздано знање). Зато слави име свог узвишеног Господара.“10

Хазрети Омер је рекао: „Када је Ресулуллах проучио целу суру, у мом срцу се појавила наклоност према исламу.“ Три дана пошто је хазрети Хамза постао муслиман, Ебу Џехл је окупио мушрике и рекао: „О Курејшије! Мухаммед је дигао језик на наше кипове. Рекао је да се наши преци, који су живели пре нас, муче у џехеннему и да ћемо и ми тамо отићи!..

Нема другог излаза осим да га убијемо!.. Ономе ко га убије даћу сто црвених камила и безброј златника!..“ У трен је из срца Хаттабовог сина Омера нестала наклоност према исламу; скочио је са свог места и рекао: „Овај посао нико не може учинити осим Хаттабовог сина.“ „Хајде, Хаттабов сине! Да те видимо!“ рекли су и пљескали му.

Припасао је мач и кренуо на пут. Успут је срео Нуајма ибн Абдуллаха. Нуајм је упитао: „Куда си се упутио с толиком жестином и гневом, о Омере?“ А он је рекао: „Идем да убијем Мухаммеда, који је међу народ унео раздор и брата завадио с братом.“ Нуајм је рекао: „О Омере! То је тежак посао. Његови асхаби круже око њега као лептири око свеће и стрепе над њим да му се шта не догоди. Тешко им је и прићи. А и ако га убијеш, нећеш се извући из руку Абдулмутталибових синова.“

Хазрети Омер се на те речи веома наљутио: „Да ниси и ти један од њих? Прво ћу с тобом да свршим“, и машио се мача. „О Омере! Пусти мене! Иди код своје сестре Фатиме и њеног мужа Саида ибн Зејда; и они су постали муслимани“, рекао је Нуајм. Хазрети Омер није поверовао у те речи. „Ако не верујеш, иди и питај! Схватићеш“, рекао је.

Да је хазрети Омер успео у том послу, верска подела би нестала, али би се појавила крвна освета, која је била обичај Арапа, Курејш би се поделио на двоје и почели би сукоби којима не би било краја. Тако не би био убијен само Омер ибн Хаттаб, него сви Хаттабови синови. Али пошто је Омер ибн Хаттаб био веома снажан, храбар и плаховит, није могао на то да помисли. Забринут за сестру, одмах је отишао до њихове куће.

Тих дана тек је била објављена сура Таха; Саид и Фатима (радијаллаху анхума) дали су да се запише, довели у кућу једног од асхаба, хазрети Хаббаба ибн Ерета, и учили су је. Хазрети Омер је с врата чуо њихов глас. Веома снажно је закуцао на врата. Када су га видели с мачем за појасом и гневног, сакрили су запис, а сакрили су и хазрети Хаббаба. Затим су отворили врата. Кад је ушао, упитао је: „Шта сте учили?“ Рекли су: „Ништа.“

Гнев му је још више порастао и повикао је: „Тачно је оно што сам чуо, и ви сте се дали преварити његовом чаролијом!“ Шчепао је хазрети Саида за оковратник и оборио га на земљу. Када је сестра хтела да избави мужа, гневно је и њу ошамарио по лицу. Када је видео да јој из лица тече крв, сестре му је било жао. Фатима је осећала бол, била је обливена крвљу. Али снага имана покренула ју је и, утекавши се Аллаху теала, рекла је: „О Омере! Зашто се не стидиш Аллаха и не верујеш у Посланика кога је Он послао с ајетима и муџизама? Ево, и ја и мој муж почашћени смо тиме што смо постали муслимани. И да нам главе одсечеш, од тога нећемо одустати“, и проучила је келиме-и шехадет.

Пред таквим иманом своје сестре хазрети Омер се одједном смекшао и сео на земљу. Благим гласом рекао је: „Де, изнесите ту књигу коју сте учили.“ Фатима је рекла: „Док се не очистиш, нећу ти је дати.“ Хазрети Омер је узео гусул.

Потом је Фатима донела лист Кур’ан-и керима. Хазрети Омер је лепо читао. Почео је да чита суру Таха. Речитост, красноречивост, значења и узвишеност Кур’ан-и керима све су му више смекшавали срце. Када је прочитао ајет-и керим чије је значење: „Његово је све што је на небесима и на земљи, и што је између њих, и што је под (седмоструким) тлом“11, дубоко се замислио. Рекао је: „О Фатимо! Зар сва ова бића, којима нема краја, припадају Аллаху коме се ви клањате?“ Сестра је одговорила: „Да, тако је! Зар има сумње?“ Чуђење му је расло и рекао је: „О Фатимо! Ми имамо око хиљаду пет стотина кипова, изрезбарених и украшених, од злата, сребра, бронзе и камена. Ниједан од њих нема ничега на земљи.“ Прочитао је још мало и размишљао о ајет-и кериму чије је значење: „Нема истинског божанства, коме се треба чинити ибадет и клањати, осим Аллаха теала. Његова су најлепша имена.“12 „Заиста, како је то истинито!“ рекао је. Када је то чуо, Хаббаб је искочио са свог места, донео текбир и рекао: „Радосна вест, о Омере! Ресулуллах је упутио дову Аллаху теала: ‚Господару мој! Ојачај ову веру Ебу Џехлом или Омером!‘ Ето, то благо и та срећа теби су суђени.“

Овај ајет-и керим и ова дова избрисали су и почистили непријатељство из срца хазрети Омера. Одмах је рекао: „Где је Ресулуллах?“ Срце му се већ било везало за Ресулуллаха. Тога дана Ресул-и екрем (саллаллаху алејхи ве селлем) у кући хазрети Еркама давао је савете својим асхабима. Асхаб-и кирам били су окупљени; гледајући његово лице пуно нура и слушајући његове слатке, дирљиве речи, глачали су своја срца и, прелазећи из стања у стање у бескрајном уживању, сласти и радости, освежавали своје душе.

Из Еркамове куће видело се да долази хазрети Омер. И мач је био уз њега. Пошто је био страшан и снажан, асхаб-и кирам окружили су Ресулуллаха. Док је хазрети Хамза говорио: „Шта ту има да се бојимо Омера? Ако је дошао с добрим, добро нам дошао. Ако није, одрубићу му главу пре него што исуче мач“, Ресулуллах је рекао: „Направите пролаз, нека уђе!“

„Он није ни реч кахина. Како мало размишљате!.. Он (Кур’ан-и керим) спуштен је од Господара светова (Мухаммеду алејхисселам преко Џибрила алејхисселам)“ Хакка: 42–43

Џибрил алејхисселам већ је раније јавио да хазрети Омер долази да прими иман и да је на путу. Ресулуллах је дочекао хазрети Омера осмехујући се и рекао: „Пустите га, одмакните се од њега.“ Хазрети Омер је клекнуо пред Ресулуллаха. Ресулуллах је ухватио хазрети Омера за руку и рекао: „Прими иман, о Омере!“ А он је чиста срца изговорио келиме-и шехадет. Асхаб-и кирам од радости су подигли гласове текбира до неба.

Пошто је постао муслиман, хазрети Омер је своје стање описао овако:

„Када сам постао муслиман, асхаб-и кирам крили су се од мушрика и своје ибадете обављали тајно. То ме је веома ражалостило и упитао сам: ‚Ја Ресулаллах! Зар ми нисмо на истини?‘ Посланик је рекао: ‚Да. Кунем се Аллахом теала, у чијој је руци моје постојање, били живи или мртви, ви сте, сигурно, на истини.‘

На то сам рекао: ‚Ја Ресулаллах! Кад смо већ ми на истини, а мушрици на ништавном путу, зашто онда кријемо своју веру? Аллаха ми, ми имамо више права и више смо достојни да веру ислам објавимо насупрот куфру. Вера Аллаха теала у Мекки ће, нема сумње, надвладати. Ако се наш народ према нама понесе праведно, добро је; а ако хоће да пређе меру, борићемо се с њима.‘ Ресулуллах је рекао: ‚Нас је по броју веома мало!‘

Рекао сам: ‚Ја Ресулаллах! Кунем се Аллахом теала, који те је послао као истинитог Посланика, неће остати ниједна скупина мушрика у којој нећу, без устезања и без страха, сести и говорити о исламу. Хајде да сада изађемо јавно!‘ Када је то прихватио, изашли смо у два реда и кренули према Харем-и шерифу. На челу једног реда био је Хамза, а на челу другог ја. Чврстим корацима, као да мељемо земљу у брашно, достојанственим и величанственим ходом ушли смо у Месџид-и харам. Курејшијски мушрици гледали су час мене, час Хамзу. Обузела их је таква туга и јад да можда никада у животу нису пали у такав очај.“ Видевши како хазрети Омер долази, Ебу Џехл је иступио и рекао: „О Омере! Какво је ово стање?“, а хазрети Омер, не обазирући се нимало на њега, рекао је: „Ешхеду ен ла илахе иллаллах ве ешхеду енне Мухаммеден абдуху ве ресулуху.“ Ебу Џехл није знао шта да каже. Скаменио се. Хазрети Омер се окренуо тој мушричкој гомили и рекао: „О Курејшије!.. Ко ме зна, зна ме! А ко ме не зна, нека зна да сам ја Омер, Хаттабов син… Ко хоће да му жена остане удовица, а деца сирочад, нека се помери с места! Ко се макне, мачем ћу га исећи и оборити на земљу!…“ На те речи курејшијски мушрици у трен су се разишли и удаљили одатле. Ресулуллах и његови узвишени асхаби поређали су се у ред и на сав глас доносили текбир. Мекканска небеса одјекивала су узвицима асхаб-и кирама: „Аллаху екбер!… Аллаху екбер!…“ Први пут је у Харем-и шерифу јавно клањан намаз.13 Када је хазрети Омер постао муслиман, објављен је 64. ајет-и керим суре Енфал. По значењу: „О Мој Посланиче! Као помагачи довољни су ти Аллах теала и они од верника који иду твојим стопама.“ Неки људи који су се колебали у неодлучности, видевши да је хазрети Омер постао муслиман, изабрали су ислам и стекли част да постану асхаби.

Од тада је број муслимана из дана у дан почео да расте као лавина.

„Господару мој! Ојачај ову веру Ебу Џехлом или Омером!“ Хадис-и шериф

У сваком послу име Рахмана спомињао је тај рудник дарежљивости, Посланик беше рудник хвале и славе, тај рудник дарежљивости. Он беше место божанских милости, врело знања и благости, Лепим ахлаком беше испуњен тај драги, тај рудник дарежљивости. Према Хакковим створењима, ради Аллаха, благ и смеран, Свим људима чинио је доброчинство тај рудник дарежљивости.

Друга хиџра у Абисинију

Када су асхаб-и кирам (алејхимур-ридван) дошли у Мекку, мушрици су поново почели да их злостављају и муче. Њихов зулум се све више појачавао. Без устезања су их мучили на све начине. Једног дана хазрети Осман је рекао: „Ја Ресулаллах! Абисинију сам видео као добро место за трговину. Једномесечна трговина доноси велику зараду. Док Аллах теала не одреди место хиџре, за муслимане не може бити бољег места од овог. Макар ће се верници спасти од курејшијског злостављања. Неџаши нам је указао много љубазности и доброчинства.“ На то је Посланик рекао: „Вратите се опет у Абисинију, да бисте били заштићени именом Аллаха теала.“ Када је хазрети Осман рекао: „Ја Ресулаллах! Ако бисте Ви тамо отишли, можда би они постали муслимани. Пошто су следбеници Књиге, брзо ће прићи исламу и неће ускратити своју помоћ“, наш вољени Посланик је рекао: „Мени није наређено да тражим мир и удобност. Што се тиче хиџре, чекам мубарек наредбу Аллаха теала. Како ми буде наређено, тако ћу поступити.“

Шесте године бисета, према једном предању, караван од сто један човек из асхаб-и кирама (радијаллаху анхум), од којих 83 мушкарца и 18 жена, кренуо је по други пут према Абисинији. За предводника овог каравана одређен је хазрети Џафер ибн Ебу Талиб. Стигли су у Неџашијеву земљу живи и здрави. Догађаје у Абисинији хазрети Умму Селема (радијаллаху анха) испричала је овако: „Када смо стигли у Абисинију, тамо смо наишли на веома доброг суседа. Тај сусед био је владар Неџаши. Испунио нам је сваку жељу. Могли смо да извршавамо наредбе своје вере онако како смо желели. Могли смо слободно да чинимо ибадет Аллаху теала и нисмо трпели никакво злостављање. Нисмо чули ниједну ружну реч.“ Када су меккански мушрици сазнали за то, одлучили су да абисинском владару пошаљу два изасланика. За Неџашија су, поред веома драгоцених ствари, припремљени и дарови од мекканске штављене коже, коју је веома волео. Осим тога, предвиђени су дарови и за свештенике и државне великодостојнике. Тај посао поверен је Абдуллаху ибн Ебу Ребиу и Амру ибн Асу. Ова два изасланика научена су шта да кажу пред Неџашијем. Речено им је: „Пре него што разговарате с владаром, дајте дарове сваком од његових патријараха и заповедника. Затим предајте Неџашијев дар. Пошто то учините, тражите да вам се предају муслимани који су тамо. Не дајте Неџашију да се састане и разговара с муслиманима.“14 Изасланици су дошли у Абисинију. Пошто су посетили државне великодостојнике и предали им дарове, сваком од њих рекли су: „Међу нама су се појавили неки људи. Они су измислили нову веру, коју не знамо ни ми ни ви. Хоћемо да ове што су дошли одведемо у њихову земљу. Када будете разговарали с владаром о њима, потрудите се да нам их преда а да се с њима не разговара. Они који се њима највише могу бавити јесу њихови рођени родитељи и суседи. Они их веома добро познају.“15 Патријарси су прихватили тај предлог. Затим су меккански изасланици предали Неџашијеве дарове. Владар Неџаши примио је дарове, позвао их и неко време разговарао с њима.

„Вратите се опет у Абисинију, да бисте били заштићени именом Аллаха теала“ Хадис-и шериф

Изасланици су Неџашију рекли: „О владару! Неки људи из нашег народа нашли су уточиште у Вашој земљи. Ови што су дошли, као што су напустили веру свог народа, тако нису ушли ни у Вашу веру. Имају неку измишљену веру, по својој вољи. Ту веру не знамо ни ми ни Ви. Нас су Вама послали угледни људи народа коме они припадају. Ти угледни људи су очеви и најближи рођаци људи који су нашли уточиште у Вашој земљи. Њихова жеља је да им се ови што су дошли врате. Јер они их ближе познају. Боље знају шта ови не одобравају у својој сопственој вери…“ И Амр ибн Ас и Абдуллах ибн Ебу Ребиа највише су желели да Неџаши саслуша ове речи и поступи онако како они желе. Пошто су изасланици изговорили ове речи, Неџашијеви патријарси узели су реч и рекли: „Ови су говорили сасвим тачно. Њихов народ може се боље бавити њима, боље оцењује шта им се допада, а шта не. Зато Ви предајте ове људе, па нека их ови одведу у њихову земљу и њиховом народу.“ Владар Неџаши се на те речи веома наљутио: „Аллаха ми, не! Нећу предати ове људе. Не могу да изневерим људе који су нашли уточиште код мене и дошли у моју земљу. Они су мене претпоставили другима и дошли у моју земљу. Зато ћу позвати у свој двор мухаџире који су дошли, питаћу их шта ће рећи на речи ових људи и саслушаћу њихове одговоре. Ако су мухаџири онакви какве ови описују, предаћу их овима што су дошли и вратити их њиховом народу. Ако нису такви, заштитићу их и чинићу им добро докле год буду у мојој земљи.“ Неџаши је још раније проучавао небеске књиге. Знао је да је близу време доласка Мухаммеда алејхисселам, да ће га његов народ назвати лажовом и неће му веровати и да ће га истерати из Мекке. Неџаши је упитао мекканске изасланике: „Ко је тај у кога они верују?“ Они су рекли: „Мухаммед.“ Када је чуо то име, Неџаши је схватио да је он посланик, али то није показао. Поново је упитао придошлице: „Која је његова вера и његов пут и у шта позива?“ Амр је рекао: „Он нема пута.“ Неџаши је рекао: „Како да предам скупину која ми се утекла, а чију веру и пут не знам? Да сазовемо меџлис. Да доведемо и њих. Да вас суочимо. Нека се види какво је стање свих вас. Да сазнам и њихову веру.“ Муслимане су позвали у двор. Муслимани су се најпре међусобно саветовали (договорили) и разговарали: „Шта да кажемо тако да се абисинском владару допадне и да одговара његовој нарави?“ Хазрети Џафер је рекао: „Аллаха ми, оно што ми о томе знамо јесте само оно што нам је наредио наш Посланик. Шта год да буде исход, задовољни смо.“ Сви су то прихватили и, сложивши се да говори само хазрети Џафер, дошли пред Неџашија. И владар Неџаши окупио је своје учене људе. Сазван је велики диван. Затим су довели мухаџире. Када су муслимани ушли, назвали су селам.

Али нису учинили сеџду. Када их је Неџаши упитао: „Зашто нисте учинили сеџду?“, одговорили су: „Ми не чинимо сеџду никоме осим Аллаху теала. Посланик нам је забранио да чинимо сеџду икоме осим Аллаху теала и рекао: ‚Сеџда припада само Аллаху теала.‘“ Неџаши је рекао мухаџирима: „О скупино која си дошла преда ме! Реците ми. Зашто сте дошли у моју земљу? Какво је ваше стање? Нисте трговци, а немате ни неки захтев. Какво је стање тог вашег Посланика, који се појавио? Зашто не поздрављате онако како поздрављају људи из ваше земље који овамо долазе?“

Џафер (радијаллаху анху) рекао је: „О владару! Најпре ћу рећи три речи. Ако говорим истину, потврдите ме, а ако лажем, оповргните ме. Пре свега, наредите да од ових људи говори само један, а други нека ћути!“

Амр ибн Ас је рекао: „Ја ћу говорити.“ Неџаши је рекао: „О Џафере, прво ти говори.“

Хазрети Џафер је рекао: „Имам три речи. Питајте овог човека: јесмо ли ми робови које треба ухватити и вратити њиховим власницима?“ Неџаши је упитао: „О Амре! Јесу ли они робови?“ Амр је рекао: „Не! Они нису робови, они су слободни!“ Хазрети Џафер је рекао: „Да нисмо можда неправедно пролили нечију крв, па треба да будемо предати онима чија је крв проливена?“ Када је Неџаши упитао Амра: „Јесу ли ови неправедно некога убили?“, Амр је рекао: „Не, нису пролили ни кап крви.“ Хазрети Џафер је рекао Неџашију: „Имамо ли можда на себи иметак који смо неправедно узели од других и који смо дужни да вратимо?“ Неџаши је рекао: „О Амре! Ако ови јадници имају дугове, макар то било и много злата што треба да плате, ја ћу то платити, реците!“ Амр је рекао: „Не, нема ни једног кирата (новчане јединице)!“ Када је Неџаши упитао: „Онда шта хоћете од њих?“, Амр је рекао: „Ми и они били смо у једној вери и на једном путу. Они су то напустили. Пошли су за Мухаммедом и његовом вером.“ Неџаши је упитао Џафера: „Зашто сте напустили веру у којој сте били и пошли за другом? Пошто сте се одвојили од вере свог народа, а нисте ни у мојој вери, каква је та вера у коју верујете? Хоћете ли ми рећи нешто о њој?“

Хазрети Џафер је рекао: „О владару! Били смо незналачки народ. Клањали смо се киповима. Јели смо стрвину угинулих животиња и чинили свако зло. Кидали смо везе с рођацима, нисмо се лепо понашали према суседима. Наши јаки чинили су зулум слабима и нису знали шта је милосрђе. Тако смо живели све док нам Аллах теала није послао посланика из наше средине, чију смо искреност, поузданост, честитост, чистоћу и племенитост порекла знали. Тај посланик позвао нас је да верујемо у постојање и једноћу Аллаха теала, да Му чинимо ибадет и да оставимо камење и кипове којима смо се ми и наши преци од давнина клањали. Наредио нам је да будемо истинољубиви, да не изневеравамо поверено нам добро (аманет), да поштујемо права рођака, да лепо живимо са суседима, да се клонимо греха и проливања крви. Забранио нам је сваки неморал, лаж, посезање за иметком сирочади и клевету честитих жена. Наредио нам је да чинимо ибадет Аллаху теала не приписујући Му ни друга ни ортака. И ми смо то прихватили, поверовали у све што је донео од Аллаха теала и извршавали оно што је рекао. Чинили смо ибадет Аллаху теала. Оно што нам је Он забранио сматрали смо харамом, а оно што нам је дозволио халалом, и тако смо поступали. Због тога нам је наш народ постао непријатељ и чинио нам зулум. Да би нас одвратили од наше вере и од ибадета Аллаху теала и да бисмо се поново клањали киповима, подвргавали су нас разним мучењима и невољама. Чинили су нам зулум. Притискали су нас све више и више. Стали су између нас и наше вере и хтели да нас одвоје од ње. А ми смо, оставивши свој завичај и своје домове, нашли уточиште у Вашој земљи. Вас смо претпоставили другима. Жудели смо за Вашом заштитом и Вашим суседством. Надамо се да код Вас нећемо трпети зулум и неправду.“ Хазрети Џафер је наставио свој говор овако: „Што се тиче поздрављања, ми смо Вас поздравили Ресулуллаховим селамом. И једни другима тако називамо селам. Посланик нам је јавио да је и селам становника џеннета такав. Зато смо и Вас тако поздравили. Пошто је Посланик рекао да се људима не чини сеџда, утичемо се Аллаху теала од тога да учинимо сеџду икоме осим Аллаху теала.“ Неџаши је упитао: „Знаш ли нешто од онога што је Аллах објавио?“ Када је хазрети Џафер рекао: „Знам“, Неџаши је рекао: „Проучи ми то.“ Хазрети Џафер је почео да учи прве ајете суре Мерјем. (Преноси се и да је учио из сура Анкебут и Рум.) Неџаши је плакао. Сузе које су му текле из очију оквасиле су му браду. Плакали су и свештеници. Неџаши и свештеници рекли су: „О Џафере! Проучи још мало од овог слатког и лепог говора.“ Хазрети Џафер проучио је почетак суре Кехф, у којој се, по значењу, каже: „Хвала Аллаху, који је Свом робу (Мухаммеду алејхисселам) спустио праву Књигу (Кур’ан-и керим), у чијим речима није дао никакве искривљености, а у значењу никакве противречности (далеку од претеривања и умањивања), да би кафире опоменуо најтежом казном (џехеннемом) која долази од Њега (Узвишеног), а вернике који чине добра дела обрадовао лепом наградом (џеннетом), у којој ће вечно остати, и да би опоменуо оне који кажу: ‚Аллах теала је узео дете.‘ Ни они (који кажу да је Аллах теала узео дете) ни њихови преци немају о томе (о тој речи) никаквог знања (ни сазнања). Та реч што им излази из уста (тешка је и) крајње опасна. Они говоре само лаж. (О Мој Ресуле!) Ако они не поверују у овај Кур’ан-и керим, зар ћеш од туге и срџбе уморити себе идући за њима! Све што је на земљи (шуме, реке, рудна блага, животиње и биљке…) учинили смо украсом да бисмо искушали ко од људи чини добра дела…“16

„Сеџда припада само Аллаху теала“ Хадис-и шериф

Неџаши се није могао уздржати, па је рекао: „Аллаха ми, ово је нур који извире из истог кандила. С њим су дошли и Муса и Иса (алејхимесселам).“ Затим се окренуо курејшијским изасланицима и рекао: „Идите! Аллаха ми, нити ћу вам их предати, нити ћу о њима помислити ишта рђаво.“ Абдуллах ибн Ебу Ребиа и Амр ибн Ас изашли су из Неџашијевог присуства.17 Амр је рекао Абдуллаху: „Заклињем се да ћу пред Неџашијем изнети једну њихову кривицу и искоренити их, па ћеш видети!“ Његов друг му је рекао: „Иако нам се супротстављају, ипак смо, било како било, с њима у сродству; немој то чинити.“ Амр је рекао: „Јавићу Неџашију да они Ису алејхисселам сматрају робом.“ Сутрадан је отишао код Неџашија и рекао: „О владару! Они изговарају тешке речи о Иси, сину Мерјемином (алејхисселам). Пошаљи по њих човека и упитај их шта говоре о Иси алејхисселам.“ Неџаши је послао човека код муслимана да их пита шта мисле о хазрети Иси. Муслимани су се поново окупили и говорили једни другима: „Ако нас упитају о Иси алејхисселам, шта ћемо одговорити?“ Хазрети Џафер је рекао: „Аллаха ми, о хазрети Иси рећи ћемо оно што је рекао Аллах теала и што нам је донео Посланик.“ Када су изашли пред Неџашија, он их је упитао: „Шта ви кажете о Иси, сину Мерјемином (алејхисселам)?“ Хазрети Џафер је одговорио: „Ми о Иси алејхисселам говоримо оно што нам је Посланик донео од Аллаха теала и саопштио. Прихватамо да је он роб и ресул Аллаха теала и Његова реч (келима) коју је Аллах теала спустио хазрети Мерјеми, чедној жени која се одрекла овога света и мушкараца и предала се Хакку теала. Такво је стање и достојанство Исе, сина Мерјеминог. Кажемо: као што је хазрети Адема створио од земље, тако је и Ису алејхисселам створио без оца.“ На то је Неџаши пружио руку према тлу, узео са земље једну сламку и рекао: „Заклињем се да ни Иса, син Мерјемин, није ништа више од онога што ви кажете. Разлике нема ни колико је ова сламка.“

Када је Неџаши то рекао, државни великодостојници и заповедници око њега почели су међусобно да шапућу и гунђају.

Видевши то, Неџаши им је рекао: „Заклињем се, шта год ви рекли, ја о њима мислим добро.“ Затим се окренуо муслиманима мухаџирима и рекао: „Честитам вама и ономе од кога сте дошли! Ја сам поверовао да је он Аллахов ресул. Ми смо га, уосталом, видели у Инџилу. Тог Ресула најавио је и Иса, син Мерјемин. Аллаха ми, да је он овде, отишао бих да му носим обућу и перем ноге! Идите! Живите у безбедности и миру у нетакнутом делу моје земље, далеко од сваког насиља. Ко вам учини зло, уништићу га. Ни кад би ми дали злата колико планина, не бих ожалостио ниједнога од вас!“

Затим је Неџаши за поклоне које су донели курејшијски изасланици рекао: „Мени ово није потребно! Када ми је Аллах теала вратио ову моју власт, коју су други били отели, и када ми је потчинио народ, није од мене узео мито“, и вратио им је поклоне. Курејшијски изасланици отишли су од Неџашија празних руку. А срећни Неџаши изабрао је ислам и веома обрадовао асхаб-и кирам.18

ХАКК ЈЕ СТВОРИО СВЕТ
Хакк је створио свет из љубави према Мухаммеду,
Месец и сунце створи из чежње за Мухаммедом.
„Буди!“ рече – и би свет, исписаше се Левх и Калем,
Проучи се хатма у част Мухаммеду.
Дођоше сви евлије, лица на праг спустише,
Тевхид-зикр учинише нуру Мухаммедову.
Вејсел Карани стече, а опет још зажеле,
Осам џеннета окити се из љубави према Мухаммеду.
Птице што лете у ваздуху, брда и стене што зелене,
Стабла што плод дају – све из љубави према Мухаммеду.
Дођоше они без имана, од њега иман примише,
Пет намаза клањаше из љубави према Мухаммеду.
Дођоше мелеци, у сафове се поредаше,
Пет намаза клањаше из љубави према Мухаммеду.
Ко је Јунус да га хвали – хвали га ајет Кур’ана,
Сети се, донеси салават из љубави према Мухаммеду.

„Честитам вама и ономе од кога сте дошли! Ја сам поверовао да је он Аллахов ресул. Ми смо га, уосталом, видели у Инџилу. Тог Ресула најавио је и Иса, син Мерјемин“ Неџаши Асхама